Deca i psi

[znljubica]

Kako kućni ljubimac utiče na vaspitanje dece

Iako volim životinje, bila sam protiv držanja pasa i mačaka u stanu, iz više razloga, naročito higijenskih.
Jednog dana, moja deca, koja su tada imala 14 i 15 godina, su donela kući kucu. Kucu su pronašli u ulazu zgrade. Videlo se da je kuca došla na svet pre nekoliko sati, bila je bespomoćna, napolju je bilo hladno i ja nisam mogla da odbijem njen ulazak u našu porodicu.
Odmah smo definisali obaveze. Njihova obaveza je bila da šetaju kucu, a ja sam preuzela brigu o ishrani.
Tako se kucin dolazak u našu kuću pretvorio u vrlo koristan vaspitni proces.
Moja deca su svoju obavezu shvatila vrlo ozbiljno. Svaki dan se završavao njihovim dogovorom o sutrašnjem rasporedu obaveza. Kada su oboje išli pre podne u školu, ustajali su čitav sat ranije da bi prošetali svog ljubimca. Zavisno od obaveza, menjali su svoje termine. Kasnije, kada su počeli samostalno da putuju, uklapali su period odsutnosti, a ako bi se desilo da svo troje moramo biti odsutni, pitali su svoje drugove za uslugu brige o kuci. Kasnije su, naravno, tu uslugu vraćali.
Pri svemu tome, morali su da vode računa da kuca ni na koji način ne ugrožava okolinu i ljude iz okoline.
Tako je kućni ljubimac učio moju decu disciplini i odgovornosti i doprinosio bržem razvoju socijalne inteligencije.
Kuca je i danas kod nas, ima 12 godina i u dobroj je kondiciji.
Ako vaše dete voli životinje i želi kućnog ljubimca, prvo mu objasnite koje nove obaveze to podrazumeva. Ako dete prihvata nove obaveze, dozvolite mu. Budite odlučni u zahtevu da se preuzete obaveze moraju izvršavati uvek i na vreme.
Biće to vrlo korisno. Dete će naučiti da osećanje ljubavi nije dovoljno, već da je potrebno uložiti mnogo truda da se ta ljubav održi i razvije.
Korisno iskustvo i za odnos prema ljudima, zar ne?
Još o temi na My child

 

[Andjela 7]

Mace i kuce nisu za ljubljenje

Mace i kuce nisu za ljubljenje


U ustima čovekovog najboljeg prijatelja mogu da žive klice opasnih bolesti kao što su upala moždanih ovojnica i gangrena, pa zato stručnjaci savetuju da deci ne treba dozvoliti da svoje pseće ljubimce ljube, da puštaju da ih ližu po licu i da s njima idu u krevet.

Ako pas ipak lizne dete, to mesto treba dobro oprati vodom i sapunom, jer ćete tako sprečiti da se sa životinje na čoveka prenesu bakterije kao što je Pasteurella, koja živi u sluzokoži nosa i grla životinja i čoveka.

Ona kod ljudi može, između ostalog, da izazove trovanje krvi, upalu kostiju, upalu pluća i upalu moždanih ovojnica, i mora brzo da se leči antiobioticima. Mnoge životinjske vrste mogu biti kliconoše i ako su same potpuno zdrave.

Još jedna opasna bakterija je Capnocytophaga, često prisutna u ustima pasa i mačaka, koja može da izazove gangrenu, upalu moždanih i srčanih ovojnica, trovanje krvi i druge opasne infekcije. Vlasnici mačaka mogu, ukoliko ih ogrebe zaražena mačka, oboleti od smrtonosnog oštećenja jetre, bubrega i slezine.

Zbog toga svaki ujed ili veću ogrebotinu ovih životinja mora da obradi i dezinfikuje lekar.

Nakon svakog kontakta sa životinjom treba dobro oprati ruke, a životinje koje se drže kao ljubimci moraju redovno da se vode kod veterinara, vakcinišu i čiste od parazita.

Od 250 bolesti koje mogu sa životinja prelaziti na ljude, njih čak sto dolazi od kućnih ljubimaca, tvrde naučnici. Čak 53 odsto vlasnika smatra svoga ljubimca ravnopravnim članom porodice, a 56 odsto ljudi priznaje da pas svakodnevno spava s njima u krevetu, od čega 26 odsto njih čine žene, piše " Blic".

(MONDO)

 

[Andjela 7]

Pomozite detetu da preboli smrt kućnog ljubimca

Pomozite detetu da preboli smrt kućnog ljubimca

Za decu su kućni ljubimci mnogo više od životinje, oni su članovi porodice i najbolji prijatelji. Oni dete ispraćaju u školu i raduju mu se kada dođe kući. Tu su kada je ono tužno i kada ga druga deca nerviraju. Nažalost, radost posedovanja kućnog ljubimca ide zajedno i sa ogromnom tugom pri njegovom gubitku, bilo to zbog starosti, bolesti ili nesreće. Nemoguće je zaštiti decu od bola prilikom smrti ljubimca ali im možete pomoći da se sa njim izbore. Deci to može biti važna životna lekcija.

Gubitak kućnog ljubimca može biti veoma težak događaj za celu porodicu, kako za roditelje tako i za dete. U ovakvom trenutku prva misao roditelja je da nađu način kako bi dete poštedeli bola i patnje. Ova želja ih često navede na izbegavanje i ignorisanje istine pa i na upotrebu laži (“Poslali smo kuče na selo gde će mu biti mnogo bolje nego da se gužva sa nama u gradu“ , “Naša maca spava večni san“ ili “Kucu je neko ukrao“). Pokažite detetu da ste vi prvi dovoljno zreli da se suočite sa ovim gubitkom i da možete da mu budete pravi oslonac. Počnite govoreći istinu.

Istina i samo istina

Prvi korak je reći da je ljubimac uginuo. To podrazumeva i korišćenje pravih izraza kao što su reči “smrt” i “uginuo” umesto ublažavanja i izmišljanja razloga zašto on nije više sa vama. Što pre dete prihvati istinu to će pre početi da se suočava sa patnjom i bolje će razumeti činjenični životni ciklus. Takođe treba istaći različitost životnog ciklusa čoveka i životinja, kako dete ne bi pomislilo da će i njegovi roditelji tako kratko živeti. Imajte na umu da će, ukoliko budete izmišljali različite neistine, dete jednog dana porasti i shvatiti da su ga roditelji lagali. Tada će nastati veliki raskorak između vašeg i detetovog poverenja i ono će početi da sumnja u sve što ste ranije tvrdili i navodili kao istinu. Ukoliko ga budete lagali detetu ćete napraviti dupli posao, prvo će patiti što ste „poslali ljibimca na selo“ a potom će još više patiti kad sazna da ste ga lagali i da ljubimca zapravo više nema.

Drugi korak podrazumeva saopšatavanje istine o tome kako je ljubimac uginuo. Ako je u pitanju prirodna smrt, najbolje je objasniti da se tela troše i da je to prirodan završetak života. Ukoliko je u pitanju nesreća treba navesti povrede kao što su se desile, a ne izmišljati beznačajne ogrebotine jer će to tek zbuniti dete. Ako je, pak, ljubimac imao tešku bolest i morao biti uspavan, dete treba provesti kroz sve korake procedure i razloge zašto je to bolje za samu životinju.

Proces preboljevanja

Za roditelje je bitno da shvate da su sva osećanja normalna i neizbežna i da je njihovo kanalisanje izazov života.
Potrebno je da decu naučimo kako da se izbore sa teškim osećanjima na zdrav način. Priča sa detetom o svim pratećim osećanjima bola, kao što su bes i očaj, pomaže detetu da ih „svari“. Prilikom gubitka roditelj zajedno sa detetom može da prodje kroz sve faze preboljevanja kao što su: poricanje, bes, tuga i depresija, razrešavanje i konačno prihvatanje. Ali naravno, sve faze su individualne i njihov broj i trajanje zavise od čoveka do čoveka. Takodje nemojte se ustručavati ako vam dođe da zaplačete pred vašim detetom.

Oproštaj od ljubimca

Formalno opraštanje od ljubimca je značajno za proces prihvatanja istine i preboljevanja. Takvo opraštanje možete organizovati u vidu mini sahrane u vašem dvorištu ili, pak, obeležiti minutom ćutanja.

Lepe uspomene

Nakon prvobitnog šoka i patnje bićete iznenađeni kada uspomene počnu da isplivavaju na površinu. U početku je sve obeleženo suzama i tugom ali nakon određenog vremena dete će se prisećati lepih uspomena. U početku sa malo gorčine, ali će ona kasnije da prođe.
Gledati svoje dete kako pati je, verovatno, najteža stvar za jednog roditelja, ali moramo priznati da je nezaobilazna stvar u životu. Što pre svi prihvatimo takve činjenice to ćemo mnogo hrabrije „plivati“ u najbitnijem poslu na svetu – roditeljstvu.

Shvatanje smrti zavisno od uzrasta:

• Do druge godine. Iako ne razume koncept smrti, dete upija kao sunđer sva osećanja u kući. Ako ste vi mnogo uznemireni radi gubitka ljubimca dete će to osetiti.
• Od druge do pete godine dete će najverovatnije gledati na ljubimca kao partnera za igru umesto kao na člana porodice. U ovom uzrastu deca mogu da vide smrt kao prolaznu fazu. Oni to poimaju slično kao kada list u jesen otpadne sa drveta pa u proleće ponovo izraste.
• Od pete do devete godine deca shvataju da je smrt nešto trajno i počinju da vuku paralele između svog mišljenja i onoga što se dešava. U tom smislu dete se može osećati odgovornim za smrt ljubimca, ako je nekada poželelo da ljubimac ugine nakon toga što su ga roditelji forsirali da se bolje brine o istom.
• Nakon desete godine deca poimaju smrt na isti način kao i odrasli.

Izvor.najboljamamanesvetu