Dałe
- Učlanjen(a)
- 04.10.2011
- Poruka
- 3.295
Darko Bajić: Dosta nam je bilo mraka
Izvor:Novosti
Reditelj Darko Bajić o Srbiji čijoj kinematografiji treba vratiti bioskope i dostojanstvo: O našoj istoriji ne mora se uvek govoriti kroz tegobe, već i kroz optimizam ljudi koji su stvarali
SRBIJU moramo da sačuvamo od zaborava, od kratkog pamćenja, pametno preispitujući prošlost i čuvajući ono šta su nam umni ljudi ostavili u amanet, bez obzira na njihovu političku pripadnost, smatra reditelj Darko Bajić. Deo tih darova prethodnika je, po mišljenju sadašnjeg predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, i nekadašnji veliki ugled srpske kinematografije.
Kriza koja je pre dve decenije zadesila našu kinematografiju prerasla je u hronično stanje, vrlo ozbiljno preteći da potpuno „zatamni kadar“, a od pre nekoliko meseci Bajić i njegovi saradnici u FSC rade na nacionalnoj strategiji koja bi dala novu šansu domaćem filmu.
- Nema tužnijeg čoveka od onog koji je na nacionalnom konkursu dobio novac da snimi film. Jer zna da će svoju ambiciju, maštu, autorsku viziju morati da zameni kompromisom pri izboru teme, žanra, scenografije, tehnike, broja glumaca, kostima, broja dana za snimanje, a od istorijskih teme svede na skorašnje, od nekoliko meseci ranije - objašnjava Bajić.
- U tom sužavanju izbora, kinematografija se svodi na ekranizaciju banalne stvarnosti, pune žuči onih koji su onemogućeni da stvaraju nove autorske svetove. Poslednjih 20 godina sistematski je uništavana tehnička baza naše kinematografije, uništeni su bioskopi, nestala je publika zbog koje se film i snima.
Oni koji su to uradili zanemarili su činjenicu da je film ne samo deo kulture jedne zemlje već i njene industrije. Srpski film je nekada bio jedna od najcenjenijih kinematografija u svetu. On ima svoju tradiciju, legende, školu... FDU je bio i ostao rasadnik talenata, a zahvaljujući tradiciji i osmišljenom konceptu naših profesora on i danas stvara autore priznate u Evropi.
* Šta treba da donese ta nova strategija razvoja domaće kinematografije?
- Najvažniji je ponovo uspostaviti sistem, za šta je neophodno poštovati tradiciju i način rada onih koji su stvarali pre vas. Priča o novoj strategiji se upravo temelji na podsećanju na sisteme koje smo nekada imali, naravno, uz preciznu analizu problem i svega što je zanemareno u proteklih 20 godina. A to je jedan ogroman spisak. Pored pada produkcionih uslova i nedovoljnih sredstava iz budžeta, zadesio nas je i nedostatak bioskopa za domaći film, nedostatak stimulacije njegovog kvaliteta, izvoza i distribucije, nepovoljna poreska za sponzorstva na filmu, visoki porezi za autorske i saradničke honorara... To je dovelo do stanja u kome ljudi koji se bave filmom rade neprofesionalno.
* Sprovođenje takve strategije zahtevaće najširu podršku...
- Kinematografija Srbije se nalazi na nultoj tački opstanka. Možemo postavljati pitanja kako smo to dopustili, možemo postavljati postaviti pitanje kako je sve to učinjeno bez naše saglasnosti. Odgovore moramo pronaći i usmeriti zajedničku energiji na stvaranje profesionalnih uslova za rad u našoj kinematografiji.
* Gde su ti odgovori?
- Umesto korišćenja pojedinačnih poznanstava, klanovskih zatvaranja, nama je potreban transparentni, opštemobilišući pristup svih generacija podizanju kvalileta i uslova rada.Vitalnost srpske kinematografije i njeni visoki dometi ukazuju nam na istorijsku činjenicu da i u najtežim uslovima nit stvaralaštva i produkcije filmova nije prekidana. Da se uz pomoć države, ali i sopstvenim snagama, uvek iznalazio sistem koji je na najbolji mogući način otvarao put ka vrhunskim dometima i uspešnim produkcijama, po kojoj smo bili cenjeni u svetu.
* Na koji način?
- Ne smemo dopustiti da odluke umesto nas donosi neko drugi. Strategiju razvoja kinematografije Srbije pre svega treba da usvoje filmski stvaraoci, producenti, radnici, distributeri i prikazivači, a kao deo nacionalne strategije onda bude prihvaćen i od strane Ministarstva kulture i Vlade Srbije, tako bi se stvorila mogućnost da se filmska industrija ponovo postavi na čvrste temelje, koji će omogućiti profesionalan rad domaće kinematografije i stranih produkcija i koprodukcija. Od toga bi koristi imali i ovaj grad i ova zemlja.
* Ko je kriv za urušavanje srpske kinematografije?
- Kada nešto nestane, lako je proceniti ko je kriv. Krivci su oni koji su prodali „Avala film“, bioskope i uništili i tehničku bazu i obezvredili stvaranje umetničkog dela. Ali ta krivica je još uvek aktuelna i biće sve dok se podrškom države ne promeni. Zato je sad vreme da mi, filmski radnici, autori i producenti zakopamo „filmske ratne sekire“ ili ćemo i mi biti krivi za nepravde koje su učinjene srpskoj kinematografiji.
*Jedna od najvećih nepravdi je verovatno nestanak bioskopa.
- To je bila olako predata bitka i od filmskih radnika, i od države i društva. Publika domaćeg filma je prognana iz bioskopa. Dok je sinepleks i američki film bez ikakvih obaveza samo preuzeo naše gledaoce. Domaći film je na repertoaru samo intermeco između dva blokbastera, koji imaju podršku svih medija, dok domaći film dobija mrvice tog monopola. Stimulacijom stvaranja bioskopske mreže za domaći i autorski film, stimulacije za kvalitet i gledanost, zaštitom prikazivanja domaćeg filma u odnosu na strani film uspostavićemo ravnotežu i smanjiti monopolistički pristup na bioskopskom tržištu.
* Gledaoci nisu okrenuli leđa srpskom filmu?
- Oni ga željno očekuju, što je pokazao i film „Montevideo, Bog te video“. „Intermedija netvork“, kao producent ovog filma, stvorili su čudo, snimili i finansirali istorijski spektakl, medijski zasenili sve američke hitove, stvorili nove filmske zvezde, oživeli bioskope, vratili gledaoce, i povratili optimizam srpskom filmu. Ovaj projekat možda najbolje pokazuje koliko vredi ulagati u revitalizaciju srpske kinematografije, i kolika je to korist i za kulturu, filmsku produkciju i celo društvo.
* Repertoare, u preostalim bioskopima, ipak čine uglavnom američki filmovi?
- Distributere više uopšte ne interesuje domaći film, dok prikazivači zatvaraju bioskope i žale se kako im je teško, iako uzimaju (decenijama su uzimali, a nisu ulagali u modernizaciju bioskopa) 50 odsto cene ulaznice. Postavlja se pitanje kako producenti nisu prestali da snimaju filmove kada su dobijali isto - 50 odsto. Ako film ima 100.000 gledalaca i onaj koji ga je proizveo i onaj ko ga prikazuje zarade po 100.000, a producent je u njega uložio 800.000 evra. Napravljen je jedan nesklad, koji strategija treba da harmonizuje.
* Koji su preduslovi da bi do tih promena došlo?
- Bez usvajanja zakona o kinematografiji nije moguće rešiti ni jedan od ovih problema. U ovom trenutku i u Vladi Srbije i u Ministarstvima kulture, finansija i pravde postoji izuzetna želja da on uđe u skupštinsku proceduru do kraja godine.
* Usvajanje zakona poslednjih godina su, ipak, kočili neki sporni članovi?
- U novom zakonu predloženi su moduli za dodatna sredstva za kinematografiju. To je urađeno po uzoru na evropska zakonodavstva, u kojima je zastupljen model po kome se od korišćenja filmova u raznim medijima, kinematografiji vraća ono što joj pripada. Mislim da će novi zakon doneti mehanizme da to rešimo i da će sprovođenje zakona omogućiti realizaciju od dvadesetak filmova godišnje.
* Kako se situacija u kinematografiji odražava na kvalitet filmova?
- Kontinuitet produkcije stvara kvalitet. Mi danas imamo veliki broj producentskih kuća, umesto nekoliko velikih, koje bi svojim kontinuitetom stvarala sigurnost svakom autoru za realizaciju i promociju njihovih filmova. Konitinuitet produkcije je veoma važan za svaku kinematografiju, kao i kontinuitet stvaralaštva, kako legendama našeg filma, tako i debitantima.
Šta vredi što je Nikola Ležajić prvim filmom osvojio tolike nagrade u svetu ako drugi film bude snimio za deset godina. Istovremeno je nedopustivo da autori poput Srđana Karanovića ili Slobodana Šijana ne znaju da li će uopšte više snimati filmove. To je sramota za jednu državu i njenu kulturu. Država mora pronaći modul za autore poput Dušana Makavejeva, Purišu Đorđevića, Mišu Radivojevića...
* Kakvu sliku o Srbiji šalju filmovi koji se trenutno snimaju?
- Nestala je lakoća, osmeh i zadovoljstvo snimanja filmova. Nestala je duhovitost koja je krasila srpski filma. Mi uglavnom u filmovima imamo čemerne, tužne slike stvarnosti, čest razlog je siromašna produkcija. Film mora da posegne za jednom autorskom slikom iznutra, slikom vizije, optimizma. Imamo sjajna književna dela, složenu istoriju, običaje, tradiciju.
O našoj istoriji se ne mora uvek govoriti kroz mrak i tegobe, već i kroz optimizam ljudi koji su stvarali istoriju, tradiciju i specifičnost zemlje u kojoj živimo. Oni su nam predali mnogo toga dobrog, a ako to svetlo ne vidimo, onda ćemo snimati mrak. Mrak je slika Srbije u svetu, do nas autora je da li ćemo pronaći svetlosnu energiju inspirisanu ovim narodom sa kojim delimo istorijsku sudbinu. Ili će biti kao u onom fazonu - poslednji koji ode ima obavezu da ugasi svetlo.
Izvor:Novosti
Reditelj Darko Bajić o Srbiji čijoj kinematografiji treba vratiti bioskope i dostojanstvo: O našoj istoriji ne mora se uvek govoriti kroz tegobe, već i kroz optimizam ljudi koji su stvarali
SRBIJU moramo da sačuvamo od zaborava, od kratkog pamćenja, pametno preispitujući prošlost i čuvajući ono šta su nam umni ljudi ostavili u amanet, bez obzira na njihovu političku pripadnost, smatra reditelj Darko Bajić. Deo tih darova prethodnika je, po mišljenju sadašnjeg predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, i nekadašnji veliki ugled srpske kinematografije.
Kriza koja je pre dve decenije zadesila našu kinematografiju prerasla je u hronično stanje, vrlo ozbiljno preteći da potpuno „zatamni kadar“, a od pre nekoliko meseci Bajić i njegovi saradnici u FSC rade na nacionalnoj strategiji koja bi dala novu šansu domaćem filmu.
- Nema tužnijeg čoveka od onog koji je na nacionalnom konkursu dobio novac da snimi film. Jer zna da će svoju ambiciju, maštu, autorsku viziju morati da zameni kompromisom pri izboru teme, žanra, scenografije, tehnike, broja glumaca, kostima, broja dana za snimanje, a od istorijskih teme svede na skorašnje, od nekoliko meseci ranije - objašnjava Bajić.
- U tom sužavanju izbora, kinematografija se svodi na ekranizaciju banalne stvarnosti, pune žuči onih koji su onemogućeni da stvaraju nove autorske svetove. Poslednjih 20 godina sistematski je uništavana tehnička baza naše kinematografije, uništeni su bioskopi, nestala je publika zbog koje se film i snima.
Oni koji su to uradili zanemarili su činjenicu da je film ne samo deo kulture jedne zemlje već i njene industrije. Srpski film je nekada bio jedna od najcenjenijih kinematografija u svetu. On ima svoju tradiciju, legende, školu... FDU je bio i ostao rasadnik talenata, a zahvaljujući tradiciji i osmišljenom konceptu naših profesora on i danas stvara autore priznate u Evropi.
* Šta treba da donese ta nova strategija razvoja domaće kinematografije?
- Najvažniji je ponovo uspostaviti sistem, za šta je neophodno poštovati tradiciju i način rada onih koji su stvarali pre vas. Priča o novoj strategiji se upravo temelji na podsećanju na sisteme koje smo nekada imali, naravno, uz preciznu analizu problem i svega što je zanemareno u proteklih 20 godina. A to je jedan ogroman spisak. Pored pada produkcionih uslova i nedovoljnih sredstava iz budžeta, zadesio nas je i nedostatak bioskopa za domaći film, nedostatak stimulacije njegovog kvaliteta, izvoza i distribucije, nepovoljna poreska za sponzorstva na filmu, visoki porezi za autorske i saradničke honorara... To je dovelo do stanja u kome ljudi koji se bave filmom rade neprofesionalno.
* Sprovođenje takve strategije zahtevaće najširu podršku...
- Kinematografija Srbije se nalazi na nultoj tački opstanka. Možemo postavljati pitanja kako smo to dopustili, možemo postavljati postaviti pitanje kako je sve to učinjeno bez naše saglasnosti. Odgovore moramo pronaći i usmeriti zajedničku energiji na stvaranje profesionalnih uslova za rad u našoj kinematografiji.
* Gde su ti odgovori?
- Umesto korišćenja pojedinačnih poznanstava, klanovskih zatvaranja, nama je potreban transparentni, opštemobilišući pristup svih generacija podizanju kvalileta i uslova rada.Vitalnost srpske kinematografije i njeni visoki dometi ukazuju nam na istorijsku činjenicu da i u najtežim uslovima nit stvaralaštva i produkcije filmova nije prekidana. Da se uz pomoć države, ali i sopstvenim snagama, uvek iznalazio sistem koji je na najbolji mogući način otvarao put ka vrhunskim dometima i uspešnim produkcijama, po kojoj smo bili cenjeni u svetu.
* Na koji način?
- Ne smemo dopustiti da odluke umesto nas donosi neko drugi. Strategiju razvoja kinematografije Srbije pre svega treba da usvoje filmski stvaraoci, producenti, radnici, distributeri i prikazivači, a kao deo nacionalne strategije onda bude prihvaćen i od strane Ministarstva kulture i Vlade Srbije, tako bi se stvorila mogućnost da se filmska industrija ponovo postavi na čvrste temelje, koji će omogućiti profesionalan rad domaće kinematografije i stranih produkcija i koprodukcija. Od toga bi koristi imali i ovaj grad i ova zemlja.
* Ko je kriv za urušavanje srpske kinematografije?
- Kada nešto nestane, lako je proceniti ko je kriv. Krivci su oni koji su prodali „Avala film“, bioskope i uništili i tehničku bazu i obezvredili stvaranje umetničkog dela. Ali ta krivica je još uvek aktuelna i biće sve dok se podrškom države ne promeni. Zato je sad vreme da mi, filmski radnici, autori i producenti zakopamo „filmske ratne sekire“ ili ćemo i mi biti krivi za nepravde koje su učinjene srpskoj kinematografiji.
*Jedna od najvećih nepravdi je verovatno nestanak bioskopa.
- To je bila olako predata bitka i od filmskih radnika, i od države i društva. Publika domaćeg filma je prognana iz bioskopa. Dok je sinepleks i američki film bez ikakvih obaveza samo preuzeo naše gledaoce. Domaći film je na repertoaru samo intermeco između dva blokbastera, koji imaju podršku svih medija, dok domaći film dobija mrvice tog monopola. Stimulacijom stvaranja bioskopske mreže za domaći i autorski film, stimulacije za kvalitet i gledanost, zaštitom prikazivanja domaćeg filma u odnosu na strani film uspostavićemo ravnotežu i smanjiti monopolistički pristup na bioskopskom tržištu.
* Gledaoci nisu okrenuli leđa srpskom filmu?
- Oni ga željno očekuju, što je pokazao i film „Montevideo, Bog te video“. „Intermedija netvork“, kao producent ovog filma, stvorili su čudo, snimili i finansirali istorijski spektakl, medijski zasenili sve američke hitove, stvorili nove filmske zvezde, oživeli bioskope, vratili gledaoce, i povratili optimizam srpskom filmu. Ovaj projekat možda najbolje pokazuje koliko vredi ulagati u revitalizaciju srpske kinematografije, i kolika je to korist i za kulturu, filmsku produkciju i celo društvo.
* Repertoare, u preostalim bioskopima, ipak čine uglavnom američki filmovi?
- Distributere više uopšte ne interesuje domaći film, dok prikazivači zatvaraju bioskope i žale se kako im je teško, iako uzimaju (decenijama su uzimali, a nisu ulagali u modernizaciju bioskopa) 50 odsto cene ulaznice. Postavlja se pitanje kako producenti nisu prestali da snimaju filmove kada su dobijali isto - 50 odsto. Ako film ima 100.000 gledalaca i onaj koji ga je proizveo i onaj ko ga prikazuje zarade po 100.000, a producent je u njega uložio 800.000 evra. Napravljen je jedan nesklad, koji strategija treba da harmonizuje.
* Koji su preduslovi da bi do tih promena došlo?
- Bez usvajanja zakona o kinematografiji nije moguće rešiti ni jedan od ovih problema. U ovom trenutku i u Vladi Srbije i u Ministarstvima kulture, finansija i pravde postoji izuzetna želja da on uđe u skupštinsku proceduru do kraja godine.
* Usvajanje zakona poslednjih godina su, ipak, kočili neki sporni članovi?
- U novom zakonu predloženi su moduli za dodatna sredstva za kinematografiju. To je urađeno po uzoru na evropska zakonodavstva, u kojima je zastupljen model po kome se od korišćenja filmova u raznim medijima, kinematografiji vraća ono što joj pripada. Mislim da će novi zakon doneti mehanizme da to rešimo i da će sprovođenje zakona omogućiti realizaciju od dvadesetak filmova godišnje.
* Kako se situacija u kinematografiji odražava na kvalitet filmova?
- Kontinuitet produkcije stvara kvalitet. Mi danas imamo veliki broj producentskih kuća, umesto nekoliko velikih, koje bi svojim kontinuitetom stvarala sigurnost svakom autoru za realizaciju i promociju njihovih filmova. Konitinuitet produkcije je veoma važan za svaku kinematografiju, kao i kontinuitet stvaralaštva, kako legendama našeg filma, tako i debitantima.
Šta vredi što je Nikola Ležajić prvim filmom osvojio tolike nagrade u svetu ako drugi film bude snimio za deset godina. Istovremeno je nedopustivo da autori poput Srđana Karanovića ili Slobodana Šijana ne znaju da li će uopšte više snimati filmove. To je sramota za jednu državu i njenu kulturu. Država mora pronaći modul za autore poput Dušana Makavejeva, Purišu Đorđevića, Mišu Radivojevića...
* Kakvu sliku o Srbiji šalju filmovi koji se trenutno snimaju?
- Nestala je lakoća, osmeh i zadovoljstvo snimanja filmova. Nestala je duhovitost koja je krasila srpski filma. Mi uglavnom u filmovima imamo čemerne, tužne slike stvarnosti, čest razlog je siromašna produkcija. Film mora da posegne za jednom autorskom slikom iznutra, slikom vizije, optimizma. Imamo sjajna književna dela, složenu istoriju, običaje, tradiciju.
O našoj istoriji se ne mora uvek govoriti kroz mrak i tegobe, već i kroz optimizam ljudi koji su stvarali istoriju, tradiciju i specifičnost zemlje u kojoj živimo. Oni su nam predali mnogo toga dobrog, a ako to svetlo ne vidimo, onda ćemo snimati mrak. Mrak je slika Srbije u svetu, do nas autora je da li ćemo pronaći svetlosnu energiju inspirisanu ovim narodom sa kojim delimo istorijsku sudbinu. Ili će biti kao u onom fazonu - poslednji koji ode ima obavezu da ugasi svetlo.