Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Pola veka od objavljivanja prvih romana Danila Kiša
Pola veka od objavljivanja prvih romana Danila Kiša
Prvi romani koje je objavio 1962. bili su: "Mansarda" i "Psalm 44". Bio je neobično ekonomičan u izrazu i jeziku, a efikasan u pripovedanju
Danilo Kiš iz vremena kada su nastajali njegovi prvi romani
SVE je to u "Mansardi" suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom. Ovako je Danilo Kiš opisao svoj prvi roman i svoje kasnije knjige. Prvi romani koje je objavio 1962. bili su: "Mansarda" i "Psalm 44". Povodom pola veka od njihovog pojavljivanja u srpskoj književnosti, u četvrtak će u holu Narodne biblioteke biti otvorena izložba "Omaž Danilu Kišu", čiji je autor Petar Kras.
Status Danila Kiša među čitaocima, mlađim piscima, istraživačima i studentima književnosti i dalje je izuzetno visok. Interesovanje za njegove knjige ne jenjava, a književno-istorijski mit koji prati njegovo ime ne uspevaju da naruše ni povremena osporavanja njegovog načina pisanja. U nezaobilazne priče o njemu spada i ona da je u krug za razmatranje za Nobelovu nagradu svojevremeno ulazio i Danilo Kiš. Čak kruže glasine da je već bio u dobitničkoj koverti, ali je, nažalost, umro tog oktobra 1989, uoči saopštavanja pobednika. A pravilo glasi: Nobelova nagrada ne dodeljuje se posthumno. Dve su vrste prigovora koje danas izaziva i "trpi" Kiš, smatra profesor Jovan Delić. - Jedni su poetičkog tipa u želji da se prevaziđe nešto što je Kiš kao model uspostavio. To mi se čini prirodnim i legitimnim, deo je književno-istorijskog procesa. Drugi prigovori su nekorektni i uglavnom su inspirisani ideološko-politički, ili su recidivi takve inspiracije. Prigovori ne smetaju Kišovom delu da živi, naprotiv - kaže Delić. Izdavač "Arhipelag" koji je objavio izabrana Kišova dela u sedam knjiga, u rasponu od "Mansarde" do "Laute i ožiljaka", priča iz zaostavštine, ovih dana će objaviti i njegove izabrane poetičke spise u tri knjige. Retko je, po mišljenju glavnog urednika Gojka Božovića da neko tako brzo postane prepoznata i nesporna vrednost, kao što je to u slučaju Kiša. - Bio je neobično ekonomičan u izrazu i jeziku, efikasan u pripovedanju. Mi gotovo da nemamo pisca tog ranga koji je imao takvu vrstu sažetosti u izrazu. To je jedna od odlika modernih vremena i verujem da to čitaoce privlači Kišovom delu - kaže Božović. Važno je i šta nam to Kiš govori. Pokrenuo je teme koje su suštinski važne današnjem čoveku i čitaocu. - Kiš je postavio visoke umetničke standarde i zahteve, i artikulisao ih dovoljno snažno da bi svaka nova generacija imala suštinsku, istinsku obavezu da se odredi prema Kišovom modelu pisanja. Ljudi koji su u našoj književnosti na potpuno različitim poetičkim i političkim pozicijama, imaju potrebu da svoju poziciju utemelje u nekom Kišovom iskazu, rečenici ili da dovedu u vezu ono čime se oni bave i način na koji zastupaju književnost sa nekom Kišovom poetičkom eksplikacijom. To je jasan pokazatelj da je neki pisac postao klasik - kaže Božović. ROMAN BEZ ROMANA "MANSARDA" je nagoveštaj avangardnih Kišovih stremljenja i pripada onoj liniji u srpskoj književnosti koja je dosta duga i mogla bi se nazvati "tradicija romana bez romana". Na tragu "Mansarde" nastao je "Peščanik". Ona tematizuje i pitanje pisca, to je portret pisca u nastajanju. "Psalm 44" je već naslovom pokazao, vrlo rano, Kišovu citatnost oko koje će se kasnije lomiti koplja potpuno bespotrebno. "Psalm 44" nagoveštava ono što će doći sa "Grobnicom za Borisa Davidoviča", kaže Delić o Kišovim prvim romanima.
ZNAČAJ KNjIŽEVNOSTI - U vremenima kada je književnost marginalizovana trebalo bi da se prisetimo Kiša koji je u svom razumevanju literature imao živu svest zašto nam je književnost potrebna i na koji način ona može da demistifikuje, ospori kanonizovane vrednosti društvenih ili političkih procesa, okamenjenih istorijskih uverenja - kaže Božović.
Izvor: Večernje novosti
Pre ravno pola veka, svojim prvim romanima “Mansarda” i “Psalm 44” oglasio se Danilo Kiš, čovek koji pripada generaciji pisaca koji su svojom inovativnošću i literarnom osobenošću obeležili jugoslovensku književnost u poslednjih 50 godina.
Objavljivanjem Saveta mladom piscu, magazin STATUS još jednom odaje počast piscu čije je delo jednako aktuelno danas kao i pre nekoliko decenija.
Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u „vozove istorije“, jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: „Ko pogodi cilj, sve promaši.“
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se „užasavajuće doslednosti“.
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
„Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“. (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za „prosečnog čitaoca“: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci „savest čovečanstva“: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: „s budalom se ne prepiri“.
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
„Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu.“ (Poper)
„Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo.“ (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u „naučno mišljenje“.
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i „svesnu nejasnost“ – ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen „socijalističkog realizma“ napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu „angažovana književnost“ ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)
Danilo Kiš
U Cetinju pokrenuta inicijativa o podizanju spomen-obeležja piscu i nekadašnjem sugrađaninu. Ideja potekla od Đačkog parlamenta Osnovne škole "Lovćenski partizanski odred"
Kuća u Bajovoj ulici u kojoj je živeo Danilo Kiš / V. Kadić
DANILO Kiš se vraća na - Cetinje. U Bajovu ulicu, u kojoj je posle rata živeo svoje gimnazijske godine, jedan od najvećih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Ideju o podizanju spomen-obeležja u najpoznatijoj cetinjskoj ulici, pokrenuli su najmlađi Cetinjani - Đački parlament Osnovne škole "Lovćenski partizanski odred". Oni koji Kiša pamte samo iz literature, ili iz priča roditelja i starijih Cetinjana. Sa svojim predlogom,koji je prethodno naišao na veliku podršku stanovnika grada pod Lovćenom, upoznali su gradonačelnika Cetinja, Aleksandra Bogdanovića. Sada su na potezu oni koji odlučuju.
Petar Špadijer iz Đačkog parlamenta, uz napomenu da on već deceniju uspešno deluje u Cetinju, kaže malo u šali da su đaci učinili ono na šta su, možda, stariji malo zaboravili. I, kaže, prirodno je da baš oni, koji uče i tek će učiti Kiša, zatraže da se on vrati u svoj grad, među svoje.
Ideja je da se na kući u Bajovoj ulici, koja je vlasništvo porodice Dragićević, ujčevine Danila Kiša, postavi spomen-obeležje koje će podsećati da je tu jedno vreme živeo autor "Grobnice za Borisa Davidoviča", "Enciklopedije mrtvih", "Peščanika", "Bašte" i drugih dela za koja je dobio visoka priznanja kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i u inostranstvu. - Već u "prvom naletu" ideju je svojim potpisima podržalo više od 500 Cetinjana - rekao je Špadijer. - Razgovarali smo i sa braćom od ujaka Danila Kiša, Brankom i Mišom Dragićevićem, koji su samo zahtevali da u tekstu na spomen-obeležju stoji i to da je reč o kući Kišove rodbine. Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke s Cetinja. Do 1942. je sa roditeljima živeo u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon što je njegov otac odveden u Aušvic 1944, s ostatkom porodice je repatriran na Cetinje, posredstvom Crvenog krsta. Na Cetinju je živeo do kraja svog gimnazijskog školovanja, odnosno do 1954. kada je upisan na Filozofski fakultet u Beogradu, gde je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Umro je 15.oktobra 1989. godine u Parizu, gde je jedno vreme i živeo. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Jedan od najprevođenijih pisaca s ovih prostora ima svoju bistu u Subotici (rad Eržebet Vajl), u Beogradu i svoju ulicu. U Crnoj Gori njegova bista se nalazi u dvorištu zgrade Centralne biblioteke na Cetinju (bivše italijansko poslanstvo), rad vajara Pavla Pejovića, a njegovo ime nosi Srednjoškolski centar u Budvi.
- Ništa prirodnije da se na kući u Bajovoj postavi spomen-obeležje - kaže za naš list poznati cetinjski pesnik Sreten Vujović. - To je najmanji dug koji može odužiti ovaj grad u kom su živeli mnogi poznati ljudi, a koji je imao sreću da Kiš bude deo njegove istorije. To je upravo ono što predlažu mladi Cetinjani. Još uvek su među stanovnicima prestonice oni koji su poznavali Kiša iz vremena njegovog gimnazijskog školovanja. Vujović podseća na to da je Kiš svoje prve radove objavio još 1953. godine, upravo u vreme dok je živeo na Cetinju. U "Omladinskom pokretu" je objavljena priča "Oproštaj s majkom", potom priča "Odjek iz detinjstva", kao i "Sjutra - Pjesma o Jevrejki" koju su objavili "Susreti"...
ULICE I TRGOVI
Vesko Pejović iz NVO "Cetinje moj grad" već dugo preko svog posećenog sajta javno proverava predloge kako da Cetinje imenima ulica, trgova i institucija afirmiše prave vrednosti iz duge istorije grada, kom je pre više od pet vekova temelje udario Ivan Crnojević. Plebiscit će, kako kaže, biti najširi mogući, a cilj je samo jedan: da svako prema zasluzi dobije "svoje ime". Da grad ne zaboravi. Pored spomen-obeležja na kući u Bajovoj, u Cetinju bi i neka ulica, ali i institucija, mogla poneti ime Danila Kiša.
'Grobnica za Borisa Davidoviča' premijerno u Italiji
Predstava "Grobnica za Borisa Davidoviča" Danila Kiša u režiji Ivice Buljana imaće svetsku premijeru na festivalu Mittelfest u Ćividaleu, Italija 21. jula, saopšteno je iz Hartefakt Fonda.
Korica knjige koja je izazvala veliku polemiku u književnoj javnosti SFRJ
"Grobnica za Borisa Davidoviča" je nastala u ko-produkciji Hartefakt Fonda i Bitef teatra iz Beograda, Mini teatra iz Ljubljane, Novog kazališta iz Zagreba i festivala Zadar snova.
Festival Mittelfest, nastao je 1991. godine u ključnom trenutku kolapsa totalitarnih režima centralne i istočne Evrope i danas je jedan od najprestižnijih festivala drame, muzike i plesa u ovom delu sveta.
U dvadeset godina izuzetnog istorijskog značaja za zemlje regiona, Mittelfest je istraživao istoriju, identitet, razlike medju ljudima, bavio se tragedijom rata i doneo javnosti bogatstvo velikih tradicija i nasledje ljudi poput Kafke, Pazolinija, Bartoka i Kanetija.
Danilo Kiš
Ove godine Mittelfest se organizuje po 23. put i trajaće od 19. do 27. jula, a održava se u gradu Ćividale, na severu Italije, u podnožju istočnih Alpa.
"Grobnica za Borisa Davidoviča" izdata je 1976. godine i jedno je od najkontroverznijih dela jugoslovenske književnosti i plodan materijal za Ivicu Buljana, hrvatskog reditelja, koji vodi grupu smelih i mladih glumaca iz nekoliko zemalja.
Kroz istorijski kontekst ratova i revolucija u Evropi tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, Kiš preispituje pobednike istorije i ističe ono što je zajedničko za sve zločine.
Glas pobunjenog čoveka koga nastoje da izbrišu iz istorije, prenosi se iz dvadesetog veka, veka ratova i revolucije, u dvadeset i prvi vek.
Glumačka podela
U predstavi igraju: Aleksandra Janković, Milutin Milošević (na slici), Vladimir Aleksić, Stipe Kostanić, Boris Vlastelica, Iva Kevra, Benjamin Krnetić, Marko Grabež, Nikola Malbaša.
Filmski scenariji Danila Kiša
Izdavačka kuća „Arhipelag“ objavila je „Noć i maglu“ kao deseti tom u ediciji „Dela Danila Kiša u deset knjiga“, kazao je čelnik te kuće Gojko Božović.
Između korica ovog izdanja čitaoce čekaju TV drame „Noć i magla“, „Papagaj“ i „Drveni sanduk Tomasa Vulfa“, zatim pozorišni komad „Mehanički lavovi“, kao i dva Kišova filmska scenarija pisana krajem sedamdesetih godina: „Končarevci“ i „Marin Držić Vidra“.
Iako su ova ovi scenariji bili poručeni po njima, iz različitih razloga, nikada nisu snimljeni filmovi a sada se prvi put se objavljuju u okviru nekog izdanja izabranih ili sabranih dela Danila Kiša.
„Kiš se u taj posao upustio samo dva puta, napisavši u kratkom roku, iste 1979, jedan obimniji sinopsis za planirani film o životu Marina Držića i scenarij pod nazivom „Končarevci“, čiji je reditelj trebalo da bude Veljko Bulajić. ’Adria film’ (Zagreb), naručilac sinopsisa o životu Marina Držića, nije ušao u proizvodnju filma. Sudbina drugog Kišovog scenarija bila je dramatičnija i do danas nerazjašnjena. Predugovor je trebalo da bude sklopljen sa Jadran filmom, a preko Autorske agencije SR Srbije, o čemu svedoči fotokopija Kišovog punomoćja (2. jul 1979) iz kojeg se vidi da je scenarij pisan u Dubrovniku od 27. marta do 17. aprila iste godine i da je dovršen ’ugovoreni posao pisanja’. U Kišovoj brižljivo čuvanoj poslovnoj dokumentaciji nema nikakvog materijalnog dokaza koji bi potvrdio dalju saradnju s naručiocem scenarija niti s rediteljem. Film Veljka Bulajića pod naslovom Visoki napon, zasnovan na temi po kojoj je Kiš pisao naručeni scenarij, završen je 1981. godine. Kao scenaristi navodeni su Mirko Bošnjak, Veljko Bulajić i Ivan Salečić. Razlozi odustajanja od Kišovog scenarija, osim onih koji se mogu samo naslutiti, ima li se na umu autorov pristup temi, nisu poznati. Ovi scenariji nose neizbrisiv pečat njegovog dara i njegove predanosti svakom poslu kojeg se, kao pisac, poduhvati“, kaže Mirjana Miočinović, povodom scenarija Danila Kiša.
Dela Danila Kiša u 10 knjiga „Arhipelag“ objavljuje povodom 25 godina od smrti i u susret 80 godina od piščevog rođenja. Poduhvat obuhvata celokupnu prozu ovog pisca kao i njegove pesme, drame i filmske scenarije (priređivač Mirjana Miočinović).
- Objavljivanje dela nekog pisca klasične vrednosti predstavlja najveći izazov za profesionalno izdavaštvo. Možda pogotovu u ovom trenutku kada knjige vrhunske savremene i klasične književnosti nisu dovoljno vidljive i kada su njihovo mesto preuzele knjige u kojima ne postoji nikakva ideja vrednosti, stila ili umetničke lepote - napominje Gojko Božović i dodaje da će izdanja biti dostupna i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Objavljena dva scenarija Danila Kiša
U knjizi "Noć i magla" pred čitaocima su prvi put dva scenarija za film, "Končarevci" i "Marin Držić Vidra", koji su ostali nerealizovani
KAO deseti tom u ediciji "Dela Danila Kiša", u izdanju "Arhipelaga", objavljena je knjiga "Noć i magla", u kojoj su piščeve drame i filmski scenariji, nastali od polovine šezdesetih do kraja sedamdesetih godina. Pred čitaocima su prvi put dva scenarija za film, "Končarevci" i "Marin Držić Vidra", koji su iz različitih razloga ostali nerealizovani.
Prema rečima Mirjane Miočinović, Kiš se u ovaj posao upustio samo dva puta, napisavši iste 1979. godine jedan obimniji scenario za planirani film o životu Marina Držića i "Končarevce", čiji je reditelj trebalo da bude Veljko Bulajić.
- Naručilac sinopsisa o Držiću, "Adrija film" iz Zagreba, nije ušla u proizvodnju - kaže Miočinović. - Sudbina drugog scenarija bila je dramatičnija i do danasnerazjašnjena. Predugovor je trebalo da bude sklopljen sa "Jadran filmom", a preko Autorske agencije SR Srbije, o čemu svedoči fotokopija piščevog punomoćja iz koje se vidi da je scenario pisan u Dubrovniku od 27. marta do 17. aprila 1979. i da je dovršen "ugovoreni posao pisanja".
Film Veljka Bulajića "Visoki napon", nastavlja priču Miočinović, završen je 1981. godine, a kao scenaristi navedeni su Mirko Bošnjak, Veljko Bulajić i Ivan Salečić. Razlozi odustajanja od Kišovog scenarija nisu poznati. Ovi scenariji nose neizbrisiv pečat njegovog dara i njegove predanosti svakom poslu kojeg se, kao pisac, poduhvatio.
Dela Danila Kiša "Arhipelag" objavljuje povodom 25 godina od smrti i u susret 80 godina od rođenja velikog pisca, o čemu Gojko Božović, direktor ove kuće, kaže:
- S naslednicima autorskih prava Kiša dogovorili smo se da ubuduće njegova dela u našem izdanju budu dostupna ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj i BiH. Kiš je pisac koji ima ne samo tumače, nego i čitaoce, i to i u novim generacijama.
Kako Španci pišu o jednom od naših najvećih pisaca
Književni kritičar Mersedes Monmani objavila je u kulturnom dodatku madridskog lista “ABC” na dve strane priču o Danilu Kišu, pod naslovom “Svi protiv Danila Kiša”, u kojoj se bavi likom i delom jednog od najvećih jugoslovenskih pisaca. Tekst prenosimo u celosti.
Danilo Kiš u svom radnom prostoru
Ove godine se obeležava 25 godina od smrti jednog od najboljih pisaca prošlog veka: Srbina Danila Kiša, rođenog u bivšoj Jugoslaviji 1935, umrlog u Parizu 1989. Sin jednog Mađara jevrejskog porekla i jedne pravoslavne Crnogorke, Kiš je pripovedao (pisao) kao retko ko, sa izuzetno visokim literarlnim kvalitetom, o dvostrukoj tragičnoj ubilačkoj tiraniji - nacističkoj i komunističkoj - koje su pretvorile u prah u 20. veku ne samo živote miliona ljudskih bića već takođe i humanitarne ideje jedne civilizovane Evrope.
Jedan od njegovih najžešćih branilaca, Suzan Zontag, posvetila mu je sledeće reči:
“Smrt Danila Kiša 15. oktobra 1989 u 54. godini prekinula je na žalostan način jednog od najvažnijih literarnih dnevničara u drugoj polovini 20. veka. Godina u kojoj je umro bila je “annus mirabilis” u kojoj se u Centralnoj Evropi likvidirao totalitarni režim u sovjetskom stilu. Utešno je misliti da je umro okkružen samo dobrim vestima.”
Kada Zontag kaže “samo” misli da Kiš, vatreni protivnik “nacionalističkih ništavnosti”, nije imao vremena (doživeo) da vidi “rušenje multikonfesionalne i multinacionalne države čiji je građanin jednom bio”. Takođe, nije prisustvovao onome što se desilo posle. Rat, koncentracioni logori i furiozni nacionalizmi koji su uništili Jugoslaviju i učinili da se ponovo pojavi Evropa varvarstva i terora.
Revolucija koju je Danilo Kiš doneo u literaturu Centralne Evrope jednaka je onoj koju je prouzrokovao Džejms Džojs u anglo-saksonskoj, Kafka u germanskom ambijentu i Bruno Šulc u poljskoj književnosti. Kiš je to uradio iz jednog malog provincijskog grada, Drohobic, danas na teritoriji Ukrajine.
Često je dovođen u vezu sa Borhesom, posebno zahvaljujući izjavama u kojima je otkriva “literarnu geneologiju” sa kojom se osećao blizak, ali razlike sa velikim argentinskim piscem bile su nesumnjivo velike iako su “oficijelni pisci” Titovog režima pokušavali da ga napadaju koristeći paralaleizam sa Borhesom. Bio je manje zainteresovan za metafizičke fenomene nego Borhes i mnogo više za teme iz istorije i politike. Njegovo divljenje prema Borhesu bilo je ogromno, isto kao i prema Musilu, Nabokovu ili Gombroviču, autorima koji su mu pomogli kada je počeo egzil u Francuskoj.
Rođen u jednom malom gradu u Srbiji, Subotici, između Budimpešte i Beograda, Danilo Kiš je sa 7 godina prisustvovao masovnom ubistvu Jevreja i Srba od strane mađarskih fašista u Novom Sadu gde se familija preselila. Njegov otac se spasio, ali je 1944. bio deportovan i ubijen u Aušvicu. Prisustvo “imaginarnog oca” nestalog u detinjstvu dominira u najvećem delu njegovih knjiga, kao u “Porodičnom ciklusu” (1965-1972).
To su činjenice koje, iz mašte i sa nekim imaginarnim ličnostima, opisuje u svom drugom sjajnom romanu “Psalm 44” koji se sada pojavljuje i u našoj zemlji u izdanju kuće “Akantilado” koja je izdala i druga njegova dela. U romanu jedna familija koju čine mlada Marija, lekar Jevrejin Jakob koji u Aušvicu radi sa Mengeleom zvanim “doktor Niče”, i njihova beba pokušavaju da pobegnu iz logora dok se iz daljine čuju ruski topovi. Kiš je roman napisao sa 25 godina. Na polovini knjige opisuje divljačko masovno ubistvo nezaštićenih staraca, žena i dece na obabili Dunava što je, verovatno, rezultat onoga što je video i što su mu pričali.
Tekst o Kišu u kulturnom dodatku dnevnog lista ABC: Svi protiv Danila Kiša
Kada je već bio objavio nekoliko maestralnih dela - ”Bašta i pepeo”, “Peščanik” - i nekoliko godina pre nego šte će objaviti svoju famoznu “Enciklopediju mrtvih”, Danilo Kiš je 1976. objavio impresivnu i nezaobilaznu novelu “Grobnica za Borisa Davidoviča” o staljinističkim procesima 30-tih godina u Moskvi. Knjiga nije potresla samo čitaoce u njegovoj zemlji, nego i sve oni koji su tada živeli pod sovjetskim jarmom. Uz pomoć dokumenata dobijenih iz različitih izvora i svedoka, opisao je profile sedam fanatičnih komunista koji su bili masakrirani od doktrine koju su branili. Kišova knjiga bila je puna “profesionalnih revolucionara” i ideologija svake vrste. Kriminalci su završili kao žrtve terora koji su sami proizveli. Nakon što su torturisani bili su streljani, iako su na montiranim suđenjima priznali izmišljene delikte o “anti-sovjetskoj sabotaži”.
Knjiga je izazvala veliki nemir i Kiš je odlučio da ode u Pariz. To je bio rezultat orkestrirane kampanje koja je trajala mesecima i koju su počeli “lovački psi” režima. Izmišljeni su svakojaki razlozi i uvrede, čak i optužba za plagijat. Kiš se u delu “Čas anatomije” 1978. branio od “inkvizitora iz beogradske Koze Nostre” pišući da je reč o “lovu na veštice”. Inkvizitori su bili “zvanični pisci”, podržavani od države, oni koji su živeli od dotacija, državne službe i pomoći.
Sve patnje i pesme u jedan grob stale
„Sjutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti“, napisao je Danilo Kiš u knjizi „Pesme, Elektra”.
Danilo Kiš - poslednje pribežište zdravog razuma
Izdavačka kuća „Arhipelag“ upriličila je razgovor na temu „Danilo Kiš ili poslednje pribežište zdravog razuma” i projekciju Kišove TV drame „Noć i magla”, koju eto čitave četiri decenije, ko zna zašto, nismo mogli videti, a sve skupa priređeno je u ime činjenice da je 22. februara pre 80 godina u Subotici rođen legendarni pisac Danilo Kiš.
Izdavač Kišovih dela Gojko Božović rekao je da knjige ovog pisca i danas, i to u različitim generacijama i slojevima, pobuđuju veliku čitalačku pažnju. Nekad je, veli, u čitanosti prednjačila „Grobnica za Borisa Davidoviča”, danas je to „Bašta, pepeo”, za „Enciklopediju mrtvih” interesovanje je kontinuirano...
Kišovo delo, ličnost i život bez sumnje jesu, najkraće rečeno, vrednosti par ekselans o kojima će se, verujemo, tek govoriti. Upućeni kažu da je bio blizu i Nobelove nagrade, ali da je bez nje ostao ponajpre zato što je rano napustio ovaj svet (1989), a ista se posthumno ne dodeljuje.
Ono na šta je povodom 80 godina od rođenja skrenuta pažnja je i njegov pesnički opus. Nevelik, ali maestralan. Napisao je 35 pesama - kako je rekao Gojko Božović, a o čemu je pisala i Mirjana Miočinović - od kojih 13 nije objavljeno za pesnikova života. Pretežno su nastale pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, prva beše „Oproštaj s majkom” (1953) a poslednja „Na vest o smrti gospođe M.T.” posvećena Miri Trailović (1989).
Zahvaljujući „Vremenu” (br. 1259) saznali smo i za njegove nepoznate stihove, impresivno pismo upućeno davnih dana devojci iz Engleske koja beše njegov mladalački zanos tog leta 1953, kada mu je bilo osamnaest.
Iako je prevashodno Kišova proza ono što nam je danas pribežište zdravog razuma, Kiš je sebe, upućuju znalci, nazivao pesnikom, a lirska dimenzija je jedno od najizrazitijih svojstava njegove književnosti. Dramski opus, koji bi i povodom prikazane „Noći i magle” i promovisane knjige „Elektra”, zavredeo dužnu pažnu, posebna je, druga i duga tema.
Danilo Kiš je poezijom ušao u književnost - Gojko Božović
Književnost, kako je Kiš govorio, jeste „veličanstveni mehanizam koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje”. Oslonjeni na genijalni mu trag u rečima mogli bismo, makar samo sutra, njegovu poslednju pesmu nasloviti - Na vest o rođendanu D.K, genija čijeg tela više nema.
Kišove pesme
Na vest o smrti gospođe M.T.
Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti Takvu tvrđavu!
(…)
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo verovali na reč.)
Sjutra
Svake večeri, umoran od neostvarenih želja, ali uvijek s
drhtajem nade u srcu, prošapćem jednu riječ:
Sjutra!
Sjutra će mi neko reći: sine;
sjutra će mi neko reći: dragi;
sjutra će mi ona reći: ...volim;
sjutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti, u jedan grob bez
krsta, bez znaka, da ni spomena na njih ne ostane;
sjutra…
I tako 365 dana u godini -
Sjutra!... Sjutra!
Danilo Kiš ili LITERATURA JE OPASNA
Racionalno gledano, da je sporije trošio život i da nije goreo na lomači koju je potpaljivao svojim raskošnim talentom i neobuzdanim strastima - od kojih je ona duvanska bila pogibeljna, Danilo Kiš (1935 -1989) bi pre šest dana napunio 82 godine. S druge strane, koja je za poimanje Kiša i njegove literature bitnija, ovaj razbarušeni korifej reči i pesme nije ni mogao drugačije da bi (p)ostao to što jeste. Da za života nije goreo, ne bi danas mrtav svetleo.
Danilo Kiš nije samo za života postao moderni klasik srpske književnosti već su njegov život i književnost postali prvorazredan izazov za savremenu književnost. U delima čitavog niza srpskih pisaca, ali i u delima pisaca s prostora bivše Jugoslavije, kao i u delima pisaca iz niza evropskih kultura Kiš se pojavljuje kao književni junak. Peter Esterhazi, Đerđ Konrad, Vilijam Volman, Enrike Vila-Matas, Milan Kundera - samo su neki od poznatih svetskih pisaca koji pišu o Danilu Kišu.
Milenko Stojičić, poznati prozni pisac iz Banjaluke, priredio je neobičnu, raznovrsnu i uzburkanu knjigu “Priče o Danilu Kišu”, tematsku antologiju priča srpskih i eksjugoslovenskih pisaca o (ne)umrlom klasiku. U ovoj knjizi nalaze se najbolje priče napisane o Danilu Kišu u proteklih trideset godina.
Knjiga “Priče o Danilu Kišu” predstavlja priče preko 30 pisaca iz nekoliko generacija savremene književnosti - od Tvrtka Kulenovića, Mirka Kovača, Vide Ognjenović i Judite Šalgo, preko Milisava Savića, Irfana Horozovića, Davida Albaharija, Radoslava Bratića, Dragana Velikića, Aleksandra Prokopieva, Mihajla Pantića, Petera Božika, Sibile Petlevski, Josipa Mlakića i Predraga Lucića, do Lasla Blaškovića, Faruka Šehića, Srđana V. Tešina, Olje Savičević Ivančević i Muharema Bazdulja.
“Vođeni piščevim kriterijumom rigoroznosti, odlučili smo se da u ovu knjigu ne unesemo sve priče u kojima se Kiš javlja kao junak, uključujući i priče koje, uprkos tome što je Kiš jedan od junaka, pa nekada čak i glavni junak, nemaju nikakve veze sa činjenicama Kišovog života, niti sa poetikom Kišove književnosti. Priče u ovoj knjizi napisali su pisci sa prostora bivše Jugoslavije jer je to literarna zajednica u kojoj je učestvovao i delovao i sam Kiš”, zapisaće u predgovoru knjige priređivač Milenko Stojičić.
Priče o Danilu Kišu su dragoceno svedočanstvu o Danilu Kišu, njegovoj književnosti i njegovom vremenu i istovremeno svedočanstvo o Kišu kao živoj tradiciji moderne književnosti.
Autoliteralizacija kojoj su bili skloni veliki pisci, pa među njima i Danilo Kiš (naći ćemo ga kao junaka sopstvenog dela u posthumno objavljenoj knjizi pripovedaka “Lauta i ožiljci”), bila je samo deo ospoljenja ovog književnog genija. Onaj drugi koji se odvijao mimo njega i koji pisca i njegovo delo spasava od neumitnosti erozije vremena sklonog zaboravu jesu refleksije nekih drugih ljudi koji su čitali, živeli i proživljavali piščevo delo i osećali potrebu da s njim komuniciraju. Otud i ova Stojičićeva dragocena knjiga priča o Kišu koje priređivač opisuje kao “fusnote kišovskih likova i tema, nove forme oponašanja kiševskog poetičkog koncepta, mimetičku igru, literarizovano prožimanje prijateljstva, karakterističnih piščevih osobina, dinamiku karaktera (u jednoj priči Kiše je, na tren, viđen u Parizu; neke su “ex voto, na način literarni”, “posmrtne počasti”...)”.
Taj onirički paralelni život na margini Kišovog dela produžava njegovo trajanje i kao da potvrđuje Kišovu opasku iz knjige “Lauta i ožiljci” kako se “život ne može ničim zameniti” kojoj je prethodila je rečenica da je “literatura opasna”. Do bola tačno ali sa malim apendiksom. Opasna je samo za one koji je razumeju. Ljudi čije priče ovde kazuju o Kišu, brižljivo odabrani Stojičićevom selektorskom rukom, živeli su ili sada žive u senci te opasnosti.
