Šta je novo?
Član
Učlanjen(a)
22.08.2009
Poruka
489
Danilo Bata Stojkovic




Danilo-Bata-Stojkovic-SF.png





Danilo Bata Stojković (Beograd, 11. avgust 1934. — Beograd, 16. mart 2002.) je bio jedan od najpoznatijih srpskih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumaca. Svojim brojnim komičnim ulogama „malog čoveka koji se bori protiv sistema“ stekao je veliku popularnost na teritoriji bivše Jugoslavije.

Glumačku karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212. Publika ga je posebno zavolela u ”Zezdara teatru”, u ulogama koje je Dušan Kovačević pisao za njega. Prvi put na scenu JDP izašao je 1956. godine i igrao slugu u "Magbetu", a godinu dana kasnije pojavio se kao agent u predstavi "Troje" na sceni Ateljea 212.

Jedan od presudnih trenutaka u karijeri Bate Stojkovića je bila predstava iz 1953. godine, na Pašinom brdu u kojoj je igrao u Čehovljevoj predstavi “Krčma na glavnom drumu”. U publici je bio i Dobrica Milutinović, koji je nakon predstave prišao Bati i uzbuđeno mu rekao: "Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac." Bilo je to veliko ohrabrenje za mladog Batu. Ipak, presudni uticaj na njega imali su drugi.

Na Akademiju ga je primio Tomislav Tanhofer, a diplomirao je kod Josipa Kulundžića 1959. godine, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve "Jelisavete" i Kapetana vatrogasca iz "Ćelave pevačice".
Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu „Izdajnik“ iz 1964. Usledio je niz televizijskih i manjih filmskih uloga, a najvažnije su bile uloge u filmovima „Majstor i Margarita“ (1972), „Čuvar plaže u ziskom periodu“ (1976) i Pas koji je voleo vozove (1977). Takođe je i igrao oca jednog od likova u seriji „Grlom u jagode“. Poznat je i po ulozi malog antagoniste u filmu Gorana Markovića „Nacionalna klasa“ (1979).

Stojković je neke od svojih najboljih uloga imao radeći sa rediteljem Slobodan Šijan, a koji je bio najuspešniji kada je radio sa scenarijima Dušana Kovačevića. Šijan, koji je prethodno radio sa Stojkovićem u nekoliko televizijskih produkcija, je debitovao na velikom platnu filmom „Ko to tamo peva“ (1980), komedijom smeštenom pred početak Drugog svetskog rata u ondašnjoj Jugoslaviji. Od uloga ostalih glumaca u filmu, Stojković se isticao ulogom putnika germanofila. „Ko to tamo peva“ je bio veliki kritički i komercijalni uspeh i osvojio je dve nagrade na filmskom festivalu u Montrealu.
Stojković se pojavio u ulozi alkoholičara u filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, a zatim je ponovo radio sa Šijanom u komediji „Maratonci trče počasni krug“. Film, koji priča o porodici grobara u sukobu sa porodicom lokalnih pljačkaša, je bio još jedan uspeh za Stojkovića i Šijana i zadržao je kultni status do današnjih dana.
Nakon nekoliko manjih uloga, od kojih se izdvaja uloga direktora škole u filmu „Idemo dalje“, Stojković je glumio u tri filma u kojima je tumačio likove koji su bila satira na komunističke ideale „partijskog čoveka“ ili „marksističkog revolucionara“. Prva u nizu je bila uloga Babija Pupuške u Šijanovom filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983), u kome se radi o čoveku koji kreće u traganje za srodnom dušom nakon što je čuo, za njega šokirajuću, vest o ubistvu Če Gevare. Počev od ovog filma, Stojković se usavršio u tumačenju uloga sa „očinskom figurom“, pa je imao još jednu sjajnu ulogu u filmu „Varljivo leto '68“, Gorana Paskaljevića. Stojković je glumio strogog oca marksistu, koji nije mogao da podnese da se događaji iz 1968. odvijaju pred njegovim očima.
Ujedinjujući svoj talenat sa talentom Dušana Kovačevića, Bata Stojković je 1984. godine izveo po mnogima svoju najbolju ulogu u filmu „Balkanski špijun“, kojeg su režirali zajedno Božidar Nikolić i Dušan Kovačević. U ovom filmu, Stojković je glumio Iliju Čvorovića - bivšeg, sada pritajenog, staljinistu koji je zbog toga proveo godine u zatvoru i sada boluje od paranoje i vidi špijune svuda oko sebe.

Petog februara 2002. godine, iako već teško bolestan, Danilo Bata Stojković igrao je Lupusa u Ateljeu 212, u jubilarnoj, 300. „Korespodenciji" (Mihizova dramatizacija dela Borislava Pekića u režiji Arsenija Jovanovića).
Desetak dana nakon toga, na molbu mladih glumaca iz Slovenije došao je i u Zvezdara teatar da odigra „Profesionalca“ Dušana Kovačevića. Posle predstava ostao je u kratkom razgovoru sa gostima. To su bili poslednji nastupi jednog od najcenjenijih srpskih glumaca.
U prepunoj sali Zvezdara teatra 20. marta iste godine je održana komemoracija povodom smrti Bate Stojkovića. U prvom redu, pored supruge Olge, sedele su njegove kolege — Ljuba Tadić, Ružica Sokić, Bora Todorović, Petar Božović, Mira Banjac, Neda Arnerić i drugi. Tom prilikom Dušan Kovačević je rekao: „Ne znam da li je iko voleo pozorište kao Bata. Pred početak svake predstave ulazio je u garderobu maksimalno doteran, sa pažljivo odabranom kravatom. Govorio je: »Dobro veče deco, za vas sam se uredio, svaka predstava je za mene praznik i ja joj na ovaj način odajem počast



Balkanski_spijun_3.JPG



Balkanski_spijun_1.JPG


Danilo Bata Stojković u filmu "Balkanski špijun"


 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.574
Dvanaest godina od smrti Bate Stojkovića (I deo)

Čemu teatar? Pa, duhovnost je potrebna svakom čoveku. Svakom čoveku je potrebna a kamoli jednom čestitom čoveku – rekao je u jednom od svojih retkih intervjua Danilo Bata Stojković, velikan ovdašnjeg glumišta od čije smrti se danas navršava 12 godina.

1_zpsfa7a9ec4.jpg

Bata Stojković


- Događaji se tako smenjuju da si odjednom kao na izvorima.slapovi padaju, podvodne vode rade…Šta odigrati, šta reći a da ne bude tako prolazno? (…) Ne volim reč ‘novo’. Ima samo ono što je sveže – što pleni, I ono što je bajato – što ne pleni - rekao je dalje, između ostalog, Bata Stojković u intervjuu Feliksu


Pašiću publikovanom u njegovoj monografiji povodom nagrade “Dobričin prsten”.

Dugačak je, raskošan I bogat spisak njigovih maestralnih uloga (na sceni, malim I velikim ekranima) po kojima ćemo ga pamtiti; Luka Laban, Bubuleja, Ilija Čvorović, Simeon Njago, Laki Topalović….Odnosno po ulogama u “Profesionalcu", "Klaustofobicnoj komediji", “Diplomcima”, filmovima “Balkanski špijun”, "Čuvar plaže u zimskom perodu", "Pas koji je voleo vozove", "Nacionalna klasa", "Varljivo leto", "Poseban tretman", "Ko to tamo peva", " Maratonci trče počasni krug", "Bubasinter", "Bure baruta”…


Ostalo je zabeleženo da je, već ozbiljno bolestan, poslednji put igrao „Profesionalca” u Zvezdara teatru, i to na molbu mladih glumaca iz Slovenije. Lekari su smatrali da ne treba da igra a kako nisu uspeli u svojim zabranama za svaki sedeli u prvom redu. Nakon predstave je izašao, seo i rekao da je na tren osetio kao da je ozdravio!


Rođen je 11.avgusta 1934. godine u Beogradu, a glumom se “zarazio” još dok je kao gimnazijalac na Čuburi, markantnom kraju Beograda, slušao predavanja iz književnosti, umetnosti, istorije i gradio kritičko misljenje o svom vremenu a uz pomoć predavača kakvi su bili Borislav Mihajlović Mihiz, Mihajlo Đurić, Bata Mihajlović, Dejana Medaković…


“U 13. godini već samo znao da ću biti glumac”, zapisano je u Dnevniku o Bati Stojkoviću (F.Pašića). “Moj brat Žika je veoma lepo čitao poeziju, što je kod mene, kao deteta, često izazivalo suze. Na mene je uticao i neki doktor, Bogoljub Arsic, veliki naucnik koga je nas otac skoro usvojio. On je umeo da divno čita narodnu poeziju i čika Jovu Zmaja... U 14. godini ponavljao sam razred i otišao na radnu akciju. Tu sam upoznao Branka Vujovića Bardofa koji je tada, sa 16 godina, čitao "Hamleta". Ja sam radio u kuhinji i kuvao za tridesetoricu, a posto je Bardof povredio nogu, pomagao mi je u kuhinji.Nisam mu dao ništa da radi, samo da mi čita "Hamleta". I za mesec dana naučio sam napamet taj Šekspirov komad. Čim sam se vratio u Beograd upisao sam se u dramsku sekciju. Doduše, malo i zbog devojaka, jer su tada gimnazije bile odvojene...”
Čuveni Dobrica Milutinović (po kome najveće glumačko priznanje „Dobričin prsten“ nosi ime) je, nakon predstave „Krma na glavnom drumu”, u kojoj je igrao tada devetnaestogodišnji Bata, rekao: „još u majčinoj utrobi je predodređen da postane glumac“.

Na Akademiju ga je primio Tomislav Tanhofer, a diplomirao je kod Josipa Kulundžića 1959. godine, ulogom Djordja Crnojevica iz Jaksiceve "Jelisavete" i Kapetana vatrogasca iz "Ćelave pevačice".
Njegova raskošna karijera obeležena je i nizom najrelevantnijih nagrada i priznanja.

2_zps5d0f6ef7.jpg

Bata Stojković kao Ilija Čvorović u "Balkanskom špijunu"


Oni koji su mu bili bliski pamte ga kao upornog entuzijastu, prijatelja u nevolji, nesuđenog fudbalera, lapsus majstora, šmekera u kafani, stručnjaka za odela i kravate, glumca koji je zahtevao odgovore, a svi ostali kao vlasnika i kralja glume.


Baveći se pitanjem šta je to što toliko pleni i uzbuđuje u njegovoj igri, Duško Kovačević je napomenuo: „Ogromna glumačka snaga udružena sa izuzetnim rafinmanom, velika strast ukroćena do najmanjih pojedinosti. To je onaj kvalitet koji svojom pojavom uspostavlja čitav svet uobrazilje, svet pozorišta i ruši svaku barijeru. U trenutku njegove pojave na sceni podiže se još jedna zavesa, ukida gledalište sa svojom efemernošću, a uspostavlja lepota i život scenskog dešavanja.”

A taj veliki posvećenik je govorio, između ostalog, da kad igra, oseća ogromnu odgovornost i veliku radost...

Izvor: Blic Online
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.574
Dvanaest godina od smrti Bate Stojkovića (II deo)


"Priznati na sceni koliko si glup, koliko si pametan, koliko si inteligentan i koliko nisi inteligentan, koliko si pošten i koliko nisi pošten - to je ono, čini mi se, što je u glumi i za glumu važno. To je istina. (…) Neki kažu: „Odigram jednu predstavu pet puta, i više mi se ne igra“. Meni se tek igra kad igram dvestostu! Samo mislim na tristotu! Kažu: „Kako ti nije dosadno?“. Kako - dosadno! Pa, stalno ima posla oko uloge. To je kao kad imaš stan, pa ga jedanput počistiš i kažeš: dovoljno je za ceo život. Kad dobro odigram predstavu, ja ne mogu da zaspim celu noć. Kad igram loše, po mom nekom ubeđenju, odmah zaspim - da zaboravim. Mada me sutradan to kljuca", govorio je Bata.

Pogledamo li kritike o ulogama Bate Stojkovića srešćemo se sa obiljem ocena da je njegova gluma svečanost, majstorstvo, istinsko uživanje, čovek i umetnik koji donosi ne otkrića već otkrovenja, koji sa scene zrači dubokim poimanjem života, rasni umetnik pun nepresušne energije, i robustan i prefinjen, i blag i preteći…

A nakon njegove smrti ostalo je zabeleženo i da je Bata Stojković kulturna ikona jednog vremena i jedne potkontinentalne civilizacije koja nije iščezla zajedno sa državom koja ju je, kao, otelotvoravala, a koja je te civilizacije zapravo bila nedostojna.


Izvor: Blic Online
 
MODERATOR
Učlanjen(a)
02.05.2009
Poruka
29.552
ŽIVOTNA PRIČA - Danilo Bata Stojković: Čovek jači od smrti, umetnik veći od dela




1420978136_bata%20stojkovic%20zivotna4.jpg





Legendarni glumac Danilo Bata Stojković iza sebe je ostavio neprevaziđene uloge kako u pozorištu, tako i na filmu, zbog čega ga publika i danas obožava. Živeo je za umetnost, kafanu i porodicu, a sa ovog sveta otišao je dostojanstveno nakon decenijske borbe sa teškom bolešću

Postoje ljudi o kojima koliko god puta da pišete, nikada u potpunosti nećete biti zadovoljni finalnom verzijom verujući da ona nije dovoljno dobra. Jedan od njih jeste i glumac, čije se zanimanje piše velikim G, Danilo Bata Stojković. Glumački velikan koji je s podjednakom lakoćom iznosio svaku ulogu, brižan suprug, odan prijatelj, a nekada, ipak, i težak čovek, tako ga mahom, opisuju i danas.

Jedno je sigurno, Danila Stojkovića malo ko je poznavao i o njemu toliko znao kao njegova udovica Olga jer su zajedno podelili sve: sreću, tugu, nedaću, jednom rečju – život ili trideset i kusur godina (taj kusur niko sa sigurnošću ne može da utvrdi pa ni ona). Zajedno su bili do kraja, a ona i danas, gotovo trinaest godina od kada nije među nama, čuva uspomenu na njega.

Bata je svoj životni put započeo i završio u Beogradu, rođen je 11. avgusta 1934, a umro 16. marta 2002. godine. Kao ostvaren pozorišni i filmski umetnik, nerado je davao intervjue. Tvrdio je da ga novinari ne razumeju i da ono što im kaže okrenu naopačke pa zbog toga i nema mnogo građe koja svedoči o tome kakav je bio kada se zavese spuste i ugase svetla pozornice.

Nemoguće je ne povući paralelu između njega, verovatno najvećeg i najpredanijeg glumca s ovih prostora, i Molijera, najvećeg komediografa svih vremena. I jedan i drugi svoj život posvetili su sceni i obojica su skončali na njoj. Molijer je izdahnuo izvodeći svoje remek-delo Uobraženi bolesnik. Pao je umirući od bolova, a publika je mislila da je i to deo njegove sjajne glume. Bata je, samo tri dana nakon što se poslednji put poklonio publici kao Luka Laban u Profesionalcu, sahranjen na Novom groblju. Nepoznate detalje sa čitaocima magazina Story u višesatnom razgovoru podelila je osoba koja ga je najbolje poznavala, njegova verna supruga Olga.

- Imao je dva starija brata, Zdravka i Živorada, kao i sestru Veru od koje je bio mlađi deset godina. U to doba njegova majka već je bila u klimaksu i lekar nije hteo ni da je pipne. Bata se šalio kako se još tada odupro i nije dozvolio da ga uklone. U mladosti je bio sitan i mršav. Čak je i njegov profesor Tomislav Tanhofer govorio: Kad budeš nabacio masu, onda će od tebe biti pravi glumac. Neverovatno, čak i kad se popunio, bio je izuzetno brz, hitro je trčao na sto metara, a ja sam se zezala da ga to masa ubrzava – priča Olga koja se uz osmeh priseća svog supruga, ali i sa setom govori o prošlosti, nekom drugom vremenu i tadašnjim vrednostima, danas davno zaboravljenim.

- Njegov brat Živorad bio je karlovački đak, njih je trebalo čuti kako govore, to je onda bilo kao kad bi sad neko rekao da je sa Sorbone ili Kembridža. Zinete i slušate. S druge strane, Bata je u školi bio loš đak, išao je na dopunske časove matematike, ali je odlično recitovao i takmičio se. Ponavljao je razred, a jedan i dva puta. Fizika i matematika nisu ga interesovale, samo recitovanje i čitanje.

Kao mali često je leta provodio u Vrnjačkoj Banji, u čijoj je neposrednoj blizini, na Goču, njegov brat Živorad posle rata sazidao školu. Tako je započela neraskidiva veza između ovog glumca i varošice koja je i deceniju nakon njegove smrti ostala takva.

- Kada je bio mali, mama ga je vodila u Banju. To je tada bilo, što bi danas rekli, fensi i on je zapamtio to mesto. Osim toga, odlazio je kod brata na Goč kako bi učio za popravne ispite. Kad je postao svoj čovek, uvek kad bismo se vraćali s odmora, nevažno odakle, tu smo dolazili. Godinama je u Banji slavio rođendane, a tamo ih i danas obeležavamo. Jednostavno, dopali su mu se ljudi i Banja je ostala naša normala.

Posle nezavidnog uspeha u školi, Bata je odlučio da zanemari prirodne nauke i upusti se u istraživanje umetnosti i tajni glumačkog posla.

- Njegov otac bio je očajan kada je Bata upisao Akademiju zato što u to vreme biti glumac nije bilo baš za ponos. Mada, kada je otišao na fakultet, više nije hteo da govori poeziju, ko će ga znati zašto, to su neke njegove buve. Kao glumac počeo je prvo sa iznošenjem tacni dok nije došao do prave uloge.

S prvim koracima na daskama koje život znače, nesvesno je kročio u još jedno važno poglavlje svog života. Upoznao je ženu s kojom je ostao do samog kraja, a nju i danas, dvanaest godina posle glumčevog odlaska sa životne scene, oslovljavaju sa Batina Olga.

- Upoznali smo se u pozorištu, u zgradi Borbe. Ja sam ih sve sa klase prvo preslišavala, a onda gledala njihove diplomske predstave. Tako smo se združili. (Smeh) Ja sam upisala prava koja na kraju nisam završila. Moja rođake radila je na garderobi u pozorištu, a kada ona nije mogla da radi, mi deca išli smo da je menjamo. Tako sam se zaljubila u teatar. Počela sam od garderobe, bila razvodnica i došla do scene, a fakultet sam okačila mačku o rep. Najbolji životni fakultet je život u pozorištu, a mi smo tamo bili više nego kod kuće – kaže Olga.

A kakav je bio kao suprug, daje skoro očekivan opis.

- Bio je jako tradicionalan, potekao je iz patrijarhalne porodice i kod njega se znao red. On je bio zadužen da obezbedi da imamo dovoljno para i da sve bude kako treba, a domaćici je prepuštao da radi svoj posao. Ono što bi zaradio donosio je u kuću i kada bi mu zatrebao novac, tražio je da mu ga dam. Nije hteo da uzme sam nego bi jurio mene. Kažem mu, tu ti je u kuhinji, u fioci, ali jok, nije hteo da uzme. Poštovao je red, starije i porodica mu je bila najvažnija. E sad, to što je mnogo igrao, išao tamo-ovamo i dolazio u zoru, to ide u rok službe. I ja sam radila u pozorištu, pa mi je sve to bilo poznato, ali poneki put sam bila i ljuta. Sedi sa društvom, a ja sve s osmehom pravim palačinke.

Bogat društveni život nije u skladu s nekim ko je važio za teškog čoveka. Ipak, ima li istine u takvim tvrdnjama? Olga kaže da ima.

- Bata je bio težak čovek u smislu da nije dozvoljavao glupost, a bio je snažan i sugestivan. Kad on počne da trtlja, nije pitao šta košta. Nije voleo neistinu i čim bi neko počeo nešto da laprda, odmah bi reagovao. Bio je prodoran i uvek je imao svoj stav, u tom smislu bio je težak za izdržati. Voleo je društvo. Za njega je teatar bilo na prvom, kafana na drugom, a kuća tek na trećem mestu. Pozorište je bilo njegova svetinja koju je neizmerno poštovao. Uvek je savetovao ljude šta i kako da rade, umeo je da se razbesni ako ga neko ne posluša i u tom smislu znao je da bude nezgodan.

Priče o njegovoj netrpeljivosti sa kolegom Pavlom Vuisićem prerasle su u legendu, ali svaka medalja ima i svoju drugu stranu, pa i takva nagađanja.

- Tvrdnje kako su on i Pavle Vuisić bili u lošim odnosima, najobičnije je tračarenje. Bilo je svašta između njih, ali ništa negativno. U Maratoncima kada su snimali scenu u kojoj ga Pavle udari daskom po glavi, dogodilo se to da ga je nenamerno, u ne znam kom ponavljanju, zaista i lupio iz sve snage. S druge strane, dok su radili Ko to tamo peva, Pavle mu je spasao život. Kadar u kome Bata pliva u mutnoj i ledenoj Tisi, bezbroj puta je ponavljan. Naime, on bi otplivao do sredine reke, a Boža Nikolić ga je snimao pri povratku ka obali. Pošto je bilo hladno, jedva su pronašli jedno gumeno odelo, tačnije gornji deo, u koje je Bata moga da uđe. Od silnog napora zbog plivanja kroz mulj do kolena, njemu je pozlilo jer ga je odelo gušilo. Tada je Pavle, koji je vrsni poznavalac reke, uskočio u vodu, izvadio nož i presekao to gumeno odelo kako bi Bata došao do vazduha. Glumci su između sebe uvek imali razne zezancije, niko se nije ljutio i nije bilo svađa. Podžapaju se, jedni drugima svašta kažu, ali to nije proizilazilo iz mržnje, već iz vruće atmosfere. Malo popiju, sporečkaju se i posle kao da ništa nije bilo – razjašnjava Olga i ističe da je njen suprug bio svestan popularnosti, ali da mu ona nije uvek podjednako prijala.

- Popularnost mu je prijala u zavisnosti od toga kako mu ko priđe. Ako bi bili bezobrazni, on ih je odmah terao u majčinu, a ukoliko je neko pristojan, on je bio isto tako fin.

Zvezda jugoslovenskog filma i pozorišta, privatno je bio čovek predan tradiciji. Na sceni je davao sve od sebe, ali zauzvrat nije tražio ništa. Čak ni na lične nepravde nije reagovao. Godinama je živeo u garsonjeri, mada je potekao iz ugledne beogradske, trgovačke porodice kojoj su posle Drugog svetskog rata komunisti oduzeli imanje na Neimaru.

- Znalo se gde se ide za Badnje veče, gde za Božić, a onda je napravio raspored i za Uskrs jer je želeo da svi dolaze kod nas. Naravno, to je bilo moguće kad je dobio stan. Prvo je živeo u garsonjeri jer su njegovim roditeljima oduzeli imovinu. Zahvaljujući jednoj njegovoj koleginici koja je došla da popije kafu, kada je videla gde on stanuje, bukvalno je poludela. Javila je svojim prijateljima i urgirala da dobije ovaj stan koji sada imamo. Ovo je bio opštinski stan, a kada smo ušli u njega, bio je u strašnom stanju. Iz njega je bilo uzeto sve šta je nekom zatrebalo, a delovi su bili zatrpani otpadom, toliko da sam se plašila zaraze. Kad je to video, samo je rekao: Ako je red da umrem pre tebe, sve iscepaj, sve ceduljice i baci da slučajno ne bude ovako kao kad smo mi došli ovde. U ovaj stan uselili smo se 3. marta 1990. godine i sve sam sama preselila zato što on za takve stvari naprosto nije bio. Otišao je nekoliko dana na snimanje, a kada se vratio, rekao je kako moram da idem da se odmorim i platio meni i kumi da odemo helikopterom na Čigotu. Mi smo tamo stigle u petak, u subotu čitav dan nikoga nisam mogla da dobijem telefonom, tek predveče njegovog brata koji mi kaže da ništa ne brinem, da je on u bolnici, gleda neku utakmicu jer mu nešto nije bilo dobro.

Bio je ovo samo početak borbe sa bolestima koje će ga pratiti do kraja, ali nikada im nije dozvolio da pobede. Tamo gde bi se svako savio, Bata nije.

- Zapušio mu se krvni sud, pokušali su da ga otpuše, jesu, nisu i tako je došao do druge operacije i femoralnog bajpasa, onda je otišao nerv koji vuče nogu, pa gangrena, pa plastična hirurgija, skidaj, čisti... Prvi put je posle četiri operacije stao na noge 20. septembra, a tri dana kasnije pustili su ga iz bolnice. Bukvalno na rukama doneli su ga u stan, a meni su rekli da pazim da ne polomi kost. Nedelju dana je fizioterapeut, siroče, divan mladić, dva puta dnevno dolazio da radi s njim, a onda je svakog dana od 9 do 13 sati išao u Sokobanjsku na rehabilitaciju. Već 16. oktobra, nepun mesec dana pošto nije mogao da stane na noge, igrao je Profesionalca. Snaga volje je čudo. Iako je dogovor bio da mu se maksimalno olakša na predstavi, on se na sceni ponašao kao da nema problem. Od njega nikada niste mogli da čujete jao jer je bio borac. Vreme je prekraćivao sportom, obožavao je utakmice, ali posle operacija zbog noge nije smeo više da ide, brinuo je da ga neko ne zvekne, pošto je posle hirurškog zahvata sve bilo oljušteno do kosti. Samo je koža bila prevučena preko koske, ostala su svega dva-tri mišića.

Ipak, u toj nesreći bilo je razloga i za slavlje. Pose dvadeset i kusur godina, Olga i Bata odlučili su da se venčaju.

- To je bilo u strogoj tajnosti. Dugo smo bili zajedno, ali venčali smo se tek 1991. godine. Njegova sestra, inače pedijatar Vera Kaljević, zabranila mu je i rekla: Kad si čekao dosad da se venčaš s njom, čekaj još malo, prvo da ozdraviš i staneš na noge, pa onda izvoli. Moja kuma Nada Pešić, Dragoslav Mihajlović i Mihiz bili su nam kumovi. Kada smo izlazili iz Opštine, bilo mi žao Cigana koji su govorili: Kume, izgore ti kesa, a on im je samo odbrusio: Marš u p... materinu. Posle smo se venčali i u manastiru Vavedenje, a sve smo obeležili tako što smo nas četvoro otišli na ručak. Nikome nije bilo stalo do toga, mi smo to hteli samo da učinimo starima. Nije nam to palo na pamet, njegovi su se ponašali kao da smo u braku, kao da sam snaja, njegov brat zvao me je gospa mala. Možda mu je nešto dunulo kad se razboleo.

Bolest i brak ništa nisu promenili u njegovim navikama. Ostao je veran prijateljima i publici.

- Stalno se družio sa prijateljima. Baš u vreme onih strahota u Krajini, mi smo bili u Banji i njemu nije bilo dobro, teško je disao i sedeći je spavao. S nama je bio jedan naš prijatelj doktor koji mu je rekao da dođe da mu uradi analize, pošto je sumnjao da se negde zapušava. Morao je da uradi koronarografiju, a tada se ona radila tako što prvo treba da se spremi za operaciju, za ne daj bože. Uveče ga dovezem, da bude spreman za ujutro. U deset uveče Bata siv, skoro crn slučajno naiđe lekar da ga pogleda i kaže mi: Ako ga ja sad ne produvam, Debeli će, kako ga je zvao, izdržati maksimalno četiri sata. To je bila noć između desetog i jedanaestog avgusta, baš na njegov rođendan. Tada je ponovo rođen, kako je voleo da prokomentariše. Odlično je sve podnosio, a ja sam sedela i čekala da prođe svaka njegova operacija. Te noću kada je produvan, sutradan su ga pustili, a on sedne u kola i kaže: Idemo u kafanu, na rakiju, da proslavimo. Odmah. To je dobro za cirkulaciju. I ja šta ću, odem s njim. Eto, takav je bio. Nikada psihički nije padao, on je imao taj unutrašnji mehanizam koji ga je gurao napred, motiv je čudo – priča Olga i priseća se da je osim glume i druženja, imao još jednu strast - cigarete.

- Mnogo je pušio i kašalj mu je smetao prilikom igranja predstava, a onda je shvatio da skoro i ne kašlje od Lorda koji se teško nabavljao. Tako smo mi umeli da zapucamo u Bugarsku, pređemo granicu i odemo do djuti fri-šopa. Pitaju nas na carini gde ćete, on kaže da kupimo cigarete. Objasni da malo više puši, a ovaj mu kaže: Kupi onda pet šteka, a Bata će: kojih pet, pedeset. Ovaj momak samo što se ne sruši i pita kako pedeset? Pa ja pušim, ne mogu svaki čas da dolazim. I šta će ovaj nesrećnik: Molim te nemoj da izađeš na onu stranu, dođi na ovu moju. I mi kupimo cigarete. Kažem vam da su ga voleli pa su mu gledali kroz prste.

Mada je Olga važila za cenjenog inspicijenta o koga su se reditelji otimali, nešto joj u poslu nije polazilo za rukom.

- Kod nas se znalo, svako je radio svoj posao, ja svoj, a on svoj. Tada su važila neka pravila kojih danas i nema. Znalo se, nije smelo sa strane da se puši dok se čekalo da se uđe na scenu jer reflektor vuče taj dim i onda se on vidi. Jedino Bati i Baji Bačiću nisam uspela da ugasim cigaretu. Pušio je po tri-četiri kutije dnevno. Ni u bolesti nije prestao, u bolnici je bio sam u sobi i svi lekari dolazili su kod njega na pauzu. Čuveni profesor Adamov pričao mu je kako mora da ih ostavi, a Bata ga pita: Doktore, šta vam je to u malom džepu od košulje? I Adamov se okrene i izađe napolje. Šta da mu priča kad i on sam puši. Moram da zahvalim profesoru Božini Radeviću, čovek koji je prvi presadio jetru kod nas, zahvaljujući njemu Bata je tri-četiri puta izvađen iz velikih muka.

Legendarni glumac je za života više puta operisan, ali ipak nije dozvoljavao da publika ispašta zbog njegovih zdravstvenih problema.

- Imao je devet operacija, ali odlazak na predstave naprosto ga je dizao. Nikoga nije ni pitao da li iz bolnice može da ode da igra, već je sve moralo da bude gotovo do predstave. Trinaestog februara odigrao je svog poslednjeg Profesionalca, bili su tu neki slovenački studenti koji su želeli da ga vide. Jedva je izdržao, ali je ostao do kraja. Pre toga 5. februara izveo je tristotu Korešpodenciju, a 15. februara ponovo je ušao u bolnicu, dok je 16. sahranjen.Šta da vam kažem, to je tako. Poslednjih dana ni o čemu nije hteo da razgovara osim o fudbalu i pozorištu. Svi su dolazili da mu podnose izveštaje šta je i kako je bilo.

Njegov odlazak rastužio je sve, od supruge, kolega i prijatelja do običnih ljudi. Neki su ga znali sa televizije, a drugi su imali tu čast i da ga sretnu i razmene po koju reč s njim.

- Za njim su najviše žalili ovi na Kaleniću zato što je kupovao od srca. Dođe i kaže: Daj sto crvenih i još sto žutih ruža, a taksisti mu pomažu da mi ih donese. Punila sam kadu jer nisam znala gde više da stavljam cveće i mnogo sam se zbog toga ljutila na njega. Prodavci su o njemu pričali i za novine kad su čuli da je umro: E, nema nama više ko na sefte… Njegov otac bio je dobar trgovac, pa je od njega svašta naučio. Recimo, kad sam ga vozila odnekud, pa prođemo pored nekog kamiona, a on kaže seljaku: Daj mi tu lubenicu s vrha. Ovaj ga pogleda i odgovori mu: Ajde bre, Stojkoviću, gde da ti skidam tu s vrha, evo ti ova. A on mu odgovori da neće tu jer ima deset kilograma i sto grama, nego hoće onu od jedanaest. Seljak ga gleda i promrmlja: Šta ti glumac znaš, ali mu ipak skine onu koju želi. Kad je stavi na kantar, on pokaže tačno jedanaest kilograma. Umeo je da oceni i bio je nepogrešiv. Sa prijateljima je išao da im pomogne oko kupovine praseta za slavu zato što je znao da odabere. Kažu prodavci: Ajde uzmi, sveže je, a on im odbrusi: Neću, vadio si iz zamrzivača. Sve je video, imao je osećaj za takve stvari.

Ipak, bila je jedna stvar s kojom se neuspešno hvatao ukoštac.

- Nije znao da vozi, a u to vreme od filma mogao je da se kupi automobil. Bata je uzeo reno četiri, a ja sam iz inata položila. Tačnije, znate ono kad terate jedno drugom, on kaže: E, ja ću kupiti kola, a ja onda njemu: Ako ti kupiš kola, ja ću naučiti da vozim. I tako je on kupio kola, a ja položila. Prvih godinu dana pomagao mi je da se opustim, a tek kad je počeo da spava u vožnji, bilo mi je jasno da više ne brine. U Balkanskom špijunu imao je deset časova vožnje, zbog onoga što je imao da preveze i onda je uobrazio kako ume da vozi. Međutim, kada sam mu jednom dala kola, nije se baš pokazao. Kad smo kupili druga, tojotu, on kaže: Daj da vozim, a ja: Ne dam! Nemam duple komande, startan je auto, idi s nekim drugim pa se vozi, ja pored da sedim ne mogu. Nemam nerava za to. Pomirio se s tim jer mu je odgovaralo. Mogao je da jede i pije, a ja sam taksirala po Beogradu posle premijera i sve ih razvozila – kroz veselo negodovanje priseća se Olga koja je svedočila mnoštvu anegdota.

- Umeo je da kaže: Ajde tu, vozi. Ja ga gledam: Pa ne mogu tu, jednosmerna je, a on odmahne rukom: Teraj kad ti kažem! I ja šta ću, dva sata je noću pa sve mislim - neće valjda. Ne da neće, samo se začuje iza nas: Fiju, fiju, fiju. Šta ću, stanem. Pita policajac: Stojkovići, šta je ovo? A Bata će njima: Šta šta je? Žurim u drugu kafanu, čoveče. Šta će ljudi, puste nas.
Isto tako razvozim ih posle premijere, policija nas zaustavi, a on im kaže: Ne prilazite joj, treštena je... Kao ja pijana. Voleli su ga zbog njegovog duha. Cenio je šalu na svoj i tuđ račun. Uvek je moralo da bude po njegovom i to je jedna od njegovih osobina.

Možda je jedinu setu u njegov život unosila činjenica što njih dvoje nisu imali dece, ali su pronašli način da ogromnu ljubav usmere na druge.

- Nismo imali decu, ali Bata je jako vodio računa, a to je ostalo i meni u amanet, o ćerki njegovog najboljeg prijatelja. Ona je živela u Firenci, ali sad je ovde.

Bez obzira na biološke potomke, ovaj velikan srpskom glumišta nastavio je da živi u srcima svih ljudi zahvaljujući maestralnim ulogama koje su mu obezbedile zvezdani status. Slava ga nikada nije ponela, a prema svom pozivu odnosio se s poštovanjem.

- Kad god bi išao u pozorište, on se sređivao, a za premijeru posebno. Kupovao se materijal za odelo i šilo se po meri. Ako nađe neku kravatu koja mu se dopadne, on je uzme i kaže uz šta će ona dobro da ide. To je za njega bila velika svečanost, ne samo premijera, već svaka predstava. U svemu je bio temeljan. Dok se pripremao za uloge, nikada nije hteo da nabifla tekst nego ga iščitava i razmišlja o svakoj rečenici. Ulazio je u srž problema. Kada je pročitao Profesionalca, bio je očajan, ništa mu se to nije dopalo, onda je iščitavao, iščitavao i posle nedelju dana iznenada mi je u kolima rekao da zna kako će ga odigrati i bio je sjajan.

Za života družio se i sa kolegama i sa običnim ljudima, ali jedno prijateljstvo imalo je dugačak vek.

- Najbliži je bio sa Brankom Petrić jer su sedeli zajedno u klupi, bili su klasići, čak su zajedno i igrali. Sećam se kako su uglavnom Bekim i Bata držali jednu stranu, a ona drugu. Posle se malo durila, ponekad je umela po koju suzu da pusti i žali se zašto Bata nije na njenoj već na Bekimovoj strani. Ipak, moram da kažem da je imao više bliskih prijatelja van pozorišta, ali sa Petrićevom je bio od malih nogu, do poslednjeg daha – priseća se Olga i kaže da je srećna što ga ljudi i dalje pamte.


- Pominju ga često, a obaška što televizije vrte te filmove. Jedva je Zvezdara uspela da sredi scenu i nazove je njegovim imenom, a pre toga je Vrnjačka Banja nazvala amfiteatru po njemu. Najviše para da se pamti njegovo ime daje Željko Mitrović i Pink, zato što je on obožavao Batu koji je tamo voleo da boravi, imao je mnogo prijatelja. Ja sam i dalje s njima u kontaktu i svakog leta za njegov rođendan odlazim tamo da ga zajedno obeležimo. Tada se održavaju i Dani Danila Bate Stojkovića koji svake godine okupe dosta divnog sveta – ispričala je za kraj Olga ističući da je on nastavio da živi kroz svoja dela. Malo je onih koji ne pamte jednu od replika koju je i sam Bata voleo da citira, iz kultnog Balkanskog špijuna: Mene, ako se sete na Dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete, nikom ništa, to je bila moja dužnost, da radim... Možda baš ovaj citat najbolje opisuje legendarnog umetnika: sve što je bio, stvarao i iza sebe ostavio.


Izvor: glossy.espreso
 
Top