Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
Intervju dat mesečniku ’’Biznis i finansije’’
Marija Dukić
Sve države u okruženju – od Hrvatske i Mađarske do Rumunije i Bugarske, imaju iste ili slične probleme kao i Srbija. Sve troše preko mogućnosti, sve imaju deficit tekućeg bilansa i sve su, kao posledica toga, prezadužene. Ove države imaju eksplozivan rast privatnih dugova čija naplata ide sve teže, i u svakoj od njih postoji rizik izbijanja ozbiljne bankarske krize smatra Nebojša Katić, poslovni konsultant, koji je nedavno javno upozorio da su zemlje u okruženju u velikoj krizi i da nam preti regionalna kriza.
Nebojša Katić
U svim državama u regionu, kaže sagovornik BiF-a, dominiraju inostrane banke čiji je osećaj odgovornosti prema lokalnim ekonomijama po logici stvari manji nego što je prema ekonomijama njihovih matičnih država. Srbija je u ovom trenutku najranjivija u bankarskom sektoru. Rizik da prevelik broj preduzeća ili građana ne može da vraća kredite je akutan. Kada se isti fenomen događa u celom regionu, tada dolazi do širenja panike, do situacije u kojoj građani povlače novac iz banaka, a banke povlače novac iz ugroženih zemalja. Privreda koja grca u nelikvidnosti ostaje bez kredita. Stvara se atmosfera masovne finansijske psihoze i loša situacija postaje još gora, kaže Katić.
BiF: Ako bi NBS prestala da brani dinar i pustila da se njegova cena slobodno formira na tržištu, što je unekoliko i vaša preporuka, šta bi to konkretno značilo za građane, preduzeća i državu koji svi imaju velike dugove u evrima?
N. Katić: NBS ne može pustiti dinar da se sasvim slobodno formira, već mora izvršiti brzu depresijaciju, mora pronaći ravnotežni kurs, a zatim odrediti zonu u kojoj će taj kurs braniti od špekulativnih napada. Veći pad dinara bi doveo do situacije u kojoj bi banke morale da otpisuju deo potraživanja i da reprogramiraju kredite i privredi i građanima. Veliki broj preduzeća bi otišao u stečaj, ali bi se stvorili uslovi da ostatak privrede preživi. Banke bi imale ogromne gubitke koje bi država morala delom da sanira, ali bi se teret sanacije podelio između banaka, dužnika i države, i ne bi bio prevaljen samo na državu. Bez te velike sanacije, potonuće i oni koji bi se mogli spasiti. Ovde se samo radi o ubrzanju neminovnog procesa od koga se ne može pobeći. Švedska iskustva s početka devedesetih nisu loš model sanacije bankarskog sistema. Ovo su surove i teške mere, tim gore što su godinama odlagane. Ako se i nadalje bude odlagalo, cena će biti još veća.
BiF: Mnogi saradnju sa MMF ističu kao jedan od glavnih razloga što smo do sada lakše prebrodili krizu od naših suseda. Vi naprotiv to smatrate priznanjem bankrota. Sa druge strane smatrate da Srbija treba da se osloni na svoje resurse za podsticanje razvoja, a ne na strane investicije. Koji su to resursi?
N. Katić: Sporazum sa MMF-om je priznavanje poraza ekonomske politike. To je globalna percepcija i tu nema nikakve dileme. Da te percepcije nema, da se države ne odriču svog ekonomskog suvereniteta, sporazume sa MMF-om bi potpisivali svi od reda.
Srbija niti je prebrodila krizu, niti je u boljoj situaciji od susednih država. Taj pogrešan zaključak se izvodi iz podatka da je pad BDP-a u Srbiji bio manji nego u najvećem broju država u okruženju. To statistički jeste tačno, ali je nebitno za stvarnu ekonomsku poziciju građana Srbije. Zaboravlja se da su svi ostali parametri srpske ekonomije mnogo lošiji nego u većini zemalja u okruženju – od stope zaposlenosti, preko visine inflacije, do visine plata. Pri tome, i privredna struktura Srbije je mnogo lošija nego u najvećem broju okolnih država.
BiF: Rekli ste da je veći problem privatno zaduživanje nego javni dug. Da li bi situacija bila drugačija, bar u domenu dugovanja preduzeća, da država i sama njima ne duguje veliki novac?
N. Katić: Srbija je u problemu pre svega zbog neproduktivnog zaduživanja građana i privrede, kao i zbog loše privredne strukture okrenute trgovini i uvozu.
Hronična dugovanja države su po mom sudu nedopustiva zloupotreba moći koja bazira na tome da preduzeća ne smeju tužiti državu, jer će na ovaj ili onaj način biti kažnjena. Zbunjuje da država nalazi novac da subvencioniše kredite ili inostrane investitore na primer, a nema novca da plati obaveze za izvršene poslove. Reč je i o neshvatljivom finansijskom voluntarizmu u kome nije jasno ko i kako odlučuje šta će plaćati, a šta neće. Država je tako postala jedan od najvećih generatora nelikvidnosti.
BiF:Šta bi po vašem mišljenju trebalo da bude najveća glavobolja ili prioritet naše vlade?
Nebojša Katić: Prioritet i fokus vlasti bi morao biti vezan za dramatično nisku stopu zaposlenosti u Srbiji koja je danas na nivou od oko 38 procenata. Prosek za EU je oko 65, a za razvijene zemlje oko 70 procenata. Broj zaposlenih i broj penzionera se gotovo izjednačio i na jednog penzionera dolazi samo 1.1 zaposlen. To je neodrživo.
Kratkoročno gledano, inflacija je ogroman problem, tim više zbog užasnih iskustava 90-tih. Da bi se inflacija suzbila, kamatna stopa se mora podizati a javna potrošnja smanjivati. I jedno i drugo gura privredu u novi recesioni ciklus. Novih investicija koje bi mogle amortizovati ovaj udar za sada nema, a ako ih i bude, proces aktiviranja investicija će trajati dugo, a to znači da ni porast zaposlenosti nije „iza ćoška“.
BiF
omenuli ste da je naša velika kočnica loša administracija?
N. Katić: Rad u državnoj službi je profesionalni posao, i nije posao nižeg reda. Između državne administracije i stranaka mora postojati gvozdeni zid. Državnim službenicima bih ukinuo pravo da budu članovi partija, jer državna administracija je stručni, a ne partijski aparat. Britanska iskustva i državno ustrojstvo su jedan od boljih modela u tom smislu. Japan sam pomenuo kao primer koji demonstrira značaj kvalitetnog državnog aparata u strateškom planiranju razvoja.
BiF: Mnoge zemlje oko nas pribegle su povećanju PDV, neke i za pet procentnih poena. Mi smatramo velikim uspehom vlade, to što povećanja poreza – koji ima najjači efekat na siromašno stanovništvo – nije bilo. Da li postoji nešto u domenu poreske politike što bi se ipak moglo popraviti?
N. Katić: Srbija će pre ili kasnije morati da podigne PDV, bolje ranije. Što se poreskog sistema tiče, za njega je bitno da bude stabilan, predvidiv, nekomplikovan, sa što manje poreskih olakšica i rupa, jer je tada lako sprovodiv. U domenu poreske politike bi se moralo uvesti progresivno oporezivanje, kao i u najvećem delu Evrope. Srbija se takođe mora držati baznog poreskog principa po kome se svi porezi moraju platiti tamo, odakle se poslovanje kontroliše. Poslovni čovek koji živi u Srbiji i iz nje kontroliše svoje poslovanje, mora na kraju konsolidovati svoj poreski bilans i porez platiti u Srbiji, bez obzira gde je registrovao svoja preduzeća. To je pravilo koje važi u najvećem delu Evrope i to bi u mnogome rešilo problem of-šor poslovanja.
BiF: Svi očekuju da će 2011. godina biti teža od ove. Šta bi po vašem mišljenju bili ključni potezi koje bi Srbija mogla da povuče u ekonomskoj politici da bi tu situaciju olakšala?
N. Katić: Srbija pre svega mora napraviti dugoročnu i realističnu strategiju razvoja, i otklon od metoda po kome se fraze i opšta mesta proglašavaju strategijom. Prvi deo paketa bio bi posvećen sanaciji krize koja traje. To bi morao biti sinhronizovan i celovit paket mera. Bojim se da se sa tim već užasno kasni.
Realnost se mora priznati a procesi koji su u toku se moraju ubrzati. Nekoliko mera mora ići istovremeno. Gotovinsko kreditiranje građana bi se moralo ukinuti i novac usmeriti privredi. Država bi morala izmiriti sve svoje obaveze i paralelno s tim bi se morala izvršiti multilateralna kompenzacija kako bi se jasno videlo ko može, a ko ne može da opstane. Kurs bi morao da depresira i morala bi se sprovesti sanacija banaka i dužnika. Bez tog velikog sistemskog spremanja, agoniji će predugo trajati.
BiF: Ima li uopšte smisla kritikovati vladu kad govorimo o javnoj potrošnji ili nivou investicija ako vidimo da je kriza globalna. Koliko jedna vlada zaista može nešto da učini u takvim okolnostima, a koliko je žrtva okruženja?
N. Katić: U krizama se uvek vuku iznuđeni potezi i prostor za mudru politiku je mali. Sve što se u Srbiji danas događa posledica je loše politike u godinama pre izbijanja krize, a kriza je samo ubrzala suočavanje sa stvarnošću. Nevolja je što su godine uludo protraćene i što je ogroman novac koji je ulazio u Srbiju proćerdan. Sve je to prolazilo pored stručnog javnog mnjenja koje je ili spavalo dubokim snom, ili je čak i aktivno podržavalo loše poteze nekoherentne ekonomske politike. Biće tragično ako Srbija nastavi da spava, buđenje bi moglo biti traumatičnije od ovog lošeg sna.
Marija Dukić
Sve države u okruženju – od Hrvatske i Mađarske do Rumunije i Bugarske, imaju iste ili slične probleme kao i Srbija. Sve troše preko mogućnosti, sve imaju deficit tekućeg bilansa i sve su, kao posledica toga, prezadužene. Ove države imaju eksplozivan rast privatnih dugova čija naplata ide sve teže, i u svakoj od njih postoji rizik izbijanja ozbiljne bankarske krize smatra Nebojša Katić, poslovni konsultant, koji je nedavno javno upozorio da su zemlje u okruženju u velikoj krizi i da nam preti regionalna kriza.
Nebojša Katić
U svim državama u regionu, kaže sagovornik BiF-a, dominiraju inostrane banke čiji je osećaj odgovornosti prema lokalnim ekonomijama po logici stvari manji nego što je prema ekonomijama njihovih matičnih država. Srbija je u ovom trenutku najranjivija u bankarskom sektoru. Rizik da prevelik broj preduzeća ili građana ne može da vraća kredite je akutan. Kada se isti fenomen događa u celom regionu, tada dolazi do širenja panike, do situacije u kojoj građani povlače novac iz banaka, a banke povlače novac iz ugroženih zemalja. Privreda koja grca u nelikvidnosti ostaje bez kredita. Stvara se atmosfera masovne finansijske psihoze i loša situacija postaje još gora, kaže Katić.
BiF: Ako bi NBS prestala da brani dinar i pustila da se njegova cena slobodno formira na tržištu, što je unekoliko i vaša preporuka, šta bi to konkretno značilo za građane, preduzeća i državu koji svi imaju velike dugove u evrima?
N. Katić: NBS ne može pustiti dinar da se sasvim slobodno formira, već mora izvršiti brzu depresijaciju, mora pronaći ravnotežni kurs, a zatim odrediti zonu u kojoj će taj kurs braniti od špekulativnih napada. Veći pad dinara bi doveo do situacije u kojoj bi banke morale da otpisuju deo potraživanja i da reprogramiraju kredite i privredi i građanima. Veliki broj preduzeća bi otišao u stečaj, ali bi se stvorili uslovi da ostatak privrede preživi. Banke bi imale ogromne gubitke koje bi država morala delom da sanira, ali bi se teret sanacije podelio između banaka, dužnika i države, i ne bi bio prevaljen samo na državu. Bez te velike sanacije, potonuće i oni koji bi se mogli spasiti. Ovde se samo radi o ubrzanju neminovnog procesa od koga se ne može pobeći. Švedska iskustva s početka devedesetih nisu loš model sanacije bankarskog sistema. Ovo su surove i teške mere, tim gore što su godinama odlagane. Ako se i nadalje bude odlagalo, cena će biti još veća.
BiF: Mnogi saradnju sa MMF ističu kao jedan od glavnih razloga što smo do sada lakše prebrodili krizu od naših suseda. Vi naprotiv to smatrate priznanjem bankrota. Sa druge strane smatrate da Srbija treba da se osloni na svoje resurse za podsticanje razvoja, a ne na strane investicije. Koji su to resursi?
N. Katić: Sporazum sa MMF-om je priznavanje poraza ekonomske politike. To je globalna percepcija i tu nema nikakve dileme. Da te percepcije nema, da se države ne odriču svog ekonomskog suvereniteta, sporazume sa MMF-om bi potpisivali svi od reda.
Srbija niti je prebrodila krizu, niti je u boljoj situaciji od susednih država. Taj pogrešan zaključak se izvodi iz podatka da je pad BDP-a u Srbiji bio manji nego u najvećem broju država u okruženju. To statistički jeste tačno, ali je nebitno za stvarnu ekonomsku poziciju građana Srbije. Zaboravlja se da su svi ostali parametri srpske ekonomije mnogo lošiji nego u većini zemalja u okruženju – od stope zaposlenosti, preko visine inflacije, do visine plata. Pri tome, i privredna struktura Srbije je mnogo lošija nego u najvećem broju okolnih država.
BiF: Rekli ste da je veći problem privatno zaduživanje nego javni dug. Da li bi situacija bila drugačija, bar u domenu dugovanja preduzeća, da država i sama njima ne duguje veliki novac?
N. Katić: Srbija je u problemu pre svega zbog neproduktivnog zaduživanja građana i privrede, kao i zbog loše privredne strukture okrenute trgovini i uvozu.
Hronična dugovanja države su po mom sudu nedopustiva zloupotreba moći koja bazira na tome da preduzeća ne smeju tužiti državu, jer će na ovaj ili onaj način biti kažnjena. Zbunjuje da država nalazi novac da subvencioniše kredite ili inostrane investitore na primer, a nema novca da plati obaveze za izvršene poslove. Reč je i o neshvatljivom finansijskom voluntarizmu u kome nije jasno ko i kako odlučuje šta će plaćati, a šta neće. Država je tako postala jedan od najvećih generatora nelikvidnosti.
BiF:Šta bi po vašem mišljenju trebalo da bude najveća glavobolja ili prioritet naše vlade?
Nebojša Katić: Prioritet i fokus vlasti bi morao biti vezan za dramatično nisku stopu zaposlenosti u Srbiji koja je danas na nivou od oko 38 procenata. Prosek za EU je oko 65, a za razvijene zemlje oko 70 procenata. Broj zaposlenih i broj penzionera se gotovo izjednačio i na jednog penzionera dolazi samo 1.1 zaposlen. To je neodrživo.
Kratkoročno gledano, inflacija je ogroman problem, tim više zbog užasnih iskustava 90-tih. Da bi se inflacija suzbila, kamatna stopa se mora podizati a javna potrošnja smanjivati. I jedno i drugo gura privredu u novi recesioni ciklus. Novih investicija koje bi mogle amortizovati ovaj udar za sada nema, a ako ih i bude, proces aktiviranja investicija će trajati dugo, a to znači da ni porast zaposlenosti nije „iza ćoška“.
BiF
omenuli ste da je naša velika kočnica loša administracija?N. Katić: Rad u državnoj službi je profesionalni posao, i nije posao nižeg reda. Između državne administracije i stranaka mora postojati gvozdeni zid. Državnim službenicima bih ukinuo pravo da budu članovi partija, jer državna administracija je stručni, a ne partijski aparat. Britanska iskustva i državno ustrojstvo su jedan od boljih modela u tom smislu. Japan sam pomenuo kao primer koji demonstrira značaj kvalitetnog državnog aparata u strateškom planiranju razvoja.
BiF: Mnoge zemlje oko nas pribegle su povećanju PDV, neke i za pet procentnih poena. Mi smatramo velikim uspehom vlade, to što povećanja poreza – koji ima najjači efekat na siromašno stanovništvo – nije bilo. Da li postoji nešto u domenu poreske politike što bi se ipak moglo popraviti?
N. Katić: Srbija će pre ili kasnije morati da podigne PDV, bolje ranije. Što se poreskog sistema tiče, za njega je bitno da bude stabilan, predvidiv, nekomplikovan, sa što manje poreskih olakšica i rupa, jer je tada lako sprovodiv. U domenu poreske politike bi se moralo uvesti progresivno oporezivanje, kao i u najvećem delu Evrope. Srbija se takođe mora držati baznog poreskog principa po kome se svi porezi moraju platiti tamo, odakle se poslovanje kontroliše. Poslovni čovek koji živi u Srbiji i iz nje kontroliše svoje poslovanje, mora na kraju konsolidovati svoj poreski bilans i porez platiti u Srbiji, bez obzira gde je registrovao svoja preduzeća. To je pravilo koje važi u najvećem delu Evrope i to bi u mnogome rešilo problem of-šor poslovanja.
BiF: Svi očekuju da će 2011. godina biti teža od ove. Šta bi po vašem mišljenju bili ključni potezi koje bi Srbija mogla da povuče u ekonomskoj politici da bi tu situaciju olakšala?
N. Katić: Srbija pre svega mora napraviti dugoročnu i realističnu strategiju razvoja, i otklon od metoda po kome se fraze i opšta mesta proglašavaju strategijom. Prvi deo paketa bio bi posvećen sanaciji krize koja traje. To bi morao biti sinhronizovan i celovit paket mera. Bojim se da se sa tim već užasno kasni.
Realnost se mora priznati a procesi koji su u toku se moraju ubrzati. Nekoliko mera mora ići istovremeno. Gotovinsko kreditiranje građana bi se moralo ukinuti i novac usmeriti privredi. Država bi morala izmiriti sve svoje obaveze i paralelno s tim bi se morala izvršiti multilateralna kompenzacija kako bi se jasno videlo ko može, a ko ne može da opstane. Kurs bi morao da depresira i morala bi se sprovesti sanacija banaka i dužnika. Bez tog velikog sistemskog spremanja, agoniji će predugo trajati.
BiF: Ima li uopšte smisla kritikovati vladu kad govorimo o javnoj potrošnji ili nivou investicija ako vidimo da je kriza globalna. Koliko jedna vlada zaista može nešto da učini u takvim okolnostima, a koliko je žrtva okruženja?
N. Katić: U krizama se uvek vuku iznuđeni potezi i prostor za mudru politiku je mali. Sve što se u Srbiji danas događa posledica je loše politike u godinama pre izbijanja krize, a kriza je samo ubrzala suočavanje sa stvarnošću. Nevolja je što su godine uludo protraćene i što je ogroman novac koji je ulazio u Srbiju proćerdan. Sve je to prolazilo pored stručnog javnog mnjenja koje je ili spavalo dubokim snom, ili je čak i aktivno podržavalo loše poteze nekoherentne ekonomske politike. Biće tragično ako Srbija nastavi da spava, buđenje bi moglo biti traumatičnije od ovog lošeg sna.
