Da li decu treba da učimo o smrti?

[100Dinara]

Šta mislite, da li decu treba da učimo o smrti ili priču o tome treba izbegavati pred njima?

S tim u vezi slede i podpitanja: da li deca treba da idu na sahrane kada im umre neko blizak, da li deci treba otvoreno reći da im je umro roditelj (ili to treba "zamaskirati" nekom drugom pričom), da li sa decom treba pričati o bližnjem koji je umro, da li se pred decom treba suzdržavati od plača zbog smrti bližnjeg i tome slično?

Postavio sam ovu temu u ovaj podforum, jer se psihologija najviše bavi ovom tematikom.

 

[rollmilan]

Tu ima više pitanja.
1. Deci ne treba kriti sam pojam smrti, ona to doznaju i bez našeg htenja.
2. Ako detetu umre roditelj ili neko blizak , moje mišljenje je da dete treba postepeno uvoditi u tu spoznaju.
3. Što se tiče same sahrane (da li decu treba voditi na sahrane ), stvarno ne znam. A mislim da dete treba što više poštedeti traumatičnih doživljaja (plač , kuknjava itd.).
Na kraju, mislim da nije isto ako ima više dece ili ako je samo jedno , čini mi se da više dece zajednički lakše dožive traumatične događaje .
Ovo sve pišem napamet , iz prve ruke , ne pozivam se na neke studije a i nemam nikakvo iskustvo.

 

[blokus]

Ne treba tu neka velika psihologija.Decu ne treba obmanjivati,treba im reci istinu.Nauciti ih nasim obicajima,i treba da znaju ko su,sta su i odakle su.Na taj nacin deca ce biti bolje pripremljena za zivot koji nije nimalo lak.

 

[besherat]

Imam na ovu temu da ispričam svoje iskustvo. Ćerke iz prvog braka su imale 9 i 6 godina kada im je umro otac od cancera. S njima sam pričala o teškoj bolesti, obično bi šetali do crkve i tada bi me one same ispitivale o svemu tome. Najteže mi je bilo kada bi me pitale : " Mama, hoće li tata da ozdravi? " Pošto nisam ljubitelj skrivanja, niti zaobilaženja istine, govorila sam im da će to Bog odrediti. Bili e su u kući sve do zadnje faze. Kada su prolazile pored sobe u kojoj se on nalazio, rekle su: " Kako tata lijepo hrče ", a to je bio samrtnički ropac. Neke stvari se ne mogu nikada zaboraviti. Slike su mi tako jasne i sada pred očima. Znale su da im je otac umro od neizlječive bolesti i to su prihvatile. Najstarijoj ćerki sada više nedostaje otac ( 19 g. ), nego kada je bila mala, jer valjda nije ni shvatala pravu jačinu gubitka.

 

[Jurivaka]

Apsolutno sam za to da se od djece ništa ne krije. Naravno, neke stvari im treba saopštavati na način prikladan njihovom uzrastu, jer svako skrivanje istine, pa i osmrti najbližih, može biti samo kontraproduktivno.

 

[SRPKINJA]

Skoro sam nešto čitala o ovoj temi, iz stručne literature. Djeca do predškolske dobi nemaju formiran pojam smrti, kao nešto što je konačno, uglavnom misle da je neko otišao i da će se vratiti, da ga posmatra i sl. Prisustvo sahranama se ne preporučuje prije sedme-osme godine.
Uskoro ću pročitati nešto više o tome, pa ću se javiti sa komentarom.

 

[Nuala]

Šta mislite, da li decu treba da učimo o smrti ili priču o tome treba izbegavati pred njima?

Ovisi o dobi. Predškolska djeca nemaju razvijen pojam o smrti, stoga im naša prava priča može zvučati kao i svaka druga priča. To je onda povezano i sa pitanjem odlaska na sprovod. Nema smisla da mala djeca idu jer to za njih nije nikakav simbolički događaj, a drugima mogu stvoriti nevolje (pjevanje, igranje, zapitkivanje...). Starije treba voditi. Naravno, ako žele ići. Ne treba ih "štititi" od toga jer mogu osjećati da su isključeni, zanemareni, nebitni i nekorisni.

da li deci treba otvoreno reći da im je umro roditelj (ili to treba "zamaskirati" nekom drugom pričom), da li sa decom treba pričati o bližnjem koji je umro, da li se pred decom treba suzdržavati od plača zbog smrti bližnjeg i tome slično?

Sjećam se jedne priče o kosovskoj obitelji koja je djeci tajila da im je majka umrla. Rekli su im da je otišla na put. Niti nakon nekoliko godina im nisu rekli istinu što je kasnije dovelo do komplikacija- oboje su imali problema u školi, dječak je postao delikventan, a djevojčica nasilna, što prije nije bila. Zaključak koji su oni vjerojatno donijeli jest da ih je majka jednostavno napustila jer nisu bili dobri (budući da se nije pričalo o razlozima "puta").

Suzdržavanjem emocija pred djecom, pa tako i plača, šaljemo signale da je umrli nije bio toliko bitan, da smo ga zaboravili, da se o njemu ne smije pričati...