DA LI CRKVA SPASAVA

[Laodikeja]

DA LI CRKVA SPASAVA

Danas u pojedinim crkvama istoka i zapada postoji učenje po kome spasenje možemo dobiti jedino u okrilju crkve.

Takođe, da se Sveti Duh daje isključivo na liturgijama i Bogosluženjima, i to od rukopoloženih crkvenih autoriteta, episkopa i sveštenih lica.

Šta biblija Božja reč govori o tome.
Da li nas spasava crkva, ili sama vera kao nešto intimno što se ostvaruje putem lične zajednice sa Bogom.

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje - nužno je navesti nekoliko biblijskih tekstova, koji govore o ulozi crkve u planu spasenja, ali i o tome kako se to spasenje ostvaruje i kako ga dobijamo.

Prva dva teksta govore o samoj ulozi crkve:

"I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.
Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha,
Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin" ( jevanđelje po Mateju 28. 18 - 20 ).

"Zaklinjem te, dakle, pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima, dolaskom Njegovim i carstvom Njegovim:
Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem" ( 2 poslanica Timotiju 4. 1 - 2 ).

Ovde vidimo nekoliko osnovnih uloga crkve u Božjem planu spasenja sveta.

To je na prvom mestu učenje ili propovedanje iz Božje reči.

Na drugom mestu to je obavljanje Hrišćanskih obreda "večere Gospodnje ili pričesti, i krštavanje onih koji prihvate jevanđelje - radosnu vest o spasenju u Gospodu Isusu Hristu, i njega kao ličnog spasitelja, i odluče da žive po principima Božje reči"

Drugim rečima, crkva ima deklarativnu ulogu da propovedajući reč Božju upozna ljude sa planom spasenja u njoj opisan, i sa uslovima pod kojim mogu dobiti spasenje.
Da putem biblijske eduacije ukaže na to šta je greh, šta je vera, i kako ljudi mogu izaći iz stanja greha, i odpočeti novi život u zajednici sa Bogom, i kako da tu zajednicu ostvare, i da je održavaju.

Takođe, da ljude putem javnih propovedi iz reči Božje i zajedničkih molitava, kao i ličnim razgovorima - podstče na veru, hrabri i teši..

Duh sveti je dat crkvi, i on kao osvedočavajuća i oživljavajuća sila deluje na bića onih slušaju reč Božju koja se posredstvom crkve iznosi, i svojim delovanjem osvedočava u istinitosr reči Božje, i kroz nju daje Božansko prosvetljenje, podstičući ljude da je prihvate, i da počnu da žive po njenim principima.

Bitno je nagasiti da Bog nije ograničen zidovima crkvenih zgrada.
On deluje svojim Duhom svuda i na svakom mestu gde se iznosi reč Božja.
A to vidimo i iz iskustva apostola koji su putovali svuda po tada poznatom svetu propovedajući reč Božju.

I to znači, da spasenje nije ograničeno samo na prostor crkvene zgrade, i njen enterijer i eksterijer.
I da crkva pa i same njene uloge - nisu nekakvo magično sredstvo koje bi ljudima koji su prisutni u crkvenim zgradama - automatski omogućili spasenje.

A to znamo iz činjenice da u crkvi ima i žita i kukolja.
Odnosno, i obraćenog i neobraćenog sveta.

Čak šta više, prisutnost u crkvi može ponekad biti i štetno, zbog verskog formalizma, ili velike koncentracije bezakonja neobraćenih.

Spasenje je stvar ličnog odabira onih koji dođu u dodir sa biblijskom istinom o spasenju, bilo u crkvi ili van nje, gde jedna grupa primivši tu istinu, a pod delovanjem Svetog Duha - donosi odluku da tu istinu iskustveno primeni u svom životu tako što će sebe i svoj život potpuno predati Bogu, i doživeti živo iskustvo obraćenja, i nanovorođenja Svetim Duhom.
I takvi mogu biti kršteni i u reci, bazenu, ili u kadi u svom kupatilu

Dok drugi bivaju samo intelektualno poučeni u reči Božjoj i istinama spasenja, pa čak i formalno kršteni, bez ličnog istinskog zalaganja i truda da tu reč iskustveno primene, i dožive živo lično iskustvo sa Bogom.

Takođe, prisutnost u samoj crkvi ili odsutnost iz crkve - nisu od presudne važnost za kvalitet duhovnog života i zajednice sa Bogom.
Jer zajednicu sa Bogom treba održavati svakotrenutačno, bilo da je čovek u crkvi ili van nje.
Na ovu istinu bi crkva trebala da ukazuje.

Oni koji kažu da njihova duhovnost zavisi od prisutnosti u crkvi, imaju veliki problem.
Jer šta bi radili da crkve kojim slučajem nema.

Čovek koji živi svoju zajednicu sa Bogom - bilo da je u crkvi ili van nje, on uživa njegove blagoslove na svakom mestu.

Njemu nije od presudne važnosti gde se moli.
Jer za njega je crkva i njegov dom, i priroda ili kolba u prirodi, čamac na sred reke, podmornica duboko u morskim dubinama, ili kosmički brod u orbiti zemlje.

Jer Isus je rekao:

"A ti kad se moliš, udji u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno" ( jevanđelje po Mateju 6. 6 ).

A u odnosu na crkvu on kaže:

"Još vam kažem zaista: ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, zašto se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima.
Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja medju njima" ( jevanđelje po Mateju 18. 19 - 20 ).

Uslov za to je vera:

"I povika govoreći: Isuse, sine Davidov! Pomiluj me.
I prećahu mu oni što idjahu napred da ućuti; a on još više vikaše: Sine Davidov! Pomiluj me.
I Isus stade i zapovedi da Mu ga dovedu; a kad Mu se približi, zapita ga
Govoreći: Šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode! Da progledam.
A Isus reče: Progledaj; vera tvoja pomože ti" ( jevanđelje po Luci 18. 38 - 42 ).

"A Isus im reče: Ja sam hleb života: Koji meni dolazi neće ogladneti, i koji mene veruje neće nikad ožedneti.
Nego vam kazah da me i videste i ne verujete.
Sve što meni daje Otac k meni će doći; i koji dolazi k meni neću ga isterati napolje" ( jevanđelje po Jovanu 6. 35 - 37 ).

Moje lično iskustvo je takvo da mogu posvedočiti 'da sam najlepše trenutke doživljavao tokom boravka u Božjoj crkvi, koji su uvek bili praćeni blagoslovma izlivanja Svetog Duha, i žive ljubavi, radosti, i mira.

Ali sam to isto doživljavao i van crkve.
Posebno tokom molitve u prirodi.
Ali istina - uvek sam se iznova vraćao u crkvu.

Sa druge strane znam ljude koji su godinama prisutni u crkvi, a da nikada nisu imali neka slična iskustva.
Čak su mi neki od njih to lično posvedočili.
A pojedini su me na moje iznošenje ličnih iskustava gledali čudno, ili zazirali od mene.

Drugi su mi govorili nešto o tome 'da u crkvu dolaze radi druženja sa braćom, zajedničkog ručka nakon prepodnevnog bogosluženja..., i slično.

Lepo je imati zajednicu sa vernom braćom i sestrma.
Ali to je danas malo teže.
Jer nažalost svetovnost je ušla na sva vrata, pa i na vrata crkve.
Da ne govorimo o ostalim propustima koje crkva čini, koji nemaju veze sa Bogom.

Kada je na jednom biblijskom času bilo govora o tome da mladi treba da ostanu u crkvi, dao sam jedan komentar o ovome. Većina je to protumačila kao moj poziv da se izađe iz crkve.
I ako to nije bila suština mog komentara.

Već upravo da ukažem na to 'da sama prisutnost u crkvi ne spasava ako čovek nije doneo odluku da putem određenih koraka ostvari jednu ličnu prisnu zajednicu sa Bogom, i dopusti mu da ga svojim Duhom promeni - kako bi živeo jednim novim životom u zajednici sa njim.

Na kraju, ipak se zaključuje da oni koji propagiraju ovo učenje 'da prisutnost u crkvi sama po sebi spasava, to čine iz materijalne koristi, ne obazirući se na to da li je pastva obraćena ili ne.

Zato crkve propadaju u verskom formalizmu, i pune su kukolja, gde zdravih stabljika pšenice realno više i nema.

Ali, Bog će uskoro sve urediti, i pozvaće i crkve i svet na versko probuđenje i obraćenje, koje su neophodne za spasenje, pa time i za ulazak u Božje carstvo slave.

Amin!

 

[Laodikeja]

DA LI VIŠE VOLIŠ CRKVU, ILI BOGA

Jedan sveštenik je bio pozvan da u jednom malom mestu održi službu u obližnjoj crkvi povodom neke svetkovine.

Dan pre same službe skinuo je svoju crkvenu odoru, obukao svetovno odelo, i prerušen izašao na gradski trg, i počeo da propoveda iz reči Božje.

Ljudi su užurbano prolazili idući za svojim poslom.
Neki bi se osvrtali i gestikulativno vrteli glavom i nešto komentarisali.
Poneko bi zastao par trenutaka a potom nastavljao svojim putem.
Bilo je čak i negodovanja pojedinaca uz glasno dobacivanje.

Posle nekog vremena ovaj sveštenik prerušen u običnog čoveka je sklopio bibliju, i udaljio se sa tog mesta.

Sutradan kada je došao u crkvu na službu - ona, kao i prostor ispred crkve - bili su ispunjeni, jer je došao skoro ceo grad.

Među njima je bilo i mnoštvo onih koje je video prethodnog dana na gradskom trgu.

Sveštenik je izašao pred narod noseći u ruci odelo u koje je samo dan ranije bio prerušen.

Početak njegove službe je bio neuobičajen za crkvene običaje

Naime, on se pokazujući odelo koje je doneo - obratio prisutnima sledećim rečima:

"draga braćo i sestre, ovo odelo koje sam doneo sa sobom - za vas možda ne predstavlja ništa.
Ali mene je naučilo jednoj osnovnoj istini.

Naime, kada sam danas video ovoliki broj vas koji ste se okupili na ovom mestu, a u skladu sa mojim isustvom koje sam doživeo prethodnog dana u vašem gradiću, to me je dovelo do jednog osnovnog zaključka 'da ljudi više vole crkvu, nego Boga i njegovu reč.

Naime, ja sam onaj čovek koji je juče stajao na gradskom trgu i propovedao jevanđelje"

Nastavak ove priče je nepoznat, ali se može naslutiti..

Možda je ovaj sveštenik održao tradicionalnu službu radi koje je došao.
Ili je samoinicijativno otišao ne obavivši posao, iz razloga što je smatrao da sama crkvena forma neće mnogo pomoći okupljenima - bez prihvatanja Boga u svoj lični život putem spoznaje njegove volje zapisane u njegovoj reči.

Ovo se može preneti i na današnje prilike u svetu, ne samo u religijskom već i svakom drugom smislu, koje zadiru u pitanje pobuda iz kojih ljudi nešto čine.

Ova misao mi se vrlo često javljala kada sam prolazio pored zgrade filharmonije u kojoj se održavaju koncerti klasične muzike, u trenutcima kada su posetioci izlazili iz zgrade

I tada sam se više puta pitao 'zašto ti ljudi dolaze na koncerte ako imaju mogućnosti da tu istu muziku slušaju preko tehničkih uređaja, sa CD diskova, interneta...
A i mnogi od tih ljudi su tu istu muziku slušali mnogo puta ranije.

Onda sam zaključio da tu postoje različite pobude iz kojih neko može doći na koncert.
A ovo je konačno ujedno vezano i za odlazak u crkvu.

Tu se na prvom mestu podrazumeva osnovna ljudska potreba da ljudi u svom shvatanju realnosti, društvenog života, i težnje da ostvare svoj život i da ga osmisle - budu viđeni, da budu u društvu, i da nekako otklone osećanje otuđenosti i besmisla koje život nosi sa sobom.

Takođe sam došao do zaključka 'da većini onih koji dolaze na koncerte, ili posećuju druge kulturno umetničke događaje, i na kraju i same crkve - ti sami događaji nisu primarni cilj.
Jer mnogi od njih bi se rado našli na bilo kom drugom mestu bez razlike - samo da se nešto dešava što će zadovoljiti njihov avanturistički duh, i unutrašnje porive koji pate pod naletom otuđenosti i besmisla.
A ponekad je to i potreba za hranom i pićem.

Tako sam svojevremeno imao neke poznanike koji su redovno preko interneta pratili informacije o raznim kulturnim događajima da bi na njih otišli.
Kada sam jednoga od njih upitao 'zašto prati te događaje i na njih odlazi, on mi je odgovorio 'da se kulturno uzdižem.

Ovo naravno nije bila istina, jer sam tog čoveka često sretao na sajmovima, ili u gradu prolazeći pored galerija, i slično, i to uvek punih usta i sa čašom u ruci.

Što se tiče same crkve, pobude većine onih koji tu dolaze identične su gore opisanim.
U koje spada i formalno smirivanje grešne savesti putem praćenja obredno ritualne prakse koju obavlja sveštenik.

Realno gledajući - danas ima vrlo malo iskrenih koji celim srcem traže Boga.
A o poznavanju reči Božje da i ne govorimo.

Tako je jednom prilikom jedan brat uputio pitanje jednom propovedniku "brate ko dolazi na tvoja predavanja?"

Ovaj čovek je odgovorio "blejači"

Ovaj odgovor možda u sebi nosi dozu humora i sarkazma, ali prikazuje realnost današnjih religijskih prilika, u kojima je zastupljen opšti verski formalizam.

Većina onih koji dolaze u crkvu su samo formalisti koji praktikuju nekakav čudan oblik formalističke religije.
I osim toga što nikada nisu istinski upoznali Božju volju iz njegove reči - oni nisu nikada doživeli ni ostvarili lično živo iskustvo sa Bogom.
Nikada se nisu stvarno pokajali i predali sebe Bogu, što bi dovelo do obraćenja i nanovorođenja Svetim Duhom, i promene u njihovim bićima putem posvećenja.

Na takvima se ispunjavaju biblijske reči "Ako ne slušaju Mojsija i proroke - da im ko iz mrtvih dođe neće verovati"

Drugim rečima, ako se ljudima ne propoveda reč Božja, ili se ne upute na nju kao temelj vere i spasenja, i oni ne učine odlučne korake u njenom sprovođenju u delo, ništa sa strane - koje podrazumeva i obavljanje obredno ritualne forme - to spasenje im ne može omogućiti.

Na drugom mestu u vezi svega iznetog - treba pomenuti još jednu bitnu pojedinost, a to je samoodricanje.

Ljudi smatraju da se ničega ne treba odricati i uskraćivati bilo šta u životu.
Čak šta više, skloni su da sve relativizuju.
Tako je po njima sve dozvoljeno, i zlo i greh su sveli samo na nivo ubistva, ili krađe.

Ovo je prisutno i u samim crkvama među sveštenstvom koje živi krajnje nemoralno.
Tako nije ništa čudno što sveštenici puše duvan, piju alkohol, psuju, i što su bahati, svadljivi, oholi...

Zbog takvog lošeg primera svet se i nalazi u opštem moralnom haosu.

Apostol Pavle sa druge strane kaže "a šta god nije po veri greh je" ( Rimljanima poslanica 14. 23 ).

"Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali sve ne ide na dobro" ( 1 poslanica Korinćanima 10. 23 ).

"Jer sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.
I svet prolazi i želja njegova; a koji tvori volju Božiju ostaje doveka" ( 1 poslanica Jovanova 2. 16 ).

Sotoni je najdraže kada ljudi praktikuju ovakvu pomenutu razvodnjenu formalističku religiju koja postoji u crkvama i među sveštenstvom i pastvom.
I kada je tako on je postigao svoj cilj.

Ali kada bi ljudi poznavali reč Božju, i sproveli je praktično u život putem ličnog iskustva sa Bogom, tada bi ove prevare sotone bile razotkrivene.

U odnosu na samu reč Božju Isus i apostoli napominju:

"Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina" ( jevanđelje po Jovanu 17. 17 ).

"Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa.
Reči koje vam ja rekoh duh su i život su" ( jevanđelje po Jovanu 6. 63 ).

"I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju, kao na videlo koje svetli u tamnom mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašim.
I ovo znajte najpre da nijedno proroštvo književno ne biva po svom kazivanju;
Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetog Duha govoriše sveti Božiji ljudi" ( 2 poslanica Petrova 1. 19 - 21 ).

"I budući da iz malena umeš sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje u Hristu Isusu.
Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi,
Da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen" ( 2 poslanica Timotiju 3. 15 - 17 )

Svetu je potrebno globalno versko probuđenje.
Ali u ovakvom poretku stvari ono neće doći od strane čoveka.
Možda tu i tamo na pojedinačnom nivou.

Nego će sam Bog to probuđenje sprovesti svojom ličnom za svet vidljivom inervecijom.

A mi živimo upravo u tom vremenu Božje objave, i Hristovog 2 dolaska u slavi.

Amin!