JAVLJANJA UMRLIH
“Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”...
“Smrt je radjanje za život”
Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.
1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:
- Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo jer ne mogu da živim bez vas.
- Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.
- Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.
Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuće, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.
Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.
Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …
Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.
Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.
“Postoji, postoji, postoji!”
U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.
Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.
I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:
- Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.
Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.
Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.
Priča oca Georgija
Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:
- Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete već dodjite kod nas.
Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:
- Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.
Bilo mi ga je žao.
- Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.
Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.
Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.
Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.
Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:
- Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.
Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.
Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.
Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:
- Ne plačite oče, vas neće streljati.
- A ko ste vi? – začudio sam se.
- Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.
I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:
- Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:
- Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.
Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.
Javljanje pokojnika Mičurinu
Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:
- Ko je to?
- To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.
Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.
Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.
- Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.
Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.
Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kako su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.
Devojka u roza haljini
Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.
U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.
- Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.
V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću, s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.
Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.
- Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.
V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.
- Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.
Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …
A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…
Posramljeni ateista
U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.
Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.
“Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.
Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.
Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”
To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.
“Malena, Bog postoji”
Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.
Moj muž je umro prvi.
Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.
- Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.
Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Shishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.
U Vaskršnju noć
U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.
Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.
Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.
Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.
Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.
“Dodji kod nas”
Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.
Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
ČUDA RAZNIH SVETITELJA
Sveti Serafim Sarovski
Čudesno obraćenje mladića
Jedan sveštenik je imao sina Nikolaja, koji je posle upisanog fakulteta počeo da gubi veru, prestao je da se moli i da posećuje crkvene službe. Bio je dan uoči Božića.
- Kolja, da li bi išao na svenoćnu službu jer je sutra veliki praznik, - rekla mu je majka. – Kako bih ja i tata bili srećni kada bi ti pošao u crkvu.
Sin je razdraženo odgovorio:
- Ja sam vam već mnogo puta rekao da tamo nemam šta da radim …Šta ću dobiti u toj tesnoti i praznini?
- Pazi Kolja da te Gospod ne kazni zbog tih reči.- skrušeno je rekla majka.
Te večeri se sinu desilo sledeće: pružio je ruku da bi uzeo nešto sa police i uzviknuo je od bola. Nije mogao da pomeri ruku od bola ispod miške.
Bol je postajao sve veći i ispod miške je počeo da raste tumor. Doktor koga su pozvali ujutru je konstatovao tešku bolest. Rekao je da treba čekati dok tumor u potpunosti ne sazre, da se može operisati.
Za Kolju je nastupilo vreme teških mučenja i besanih noći. Medjutim Kolja nije zaboravio da je njegova bolest počela posle toga kada mu je majka predskazala Božiju kaznu. On još nije sasvim izgubio veru i savest mu se probudila.
Primetio je kod majke novu ikonu prepodobnog Serafima, koji je tek bio proslavljen. Uveče je upitao majku:
- Daj mi preko noći ikonu prepodobnog Serafima.
Majku je u toku noći razbudio Koljin krik. Potrčala je u njegovu sobu i ugledala sledeći prizor: Kolja je sedeo na krevetu, a krevet i pod ispred njega je bio pun gnoja.
Kolja je bio uznemiren i govorio je sa snebivanjem: - Kod mene je sada bio prepodobni Serafim i rekao je da ću poginuti ukoliko se ne pokajem i ne izmenim život. Zatim je prepodobni dodirnuo moju bolnu ruku, i tumor je tog časa pukao. Sada je moja ruka potpuno zdrava.
Ovaj dogadjaj je potpuno promenio Koljinu dušu i život. Napustio je fakultet i upisao Duhovnu seminariju, a potom Akademiju. Kada ju je završio primio je monaštvo sa imenom Serafima i potom je postao episkop Dmitrovski – jedan od najblagočestivijih ljudi našeg vremena, “Bogorodičin starac”, kako su ga zvali radi posebnog poštovanja Majke Božije.
Kožuh
Jednom kada sam posetio Sarovsku obitelj, noću su mi dali da se pokrijem kožuhom koji je za života nosio na sebi prepodobni Serafim. Celu noć nisam mogao da zaspim, jer sam čuo rajsko pojanje. Ujutru sam rekao monahu da nisam spavao i da sam čuo neobično rajsko pojanje. Monah je rekao: “Kome god da smo davali taj kožuh da se njime pokrije doživeo je to isto što i vi”.
Sveti Jovan Krstitelj
Mladi jeromonah je zbog nedovoljnog broja sveštenika bio odredjen za drugog sveštenika u seoskoj parohiji. Ali u duši jeromonaha nije umrla privlačnost ka svetu i ovozemaljskim radostima. Nastupalo je iskušenje – želja da ima porodicu.
Jednom su ga pozvali u jedno selo da krsti dete jednog mladog bračnog para.
Došavši u njihovu kuću, on je postao svedok porodične sreće. Rastužilo se srce mladog jeromonaha i ispunilo zavisti zbog sreće mladog para. Njegov duh se toliko smutio, da on u takvom stanju nije smeo da služi Tajnu Krštenja.
Pod izgovorom da je zaboravio Miro, on je odbio da krsti dete i obećao je da će doći ponovo kroz neko vreme ili poslati drugog sveštenika. Do kuće je bilo oko tri kilometra. U duši jeromonaha je bila prava bura.
Pomolio se Gospodu za pomoć u iskušenju i počeo gorko da plače. Gleda, a njemu u susret ide starac u monaškoj odeždi, iscrpljenog strogog lica. Zaustavio se i rekao:
- Kako si smeo da odbiješ da služiš Tajnu? Ne misli da tvoja duševna i mislena prljavština mogu da oskverne Svetu Tajnu Kršetnja. Vrati se brzo i odsluži Tajnu …
Rekavši to, starac je postao nevidljiv.
Mladi jeromonah je osetio da je to bio sam Jovan Krstitelj. Poražen rečima i vidjenjem, jeromonah se istog časa vratio da krsti dete.
U njegovoj duši više nije bilo ni trunke nečistih pomisli, i on je sa punim strahopoštovanjem odslužio Tajnu Krštenja.
Ovo čudesno javljanje Jovana Krstitelja i njegove reči potvrdjuju mišljenje Crkve, da nedostojnost sveštenika nikako ne može da smeta izvršenju i velikoj svetosti svih Crkvenih Tajni.
Velikomučenik Pantelejmon
Čudesno isceljenje
1920 godine me je zabolela ruka. Na gornjem delu vene se napravila rana koja se brzo povećavala. Otićiću kod lekara, tamo će me previti, a sledećeg dana će skinuti zavoj – a rana je sve veća i dublja. Na kraju je lekar rekao da nema spasa: rana će prodreti u žilu i doćiće do infekcije krvi. Odbio je da me leči. Šta da radim? Pošla sam u kapelu velikomučenika Pantelejmona…Monah koji se tamo nalazio mi je prišao i pažljivo me upitao zbog čega plačem.
- Oče, boli me ruka, lekar je odbio da me leči i rekao da mogu ubrzo da umrem.
On me je nežno podigao, utešio, uzeo ulje iz kandila pred ikonom Majke Božije “Brzopomoćnica” i velikomučenika Pantelejmona, dao mi je da popijem sa kašičice i stavio mi je ulje i na bolno mesto ispod zavoja. I dao mi jednu flašicu ulja da ponesem sa sobom.
Ujutru sam skinula zavoj – i o čuda! Umesto gnojne rane, koja je ostala na zavoju, pojavila se nova roza kožica. Suze zahvalnosti i umiljenja su tekle iz mojih očiju. Klekla sam pred ikone i zahvaljivala Bogu.
Obnovljenje ikone svetog Pantelejmona
Na ikoni skoro nije ostao nikakav lik. Samo su se na dva-tri mesta videli delići otpale boje. To je praktično bila daska. Sudeći po svemu, iz XIX veka. Bivši vlasnik je odlučio da je da za slikanje nove ikone.
Ikonopisac je iz nekog razloga shvatila da je to bila ikona velikomučenika Pantelejmona. Možda ju je na takvu pretpostavku naveo trag boje u dodjem delu ikone. Tom žutom bojom je mogao biti naslikan kovčežić – neodvojivi element ikone Iscelitelja.
Ništa drugo nije bilo na dasci sem još dve roza mrlje u gornjem delu ikone.
Tada je žena ikonopisac odlučila da naslika novu ikonu. A sledećeg dana se desilo čudo. Posle toga kako se svež lepak osušio, na ikoni se pojavio jasan lik svetog Pantelejmona. I to ne samo boje, već i tamnije konture na svetloj pozadini. Na mestu tragova žute boje se zaista pojavio kovčežić, a roza mrlje su sada bila na obrazima. Žena je donela ikonu u crkvu Proroka Ilije u Čerkizovu gde su je osveštali.
Ovaj neobičan dogadjaj je bio povod za susret sa tom ženom-ikonopiscem. Ona nam je pokazala ikonu koja se obnovila. Kao odgovor na pitanje da li je putovala na poklonjenje svetim moštima velikomučenika Pantelejmona, kada su ih dovezli u Moskvu rekla je da se nedelju dana posle poslednjeg poklonjenja njegovim moštima iscelila od bolesti bubrega.
Tog istog dana su joj i doneli tu “dasku”.
Sveta Blažena Ksenija
Odmah posle osvećenja crkve posvećene svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj u 6-om mikrorejonu Klina u redakciju “Pravoslavnog Klina” je došla žena po imenu Ljudmila i ispričala sledeću priču o svom ocu.
1946 godine, kada mu je bilo 14 godina, on je počeo da radi u ciglani. Bio je visok, jak, mišićav mladić.
Jednom su ga poslali na traktoru da vozi treset za ciglanu. Treset su tovarili zarobljeni Nemci.
I na jednom mestu je kočnica za uzbrdicu upala u blato. Sutradan je zajedno sa Serjožom Nikitinim iz Talica došao na traktoru, uzeo kabl kako bi kočnicu izvukao iz blata. Otac je uzeo kabl, stavio ga na kočnicu i stao na njega nogom – hteo je da udje u kabinu. A traktorista je neočekivano bio na tom mestu, kabl se zakačio za gusenicu, noga je upala u čvor, koji je povukao nogu izmedju gusenice i traktora. Otac je povikao: “Serjoža stani!”, ali ovaj nije čuo. Već padajući, otac je udario Sergeja rukom po ledjima, tek tada se traktor zaustavio.
Kada je izvukao nogu iz čizme, u njoj je bilo mnogo krvi. Rekao je traktoristi da će uspeti da se vrati, a do kuće u Naprugovu je bilo šest kilometara. Prošao je dva koraka i pao. Na rukama i kolenima je puzao po putu. Bio je jul mesec, bilo je toplo. Kada je dopuzao do puta, nastupio je šok. Izgubio je svest, zbog gubitka krvi. Kada se osvestio, skinuo je košulju, obmotao nogu, a potom bacio. Potom majicu. I nju je bacio. Opet je izgubio svest. Kada se osvestio u očima mu je bilo mutno. Potom se osvestio i ugledao ženu koja je išla stranom prema gradu, počeo je da je zove u pomoć, plakao je a ona se uplašila i obišla njegovu stranu. Opet je izgubio svest.
Probudio se kada su ga povukli za rame, i sam sebi nije verovao: počeo je da vidi sve okolo i prestao je da oseća bol. Pred njim je stajala mala rastom mršava starija žena u crnoj dugoj suknji, sa belom maramom, sa štapom, okruglih ramena.
Ona ništa nije govorila, već je sve radila ćutke. Uzela ga je na ramena i ponela. On se još više začudio kako ga ona nosi. A ona ga je malo nosila i onda mu mimikom pokazala da je umorna. Otac je pomislio: nema je. Nije mogao da stane na jednu nogu, ali bol već nije osećao. Mimikom joj je pokazao da ona uzme štap u obe ruke, a on da se uhvati za njega i na jednoj nozi skakuće za njom. Tako su oni išli prema Klinu, dok nisu videli automobile koji su im išli u susret. Stavili su ga u jedan od njih, i ako su oni putovali prema selu, po ubedjenju te žene i njenoj mimiki jedan automobil se vraćao nazad u Klin, a žena je nestala. Otac je više nije video. Kada je dospeo u ambulantu, prošlo je sedam sati od momenta kada je pao pod gusenicu. Stavili su mu šinu, zavili i prevezli u bolnicu na tri meseca.
Otac je i dan-danas zahvalan toj ženi koja mu je spasla život, jer bi umro od gubitka krvi. A evo šta je bilo dalje. Ljudmila je kupila Akatist svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj. I otac je slučajno ugledao na koricama Akatista lik Blažene Ksenije. Njegovom čudjenju nije bilo kraja. “Ja sam, - priča on, - putovao po manastirima i crkvama po celoj Rusiji (on je bio vodič autobusa – vodio je ljude na ekskurzije pa samim tim i po svetim mestima), palio sveće i molio Gospoda da sretnem tu staricu da bi joj zahvalio. Ali nigde je nisam sreo. A ovde na slici – je tačno ona”. Otac je shvatio ko mu je pomogao. I na Božić 1998 godine je prvi put po svojoj želji došao u crkvu, odstojao celu službu i celivao Krst.
“I meni, - nastavlja Ljudmila, - Blažena Ksenija mnogo pomaže u životu. Neprekidno osećam njeno prisustvo i toplinu, koja dolazi od nje”.
ZAMIROTOČIO PORTRET PATRIJARHA ALEKSEJA II
Kapljice mira su se pojavile na portretu Svjatijejšeg Patrijarha na dan rođenja hrišćanske crkve.
Na praznik Svete Trojice (Pedesetnice) – dan rođenja hrišćanske crkve – u crkvi Aleksandra Nevskog na portretu Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II pojavile su se kapljice mira.
- To je Božiji znak! – uvereni su vernici crkve u Nižnjoj Saldi Sverdlovske oblasti. – Sam Gospod je učinio čudo da bi ukrepio našu veru!
Portret Alekseja II se pojavio u crkvi pre tri godine. Prolazeći pored crkvene knjižare pri crkvi Hrista na Krvi u Ekaterinburgu, nastojatelj nižnjesaldske crkve otac Mihail Parigin je ugledao u izlogu portret Patrijarha Ruske pravoslavne crkve u drvenom ramu.
- Moje srce se zaradovalo kada sam ugledao lik Njegove Svetosti, - rekao je otac Mihail. – I kao da su me anđeli zaustavili, odmah sam kupio taj portret. On je postavljen pored ikonostasa. U pedeseti dan posle Svetlog Vaskrsenja – na dan silaska Svetog Duha na apostole – lik Alekseja II je zamirotočio.
Čudo
Čudesno mirotočenje su videli vernici. Portret je počeo da miriše ubrzo posle jutarnje službe.
- Došla sam u crkvu da se pomolim za zdravlje svojih bližnjih – kaže parohijanka Ljubov Ivanovna. – Kao i obično, prišla sam k portretu Alekseja II. I odjednom sam videla da su se na fotografiji Patrijarha pojavile kapljice mira! Od uzbudjenja sam prestala da dišem. Odmah sam otrčala kod oca Mihaila da mu ispričam za čudo. Jedva zadržavajući suze, uzbuđena žena je ispričala svešteniku o neobičnoj pojavi.
- U početku nisam poverovao Ljubi, - kaže sveštenik. – Zajedno smo prišli k portretu Alekseja II, i ja sam zanemeo od onoga što sam video. Miro je isticalo u malim mlazevima u desnom donjem uglu portreta.
Na večernjoj službi sam obavestio parohijane o čudu. Vest se brzo pronela među pravoslavnima. Ljudi su počeli da dolaze iz drugih gradova, da bi svojim očima videli čudo.
Znak
Saznavši da je u crkvi Aleksandra Nevskog zamirotočio portret Alekseja II, arhiepiskop Ekaterinburški i Verhoturski Vikentije je lično došao u Nižnju Saldu.
Vladika je bio potresen mirotočenjem i dugo je ćuteći posmatrao čudotvorni portret.
- Moguće je da miro označava suze radosti, - rekao je vladika. – Naporima Njegove Svetosti je došlo do ujedinjenja Ruske pravoslavne crkve, i Gospod se raduje za svoju decu.
Nastojatelj crkve otac Mihail smatra da Svevišnji ovim znakom upozorava ljude.
- Aleksej II je – veliki čovek! – kaže otac. – On je veoma mnogo učinio za pravoslavnu crkvu. S jedne strane miro je radost, jer nas Bog podseća na to da je On ovde, zajedno sa nama. Ali s druge strane – to je uvek znak velikih iskušenja … Možda nas Gospod upozorava da se spremamo za nešto važnije, da se ne opuštamo i da ne klonemo duhom, da ne zaboravljamo na veru i da imamo na umu krst koji nosimo.
Molitva
Svaki dan vernici crkve Aleksandra Nevskog mole Svevišnjeg da daruje Njegovoj Svetosti dobro zdravlje i dug život.
- Mnogo godina, Vaša Svetosti! – mole Boga vernici, koji su mnogo toga čuli o bolesti Svjatijejšeg Patrijarha.
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović
NEBESKI PRIZIV NA POKAJANJE
Seoska crkva, posvećena Svetom Nikolaju, zadivljuje takvim čudima, nad kojima “mozgaju” naučnici Odeskog botaničkog vrta i Odeskog regionalnog biroa sudsko-medicinske ekspertize …
Šta nije znao Petar Prvi
U vreme mog hodočašća u selo Kulevča Odeske oblasti Sveto-Nikolajevska crkva je bila puna naroda. Toga dana se praznovala Kazanjska ikona Majke Božije koja se proslavila još u Carska vremena. U Ukrajini za tu ikonu znaju vrlo dobro pošto je ona povezana …sa poznatom bitkom pod Poltavom 1709 godine. Pokazalo se da su po naredjenju Petra prvog Kazanjsku ikonu Majke Božije donosili na bojevno polje. I kada je ovozemaljski Car poveo svoju vojsku u napad, Carica Nebeska je nadahnjivala ruske vojnike na razbijanje švedskog kralja Karla XII, koji je komandovao najjačom vojskom u Evropi.
Danas Kazanjska ikona privlači k sebi ne ratnim, već mirnim čudima! Ukrašena je osušenim ljiljanima, na kojima se lepo vide mlade lukovice. Oživeli cvetovi nežno obavijaju Prečistu i Bogomladenca, ali pritom ne zaklanjaju Njihove Svete Likove. Zadivivši se toliko ovom neobičnom pojavom, obratio sam se za objašnjenje nastojatelju crkve Nikolaja Čudotvorca svešteniku Saratskog regiona protojereju Pavlu Nogi. Pričajući o tom čudu, otac Pavle je izneo iz oltara pismeni zaključak specijalista Botaničkog vrta Odeskog nacionalnog univerziteta Mečnikova – doktora bioloških nauka Aleksandra Sljusarenko i mladjeg naučnog saradnika Zinaide Kotikove. U tom dokumentu je crno na belo napisano: “Šestog maja 2005 godine nastojatelj Sveto-Nikolajevske crkve u selu Kulevča Saratskog regiona Odeske oblasti, protojerej Pavle Noga je u vrtu odsekao listove i stabla travnatog rastinja i stavio ih u crkvu: jedan deo – na kiot (ram) Kazanjske ikone Majke Božije, a drugi iznad kiota. Sredinom juna uoči praznika Svete Trojice (19.06.2005.) stabljike biljaka su dvaput izrasle i procvetale. U prvoj dekadi jula listovi, stabljika i cvet tog travnatog rastinja su počeli postepeno da se suše, a početkom avgusta su se potpuno osušili. U oktobru 2005 na potpuno osušenim stabljikama biljaka počele su da se obrazuju mnogobrojne lukovice-“deca” bele boje, a neke od njih su porasle i dale zelene listiće…”
Posle brižljive analize i sastavljanja fototablica zaključeno je da “istraživani uzorak predstavlja osušeno stablo travnatog rastinja koje najverovatnije pripada vrsti belog ljiljana”. Pritom odeski naučnici nisu mogli da objasne kako su se u uslovima odsustva tla, dovoljne količine vlage i hranljivih materija na potpuno suvim stabljikama obrazovale žive lukovice.
Biblijski ljiljani
Kako su prošle tako su i ove godine ljiljani takodje procvetali na dan Svete Trojice, koji se slavio osam dana ranije nego prošle godine – 11 juna. U vezi sa tim naš dopisnik je pozvao direktora Odeskog Botaničkog vrta Aleksandra Sljusarenka. Umesto komentara gospodin profesor je obećao da će sprovesti nova istraživanja. Pritom on nije mogao da objasni zbog čega beli ljiljani koji su stavljeni na kiot Bogorodičine ikone ne cvetaju po prirodnim zakonima, već se svake godine prilagodjavaju promenljivom datumu praznika Svete Trojice.
Interesantno je da su se suvi ljiljani rascvetali i na Kasperovskoj ikoni Presvete Bogorodice (zaštitnice Odese), koja se nalazi u toj istoj seoskoj crkvi. To čudo je zainteresovalo i kijevskog biologa Mariju Boljšakovu, koja je otputovala u selo Kulevča kao poklonica. Na intervjuu je priznala da je lično bila u crkvi Nikolaja Čudotvorca i uzela odsečene bele ljiljane, koje je otac Pavle osveštao. Bio je to 28 april 2006 godine (praznik obnovljenja crkve Presvete Bogorodice pored Živonosnog Istočnika u Konstantinopolju). Po povratku kući Boljšakova je jedan ljiljan odnela u Kijevo-Pečersku Lavru. Kako se samo ona zadivila kada je na praznik Svete Trojice (to je bilo pre pola meseca) osušeni ljiljan pustio mladice...na ikoni Uspenja Presvete Bogorodice. Tu informaciju je potvrdio i lavrski blagajnik Arhimandrit Varsonufije. Prema njegovim rečima u crkvi Svih Prepodobnih Pečerskih «ljiljan i danas raste na čudesan način». U kiot ikone, gde se nalazi sam cvetak, ne dolazi ni vazduh ni voda…
Kako se pokazalo, Ukrajinci su blagočestivu tradiciju da se ljiljani donose u crkvu preneli stanovnicima grčkog ostrva Kefalonija. Njega takodje nazivaju ostrvom čuda. A to je sve zbog toga što se tamo dešavaju dogadjaji koje je teško nazvati običnim. Svake godine uoči praznika Uspenja Majke Božije na ostrvu dolazi do malog zemljotresa, a na sam dan praznika pada kiša, koja je u to vreme godine tamo prava retkost. Ali to još nije najvažnije čudo, već njegov uvod. Na praznik Blagovesti Presvete Bogorodice Kefalonjani donose u crkvu bele ljiljane, koji su slični onome, sa koga se Presvetoj javio Arhangel Gavrilo. Ti cvetovi se stavljaju u kiot ikone Majke Božije «Panagija-Krini», gde i ostaju bez vode skoro do praznika Uspenija Presvete Bogorodice. I tada se dešava nešto predivno: na suvim stabljikama ljiljana se rascvetavaju nežno beli cvetovi – i to pet meseci posle toga kako su bili posečeni iz vrta! Na praznik Uspenija Majke Božije posle Liturgije u crkvi se služi moleban, cvetovi se osvećuju i dele vernicima koji su tog dana došli u crkvu. Te suve stabljike ljiljana su slične našim dušama koje su isušene od bezverja i sumnji. Belosnežni cvetak kao da nam napominje da za Boga nema ništa nemoguće i da naša duša ogrezla u gresima takodje može da se rascveta i ozari Božijom blagodaću.
Treba napomenuti da su ljiljani biblijski cvetovi. Sam Gospod svedoči o tome u Jevandjelju od Mateja: «Pogledajte na poljske ljiljane, kako oni rastu, niti se trude, niti okreću: ali kažem vam da se ni Solomon u svoj svojoj slavi nije odevao tako kao svaki od njih» (Mt. 6, 29).
Krv na ikoni
U Sveto-Nikolajevskoj crkvi u selu Kulevča se takodje može videti kopija Iverske ikone Presvete Bogorodice, koja se proslavila još u vreme cara-ikonoborca Teofila (829-842). Po predanju, kada ju je vojnik udario mačem, na desnom obrazu Prečiste se pojavila krv… Danas kopija te ikone ne krvotoči ništa manje od njenog originala. U to su se uverili ne samo vernici, već i predstavnici Odeskog regionalnog biroa sudsko-medicinske ekspertize Igor Vinogradov i Jurij Zagorujko. Rukovodeći se instrukcijama profesora Grigorija Krivde koji je bio u selu Kulevča, oni su tokom tri dana istraživali fenomen Iverske ikone Majke Božije. Pretpostavka o tome da je neko od vernika «ubrizgao» krv, nije potvrdjena. Kako je pokazala ekspertiza, kiot ikone nije otvaran 35 godina (od tada kako su je ukrasili raznobojnim bljnim ornamentom u vidu cvetova jarke boje).
- Ta ikona pripada vizantijskom stilu, naslikana je uljanim bojama na dasci krajem XIX početkom XX veka – tvrdi sudsko-medicinski ekspert-kriminalist I kvalifikacionog razreda Jurij Zagorujko. – Pri istraživanju ikone i njenog kiota primećen je neorganski pigment braon boje na bazi gvoždja, verovatno oksida gvoždja. A gvoždje se kao što znamo nalazi u hemoglobinu krvi: ono ima važnu ulogu u transportu kiseonika u ćelijama ljudi i životinja. Ali sama krv nije pronadjena u istraživanim uzorcima. I zato ne možemo da govorimo o krvi, već o mrljama u vidu krvi na liku Majke Božije. Uostalom nije isključeno da je primećeni oksid gvoždja mogao da udje u sastav hemoglobina u krvi, medjutim kao rezultat složenih hemijskih procesa on se iz organskog jedinjenja pretvorio u neorgansko. Ali najviše zadivljuje sam proces takozvanog krvotočenja: ono je počelo pre oko tri godine i od tada se neprekidno povećava. Nije poznato čime je izazvana ta čudna pojava. Samo je jedno jasno: ona je van naše spoznaje. Nju je nemoguće objasniti sa materijalističke tačke gledišta ...
Odeski eksperti nisu mogli ništa da zaključe ni u vezi mirotočive ikone Apostola Filipa. Posle podrobnog rada, napravili su sledeći analogni zaključak: «Uzorak koji je poslat na istraživanje podseća na organsku materiju sličnu ulju, čije je poreklo nemoguće utvrditi».
U vreme ekspertize došli su do još jednog «iznenadjenja»: posle formiranja spektrograma (grafičke predstave) mira i krvi se pokazalo da su krvne linije (a njih je tamo bilo veoma mnogo) u potpunosti podudaraju sa linijama mira! A količina gvoždja u krvi je odgovarala količini gvoždja u miru. Kada su začudjeni eksperti to saopštili ocu Pavlu, on je mirno odgovorio: «U tim uzorcima samo je spoljašnost različita, a suština je ista – Božanska»...
Po veri vašoj neka vam bude ...
Danas se u crkvi Nikolaja Čudotvorca može videti mirotočenje na Golgotskom Krstu, kao i na Kasperovskoj ikoni Presvete Bogorodice, miro koje sveštenik deli svima onima koji to žele. To miro namazano na vatu je u kući jedne blagočestive žene izraslo u biljku sa dvanaest cvetova ...
Po svedočenju očevidaca, čudotvorne ikone imaju blagotvorno dejstvo na fizičko i duhovno stanje poklonika i parohijana. U vreme Bogosluženja mnogi od njih dobjaju isceljenje, ostavljajući cedulje sa blagodarenjima: «Cela porodica se molila za dobijanje deteta. Zatrudnela sam. Slava Tebi Gospode!».
Kako je naš dopisnik uspeo da sazna, za poslednje tri godine u Sveto-Nikolajevskoj crkvi je zabeleženo više od četiri stotine slučajeva isceljenja i neočekivanog pozitivnog rešenja svih mogućih životnih problema (koliko ih je u stvari bilo samo je Bogu poznato). O čudesnoj pomoći ljudima svedoči i crkvena knjiga u kojoj vernici detaljno opisuju svoje priče. Tako smo saznali za šestogodišnju Nastenjku Stojanovu, kojoj su postavili strašnu dijagnozu zloćudnog tumora u stomaku. Kada su joj rasekli stomak pokazalo se da je tumor dostigao strašne razmere (10x9x8cm). Zbog toga su odeski lekari odbili da je operišu. Posle dolaska u crkvu Svetog Nikolaja devojci je postalo mnogo lakše. Kada su je roditelji odveli na operaciju u Kijev, pokazalo se da se tumor ...osušio(!).
Svoje čudesno isceljenje je opisao i 32-ogodišnji Roman Omeljčuk: «U Odeskoj regoinalnoj bolnici su mi postavili dijagnozu glomerulonefrit (oboljenje bubrega). U oktobru 2004 godine sam sa rodjacima bio u toj crkvi. Celivao sam Kasperovsku ikonu Majke Božije. A otac Pavle je prislonio na moje bolesne bubrege čudesno obnovljenu ikonu Nerukotvorenog Spasitelja. Posle toga se desilo isceljenje što su potvrdili klinički podaci i podaci laboratorijskog istraživanja».
- U ovome nema moje zasluge – zaključuje naš razgovor protojerej Pavle Noga. – Sva čuda se dešavaju samo po Božijoj milosti. Radi čega? Ljudi treba da shvate da biti sa Hristom – znači biti u Crkvi Hristovoj, a ne upadati u sve moguće jeresi, raskole i sekte. Mi treba da se ukrepljujemo u našoj veri Pravoslavnoj i da se češće setimo novozavetnih reči Apostola Pavla: «A kada se umnožio greh, počela je da se uvećava blagodat» (Rim. 5, 20).
Na snimcima: Kasperovska ikona Majke Božije – zaštitnice Odese; Kazanjska ikona Majke Božije; nastojatelj Sveto-Nikolajevske crkve protojerej Pavle Noga (sleva) predaje na istraživanje Iversku ikonu Majke Božije.
ZNAK U POHVISTNEVU
U crkvi posvećenoj ikoni Majke Božije “Tabinska” u gradu Pohvistnevo zamirotočile su ikone.
- Ispod severnih oltarskih dveri na kojima je naslikan Arhistratig Mihail, ugledao sam malu baru prozračne tečnosti – priča oltarnik Aleksej Krajnev. – Začudio sam se i odlučio da obrišem pod, ali kada sam otvorio dveri na pod je potekao potok uljane tečnosti…
Razmotrili smo to i videli da miro ističe iz rukohvata mača Arhistratiga i teče po njegovoj ivici. Kroz 45 minuta su zamirotočile ikone Arhangela Gavrila na južnim oltarskim dverima i Tabinska ikona Majke Božije. Po crkvi se proneo čudan miris koji se ne može ni sa čim uporediti. Sveštenici crkve su se uznemirili. Obavestili su sveštenika Pohvistnevskog okruga eparhije, nastojatelja te crkve jereja Nikolaja Petrova. Posavetovali su se i odlučili da neko vreme nikome ne govore o toj pojavi. Bilo je to 26 jula.
Sutradan uveče su u oltaru zamirotočili prestoni gvozdeni krst i prestona ikona. A 28 jula mirisna prozračna tečnost je prekrila veliko Raspeće. Za pevnicom su zamirotočile ikone Majke Božije i Gospoda Svedržitelja …Ukupno sedam ikona.
30 jula su zamirotočile još osam ikona. 31 jula su se mirisnom tečnošću prekrila dva metalna krsta i ikona Presvete Trojice. Na praznik obretenja moštiju Prepodobnog Serafima Sarovskog je zamirotočila Svetiteljeva ikona. A 2 avgusta na Iljindan je zablagouhala ikona Ilije Proroka.
Mirotočile su drvene ikone starinskog stila i savremene sofrinske ikone na juti i kartonu, bakarni i gvozdeni krstovi. Otac Nikolaj koji je bio uzbudjen maksimalno, je pre zvaničnog izveštaja za eparhiju pozvao svoga prijatelja u Moskvi, u prestonici poznatog protojereja Leonida Kalinina, i pitao ga kako da to shvati. On mu je odgovorio: “Gospod je vašoj eparhiji projavio veliku milost!”
…Kada smo prešli crkveni prag, odmah smo osetili prefinjeni miris. Sa čime se on može uporediti? Pomoćnik nastojatelja Olga Kašaeva je rekla: “Miris podseća na beli ljiljan, ali je nežniji”.
Zajedno sa ocem Nikolajem smo prišli mirotočivim ikonama. Ispod oltarskih dveri stoje veliki tanjiri, a druge ikone su obložene vatom ili peškirićima: na njih se slivaju tanki mlazevi mira – bezbojne uljane tečnosti. “Vlažne” peškiriće i vatu će potom izrezati na deliće, zapakovati u celofan i podeliti parohijanima. Ovde je važno objasniti sledeće. Postoji Hrišćanska Tajna miropomazanja i postoji čudotvorenje – mirotočenje ikona, svetih moštiju. Mirom sveštenik pomazuje onoga koji se krštava, stavljajući mu znak krsta na razne delove tela, i pritom izgovarajući reči: “Pečat dara Duha Svetoga”. To miro se priprema na poseban način. Pored maslinovog ulja i belog vinogradskog vina u njegov sastav ulaze još beli i crni tamjan, stiraksa, mastika, cvetovi ruže, bogorodske trave, lavandino ulje, fijalkov beli koren, balsam – ukupno 31 sastojak. U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi miro se kuva svake četiri godine u Donskom manastiru, i to u toku Strasne Sedmice. Na Veliki Četvrtak se u Uspenjskoj crkvi na Kremlju vrši Čin osvećenja mira. Zatim se miro šalje po eparhijama. U crkvama se čuva u oltaru.
Što se tiče mirotočenja ikona i svetih moštiju, naziv te čudesne pojave je uslovan. U Sovjetskom Savezu su naučnici jednom istraživali tečnost koja se izdvojila prilikom čuda. Zaključak je glasio: “Tečnost sa nekim uljanim elementima, nepoznatog porekla, molekuli obični ..:”
Neki stariji stanovnici Pohvistneva i okolnih sela su uzbudjeni time što se dešava u crkvi. A omladina se više raduje. Ali svi odlaze kod oca Nikolaja sa pitanjima. Otac umiruje, bodri, i podseća na reči Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II: “Mirotočenje svetih ikona smatramo kao projavu Božije milosti prema nama u ovo teško vreme u kome živimo”. A milost se već projavljuje.
Stanovnicu Pohvistneva Mariju su posle operacije jako bolele oči. Kada je prislonila vaticu sa mirom – bol je prošla. Druga žena se izlečila od glavobolja.
- Ali važno je nešto drugo – mnogi su stali na put koji vodi ka crkvi. Na praznike je u crkvi i do tri stotine ljudi – kaže otac Nikolaj. – Ima više onih koji se kaju i pričasnika. Nedavno je došao muškarac na šatakama. Mlada žena je dugo plakala pored mirotočivog Raspeća…Čuvši o “ruskom čudu” u crkvu dolaze i muslimani. Oni dugo stoje zamišljeni pred ikonama “koje plaču”.
…Još nismo bili ni završili razgovor sa ocem Nikolajem, kada mu je pritrčao uzbudjeni oltarnik Aleksej i rekao “da samo što je” zamirotočila ikona Apostola Jakova. Sveštenik je predložio meni i pokloniku rezervnom potpukovniku Vladimiru Kolesovu da podjemo s njim u oltar. I ovde je Gospod nama grešnima projavio neobično čudo. Stara ikona je obilno zamirotočila. Miris je bio veoma jak. Priznajem da je bilo strašno gledati tu natprirodnu pojavu “uživo”. Ali za ta dva sata što smo bili u crkvi, desila se još jedna potresna pojava. Na staklu koje prekriva ikonu “Nerukotvorenog Spasitelja” kapljica mira je napravila potpuno pravilan šestougaoni Pravoslavni Krst. Posle toga je nabubrila i osušila se na desnom poprečnom delu Krsta.
- Radovaćemo se svim blagočestivim Hrišćanima, - rekao je otac Nikolaj na oproštaju. –Svakome ćemo dati kap mira. Pokazaćemo sve mirotočive ikone. Za one koji dolaze izdaleka imamo dobre konake …
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
izvor:manastir-lepavina