Čuda božija

[serbianhunter]

Чудо за Васкрс 1998. године.

 

[zjovan29]

ČUDO U SRBIJI

Autor: Mitropolit Venijamin (Fedčinkov)

Mnogo puta sam pričao o ovom dogadjaju u pojedinačnim razgovorima i propovedima, a sada želim da to zapišem kako bi ostalo i drugim ljudima

Otprilike 1927-28 godine želeo sam da se sakrijem u manastiru u Srbiji. Radi toga sam se uputio u Studenicu – u manastir koji je izgradio sveti Simeon, otac svetog Save, srpskog prosvetitelja. Posle nekoliko dana odveli su me odatle u skit svetog Save, koji se nalazi devet kilometara od manastira.

To mesto je bilo neobično, usamljeno, u planini, daleko od svakog naselja, u dubokoj šumi. Noću sam često slušao neke divlje zveri, a retki putnici, koji su prelazili preko planine, nedaleko od manastira, čak su i danju ulazeći u šumu često vikali “ogo-go”, plašeći tako vukove.

Tu se nalazio i mali skit koji je po predanju izgradio sam sveti Sava. On se sastojao od male crkve, u koju je moglo da stane pet, deset ljudi. A u oltaru još i manje.

S leve strane od crkve nalazila se dvospratna drvena kućica. To su bila sva zdanja. Malo iznad u planini izbijao je ispod zemlje izvor čiste hladne vode.U tom skitu sam živeo oko pola godine sa još jednim monahom Srbinom, ocem Romanom. A pre njega se ovde skrivao stari jeromonah otac Gurij. Oba ova monaha su zasluživala da se uspomena na njih prenese i potomcima.

Rećiću najpre nešto o ovim trudbenicima.

Otac Roman je ranije bio ženjen i imao je sedmoro dece. I on i žena su bili potpuno zdravi, ali su im sva deca umrla u toku nekoliko godina. Roditelji su spontano razmišljali o tome, i došli do zaključka da nije Božija volja da i dalje žive u braku, i odlučili su da odu u manastir, ostavivši svet. Tako su i uradili. Ali da bi se ispitali da li su sposobni za bezbračni život, došli su u manastir svetog Simeona u svojstvu radnika: on kao vozač, a ona kao kuvarica.

Treba primetiti, da u srpskim manastirima poslednjih vremena, iako ih ima mnogo, ima malo monaha. Zbog toga im je bila potrebna radna snaga.

Opredelivši se za službu u manastiru, Roman i njegova žena su bili smešteni u jednu sobu, u kojoj su proživeli oko tri godine bezbračno, u celomudrenosti, kao brat i sestra. I tek posle toga su primili podvig monaštva. Žena je otišla u ženski manastir, dve stotine vrsta udaljen od ovog manastira, a on je ostao ovde.

Ne znam koliko je vremena on živeo u samom manastiru, ali sam ga ovde zatekao već u skitu svetog Save. To je bio čovek više srednjeg rasta, neobično mršav, ali krepak i kako se kaže žilav. U skitu je postojao i povrtnjak, i mali vrt, i mali vinograd, i po veličini beznačajno pšenično polje. O svemu tome je potpunu brigu vodio otac Roman. I treba primetiti da je bio veoma upadljiv po svojoj neobičnoj trudoljubivosti.

Rano ujutru smo zajedno služili malo pravilo. Posle pravila i lakog ranog doručka, on bi brzo otrčao negde na rad. A ja sam ostajao u skitu i kao stražar i kao kuvar. Uostalom, naša hrana kao i moje kulinarstvo su bili krajnje jednostavni i oskudni. Otac Roman mi je ostavljao malo krompira i pšenice. Posle sam kupovao pirinač i posan margarin.

Krompir, po savetu oca Romana, nisam čistio, pošto je krupni ostavljao za veliki Post i rano proleće, a sitni je bilo teško čistiti i nije vredelo, jer bi ga ostajalo jako malo za hranu.

Otac Roman me je doveo do izvora i pokazao kako da postupam sa krompirom. Nasuo sam vode u vedro, usuo krompir, isprao ga iz tri vode i stavio da se bari. I potom bih dodavao pšen ili rižu i tako bismo imali supu. A u mrsne dane bismo jeli i ovčiji sir.

Imao sam dosta slobodnog vremena tako da sam pisao objašnjenja praznika itd. Uveče bi se otac Roman vraćao sa rada te bismo večerali. Uoči praznika sam još pekao prosfore, i skoro mi nikad nisu uspevale jer je testo veoma loše narastalo zbog toga što u kuhinji nije bilo dovoljno toplo.

U skitu nije bilo nikakvih životinja, osim mačke sa mačetom, koji su čuvali kućicu od malih šumskih pacova. Jednom su nam predložili da uzmemo kravu iz manastira, da bi imali mleko ili možda kozu. Ali smo mi to odlučno odbili jer bi nam to donelo mnogo nepotrebnih briga. Skoro svake nedelje, a posebno na velike praznike otac Roman i ja smo odlazili na Liturgiju u manastir udaljen 9 vrsta.

Najpre smo morali da se spuštamo s planine oko četiri vrste, a potomo bismo prešavši brzu rečicu išli već ravnicom do manastira. Ta reka se zvala “Studenica” zbog veoma studene vode. Po njenom imenu je i manastir sv.Simeona koji se nalazio u blizini te rečice takodje nazvan “Studenica”.

Na jedan od tih praznika čini mi se da je bio praznik svetog Ilije (ali to sada ne znam tačno) se i desilo čudo. Ali ću o njemu pričati nešto kasnije, a sada ću vam ispričati o drugom jeromonahu koji je živeo u skitu pre oca Romana – otac Gurije. On je u to vreme imao 70 godina, ali je bio veoma krepak i mršav, malog rasta. On me je i doveo prvi put u skit kod oca Romana.

Prišavši ka pletenoj ogradi skita i pokazavši mi put ka vratima kućice, sam ju je preskačio sa neobičnom lakoćom.

Upoznavši me sa ocem Romanom, pokazao mi je i svoju bivšu sobu, gde je ranije živeo. Neobično me je iznenadila biblioteka, koja je brojala do 500 knjiga. Medju njima je bilo nekoliko retkih primeraka. Naravno sve knjige su bile religiozne sadržine. I ja sam ih čitao za vreme boravka u skitu.

Drugi put me je otac Gurije odveo do skita sa dovoljno teškim teretom. Dobio sam poštom paket koji je bio teži od 2o funti, a otac je hteo da mi olakša put iako do reke Studenice ima oko 5 vrsta. Mene je kao mladjeg bio stid što starac nosi paket a ja idem bez ičega. I zato sam mu se usput obratio s molbom:

- Oče! Dajte da ja sad ponesem paket jer je meni poslat. A pored toga biće mi to kao epitimija za moje grehe.

A otac Gurije je na to rekao:

- Ne ja ću još nositi, a o epitimiji treba više da razmislim. Ja imam toliko grehova da kada bih svoje telo razdelio na deliće, ne bi bio dovoljan broj epitimija.

I tada sam saznao zbog čega on, budući jeomonah, ne služi nikada u manastiru kao sveštenik, iako nikada nije bio osudjen od strane crkvene vlasti. Ali zbog sopstvene svesti o svojoj grehovnosti, on je sam odlučio da ne služi službe.

- Ja sam uzeo zavet, - govorio je on, - da zbog svojih greha nikada ne stavljam jerejski epitrahilj niti da dajem blagoslov.

U manastiru je ispunjavao dužnosti čteca u crkvi u toku Bogosluženja, a u trpezariji je prinosio jelo bratiji kao poslednji poslušnik. I to i ostalo je radio sa neobičnom jednostavnošću i simrenjem, - jer je tako i trebalo. I mladji monasi su se navikli da se prema njemu ponašaju zapovednički, kao stariji s mladjim. A on ne samo da tome nije pridavao značaja, već zaista nimalo nije bio ogorčen takvim odnosom ostale bratije prema njemu.

Posle jela su svi odlazili u svoje kelije, a on je bio dužan da pospremi trpezariju. Izmedju ostalog, u crkvi je čitao neobično sporo, izdvajajući svaku reč. Ovaj primer me podseća na duh starog vremena.

U toku svog dugogodišnjeg života, još nisam video primer da su se duhovna lica dobrovoljno odrekla svojih obaveza i uzvišenosti svestenosluženja, a da pritom ničim nisu podstreknuta.

Naravno on se već odavno upokojio. Carstvo mu Nebesko! Neka mu Gospod oprosti grehe zbog njegovog pokajanja …Niti je on smatrao za potrebno da priča po čemu je bio grešan, niti sam se ja osmelio da pitam. Već nam je postalo prirodno da grešimo, a pokajati se sa takvim samoukoravanjem i dubokom svešću o svojoj grehovnsoti je veoma retko delo koje zaslužuje da ga zapišem kao pouku nama samima i potomcima.

O ocu Romanu sam se još setio da je za vreme I svetskog rata sa Nemcima ratovao, odstupao na osrvtu Krf, a potom se vratio u manastir.

A sada cu ispričati i samo čudo.

Bilo je to leti verovatno početkom jula. Pošto smo otac Roman i ja na praznike išli skoro uvek iz svog skita u manastir, uradili smo tako i ovog puta. Ali neočekivano za mene, otac iguman me je zamolio da posle Liturgije odslužim moleban za kišu, jer je on sam morao toga dana da ode na manastirski posed radi nekog posla. Ja sam se naravno složio, i odmah posle Liturgije ja, otac Roman i još neki monasi smo se uputili na planinu gde su se obično služili molebani tokom suše.

Put je bio veoma naporan, pošto je planina bila veoma visoka, a uspon strm. Meni su radi olakšanja dali manastirsko magare. Ranije nikada nisam jahao magare, tako da mi je bilo veoma teško da se popnem na strmu planinu. Ali smo se ipak kroz sat vremena popeli, iako je do samog vrha bilo još pola vrste.

Trebalo je da napravimo pauzu na mestu gde je bio bunar. Smatralo se da ako u tom bunaru već nije bilo vode, znači da je suša bila velika i dugotrajna. Nad tim bunarom je odslužen moleban sa vodoosvećenjem, a osvećenu vodu bi potom ulivali u prazan bunar.

Kada smo stigli do tog mesta, tamo je bilo relativno malo naroda, ili kako su Srbi govorili seljaka. Počeli smo da oblačimo svešteničke odežde, ali zbog malo naroda odlučili smo da čekamo. Ni svo duhovništvo još nije stiglo. Da bi nekako ispunili vreme počeo sam propoved na srpskom jeziku. Moji slušaoci su pognuvši glave slušali očigledno bez neke dragovoljnosti. Shvatio sam to kao: “mi nismo došli da slušamo propoved već da se molimo za kišu”. I zato sam brzo završio svoju besedu. Ali duhovništvo još nije došlo te sam morao da čekam.

Prirodno je da su se misli u mojoj duši zaustavljale na narednom molebanu: “Zašto sam došao ovde? Ne samo radi toga da bih odslužio moleban i mirno se spustio u manastir, već da bih uradio nešto istinski korisno. Nisam došao ni radi propovedi. Svi su se ovde okupili samo sa jednom željom: da isprose od Boga milost – da orosi isušenu zemlju ili drukčije rečeno – želeli smo da se desi čudo”.

A kiše nije bilo oko mesec dana. I tog dana je nebo bilo čisto, plavo i bez oblaka. Moje misli su tekle i dalje.

“Da li zaslužujemo čudo? Možda su ovi monasi koji stoje oko mene po svom životu dostojni čuda, ne znam. A možda medju seljacima ima bogougodnih ljudi. Ili će se Gospod sažaliti na njih kao otac nad jadnom decom zbog njihove gorke potrebe i ogromnog truda. “I daće im hleb nasušni …”

Ova misao mi se učinila najrazumljivijom. Oni, ti jednostavni ljudi, zaista više od nas zaslužuju Božiju milost, i njihovo mučno ćutanje i srdačne molbe su blagougodnije Bogu, nego naše reči pa čak i molitve. Jer nije uzalud Psalmopojac rekao da Bog šalje hranu “ptićima vranim”, koji Mu u gladi vapiju.

Sam sebe nisam smatrao dostojnim očekivanog čuda: možda će Gospod pogledati ne na mene lično, već na moj episkopski čin … I odjednom se u mojoj duši pronela brza misao kao da ju je neko izgovorio savršeno jasno:

- Moli se u Ime Sina Moga!

I odmah sam se setio Spasiteljevih reči na oprostajnoj besedi sa učenicima: “Zaista, zaista vam kažem: šta god da zamolite Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ništa niste molili u Ime Moje: tražite i daće vam se da bi radost vaša bila potpuna” (Jn. 16, 23-24).

I tada sam zaboravio na sve prisutne i na samog sebe, počeo sam da se molim za kišu, moleći Oca Nebeskog u Ime Gospoda Isusa Hrista. Molio sam se ćutke, razume se. Za to vreme duhovništvo se popelo na planinu, kraćim ali težim putem po pravoj liniji. Stiglo je i još naroda, iako ne previše.

Počeli smo moleban. Osvetili smo vodu i ulili je po običaju u bunar. Narod je počeo da se razilazi. Duhovništvo je počelo da silazi istim putem. Nebo je i dalje bilo čisto, a samo su se ponegde kretali spori oblaci.

Seo sam na magare. Ali spuštanje niz planinu je bilo teže nego penjanje, te sam bio prinudjen da sidjem sa magareta i da ga vodim za uzde. Kroz sat vremena smo se vratili u manastir.

Na nebu nije bilo nikakve promene, čak nismo o tome ni razmišljali. Uradili smo svoju obavezu i zaboravili na to.

U trpezariji smo dobili ručak. A posle njega smo uzeli hleb iz manastira da imamo za celu nedelju, kako smo to obično radili, zamolili smo za još ovčijeg sira, natovarili smo sve to na mlado magare i krenuli da se vraćamo u skit. Bilo je već skoro šest sati. Magare je išlo ispred nas – ono je većdobro znalo taj put. Pratili smo ga ne žureći. Došli smo do Studenice – 4 vrste.

Na moje čudjenje i potpuno neprimetno, nebo se u neko vreme prekrilo sivim oblacima, koji su nam dolazili u susret. Odjednom mi je kroz glavu prošla misao: zar će nam Gospod poslati kišu i učiniti čudo! Ali sam se bojao da tome poverujem. Tako je prošlo još pola sata. Počeli smo da se penjemo uz planinu. Nebo je potamnelo. Ali magare je i dalje išlo stazom. Mrak je bio sve veći u gustoj šumi. I odjednom sam u vazduhu osetio vlagu, koja je dolazila od oblaka. Sam sebi ne verujući, rekao sam ocu Romanu:

- Oče! Miriše na kišu. Ćutljivi otac Roman je odgovorio:

- Daj Bože kišu!

Opet smo pošli dalje za magaretom. Odjednom smo u daljini čuli odjek groma. Sada nam je bilo jasno da se sa oblacima sprema oluja, a sa njom naravno i kiša. U šumi je već bilo mračno, da nismo videli ni svoje sopstvene noge. Odjednom je sevnula munja, i čuo se grom. I videli smo svoju stazu samo nekoliko stopa napred. Potom nas je tama ponovo obuhvatila, i samo je već naviknuto magare išlo odlučno ispred nas, kao vodič. Munja je sevala sve češće i češće, kao da nam je osvetljavala put. Rekao sam ocu Romanu:

- Kao da nam Gospod pali šibice na nebu i ukazuje na put.

Vazduh je postajao hladan. Prošli smo još oko tri i nešto vrste. Ovde se put razdvajao: jedan put je bio duži i išao je pravo, a drugi je išao pravo a potom je vodio strmo ka skitu. Rešili smo da idemo lakšim putem pravo. Ali magare nikako nije htelo tim putem. I morali smo da mu se povinujemo. Kada smo došli do sredine udoline, magare je odjednom krenulo naviše ka skitu. Munja je sevala i grmelo je skoro neprekidno.

Otac Roman mi je rekao:

- Vladiko, ako hoćete da ostanete suvi, trčite sami naviše, a ja ću već doći kasnije.

Tako sam i uradio. Kroz deset minuta sam došao do skita. Odjednom je prva kiša pala ali sam ja već bio van opasnosti. Kiša je padala celu noć i napojila je žednu zemlju. Kroz pet minuta je došao i otac Roman sa magaretom, ali je već bio sav mokar.
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović


ČUDO

Savremeni svet, po rečima apostola koji«u zlu leži», ne odnosi se samo na ovo shvatanje. Za jedne je čudo nešto nerealno, daleko, do čega se ne može dopreti. Za druge je to obična, svakodnevna realnost. Za treće čudo je laž, obmana, profancija tj. zloupotreba. Ali postoji kategorija ljudi za kojih je čudo – dar Božiji, plod vere, moćna ruka Božija koji pokazuje na pravilan put u životu.

Ovi ljudi su pravoslavni hrišćani. I zaista, koliko čuda Gospod javlja nama koji verujemo u Njega. Koliko god da je neobično, čuda za koje čujemo, istovremeno mogu izazvati sasvim protivrečne osećaje, koji se ne mešaju, nego na neshvatljiv načim se dopunjuju uzajamno.


Veliko je čudo silazak blagodatnog ognja na Grob Gospodnji na veliku subotu za Pravoslavni Vaskrs...Ono istovremeno privodi u sveti trepet i izaziva veliku radost o Hristu Vaskrslom. Turinska plaštanica. Nemi svedok Stradanja i Vaskrsenja Spasitelja, s jedne strane – govori o velikoj tajni smrti i u isto vreme, utvrđuje nas u veri u Život. Mirotočive ikone istovremeno mogu predstavljati predznamenje Božije o nekoj nevolji i u isto vreme istočati tokove iscelenja.

Mnoga čuda se ne mogu naučno objasniti, ali ova neobjašnjivost ukrepljuje u veri mnoštvo ljudi. Za verujućeg čoveka nisu potrebni nikakvi naučni dokazi te činjenice, da Bog postoji. Ako On postoji, znači, vera naša nije uzaludna, nego naprotiv, prinosi obilje plodova.

I o jednom takvom čudu, koje se desilo po veri i koje je prinelo stvarne plodove, hteo sam i da kažem čitaocima. Baš nedavno sam razgovarao sa jednim sada ne tako mladim čovekom, bivšim vojnikom. Nazvaću ga Aleksandar. I evo kakvu mi je priču svog života ispričao ovaj sluga Božiji.

«Hteo bih, oče, da ti ispričam jednu priču. Stvarnu, iz moga života. Usled vojne dužnosti našao sam se u Avganistanu. Služio sam kao jedan od osmorice vojnika, četiri pilota i četvoro iz naše jedinice. Poleteli smo rano ujutro, jer nas je očekivao opasan put, trebali smo da letimo iznad teritorije, koju su kontrolisali dušmani. Koliko god da smo se trudili, ipak smo došli do toga da smo gledali smrti u oči. «Pozdravili» smo se sa «stingerom», avion je počeo da pada. A onda se komandir naglas pomolio: «Presveta Bogorodice, zastupnice zemlje Ruske, ne dozvoli da ovi mladići zauvek ostanu na tuđoj zemlji, pomozi da ih dovezemo do otadžbine i da ih tamo časno sahranimo». Za nas je to zvučalo kao naredba, svaki je počeo da se moli u sebi.

Kršten sam u detinjstvu. U Crkvu nisam išao, ali nisam bio ni ateista. Zato sam se molio, verovatno kao i svi, svojim rečima. Nesmotreći na gotovo nultu vidljivost u magli pred svitanje i u odsustvu bilo kakvog svetla u posadi, piloti su uspeli da spuste avion. Mi smo uzdahnuli sa olakšanjem, ali još nije sve bilo gotovo! Okružili su nas dušmani i zahtevali da im damo sanduke. Svoju platu su oni dobijali za glave i epolete ubijenih, a ovde je bio takav trofej – celih trista «glava»! Predložili su nas puste u zamenu za sanduke. Istog trenutka komandir je opet počeo da se moli: «Presveta Bogorodice, ako si Ti pomogla da se sačuvaju tela poginulih mladića, pomozi da ih odbranimo, i nas spasi od smrti!» Shvatili smo da nazad puta nema, i odlučili smo da se borimo. Neravnopravna borba. Protiv nas osmoro bilo je 200 dušmana. Otvoreno mogu reći: piloti nisu vojnici, oni imaju drugu profesiju. Ali ovi momci su se tukli hrabro. Ovo ti, oče nije bio film, to je stvarno bilo. Naravno, ovakav izbor je bio za nas najgori. Znali smo da idemo u sigurnu smrt, ali nismo mogli da odstupimo i zatražili smo pomoć pokretnom radio stanicom. Tog trenutka niko od nas nije znao da li će biti živ dok pomoć ne stigne. Ali osećali smo neku nevidljivu podršku, koja nam je davala snage da se suprostavimo ovoj gomili «duhova» gladnoj naših pokojnika.

Neću da pričam kako se borba odvijala, ali izdržali smo gotovo dva sata do dolaska naših. S naše strane je poginuo samo jedan čovek, najmlađi. Ostavio je dva detenceta iza sebe. On je zakrio sobom granatu da bi drugi ostali nepovređeni i živi, žrtvovao je sebe radi drugih. Kao sad se sećam tog trenutka. Ali suština ove priče nije u tome. Bitno je da nam je tog dana pomogla Majka Božija. Ona nije dala da se oskrnave tela poginulih mladića i nas je sačuvala od smrti. Šta je to bilo? Mogu da kažam samo jedno – čudo. Eto to je stvarno čudo iz mog života. I posle ovog događaja počeo sam da idem u Crkvu. I molim se za pokoj poginulih mladića i za zdravlje onih koji su ostali živi. A ti, šta možeš reći na to, oče?

Šta sam mogao da kažam čoveku kojega je Sama Presveta Bogorodica od sigurne smrti spasila? To da je molitva i hrabrost pružala otpor protiv velike neprijateljske vojske dušmana. Spontano sam uzviknuo: «Slava Bogu za sve!» Na šta sam dobio odgovor: «I ja isto tako govorim: Slava Bogu za sve. Jer sve njegova dobra dela se ne mogu nabrojati. Kako sam počeo da idem u Crkvu, ceo svoj život sam premotao kao filmsku vrpcu, koliko čuda sam video. A grehova koliko. Ranije ne bih o tome ni mislio. Ali najveće čudo – jeste ovo koje sam ti ispričao, i upravo ono me je privelo Bogu. I izgleda da je mene Majka Božija Sinu Svojemu privela. Zato joj svaki dan blagodarim!»

Eto takva je priča o čudu Majke Božije. Priča o čudima mogu ispričati mnogo, o veri, sećajući se na to, da je «vera bez dela mrtva» (Jak, 2, 26). Dela – to je naše služenje Bogu, plodovi naše vere. Neka naša dela budu dobra, «nadajmo se na Boga spasenja» (Mih. 7, 7), i tada se možemo nadati na to, da Gospod kaže svakom od nas: «Dajem ti venac života» (Otkr. 2, 10).
Prevod s ruskog: Nataša Ubović



MILOST SVETOG NIKOLE

U Samarskoj oblasti osveštan je još jedan lekoviti izvor

Kojim bojama bi se mogla naslikati zimska lepota koja me je zadivila? Verovatno, belom i plavom. Beli sneg, plavo nebo, sa sivo-plavim kupolama, bela crkva. Zidovi crkve ukrašeni molitvom, a ona kao da je od belog oblaka, lakog i vazdušnog. Na samom ulazu gori purpurnom bojom usamljena rjabina (drvo divlje oskoruše) i pleni pogled crvenim grozdovima svojih plodova. To je crkva posvećena Svetom Nikoli u Smišljajevku kod Samare.

Služi se molitveni kanon. Unutar crkve u samom vazduhu caruje nešto neobično i neopisivo. Upečatljiva su mlada lica vernika. Neka prirodno jarka svijetlost je u njihovim očima. Posle molitvi sa vodoosvećenjem ide Krsni hod (Litija) oko crkve – bez kapa i toplih rukavica i na minus dvadeset pet stepeni ispod nule. Posle službe mnogi idu da se kupaju na sveti izvor, ali danas, po takvom mrazu, pošli su samo jaki. Krstionica je napravljena od celih brvana, u vidu kućice kao iz bajke. Unutar nje caruje zima – sve je belo. Plafon, zidovi i velika ikona Nikole Čudotvorca, sve prekriveno slojevima inja. Od mraza su mi se prsti zalepili za fotoaparat, a vernici, ništa, skidaju se, idu u vodu… Pevaju tropar Svetom Nikoli i pogružavaju se tri puta sasvim, i glavu. Od svega toga sam silno osetila, eto kakva je sveta Rusija – s Nikolom Čudotvorcem, s kupanjem na mrazu i s belim svetlucavim injem na brvnima boje ćilibara od koje je sagrađena krstionica.


Sedam hiljada jarko crvenih ruža

Nastojnik crkve protojerej Vladimir Semejni ide lagano i brzo, jedva ga stižem. Molim ga da mi nešto kaže o izvoru. A sveštenik žuri na službu.

Ušli smo u omanju prostoriju, pri crkvi, u kojoj živi slepa starica. Rodbina, koja je dobila od nje nasledstvo, zaboravila je na staricu i prepustili su je sudbini na volju. Otac Vladimir je pričestio bakicu, malo je popričao s njom. Takvih odbačenih i nemoćnih ljudi ima mnogo. Irena, koja pomaže pri crkvi, ispričala mi je da sveštenik hoće da osnuje starački dom. U crkvi ima toliko mnogo cveća, ništa slično nisam nigdje u drugim crkvama videla – tu su i palme, i egzotične orhideje, koje teško uspevaju na našim prostranstvima severa.

-Volim cveće još iz detinjstva, - kaže otac Vladimir. – Ispočetka sam ja sam vodio brigu o cveću, ali pojavili su se pomoćnici kojima sam to prepustio.

Sve je počelo kada je Dimitrije, vernik parohije, poklonio hramu sedam hiljada ruža. Nisu imali zemlje okolo, pa su je dovezli. Sve ruže sam posadio sam, ni jednu nikome nisam mogao poveriti tada…

Svako u svome mestu, gge živi, treba da se potrudi da učini život lepšim. U dvorištu višespratnice može se napraviti cvetna leja. Iako okolo budu prljali, gazili, ipak treba skupiti hrabrosti i napraviti da bude lepo. Glavno je da se počne, posle će i drugi da se pridruže i da pomognu. Odrastao sam u prijatnom gradskom dvorištu. Tamo je bilo more cvetova. Rasla je i sremsa, divlje jabuke i višnja. Leteli su leptirići, bubice, uživao sam u tome. U prljavštini i haosu deca rastu sa teškim porocima, ali zato lepota leči.

Lekoviti izvor

- Oče, kada se pojavio vaš lekoviti izvor i kako je to bilo?

-Ranije je u Smišljajevu bilo mnogo jezera, na proleće se voda tako razlivala, da je oko crkve tekla prava reka. Ljudi su se čamcima vozili, vode je bilo mnogo, čak je u Samark bilo moguće uploviti.

Jezero, iza crkve, nastalo je u koritu jednog od potoka. Tamo se ranije vadila glina za cigle. Trgovci su gradili kuće i crkvu. Vremenom je u jarku nastalo jezero, a sa svih njegovih strana tekli su izvori.

Sada se sve promenilo. Grade se zgrade, prave se nasipi za puteve, i jezera su presušila. Pre petnaest godina umesto jezera ovde je bila isušena jama. Jezero su očistili, zemlju vadili i odvozili je kamionima. Posle su rešili da naprave arteški bunar, bar da naprave rukotvorni izvor. Svuda su izvori, ali kod nas u blizini ih nigde nema. Videvši od drugih napravili smo bačvu za vodoosvećivanje i krstionicu.

Potrebno je da moliti se, a po molitvi Gospod osvećuje sve. Ako je s prvim čovekom greh ušao u svet, i sva priroda se uprljala. I Gospod je rekao: «Prokleta neka je zbog tebe zemlja i u znoju lica svog ćeš na njoj raditi», - a sa Vaskrsom Hrista data nam je mogućnost silom Krsta Gospodnjeg da vratimo prirodnu svetost svemu što nas okružuje.

Pre nekoliko meseci, 21 oktobra – na crkveni praznik Tašlinske ikone Majke Božije «Izbaviteljnica od nevolja» odslužio sam molbeni kanon i osveštao izvor. Voda se putem molitve osveštala i postala lekovita..

I sam s radošću idem tamo i kupam se čak i po takvom mrazu. Nedavno sam se okupao, izašao vani i mislim: nekako je danas otoplilo. Pogledao sam na termostat, a na njemu minus 25. Nisam ni primetio da je mraz. Ne dešava se da se svaki dan kupam, mnogo različitih službi imam. Ustanem ujutro iz kreveta, dešava se , sav slomljen, prosto nemam snage. Odem, okupam se na izvoru i tokom čitavog dana onda imam dovoljno bodrosti.

Sve treba raditi s molitvom. Ustanem i pomolim se. Idem po stazici prema krstionici i molim se. Zamolim za oproštenje svojih grehova, zamolim za snagu i čvrstinu. Prekrstim se sam, prekrstim vodu i tri puta pogruzim se potpuno, i glavu. Prvi put kažem: «U Ime Oca, i Sina i Svetog Duha. Amin» Drugi put molim: «Bogorodice, spasi me». Treći put spuštam se u krstionicu sa molitvom Nikoli Čudotvorcu: «Oče Nikola, moli Boga za nas». Vidim mnogi ljudi se prehlađuju, boluju, mene je Gospod ukrepio, i slava Bogu, nisam prehlađen.

Na proljeće, na izvoru treba da se popločaju stepenice i ograda prirodnim granitom. Već smo ga kupili. Sada nam prave lepu ogradu na stepenicama. Nagib od sto metara ćemo prekriti kamenjem, posadićemo prirodno zelenilo i ukrasno žbunje.

...Oca su zamolili da pričesti bolesno dete. Priča mi radnica u crkvi, Irena, da beleži u jednu svesku sva isceljenja koja su se dogodila od svete vode sa izvora.

U mnogobrojnoj porodici Lavrentijevih iz Smišljajevke razbolio se sin Anton, žalio se na bol u nogama. Potrajalo je to nedelju dana, a onda je Anton legao sasvim, nije mogao ni da hoda i plakao je od bola. Mališan je sam zamolio da ga odnesu na izvor Nikole Čudotvorca. Cela porodica se pomolila za zdravlje Antona. Bilo je već kasno, krstionica je bila zatvorena, stoga su odlučili da ga prinesu izvoru i obliju Antonove noge pravo pod mlazom česme gde se pune flaše vodom. Opet su se smireno pomolili, i krenuli kući polako, ali mališan je išao sam.

Odmah posle molitvenog kanona, u nedelju, nekoliko vernika se skupilo da odu na izvor. Jedna žena se žalila na glavobolju, a neko joj je predložio da se okupa na izvoru. Ona nije htela i odgovorila im je da ona u to ne veruje. Onda joj je majka Antona ispričala o čudesnom isceljenju njenog sina i ipak je nagovorila da pođe. Žena se posle umivanja izlečila i sad sve ljude zove da dođu i da se iscele na izvoru Nikole Čudotvorca.

Pre jedno mesec dana, Igor Gogovačev, lekar hitne pomoći se osećao loše. Svi simptomi su ukazivali na prehladu. Ujutro, za vreme Liturgije, celim telom se Igor osećao slomljeno. Posle molitve sa vodoosvećenjem oblio se vodom u svetom izvoru Nikole Čudotvorca i odmah je osetio lakoću u celom telu. Uveče od prehlade nije ostalo ni traga. Igor je čak posumljao i pitao je ženu: «Da li sam ja bio bolestan ili mi se samo tako činilo?»

Ljudmila Komarova je doputovala iz grada Zainska. Tokom dva meseca nije propustila ni jednu službu u hramu Nikole Čudotvorca. Ispočetka se žena na izvoru samo oblivala vodom, i od toga su počele da joj prolaze mnoge bolesti. Ljudmila je uvidela poboljšanje svog zdravlja i uskoro se sasvim okupala u samom izvoru. Posle njenog potpunog isceljenja ženi se javio Nikola Čudotvorac i rekao joj da svim ljudima priča o svom čudesnom isceljenju.

Brigada čistača

Otac Vladimir nam je ispričao da nije samo jedan izvor kod crkve osveštao. Godine 1999. sam s mališanima išao u Studeni jarak. Tamo pod Lisom planinom izbijaju iz zemlje mnogobrojni izvori. Pet godina ranije na dan Uspenja Majke Božije osveštao sam jedan od njih. Na obali Volge je pored mene stajalo pedesetak vernika iz hrama Nikole Čudotvorca i deca iz raznih škola. Od tada sam zajedno sa decom pazio na čistoću oko izvora. Dva puta godišnje, u proleće i leto, sređivali smo ih. Pre čišćenja odslužim molitveni kanon, blagoslovim sve na rad. Bez ovoga nikako ne može, svako dobro delo treba početi s molitvom, a ovde je i teren opasan - strma litica i kamenita obala.

Nešto se strašno dešava u poslednje vreme, prosto lavina prljavštine se obrušila na obale prekrasne reke Volge. Kupujem ogromnu količinu vreća i učenici u njih skupljaju svo smeće. Svaki put tražim dobročinitelja koji nam obezbedi prevoz, i onda deset a nekada i petnaest tona otpada odvozimo van grada, na smetlište. Treba urediti naš grad da bude čišći. Biće naš grad lepši, uredniji – i ljudi će tada biti bolji.

Zar se deca ne protive tome, neće svako umesto drugih da čisti?

Radio sam u školi, po svojoj prvoj profesiji sam biolog. Razumem decu i volim ih. Oni su svi tako interesantni, prema njima se treba odnositi nežno i sa ljubavlju, tada će i oni otvoriti dušu. Oni sve osećaju.

Pričam dečici kakva je blagodatna potreba da se očisti od smeća Božiji svet. Priroda će uzdahnuti slobodno, a oči će se obradovati čistoći. Deca i sama posle ovakvih radova ne prljaju.

U povratku smo se vraćali autobusom, i jedan mališan, pošto je pojeo bombonu, hteo je da baci papirić kroz prozor. A onda se prisetio: «O, šta ja to radim». Kada deca sama učestvuju u spremanju, tada postaju i odgovornija. I prema prirodi se odnose pažljivije. Mnoge školarce ja vučem i zovem na čišćanje – Iz Keramike, iz Žaleksejevke, iz Zubčaninovke i iz grada. Fotografišem ih kako čiste smeće, a onda napravimo u školi izložbu fotografija. Deca gledaju i vide sebe kako rade, vide plodove svog rada. A sledeće godine već povedu sa sobom i svoje drugare.

Molitva roditelja

U crkvenom kiosku sam upoznao majku oca Vladimira i pitao sam je kako je počeo njen sinčić Vladimir da ide u crkvu?

- Svakog utorka u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice stajala sam na molitvenom kanonu ispred ikone Majke Božije «Pomoć stradajućih» i molila sam Gospoda da spase moje sinove. I tako mnogo godina. I prisnio mi se proročki san. Idem sa ocem po polju. A ono svo zaraslo korovom i bodljikavim trnjem. Usred tog polja rastu dve breze. Bele- bele. Vrhovi njihovi u samim oblacima, ne mogu se videti. I osećam da su to moja deca, da oni umiru usred trnja. Živica već počinje da se penje i da guši breze, a ja hoću da ih spasem. Golim rukama kopam zajedno sa ocem zemlju, pazljivo vadim svaki korenčić. Probijamo se kroz trnje. Izgrebali smo se, ali smo presadili breze na otvorenom i lepom brdašcetu.

- Bukvalno nedelju dana posle ovoga sna,–u razgovoru nam se pridružio otac Vladimir; - brat i ja, iako se nismo ništa dogovarali ranije, odlučili smo da odemo u crkvu. U srcu nam se pojavila želja – trebamo ići u crkvu. I mi nezavisno jedan od drugoga istoga dana smo došli na službu. To se nije samo tako dogodilo, Gospod je uslišio molitvu naših roditelja.

U duši sam odlučio da idem u crkvu, ali ovu tajnu nisam mogao otkriti ni svome bratu. I on nije mogao da podeli sa mnom ovu tajnu. Iznenada obojica smo u istom danu pošli u crkvu.

U to vreme sam imao 30 godina, živeo sam odvojeno sa svojom porodicom. Brat je imao tada 28 godina.

-Da li je i vaš brat postao sveštenik?

- Nije. On je vredan vernik parohije muškog manastira posvećenog Svetom Hristovom Vaskrsenju. Brat i ja smo vaspitani u dobroj i složnoj porodici. Mama je uvek verovala u Boga, tata je ispočetka bio nevernik, ali s godinama je spoznao da bezverje nikuda ne vodi. I u pedesetim godinama on i majka su se crkveno venčali, krenuli na službe u crkvu.Tata je bio direktor inžinjeringa, na odgovornom mestu. Mogao je ostati bez posla ako bi ga neko prijavio «gde treba» o njegovom posećivanju crkve. Mama je tih godina radila u fabrici čokolade, i mnogi ljudi su tražili od nje da ih posavjetuje i molitveno da im pomogne. Tada su gotovo sve crkve bile zatvorene, ali moja mama je iskreno verovala i molila se za Rusiju i svoju decu.

...Jedna od vernica crkve Nikole Čudotvorca pomogla mi je da ponesem vodu iz svetog izvora i ispričala mi je sledeću priču. Otac Vladimir voli da ide u šumu, u prirodu biciklima. On i njegov sin su imali bicikle, koji su stajali prosto u dvorištu. Ali neko se prelestio i ukrao ih. Znao je da krade od sveštenika, ali ih je sveedno ukrao. Posle nekog vremena vozi se otac Vladimir autobusom, i do njega je seo čovek. Plače i moli ga da mu oprosti za krađu bicikala. Posle toga ceo njegov život je bio uništen. Porodica se rasula, njega predali na sud i zatvorili. Sada kad je izašao na slobodu, zdravlja nema. Eto kakva poučna priča. Mislim da će se otac Vladimir pomoliti za njega – i da će jadniku sve doći na svoje mesto.


Na fotografijama: Crkva Svetog Nikole u Smišljajevku, nastojnik crkve protojerej Vladimir Semejnov; U krstionici na svetom izvoru
Olga Kruglova
Prevod s ruskog: Nataša Ubović
izvor:manastir-lepavina

 

[100Dinara]

Monah se očigledno namestio da bude uslikan, i to nikako ne može biti onaj što je govorio, budući da niko u njega ne gleda. Još je čudnije da niko ne gleda ni u tu svetlost; a najčudnije je da je slikano baš kad se svetlost pojavila. Najveće je čudo, ipak, da je Bog odlučio da pošalje zrak crvene svetlosti (a ne recimo projekciju Isusa ili tako nešto).

Meni ovo izgleda kao fotografija fotografije na kojoj je odsjaj crvene boje one lampice pre nego što blic opali, a tom utisku ide u prilog i boja okoline. Moguće je i da je fotografija prava ali je sunce napravilo odsjaj u leći (neke fotografije koje sam ja pravio imale su sličan "efekat").

 

[zjovan29]

MILOST PRESVETE BOGORODICE

U Crkvi posvećenoj Tabinskoj ikoni Majke Božije u gradu Pohvistnevu u Samarskoj oblasti ponovo su zamirotočile ikone

Nazvali su našu redakciju iz Pohvistneva u Samarskoj oblasti. Vernica parohije ove crkve Valentina Nikolajevna Poltajeva nam je uzbuđeno javila:

-Kod nas je velika radost – u crkvi opet mirotoče ikone. Dođite.


...Do početka Bogosluženja ostalo je još dovoljno vremena i nastojnik oblasti i crkve jeromonah Nikifor (Hotejev) nam je ispričao: -4. januara u očima Presvete Bogorodice ikone Tabinskog lika pojavile su se bezbojne kapljice tečnosti. Boja očiju je potamnila, a onda su kapljice potekle po ikoni. Iz levoga oka Majke Božije miro je teklo na glavu Malog Isusa…

Onda je počela da toči miro ikona Arhanđela Božijeg Mihaila na djakonskim vratima oltara. Vođa nebeskih vojski je takođe «plakao», nešto kasnije bezbojna tečnost je potekla i sa njegovog mača. Kapljice sa mirisom ruža i kiparisa pokrile su ikone na Carskim vratima, bronzani krst u oltaru, staru ikonu Spasitelja…

Tih dana je «proplakala» i ikona Prepodobnog Serafima Sarovskog – ispočetka su kapljice mira tekle iz grudi i očiju svetoga, a onda i iz prstiju ruke koja je blagosiljala.

-5. i 6. jаnuara Bogorodica nije plakala, - priča Valentina Poltajeva, - Samo kapljicama- suzama su bile pune oči Prečiste. A na Božić je miro po njenoj ikoni poteklo obilno.

«Istinitost je potvrđena...»

U našem prošlom izdanju «Znamenje u Pohvistnevu» br.17 od 2006 god) čitatelji se mogu setiti da su u junu-avgustu te godine u crkvi posvećenoj Tabinskoj ikoni Majke Božije mirotočile 24 ikone i dva metalna krsta. Ova pojava je zabrinula tada celu Rusiju! Arhiepiskop Samarski i Sizranski Sergije je uputio tada crkvenu komisiju za ispitivanje čudesne pojave. U Pohvistovo su doputovali iguman Venjamin (Labutin) i prota Nikolaj Čmanihin. Tokom dva dana oni su pažljivo pratili situaciju. I upravo na njihove oči zamirotočile su ikone na Carskim vratima! To je bila još jedna potvrda istinitosti događaja.

Tih dana se slila reka naroda u Crkvu, putovali su iz Moskve, Saratova, Orenburga, Uljanovska, Volgograda, Naftegorska, Otradnoga, Samare a tako i mnogi sugrađani Pohvistova. Svako bi dobio komadič vate ili tkanine, nakvašen mirom. Oko mesec dana ikone su čudesno točile miro, a onda je ova čudesna pojava prestala. Ali šta je značajno: kada su se vernici molili Majci Božijoj pred njenom Tabinskom ikonom, ona se gusto prekrivala kapljicama mira. Vladičica je time dala pokazati, da čuje molitve, kojima se Njoj obraćamo.

Pomolivši se, bolesnici su polagali vatu ili deo tkanine natopljen mirom na bolna mesta, i mnogi su po veri svojoj bivali isceljeni. Zabeleženo je mnogo ovakvih slučajeva. Prvu pomoć sviše dobila je stanovnica Pohvistneva Marija, koju su posle operacije bolele oči. Kada je ona, iskreno se pomolivši Bogu, stavila vaticu s mirom na oči, bol je iščezla. Druga žena se iscelila od raka. Iz sela Stari Amanak roditelji su doveli šestogodišnju Uljanu, koja je imala već duže vreme temperaturu oko 40. Posle toga kako su devojčicu prineli Tabinskoj ikoni Majke Božije, temperatura se snizila. Stanovnik Pohvistneva Nikolaj Solovjev je dobio olakšanje od bolesti prostate. Iz Sergijevska su došle dve sestre: jedna nije mogla da pokreće ruku, a druga je došla posle teškog infarkta. Ispovedile su se i pričestile, sestre su na blagoslov dobile bočicu s mirom. A uskoro su javile da su dobro.

- Već je mnogo čuda bilo od mirotočivih ikona, - priča jeromonah Nikifor. – Ali i čuda ne tvori miro samo po sebi. Mirotočenje samo učvršćuje veru, ali Gospod isceljuje po vjeri. Najveća čuda su duhovna, kada se u ljudima smekšaju srca, kad se ljudi zaista počnu istinski moliti, jedan drugom praštati, kada se u ljudima učvršćava vera i kada oni smireno nose svoj krst.

«Ikona je zračila svetlošću»

Kao i mnoge, i mene je veoma zainteresovala istorija pojave mirotočive Tabinske ikone Majke Božije u nedavno sagrađenoj crkvi. I evo kakvu poučnu priču sam mogao čuti:

Nekoliko godina ranije monahinju Sergiju (Dimitrovu), koja je obavljala poslušanje u svetu, duhovnik je blagoslovio da uradi Tabinsku ikonu Majke Božije. Radi toga je morala da putuje u Baškirski grad, Krasnousoljsk, u kojem se u jednoj od crkvi nalazila kopija drevne čudotvorne ikone. Naslikana kopija ove ikone je trebala da krasi crkvu u Pohvistnevu. Ali pre toga mati je trebalo da nađe umetnika ikonopisca i čoveka koji bi mogao finansirati ovo delo.

Takve ljude je monahinja Sergija srela u Sergijevom Posadu. Mlada umetnica Jelena i stjuardesa Irina su se često molile u Troice-Sergijevoj Lavri. Tamo su se i upoznale. Devojke su se s radošću prihvatile da pomognu. Starci lavre, razgovarali su sa svakom od njih, blagoslovili su monahinju Sergiju na zajedničko rukovođenje, Jelenu da naslika ikone, a Irenu da materijalno u tome pomogne. Sve tri su mnogo postile i usrdno molile Bogorodicu da im pomogne da naslikaju Njenu ikonu. Umetnica je uspešno obavila zadatak – bila je to završena ikona retke lepote. U Pohvistnevo su ikonu Bogorodice nosili na rukama Krsnim hodom (Litijom). A kasnije je došlo do iskušenja...Više od godinu dana ikona se nalazila u keliji monahinje Sergije – Svaki dan sam čitala ispred ikonom akatist, - priča mati Sergija.

«Mati Bogorodice, ljudi bi htjeli da se mole pred Tvojom svetom ikonom upravo u crkvi», sa suzama je molila monahinja Sergija. Molila je Majku Božiju da da znak, kad se može ikona uneti u crkvu. I onda odjednom je u srcu začula dugoočekivani odgovor. U to vrijeme, po rečima mati Sergije, iz ikone je noću počela da sija nezemaljska svetlost, a danju su se obrazi Prečiste pokrivali nežnim rumenilom, i bio je takav utisak da je lik Bogorodice oživio…
U to vreme je namesnik hrama bio drugi sveštenik. Kada je ikona Presvete Bogorodice sa dostojnim poštovanjem bila primljena u crkvu, ona je počela obilno mirotočiti. U ovome su je odmah «sledile» i druge ikone u crkvi.

«Bogorodica se raduje!»

Nedavno mirotočenje su ljudi ovako objasnili: to su suze radosti. Građani imaju osnova da ovako tvrde. Crkva je u poslednje vreme duhovno ojačala. Novi nastojnik crkve jeromonah Nikifor (Hotejev) služi revnosno, primer je pobožnosti i ljubavi prema Bogu. Oca podržavaju gradske vlasti, dolaze mu ljudi. U crkvi ima više ljudi koji se mole, pričasnika. Promene su nastale i u životu grada, ljudi su se setili svojih Pravoslavnih korenova. Porastao je broj brakova, a smanjio se broj razvoda, počelo se više rađati dece. Školski predmet «Osnova Pravoslavne vere» već se predaje u mnogim školama rejona.
Ova priča o događajima u Pohvistevu neće biti potpuna, ako ne bi dodali, da čudotvorna ikona Tabinske Majke Božije, kako se vidi na fotografiji još nema dostojan kivot…
Na fotografiji:Jeromonah Nikifor (Homejev) pred mirotočivom Tabinskom ikonom Majke Božije; mladi oltarnici ispred mirotočive ikone Arhanđela Mihajla.
Oleg Bedula
Prevod s ruskog: Nataša Ubović


LEGENDA O NEMOJ CRKVI

Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945)

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne. Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u ckvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše..

.. “Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.

Šta je to? – pitao je starac.

- To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju!

- Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu… Anđeo ga pogleda tužnog lica.

-Želiš da znaš?.. Pogledaj…

Daleko dole video se veliki hram.

Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra.

Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor.

Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!

Na klirosu je dirigent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.

«Aha, hor ću sigurno čuti…» - pomislio je starac.

dirigent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina.

Bilo je sasvim čudno gledati: dirigent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» - pomislio je starac.

Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i društvenih položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.

Čitava crkva je bila nema.

- Zašto je tako? – pitao je starac.

- Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… - rekao je Anđeo.

Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.

«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći! Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..»

Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli:

«…Teško razočaranje! Kako sam loše trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»

Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»

I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.

- Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. –

Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi… Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:

- Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..

U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Milo se za svoju bolesnu majku.

Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce. Tamo su bili briga i ljubav.

- Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je Anđeo.

- Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.

Žurnal «Duhovno-nravstvennoe vospitanie», 2002, №3, str.36-37

Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945)

Crkveni pisac, autor knjige «Besede na Jevanđelje po Marku», propovednik. Oko 20 godina proveo je u tamnicama i logorima (Zirjanski kraj, Orel, Ribinsk, Jaroslavlj, Krasnojarska oblast). 1993 g.

kanonizovan. Mošti Svetog se sada nalaze u Sveto-Vaveedenskom ženskom manastiru u gradu Ivanovu.
Prevela mr. Žaklina Mančić


POŠLI SMO K SVETOJ BLAŽENOJ KSENIJI ...

Desilo se medjutim tako da nas je ta žena psihlog pozvala na jednodnevni seminar o nekoj porodičnoj tematici u Sankt-Peterburgu. Nisam želela da putujem: razgovori o porodici su samo «dodavali so na ranu». Ali smo ipak otišli. Imali smo zajedničku želju da budemo na Smolenskom groblju u kapeli Blažene Ksenije...
Krštenje deteta je 1977 godine bilo moguće samo uz saglasnost oba roditelja. Pošto moj otac nije živeo zajedno s majkom i bio je član partije, Tajna Krštenja je stalno odlagana.
U detinjstvu nam je odnos prema Crkvi bio indiferentan. U crkvu smo svraćali samo prolazeći putem ka groblju, gde smo često boravili, ono je bilo mesto susreta daljnih rodjaka.
Sa 7 ili 8 godina su me krstili u selu Akulovo negde u Serpuhovskom regionu. Sećam se da je tada mnogo ljudi kršteno: i dece i odraslih. Sećam se kako smo u krug išli za sveštenikom koji je nosio upaljene sveće. I još se sećam kako je sveštenik rekao mami da klekne na kolena ispred ikonostasa. A ona je trebalo za njim da ponavlja reči neke molitve. E to «na kolenima» je bilo protivno mojoj oktobarsko-patriotskoj svesti, pa sam pritrčala majci s uzvikom: «Ustani!». Činilo mi se kao da je ponižavaju ili kažnjavaju.
Aluminijumski krstić kupljen u Crkvi za nekoliko kopejki imao je veoma kratku uzicu. I zato je sveštenik, ne znajući kako da mi ga stavi, dao ga kumi kako bi ona to učinila. Narednih dana sam odbijala da ga nosim na vratu. Viseći jedno nedelju dana na krevetu, krstić je negde nestao. Kuma je posedovala vikendicu koju smo posećivali: volela je da pravi spletke. S prestankom odlaska u vikendicu, nismo više vidjali ni kumu.
Sledeći put sam se susrela sa crkvom kad mi je već bilo 15 godina. Na tom istom groblju su nas napali Jehovini svedoci. Odrasli ljudi koji su bili sa mnom su se očigledno interesovali da saznaju o Bogu, ali im nešto nije dozvoljavalo da to sami istražuju. Tako sam ja dobila neka minimalna znanja o Bogu, o ovozemaljskom i nebeskom životu, o grehu. (Čak štaviše, “svedoci” tada skoro ništa nisu izopačili). Iz nekog razloga sam se gordila time što znam za “jehovinog” Boga.

Prvi svestan ulazak u Crkvu se desio kada sam imala 16 godina (crkva se nalazi na Vaganjkovskom groblju). Povod je bio najobičniji – strah pred nastupajućim ispitima za upis na fakultet. Bilo je leto i otišla sam u letnjoj garderobi. U crkvi sam prepoznala samo jednu ikonu – «Svih Svetih». Pored nje sam i pokušala da se pomolim, onako kako sam znala. Nekako sa strane, a licem prema meni, stajale su dve starije žene koje su pomagale u crkvi. Gledajući me direktno, pregovarale su: «Idi ti – došla je devojka ... Bez marame ... Gola ramena ... «. Saslušavši delove tih fraza, osetila sam se potpuno suvišnom, bilo me je sramota i bilo mi je žao što sam uopšte i došla. Još jednom sam se uverila da je crkva mesto na kojem brbljive žene provode vreme. Fakultet sam upisala bez problema. Ali posle toga u crkvu nisam otišla nekoliko godina.

Optina Pustinja

Kada sam imala 18 godina na čudesan način smo pošli u Optina Pustinju i Šamorodino (mami je neko na poslu dao karte). Putovanje je tada organizovao Viktor Saulkin (ne znam da li je tada postojalo društvo «Radonjež»). Putovali su ljudi iz «predsednikove administracije». Bez obzira na «svetovnost» publike, Viktor je svih 14 sati neprekidno govorio o veri, o Bogu, pričao je o Svetiteljima i mestima koje smo prolazili. Slušali smo ga otvorenih usta. Viktor je bio potpuno prirodan (pre njega sam susretala ljude koji su govorili o veri nekako izveštačeno). A on je sav zračio mirom i toplinom. I mi smo se kupali u tim pozitivnim emocijama, u toj radosti i miru. I naravno i sami smo želeli da u sebe uselimo takav izvor-plamičak. U Optini su nas poveli na ručak, gde sam se prvi put molila. Obična manastirkska hrana mi se činila najukusnijom na svetu.

Po povratku sa putovanja sam prvi put pročitala Novi Zavet (istina onaj za decu – sa slikama). Priču o poslednjim danima ovozemaljskog života Gospoda našega Isusa Hrista pročitala sam sa suzama i istinskim osećajem ubistva bliskog mi Čoveka. Malo sam počela da se molim i odbacujem grehovne misli i postupke. Ali sam predstave o parohijskom životu, ispovesti, duhovniku imala samo iz literature o umetnosti ...

U 21 godini sam srela budućeg muža. Prvi put smo se videli u Spaso-Andronikovom manastiru – na izložbi crkvenih stvari i bogoslužbenih knjiga. Denis je komentarisao posetu izložbi poznavajući materiju. Njegov uslov daljeg zajedničkog života i svadbe bilo je venčanje. Ja sam se malo usprotivila uz uobičajene izgovore: «To je tako odgovorno! Možda nekad posle». Ali je usledio uverljiv kontra-argument. Tada sam shvatila šta znači: «Da sluša žena muža svoga».

Zatim je nastupila prva ispovest, na kojoj su noge klecale i zubi cvokotali. Sveštenik je bio veoma strog. Do venčanja je ostalo nedelju dana. Jednog dana sam zakasnila na službu – Pričešće je bilo završeno. Drugi put sam bila u crkvi sama i stajala sam u uglu tako da me sveštenik nije ni primetio kada je iznosio Čašu, a ja nisam znala kada treba da izadjem. Nekim drugim danima nisam imala mogućnosti da dodjem. Ne sećam se više gde i kako sam se pričestila samo znam da je sve bilo veoma komplikovano.

U jednoj od molitvi za supružništvo na venčanju čule su se reči: «...i da bude kao plodna loza...». U tim trenucima sam se rastužila...I zaista: čitav duhovni život se u poslednjih 4 godine svodio na molitvu za izbavljenje od neplodnosti.

Sveštenik koji nas je venčao, otac Aleksandar Korolenkov iz Crkve Svetog Nikolaja u Zajickom, je poginuo posle tri meseca pošto smo se upoznali s njim. To je kod nas izazvalo strah koji se javlja pri takvim dešavanjima i misao o Božijoj nepravednosti. Nisam želela da idem u crkvu.

Problem nemanja dece nas je nekim neznanim putevima doveo do psihologa, koji nas je posavetovao da se obratimo svom duhovniku. Tako smo dobili duhovnog učitelja u naredne tri godine.

Ocrkovljavali smo se i postepeno privikavali na novo zvanje “parohijana”. Odlazili smo u crkvu subotom i nedeljom, zajedno se molili, slušali i ispunjavali pouke oca Aleksandra. Ja sam se za sve to vreme lečila od neplodnosti. Smatram da nema iskrenije molitve od molitve za dobijanje deteta. Otac Aleksandar nas je tešio: «Koliko imate godina – potrpite i – daće vam se». Trpeli smo i molili se. Ali s godinama je raslo uninije i sve manje želje za takvim životom. Ja nisam imala snage da odlazim u crkvu i gledam srećna lica trudnih majki i majki sa mnogo dece koje su se pričešćivale, kao ni da bez suza gledam na decu. Otac Aleksandar je onda jednom rekao: «Pa možda je Božija volja da nemate dece». I ja više nisam odlazila u crkvu.

Naravno, nastavila sam da se molim kod kuće. Ali ni odnosi sa Denisom nisu bili najbolji. Njemu je dosadilo da neprekidno gleda mračnu i bezizražajnu fizionomiju svoje žene. Desilo se medjutim tako da nas je ta žena psihlog pozvala na jednodnevni seminar o nekoj porodičnoj tematici u Sankt-Peterburgu. Nisam želela da putujem: razgovori o porodici su samo «dodavali so na ranu». Ali smo ipak otišli. Imali smo zajedničku želju da budemo na Smolenskom groblju u kapeli Blažene Ksenije.

Kroz nekoliko dana se samo čudom (jer drukčije to ne mogu da objasnim) začela naša ćerka Ksenija. Gospod nas je uslišio! Bili smo srećni ... U vreme trudnoće sam odlazila u crkvu koliko sam mogla. Uoči porodjaja sam se ispovedila i pričestila. Ali mi se činilo da imam malo vere. Otac Aleksandar mi je neprekidno govorio kako da se ponašam za vreme trudova, savetovao me je da ne obraćam pažnju na lekarska strahovanja, i da se uzdam u Gospoda. Po svom maloverju, uradila sam potpuno suprotno, jer sam s detetom imala carski rez i dugo se potom lečila. Lekari su rekli da praktično više nemam mogućnosti da rodim još jedno dete.

Ali dve godine posle Ksenije rodio se Saša. Sve se ponovo desilo na čudesan način: i iznošenje trudnoće pri neprekidnom upozorenju o prekidu i dojenju prvog deteta, i prirodnom radjanju posle carskog reza. Naš duhovni život je sada ispunjen zahvalnošću Gospodu!
Slava Bogu za sve!
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic


ČUDESNA IKONA

Želim da vam ispričam o jednom veoma važnom dogadjaju, koji se desio u našem gradiću Ljudinovo leti, o svetinjama, koje su posetile naš grad 12 juna 2006 godine.

Jednom na propovedi je naš sveštenik, nastojatelj crkve posvećene Kazanjskoj ikoni Majke Božije protojerej Aleksej Žiganov govorio da ne treba da prodjemo pored moneta od 5, 10, 50 kopejki koje leže u blatu a da ih ne podignemo jer je na njima naslikan sveti Velikomučenik Georgije Pobedonosac. Od tada nam je ušlo u naviku da gledamo dole i skupljamo te monete. Koliko tih moneti samo zgazimo? Ali gazmo ne samo monetu, već ikone našeg svetog zaštitnika. Protojerej Aleksej Žiganov je očistio i doveo u red nekoliko izvora za koje su mnogi stariji stanovnici odavno zaboravili. Nedaleko od našeg grada se nalazio skit, od koga nije ostalo ništa sem keramičkog žljeba na bunaru. On se nalazi izmedju gradića Kirova (bivša Pesočnja) i Ljudinova, u pustari. Taj skit je osvećen u čast Jerusalimske ikone Majke Božije i formirale su ga 1917 godine nekoliko monahinja iz Šamordina i jeromonah Tihon (Lebedev). Izgradili su malu crkvu, osvetili izvor, izgradili konak – otac Tihon je živeo u zemljanici, a monahinje u drvenoj seoskoj kućici. I tako su živeli mirno za sve blagodareći Gospodu do 1937 godine dok se za njih nisu setili enkavedeovci i počeli da ih krive za antisovjetsku delatnost. Na čudesan način je pronadjena Jerusalimska ikona Majke Božije, koju je 1864 godine naslikao monah Inokentije – to je glavna svetinja skita. Nju je u našu Kazanjsku crkvu vratila blagočestiva porodica, koja ju je čuvala dugi niz godina.

Prošle godine uoči praznika Svete Trojice, otac Aleksej je na propovedi rekao da je zamolio našeg Vladiku Mitropolita Kalužskog i Borovskog Klimenta, da dozvoli da se kod nas u Ljudinovo u crkvu Kazanjske ikone Majke Božije doveze divna ikona – jedinstvena u Rusiji kopija na Svetoj Gori čudesno projavljenog lika Georgija Pobedonosca. “Da vidite samo kakva je to ikona!” – govorio je otac Aleksej. Mi nismo odmah shvatili njegove reči jer je ikonu zaista trebalo videti!
Monasi Mešćovskog Sveto-Georgijevskog manastira su nam dovezli ikonu 12 juna, na Dan Svetog Duha. Zajedno sa ikonom su doneli i česticu moštiju svete Matrone Moskovske i jednu od dve kašike svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Služba je bila u toku, ikona je bila na putu, ali nam je Gospod dao da saznamo o približavanju svetinje: pocrvenela je kao cvekla i počela da se trese posednuta žena. Otac ju je poprskao svetom vodicom i rekao: “Svetinje se približavaju, zli duh to oseća”.

Parohijani tri crkve i mi sveštenici smo u litiji pošli da dočekamo svetinje u centru grada, i odatle smo prvi put posle dugih godina ateizma zajedno sa monasima Mešćovskog manastira išli u našu Kazanjsku crkvu i nazad. Za ikonu je bila napravljena specijalna nosiljka, nosila su je četvorica ljudi, divna ikona je sijala sjajnim odsjajima na suncu. Išli smo za svetim Georgijem, za svojim zaštitnikom. Kada su ikonu vraćali nazad mnogi su imali isti osećaj – ne ikona, već sam sveti Georgije Pobedonosac je pošao po Rusiji. U januaru je ikona bila u Kalugi – pričaju da je mirotočila. A tada, 12 juna, u našoj crkvi namesnik Mešćovskog Sveto-Georgijevskog manastira iguman Georgije (Evdačov) je ispričao sledeće. On je zajedno sa drugim sveštenicima posetio Svetu Goru Aton. A pre tog puta on je zajedno sa bratijom počeo da obnavlja bukvalno iz ruina manastir sa crkvom, koja je sad već skoro obnovljena i posvećena svetom Georgiju Pobedonoscu. On je u Zografskom manastiru na Svetoj Gori video divnu ikonu – nerukotvoreni lik svetog Georgija.

Istorijat svetogorskog lika je sledeći. Monasi na Svetoj Gori Aton su želeli da naslikaju ikonu svetog Georgija Pobedonosca, i kako se radi u takvim slučajevima, zamolili su da se pripremi daska za nju. A u to vreme je u Svetoj Zemlji bila naslikana takva ikona. I odjednom ljudi se bude – a ikone nema: daska je bila bez ičega. A na Svetoj Gori su na nepoznat način pronašli naslikanu ikonu. Začudjeni monasi su na pitanje svog nastojatelja ko je naslikao ikonu odgovorili: “Ne znamo”. Nastojatelj je rekao: “Ali ja vidim da je boja sveža!” – ali niko nije mogao ništa da objasni. Od tada je ikona postala jedna od najpoštovanijih manastirskih svetinja. Jednom je manastir posetio neki episkop i sa rečima: “Jel vi to imate čudotvornu ikonu?” – prstom dodirnuo svetiteljev lik. I tada je oseto kao da ga je vatra oprljila, a prst mu se tako prilepio uz ikonu, da dva dana nije mogao da ga odvoji od nje. Zatim su morali da mu odseku deo prsta – odsečeni deo je tako i ostao na ikoni radi urazumljenja.

Kada je otac Georgije prvi put video tu ikonu pomislio je: “Kada bi za Rusiju mogla da se naslika takva ikona, uz molitve svetogorskih monaha!”. Te njegove misli su bile uslišene. Pzadi mu je na rame stavljena ruka, i on je preko prevodioca čuo sledeće: “Naslikaćemo za Rusiju takvu ikonu uz molitve”. Kako je mogao da ga čuje svetogorski monah, kada je otac Georgije stajao licem okrenut prema ikoni, i ćutke mislio ne pokrećući čak ni usne? Otac Georgije je zahvalio monahu i otišao. Vreme je prolazilo, a otac Georgije se već odavno vratio kući. Neočekivano je zazvonio telefon, i jedan od ruskih sveštenika, koji je s njim bio zajedno na Svetoj Gori je upitao:

- Oče Georgije, kada ćeš da uzmeš ikonu?

- Koju ikonu? – začudio se otac Georgije.

- Georgija Pobedonosca.

U očima oca Georgija su se pojavile suze kada nam je o tome pričao. Za donešenu ikonu je trebalo napraviti rizu, a to nije bilo jeftino. Gde naći novac u Mešćovski, u siromašnom, razrušenom manastiru? Ali Gospod je ocu Georgiju poslao dobrotvora, koji je odmah dao novac za polovinu vrednosti rize.

Za to vreme dok je ikona bila u našoj crkvi, pored nje je bilo hiljade ljudi – ne samo iz našeg grada već i iz susednih gradova i sela dan za danom su dolazili ljudi. Imao se osećaj da se narod konačno probudio iz duhovnog sna. Od jutra do samog mraka su naši vernici smenjujući jedan drugog pred ikonom čitali akatist svetom Velikomučeniku Georgiju Pobedonoscu. Bilo je i slučajeva isceljenja po molitvama pred ikonom. Posle povratka ikone u Mešćovsk ja lično kao da sam izgubila nešto veoma drago, osetila sam prazninu. I s kakvom radošću smo na poziv oca Georgija pošli mi vernici i pomoćnici crkve autobusom u Mešćovsk …To je mali starinski grad u kome ima mnogo crkava koje još nisu potpuno restaurirane, ali se podižu iz praha. Manastir se nalazi na kraju gradića. Ikona svetog Georgija Pobedonosca se nalazi u desnom sporednom oltaru male drvene crkve posvećene svetom novomučeniku prepodobnoispovedniku Georgiju (Lavrovu), koji je početkom XX veka bio nastojatelj Mešćevskog manastira. Otac Georgije nam je ispričao mnogo toga interesantnog. Naprimer, o tome da je rodom iz Mešćovska bila prva Carica Porodice Romanovih Evdokija Lukjanova Strešnjeva, supruga Cara Mihaila Fjodoroviča. Postavši Carica Evdokija nije zaboravljala na Mešćovski manastir i ukazivala mu je pokroviteljstvo.

I još jedno čudo sam videla u crkvi posvećenoj ikoni Majke Božije “Neopalima Kupina” u gradu Djatkovo, koji se nalazi izmedju Ljudinova i Brjanska. Pre svog rušenja u godine bezbožja bila je to jedna od najlepših crkava u Rusiji sa kristalnim ikonostasom. Danas su crkvu obnovili, ali je ona istina manja nego što je bila. Za obnovu kristalnog ikonostasa je otišlo 15 tona kristala. Ovde se nalaze zadivljujući živopisi koji predstavljaju bataljone Aleksandra Suvorova, Mihaila Kutuzova, svetog Teodora Ušakova, zaledjeno bojište svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, Kulikovsku bitku – crkva je obnovljena i posvećena svim poginulim vojnicima koji su dali svoju dušu za Rusiju. U crkvi se nalaze dve vaze sa tananim nežnim grančicama. Upitala sam radnicu u crkvi kakvi su to cvetići, a ona je jednostavno odgovorila:

- Neopalima Kupina iz Svete Zemlje, od samog njenog žbuna!

- Ja ne bih ni znala da je ona još živa, da je vi niste doneli! – rekla sam.

- A kome je posvećena naša crkva? Pa ikoni Majke Božije “Neopalima Kupina”!

Eto ja sam mislila da se u Palestini nalazi grm koji liči na ljiljane, a ovo je sasvim drugačije nežno, tanano rastinje. I to blizu moje kuće – udaljeno četrdeset kilometara.

Na snimcima: ikona Svetog Georgija Pobedonosca, naslikana za Mešćovski Sveto-Georgijevsku manastir; iguman Georgije (Evdačev) (sleva) i protojerej Aleksej Žiganov sa vernicima Kazanjske crkve; grančice Neopalime Kupine u crkvi u Djatkovu
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
izvor:manastir-lepavina



http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5149

 

[zjovan29]

ČUDA SVETE BLAŽENE KSENIJE PETROGRADSKE

IZ DELA Svetog Pomesnog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve, posvećenog jubileju 1000-godišnjice Krštenja Rusije, koji je održan u Sveto-Trojickoj Sergejevoj Lavri 6-9 juna 1988 godine, o kanonizaciji Svetih

U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Pre hiljadu godina Ruska zemlja se prosvetlila svetlošću Hristovog Jevandjelja. Od tada i do danas Blaga Vest nastavlja da je objavljuje i vodi ka spasenju verna čeda Božija preko Ruske Pravoslavne Crkve. Nebrojene stotine svetih Božijih Ugodnika, proslavljenih i neproslavljenih, projavljenih svetu i njemu nepoznatih, koji su se spasavali u razne epohe te 1000-godišnje istorije, kao divan plod Božanske setve u našoj zemlji, predstavljaju molitvene zastupnike za svoje zemaljske srodnike i rodnu Otadzbinu.

Danas Ruska Crkva u svoj svojoj punoći, - živih i umrlih, - koji se spasavaju danas i svetih koji su se proslavili do naših dana – blagočesno obeležava radosni duhovni trijumf svog blagodatnog

služenja.

…Besceno blago ljudskog spasenja, koje predstavlja cilj ovozemaljskog života, i veliko duhovno nadahnuće daje sozercanje podviga pravednika. I zato, da bi se uvećala radost čeda Crkve i bila im projavljena Božija sila i slava, Sveti Sabor Ruske Pravoslavne Crkve, proučivši žitija, čuda, trudove, i podvige dolepomenutih podvižnika blagočestivosti ruske crkvene istorije, donosi svoju odluku o njihovoj kanonizaciji. Dakle, u punom uverenju o istinitosti i verodostojnosti čuda, po molitvama tih podvižnika, beležeći sve moguće vidove njihovih hrišćanskih vrlina, visokog duhovnog života i Crkvenog služenja, Sabor donosi sledeće: blagoizvolelo se Duhu Svetom i nama da u svete Božije ugodnike za sverusko crkveno poštovanje ubrojimo sledeće podvižnike hrišćanske blagočestivosti:

…Blaženu Kseniju Petrogradsku (XVIII-poč.XIX) jurodivu, koja je poštovana još za života i tokom XIX-XX veka brza pomoćnica i čudotvorka. Radi spasenja i ljubavi prema bližnjima, ona je uzela na sebe podvig jurodivosti (bezumna Hrista radi). Za svoje trudove, molitve, postove, stranstvovanja i sa smirenjem pretrpljene poruge Blažena je dobila od Boga dar prozorljivosti i čudotvorstva. Njena kapelica na Smolenskom groblju je prepuna blagodarnosti ljudi za učinjena čuda po njenom molitvenom zastupništvu.

Molitvama novoproslavljenih Svetih neka Gospod podari Svoju milost i blagoslov svima koji sa verom i ljubavlju pritiču njihovom nebeskom zastupništvu. Amin.

Pimen, Božijom milošću smireni Patrijarh Moskovski i cele Rusije

Članovi Svetog Pomesnog Sabora

Neki slučajevi molitvene pomoći Svete Blažene Ksenije u ranije vreme

Isceljenje bolesti nogu potpukovnika Vladimira Ivanoviča Nikoljskog

Tokom mnogih godina, još od vremena boravka na vrhovima Šipke, pri zaštiti od Turaka gore sv. Nikolaja, a zatim i pri mnogim drugim okolnostima V.I.Nikoljski se prehladjivao, a nije voleo da se leči niti je za to imao dovoljno vremena, zapustio je bolest toliko da su ga poslali kod doktora na Sakskije grjazi na Krimu. Odlazio je on u Saki tri puta, ali se svaki put po povratku ponovo prehladjivao, i bolest se ponovo vraćala. Posle trećeg puta, bolest je toliko bila jaka, da je on već jedva pokretao noge.

Lekari i profesori, kojima se obraćao su posle pregleda slegali ramenima, i svi su govorili skoro jedno te isto: “Mogu da ih namažem, ali ja nisam Bog!”

Videvši svu beznadežnost svoje situacije V.I. je potpuno klonuo duhom. Tome je doprinela još i spoznaja da je premalo obezbedio svoju porodicu, i da će ona posle njegove smrti biti skoro siromašna, pošto njegova penzija nije mogla da zadovolji ni najosnovnije životne potrebe. Ali setivši se da mnogi ljudi dobijaju pomoć i isceljenje po molitvama na grobu sluškinje Božije Ksenije, V.I. je odlučio da stalno odlazi na njen grob. On nikako nije mogao da dodje do Smolenskog groblja peške, a nije želeo ni da putuje kočijom; poželeo je da uzme na sebe neki podvig kako bi njegova molitva bila ugodnija. I evo šta je smislio: da dodje peške (živeo je na Jamskoj ulici) do Smolenske stanice za šinobus, a odatle da putuje šinobusom do kraja 17-e linije Vasiljevskog ostrva i da opet pešači od 17-e linije do kapele Blažene Ksenije. Krenuo je na put rano ujutru. Na iscrpljujući hod do šinobusa mu je otišlo skoro pola dana, 40-50 minuta je putovao njime i potom je do kapele Blažene Ksenije došao uveče kada je sveštenik završavao poslednji parastos i spremao se da ide kući. Vladimir Ivanovič ga je zamolio da odsluži još jedan parastos Blaženoj, nekako je kleknuo i sa umiljenjem se pomolio.

Kada se parastos završio, požurio je da celiva grob Blažene, pošto su kapelicu već zatvarali, i pošao je iz nje zajedno sa sveštenikom, usput ga pitajući o sluškinji Božijoj Kseniji.

Pozdravivši se sa sveštenikom skoro kod same stanice šinobusa na uglu 17-e linije i Kamske ulice, Vladimir Ivanovič je tek tada shvatio i bio veoma zadivljen time da je potpuno lako prešao rastojanje od kapelice do stanice, za šta mu je pre jedno pola sata trebalo čitava dva sata! Još jednom je odlučio da proveri svoje noge, a potom je pošao peške do sledeće stanice na Malom prospektu, iako je vagon već bio spreman da krene, i dolazio je novi. Rastojanje od kraja 17-e linije do raskršća na Malom prospektu je prešao tako brzo, da ga šinobus nije mogao stići, i on ga je čekao neko vreme.

Kakva radost je tada obuzela Vladimira Ivanoviča, on nije bio u stanju da opiše. I od tada se služi nogama, kao i svi zdravi ljudi. Pored reumatizma V.I. je imao i proširene vene i zakrečenje venske krvi. Vladimir Ivanovič Nikoljski je bio u službi u 93 puku od 23 februara 1873 godine, i bio je još živ 1907 godine.

Isceljenje od zubobolje zemljoradnice Smolenske gubernije Gžatskog regiona Tatjane Prokopjuevne Ivanovne

Tatjana Prokopjevna Ivanova je već dve godine patila od strašne zubobolje.

U to vreme Ivanova je živela u Petrogradu u Galernoj ulici broj 33. Obraćala se za pomoć različitim lekarima u Petrogradu, ali joj ništa nije pomoglo. Medjutim bolest je postajala sve jača i jača.

Poslednjih tri meseca bolesnica već nije mogla ni da jede ni da spava.

Izmučena i iscrpljena bolesnica je odlučila u januaru (17-og) da ode na Smolensko groblje i zamoli pomoć od sluškinje Božije Ksenije. I istog trena, bez obzira na jaku zubobolju, bolesnica je sela u kočije i pošla na Smolensko groblje. Došavši u kapelicu, zamolila je da se odsluži parastos Blaženoj Kseniji, pomolila se, plakala, uzela ulja iz kandila, i kada je namazala obraz iznad bolesnih zubi, zubobolja je tog trena prestala. Prošlo je mnogo vremena od tada, ali se njena zubobolja nikada nije povratila. Ivanova smatra svojom dužnošću da 17 januara dolazi na Smolensko groblje i služi parastos sluškinji Božijoj Kseniji.

Sveta Blažena Ksenija je mnogo puta ukazivala svoju molitvenu pomoć jednim istim osobama

G-dja Julija U. je slušala mnogo priča o projavljenoj molitvenoj pomoći sluškinje Božije Ksenije, ali na njih nije obraćala neku posebnu pažnju. Pre pet godina joj je u ruke dospela knjižica o sluškinji Božijoj Kseniji. Pažljivo ju je pročitala, i priče o molitvenoj pomoći Blažene Ksenije su ostavile tako snažan utisak na nju, da je odlučila da se u svim okolnostima svog života obraća za pomoć sluškinji Božijoj Kseniji.

a) Julijin muž Dimitrije je pre nekoliko godina neprekidno pio. Kao posledica toga u njihovoj porodici su neprekidno izbijale svadje, buka, vika i uopšte sve neprijatnosti. Žena je dugo nagovarala svog muža da ostavi alkohol i usrdno se molila Blaženoj Kseniji. Muž se opasno razboleo i često je gubio svest. Ali verujuća žena nije klonula duhom već se još usrdnije molila Blaženoj Kseniji, i kada bi se mužu vraćala svest molila je i njega da joj se moli. I molitva verujuće žene je bila uslišena. Muž je jednom kada je došao k svesti rekao: “Samo se ti moli, a ja ti dajem reč da kada ozdravim nikada više neću uzeti ni kap votke u usta”. Tako se i desilo. Muž je ozdravio i od tada (prošlo je oko pet godina) ne samo da nije pio, već je i druge odgovarao od pijanstva.

b) Taj isti Julijin muž Dimitrije je tražio posao. Dugo se trudio oko toga, ali su svi napori bili uzalud. Na kraju je odlučio da ode u susedni grad i tamo potraži sreću. Pre polaska žena ga je nagovorila da ode u crkvu i odsluži parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji. Muž je otišao i nije prošlo ni četiri dana kako je njegova žena dobila od njega telegram sa vešću da je dobio posao.

c) 10 meseci posle stupanja u službu Dimitrije se razboleo, i bolovao cele godine. Nikakav lek mu nije pomagao. Zabrinuta zbog muževljeve bolesti žena je odlučila da ode u Petrograd k Blaženoj Kseniji. Odslužila joj je parastos, uzela zemlju sa groba, kupila ikonicu. Vrativši se kući, zašila je zemlju u muževljev jastuk i okačila ikonicu iznad njegovog kreveta. I šta se desilo? Prve noći je muž spavao mirno, bolest ga nije mučila, a ujutru je ustao potpuno zdrav. Od tada je prošlo dosta vremena, ali mu se bolest više nikad nije povratila.

Snaga majčinske molitve

Stanovnica Nerehte, Felicata Ivanovna Treskina je odavno duboko poštovala sluškinju Božiju Kseniju i uvek joj se obraćala sa molitvom za pomoć u svakojakim nevoljama. I njena molitva nije ostala neuslišena.

I evo šta kaže g-dja Treskina u svom pismu: “Živim u gradu Nerehti, Kostromske gubernije. Dva moja oženjena sina služe u jednom kantoru, 40 vrsta od grada i žive u raznim stanovima. Obojica su u januaru 1909 godine odlučili da dodju da me posete. Dugo i nestrpljivo sam čekala njihov voz, ali njih nije bilo. A bližio se praznik Svete Blažene Ksenije. Moje srce kao da je predosećalo neku nesreću i samo sam o tome razmišljala kada bi me Gospod udostojio da nekako dodjem do groba Blažene Ksenije i tamo se pomolim! Ali nemajući tu mogućnost ceo dan 23 januara sam bila sa suzama u očima, neprestano se u duši moleći sluškinji Božijoj Kseniji za pomoć meni i mojoj deci. Bližnji su me pitali šta mi je, zašto plačem, a ja im ništa nisam govorila već sam se suzama molila sve jače i jače. Tako je protekao i 24 januar. Na kraju nisam izdržala, obukla sam kaput i otišla sam u crkvu na večernje. Posle večernje sam zamolila sveštenika da odsluži parastos Blaženoj Kseniji. Malo umirena, vratila sam se kući i nisam uspela ni da se skinem, kad su došla obojica mojih sinova. S radošću sam potrčala da ih dočekam. Ali kada su počeli da skidaju kapute, odjednom sam primetila da je ruka nižeg sina zavijena. Pitala sam ga šta se desilo.

“Mama, ne brini, sve je u redu, - odgovorio je on. – Hvala ti, ti si se sigurno danas molila za mene i tvoja molitva me je spasla od smrti. Evo šta se desilo. Juče sam se s bratom dogovorio da dodjemo da te posetimo, znajući da ti mama poštuješ sluškinju Božiju Kseniju. Ujutru je trebalo da otputujem do brata i zajedno sa njim do tebe. Kada sam došao kod brata, on još nije bio spreman i počeo je da se sprema za put. Izmedju ostalog iz komode je izvadio revolver i stavio ga na sto, a sam je sa ženom otišao u drugu sobu da pakuje neke stvari. Ja sam iz nekog razloga uzeo revolver i počeo da ga razgledam, u potpunosti ubedjen da nije otkočen. Gledajući ga razmišljao sam sledeće: “Eto kakva mala stvar, a ljudi se njome ubijaju”, i pritom sam ga prislanjao i na srce i na slepoočnicu, povlačeći obarač. Odjednom se čuo pucanj. Strašno sam se uplašio iako nisam osetio nikakvu bol. U sobu su utrčali uplašeni brat i njegova žena; gledaju – lakat leve ruke mi je bio sav u krvi, u desnoj ruci držim revolver, sam stojim bled i jedva se držim na nogama. Istog časa su me stavili na stolicu, previli mi ruku i odvezli kod doktora. Pokazalo se da mi je metak prostrelio samo meki deo leve ruke izmedju palca i kažiprsta, nimalo ne dodirnuvši kost. Doktor je zavio ruku i rekao da je to sve skoro ništa i da će kroz nekoliko dana ruka biti potpuno zdrava. Posle zavijanja smo odmah krenuli kod tebe”.

Šta sam ja preživljavala dok je sin ovo pričao, ne mogu da opišem: shvatila sam samo kako je jaka majčinska molitva i kako se Božiji Ugodnici odazivaju na tu molitvu. Divan je Bog u Svetima Svojim!

I deci i unucima strogo savetujem da sveto poštuju praznik Blažene Ksenije i da je ne zaboravljaju u svojim nevoljama”.

Isceljenje sluge Božijeg Stefana zahvaljujući prepiski

U Kubanskoj oblasti je dve godine bio bolestan jedan čovek po imenu Stefan. Njegovi rodjaci su imali mnogo brige i uložili su mnogo truda oko njegovog ozdravljenja, ali ništa nije pomoglo. Saznavši da Sveta Blažena Ksenija mnogo pomaže svima koji joj pritiču za pomoć, jedan od bolesnikovih rodjaka počasni gradjanin Ivan Osipovič Andrienko je napisao pismo nastojatelju crkve na Smolenskom groblju sa usrdnom molbom da odsluži parastos sluškinji Božijoj Kseniji i da u svojim molitvama pomene bolesnog Stefana. Njegova molba je naravno bila uslišena, o čemu je bio i obavešten. Uskoro posle toga gospodin Andrienko je saopštio ocu nastojatelju: “Prezahvalan sam vam za vaše molitve Gospodu i Blaženoj Kseniji i za njenu toplu molitvu Gospodu: naš bolesni Stefan je po vašoj molitvi i molitvi Blažene Ksenije ozdravio, o čemu vas obaveštavam. Bio je bolestan dve godine, a sada je zdrav”.

Spasenje devojke od udaje za robijaša

Jedna udovica, koja potiče iz veoma dobre familije (udovica general-pukovnika), koja je posedovala značajna materijalna sredstva, veoma je uvažavala i poštovala praznik Blažene Ksenije. U to vreme, kada su na grobu Blažene Ksenije razmišljali da izgrade kapelicu, ta udovica je uzela usrdno učešće u tom poslu i svojim sredstvima pomogla njenu brzu izgradnju.

Ta udovica je imala odraslu ćerku-nevestu. Uskoro posle izgradnje kapelice na grobu Blažene Ksenije, jedan pukovnik se sprijateljio sa udovicom i njenom ćerkom, i često je boravio kod njih u kući, zbližio se sa devojkom i predložio joj da se uda za njega. Predlog je bio prihvaćen. Majka se takodje složila u vezi ćerkinog braka sa pukovnikom. Odredjen je bio čak i dan svadbe. Povodom tog dogadjaja majka i ćerka su otišle na grob Blažene Ksenije, odslužile su parastos i molile Blaženu za njenu pomoć u tako ozbiljnoj stvari.

Svi koji su poznavali udovicu i njenu ćrku su se iskreno radovali budućoj sreći mlade devojke. I zaista, oboje mladenaca, ženik i nevesta, su bili mladi, lepi, posedovali su značajna sredstva: sve je očigledno doprinosilo njihovoj potpunoj sreći.

Tako je i trebalo da po molitvama Blažene Ksenije, koju oni toliko vole i poštuju, Gospod i pošalje tako dobrog ženika, govorili su oni koji su poznavali udovicu i njenu ćerku, - molitva Blažene je ugodna i jaka pred Bogom, I za udovičinu ljubav prema njoj, ona će joj uzvratiti svojom ljubavlju”. I zaista, molitva Blažene je bila jaka pred Bogom. Za udovičinu ljubav prema njoj, Blažena joj je uzvratila svojom ljubavlju. Ali molitvena pomoć Blažene se pokazala sasvim drugačije nego što su to ljudi mislili: mlada devojka na sreću se više nikada nije videla sa svojim ženikom.

Evo kako se to desilo. Uoči svadbe majka je zajedno sa ćerkom po običaju otišla na Smolensko groblje da odsluži parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji. U vreme parastosa one su usrdno molile Blaženu da uredi svojom pomoću buduću sreću zaručene neveste. I Blažena se istog trena odazvala na njoj upućenu molitvu. U to vreme, dok su se udovica i njena ćerka molile na grobu Blažene Ksenije, ženik-pukovnik se uputio u Glavnu Blagajnu, da bi tamo prema nekim dokumentima dobio veliki novac. Ušavši u Blagajnu, pukovnik se spremao da izvuče iz dzepa dokumente, i nije primetio da je čuvar koji je tu stajao ustremio na njega svoj začudjen pogled.

Pažljivo osmotrivši pukovnika i očigledno prepoznavši ga, čuvar je brzo prišao blagajniku i tiho mu rekao: “Vaša blagorodnosti, tog čoveka (pri čemu je očima pokazao na pukovnika) treba ovog trena uhapsiti. Ja ga znam i dozvolite mi da mu kažem nekoliko reči”.

Blagajnik je u nedoumici pogledao na ni po čemu sumnjivog pukovnika i rekao stražaru: “Govori!”.

Stražar je prišao pukovniku, još jednom mu pogledao u lice i bez ikakvog poštovanja njegovog čina, strogo mu rekao:

“A ti, bratac, kako si ovde dospeo?”

Čuvši te reči, pukovnik je pobledeo, kao mrtvac, i ispustio dokumenta iz ruku.

Ljudi koji su u to vreme bili u Blagajni, bili su začudjeni nastupom čuvara, i istog trena su se okupili oko njih.

“Vaša blagorodnosti, - rekao je čuvar glasno, okrenuvši se ka blagajniku, - to nije pukovnik, već odbegli robijaš! Pre nekoliko godina sam ga sprovodio kao konvojac u Sibir na robiju. I sada sam ga dobro prepoznao. Ja ne grešim”.

Lažni pukovnik, drhteći od straha i videvši, da mu ne preostaje ništa drugo da uradi, tog trena se osvestio da je on zaista robijaš koji je ne tako davno pobegao iz Sibira.

“Pobegavši sa robije, - pričao je on, - dugo vreme sam izmučen hladnoćom i gladju, lutao po sibirskim tajgama. Na kraju sam uspeo da predjem Uralske planine. Išavši jednom putem, i prolazivši pored guste, mračne šume jedva sam pokretao noge. Odjednom sam video da je do mene došao jedan oficir u kočiji sa jednim zapregnutim konjem. Po zaprezi sam prepoznao da je to pukovnik. Ne želeći da dolazim u kontakt sa bilo kim, otišao sam u stranu od puta i pošao svojim putem dalje, ne obraćajući na oficira nikakvu pažnju i misleći da me nije primetio. Ali prevario sam se. Pukovnik me je primetio. Videvši me krajnje tužnog, umornog i izmučenog, pozvao me je k sebi, upitao me ko sam, i prepoznavši u meni inteligentnog čoveka, sažalio se na mene i pozvao me u svoju kočiju. Šta tu dalje da se priča? Putovali smo kroz najgušću šumu …Tu niko ništa ne može da čuje, nikakva pomoć se ne može očekivati … Jednom rečju, iskoristivši povoljnu priliku, zaklao sam i osećajnog pukovnika i njegovog pomoćnika. Potom sam sa pukovnika skinuo odelo, obukao ga, uzeo njegove dokumente i novac, obojicu zaklanih ljudi zbacio sa kočije i pobegao. Došavši do Petrograda, kao vešt čovek, posebno što sam kod sebe imao sva dokumenta, lako mi je uspelo da se predstavim kao pukovnik. Upoznao sam se sa generalovom ćerkom, i sutradan je već trebalo da bude moja svadba. Ali očigledno je Gospod uslišio molitvu neveste i spasao je od udaje za mene. A da nije bilo tog čuvara, ja bih već sutra bio oženjen”.

Lažni pukovnik je tog trena bio uhapšen, predat sudu i zbog njegovih mnogobrojnih prestupa osudjen na smrtnu kaznu. Da, Blažena Ksenija zna da uzvrati svojom ljubavlju onima koji je vole i poštuju.

Pronalaženje posla Ispolatova, Bulaha i mnogih drugih

Doktor Bulah je došao u Petrograd radi stupanja u službu, ali je svuda dobijao otkaz. Uzalud je tri nedelje naprezao sve svoje snage i već se skoro u potpunosti pomirio sa neuspehom. Njegovi poznanici su mu posavetovali da se pomoli na grobu sluškinje Božije Ksenije i odsluži joj parastos. On je tako i uradio. A sutradan, posle toga je dobio naznačenje za grad Ržev.

U istoj situaciji se nalazio i gospodin Ispolatov. Toga dana kako se po savetu bližnjih pomolio na grobu Blažene Ksenije, predložili su mu četiri radna mesta.

Ima i mnogo drugih slučajeva dobijanja posla po molitvenoj pomoći Blažene Ksenije o kojima pričaju oni koji dolaze na njen grob, a posebno običan narod – radnici, kuvari itd.

Evo naprimer, šta se desilo sa gospodinom V.A. Po profesiji crtač, V.A., je dugo vreme bio ne samo lakomislen čovek, već i veliki nesretnik u životu. Mnogo puta je stupao u službu, ali nigde nije mogao dugo da se zadrži. Ostane nedelju-dve i da otakz, a nekada i njemu daju otkaz: te mu se nadredjeni ne svidjaju, te je posao težak, te su mu kolege neodgovarajuće. Prošlo je tako nekoliko godina. V.A. se skroz povukao, bilo ga je sramota da odlazi medju ljude, već je sa velikim naporom uspevao da sebi nadje neki privremeni posao i jedva se prehranjivao. Mnogo nevolja je pričinjavao i svojoj duboko verujućoj starici-majki. Početkom 1907 godine V.A. je dobio neki jeftin posao i radio je kod sebe u stanu. Desilo se tako da je u to vreme njegova majka bila na Smolenskom groblju i donela je odatle ikonicu Blažene Ksenije. Donešenu ikonicu je okačila na zid i napravila od raznih cvetova venac i tim vencem obavila ikonicu. V.A. i jedna njihova poznanica koja je u to vreme bila kod njih u sobi su počeli da se smeju starici. Verujuća žena ih je dugo nagovarala da to ne rade, dugo ih je savetovala, ali ništa nije mogla da uradi. I šta se desilo? Sledećeg dana su i V.A. i žena koja se s njim smejala dobili otkaz sa posla. Posle toga je prošlo skoro pet godina. V.A. je nekako uspevao da preživi od slučajnih poslova, a žena koja se s njim smejala i do danas nema nikakvog posla, upala je u krajnje siromaštvo. Medjutim starica-majka V.A. je kao i ranije usrdno molila Gospoda i sluškinju Božiju Kseniju da urazumi njenog sina koji gine. I Gospod je uslišio njenu molitvu. Da li neprekidni neuspeh i teška situacija, ili usrdne majčinske molitve, uglavnom V.A se urazumio. Pomislio je da li ga to Gospod kažnjava za to što se ruga nad verom svoje majke, što dozvoljava da bogohulno vredja Gospoda i Njegove svete Ugodnike. I što je više razmišljao o tome, tim se više uveravao u ispravnost toga. Na kraju, kao da je zrak svetlosti ozario njegovu dušu. Probudivši se rano ujutru, počeo je da moli svoju majku da podje s njim na grob Blažene Ksenije, jer želi da joj se pomoli i zamoli od nje oproštaj i pomoć u svojim nevoljama. Majka je drage volje ispunila njegovu molbu. I Gospod je sa radošću primio zabludelog, ali pokajanog sina. Došavši s groba kući, V.A, je istog trena napisao pismo načelniku S.Z. železničke stanice (od koga je ranije dobio otkaz), sa usrdnom molbom da mu da neki posao. U to pismo je stavio mali papirni komadić ikonice Blažene Ksenije, nad kojom se ranije smejao. I pomoć od sluškinje Božije Ksenije je usledila istog trena. Kroz četiri dana V.A. je od načelnika S.Z. železničke stanice gospodina P.P.M. dobio vest da je primljen u službu i da su mu date neophodne sume novca za dobijanje neophodne odeće.

Govoreći o ovome, V.A. je usrdno molio da se ovaj slučaj stavi u sledeće izdanje knjige, spreman da u svako vreme potvrdi verodostojnost svoje izjave.

O tome, kako je velika vera običnog naroda u pomoć sluškinje Božije Ksenije, pokazuje naprimer slučaj sa radnikom Jegorovim. On je dugo vreme radio u fabrici za rezanje drveta. Tu su ga cenili kao iskusnog, trezvenog i preciznog majstora. Ali Oranienbaumski šumski preduzetnik je predložio Jegorovu skoro dvostruku platu i preuzeo ga je kod sebe. Pre pola godine, zbog okolnosti koje nisu zavisile od Jegorova, on je izgubio posao u Oranienbaumu i uputio se u otadzbinu. Vrativši se u Petrograd i duboko verujući u pomoć sluškinje Božije Ksenije, Jegorov nije čak pošao da traži posao po fabrikama za rezanje drveta, već je samo poslao pisma u kojima je nudio svoje usluge. «Zašto da tražim posao? Meni će ga dati sluškinja Božija Blažena Ksenija», - govorio je. I zaista, poslavši pisma, Jegorov se tog časa uputio na Smolensko groblje da se pomoli na grobu sluškinje Božije Ksenije i da je zamoli za pomoć u traženju posla. I njegova vera ga nije obmanula. Po povratku u stan našao je tri pisma sa pozivom za posao i sa odličnom platom.

Čudesno isceljenje trogodišnje devojčice po molitvenoj pomoći svete Blažene Ksenije

(Objavljeno prema rečima M.G.Grigorjeva. Ispričano 1906 godine)

Desilo se tako da sam pre tri-četiri godine bio u gostima u jednoj aristokratskoj petrogradskoj porodici, koja je napustila Rusiju pre nekih godinu i po dana. Radosna starica-domaćica (sada je već pokojna; sahranjena je u Aleksandro-Nevkoj Lavri) predstavila je mene i svoju unuku kao svoje bližnje i goste.

“Evo, pogledajte, - pričala mi je radosna domaćica, mazeći po glavi devojčicu – kako nam je ona mila, zdrava, lepa i pametna …A kakva je tek muzičarka! A verujete li da nismo ni pomišljali da ćemo je videti tako zdravu …I sve se to desilo zahvaljujući pomoći, znate li koga? Nikada nećete pogoditi!… Mislite da su možda doktori pomogli? Ili da se ona rodila zdrava? – Ne, uopšte ne…Istina je da je Olječka rodjena zdrava, i othranjena …Ali kad je imala tri godine, Bog zna zbog čega, verovatno od prehlade, Olječka se tako ozbiljno razbolela, da nismo ni pomišljali da će da ostane živa, a u to da će da bude gluva smo bili potpuno ubedjeni i čak smo se pomirili s tim. I svi doktori su tako govorili …Ako želite ja ću vam ispričati istoriju bolesti moje drage unuke…ne, uostalom pogadjajte na početku ko joj je pomogao i povratio zdravlje, a nije ostala ni gluva?”

“Verovatno, - kažem, - su vašoj unuki pomogli neki domaći lekovi? Jer često se dešava da se doktori trude iz sve snage, upotrebljavaju sva moguća medicinska sredstva, ali ništa ne pomaže …I odjednom najjednostavniji narodni lek podigne bolesnika na noge”.

“A znate, M.G., da ste skoro nešto pogodili iako razume se mislite na sasvim druge lekove …Moja unuka se zaista izlečila narodnim lekom, ali ne onim o kome vi govorite … Iscelila se takvim lekom, kome svima savetujem da ga nikada ne zaborave, i da ga što je moguće češće koriste …Poslušajte šta ću vam ispričati. Olječka, idi dušo pusti goste … želim da porazgovaram sa M.G.

Moj sin se oženio pre samo 12 godina. Ima samo dvoje dece – dve devojčice: Olječku i Sašu. Olji je 11, a Saši 7 godina. U to vreme kada se Olječka razbolela, Saša još nije bila rodjena. Olja je bila jedino dete, i radost svih nas. Neću da vam pričam o tome kako smo je pazili. I šta se odjednom desilo? U početku je počela da se žali da je boli glavica. Izmerili smo joj temperaturu …37 i nešto malo više. Dali smo joj čaj sa malinovim dzemom, stavili u krevet i mislili da će do ujutru sve proći.

Ali Olja je te noći loše spavala, a glavobolju je imala i sutradan. Pozvali smo doktora. Doktor je poslušao bolesnicu, opipao puls, pogledao jezik, izmerio temperaturu i rekao da to ništa nije opasno, i da bolesnica ima laki oblik influence. Prepisao joj je lek i otišao. Davali smo joj njegov lek dan, dva. Ali njoj nikako nije bilo lakše …temperatura je skočila na 39 i Olječka je počela da se žali da je boli desno uvo. Opet smo pozvali doktora. On je konstatovao pogoršanje influence i počeo da sumnja na gnojni čir u desnom uhu. Opet je prepisao lekove i obećao da će doći i sutradan. Bolesnica više nije mogla noću da spava: temperatura joj je skočila na 40, a bol je postala nepodnošljiva. Ponovo smo u toku noći pozvali doktora, ali je on rekao da se do ujutru ništa ne može uraditi, da je bolest uzela ozbiljan zamah, i da bi bilo bolje pozvati specijalistu za ušne bolesti. Možete li samo da zamislite kako smo se svi osećali, a posebno otac i majka! Odmah smo poslali kartice ušnim lekarima sa molbom da posete bolesnicu u 8 sati ujutru. Srećom pa doktori nisu odbili našu molbu. Ujutru se javilo njih četvoro. Naš doktor im je ispričao istorijat Oljine bolesti i svi oni su počeli sa svih strana i po svim pravilima medicinske prakse da posmatraju bolesnicu, koja je sve vreme ili žalosno stenjala ili tako glasno i bolno ječala, da nam je svima parala srce. Kada su doktori počeli da ispituju bolesno uvo, ja se čak ne sećam šta se sa mnom dešavalo … Jauci sirote devojčice su bili toliko strašni, i njene muke su bile tako teške, da ja ni dan-danas ne mogu da shvatim kako mi svi nismo sišli s pameti od tih neshvatljivih muka. Ali sve ima svoj kraj. I doktori su završili pregled. Počelo je dugo savetovanje. Sa strahom smo očekivali njhivou odluku. I zaista, šta može da bude strašnije od toga što smo čuli? Doktori su konstatovali da je Oljin gnojni čir iza bubne opne, da mu treba dati vremena da potpuno sazri, što traje tri-četiri dana, a zatim treba probušiti bubnu opnu i iscediti gnoj iz čira. Ukoliko operacija bude uspešna, devojčica će ostati živa, samo će biti gluva na desno uvo. Ako se ne probuši bubna opna, onda će od gnojnog čira doći do infekcije krvi, i devojčica će umreti. Nije li to bila strašna dijagnoza? Ja i danas ne mogu da budem mirna kada se toga setim. Možete li da zamislite kako smo se tada osećali, a posebno Oljini roditelji? I ta agonija je trajala cela tri dana. Niko od nas nije ni pomišljao da spava …Svi smo ćutke, na prstima, hodali ili sedeli pored sobe male mučenice, i čini se i sami ništa manje stradali od njenih muka, svi smo zatvarali uši od njenih jauka i nikako nismo mogli da odemo od njenih vrata. Samo Bog zna koliko usrdnih molitvi smo uzneli ka nebu, koliko gorkih suza smo tada prolili. Ali Gospod je uslišio nečiju molitvu.

Ispitivavši bolesnicu po nekoliko puta dnevno, doktori su nas umirivali i dva dana govorili da se bolest razvija sasvim normalno, a trećeg dana ujutru su izjavili da sutradan mogu da je operišu. Medjutim, muke bolesnice, a zajedno sa njom i naše su toga dana čini se dostigle ogroman stepen. Šta se nama tada dešavalo, ja sada ne mogu ni da opišem. Bolesnica je strašno i žalosno jaukala, otac je čupao svoju kosu, majka samo što nije sišla s uma, a ni ja nisam bila ništa bolja …a medjutim, svi mi smo sedeli pored bolesnicine sobe, zavirujući unutra a nismo mogli da odemo odatle. Sutra je, razmišljamo, operacija …Olja će ili umreti ili će ostati gluva za ceo život. Gospode, zar nema načina da se izbavimo od tako nepodnošljivih muka!…Gde su Gospodnja ljubav i milosrdje? ..Bili smo već spremni da upadnemo u potpuno očajanje…Ali tada je milosrdni Gospod i projavio svima nama Svoju veliku milost. Sedimo svo troje – sin, snaja i ja u sobi zajedno sa bolesnicom, bojimo se da kažemo i jednu reč, svi slušamo jauke umiruće, i ne uzdajući se više u ovozemaljsku pomoć, još ne gubimo nadu u pomoć nebesku, sa suzama se molimo Tvorcu svega i svih …Odjednom ulazi dadilja Agatja Nikitišina i kaže: “Gospodaru, dozvolite mi da odem na Smolensko groblje Blaženoj Kseniji, čula sam da njena molitva mnogima pomaže u nevolji”…

“Golubice dadiljo, - odgovara sin, radi šta hoćeš, samo nam pomozi. Vidiš, mi ništa ne shvatamo…Idi kuda hoćeš, samo nam pomozi, Hrista radi!”

Dadilja je otišla a mi svi smo sedeli …Više se ne sećam koliko vremena smo tako sedeli…Samo sam primetila, da jauci bolesnice postaju sve tiši i tiši, i na kraju su potpuno prestali.

“Umrla je sirota!”, - proletelo nam je kroz glavu…I svo troje smo utrčali u Oljinu sobu. Videli smo da pored bolesnicinog kreveta stoji dadilja i bolničarka, a bolesnica je ležala na desnom boku i tiho, spokojno spavala.

“Slava Bogu, - tiho nam šapće dadilja, - otišla sam na Smolensko groblje k Blaženoj Kseniji, pomolila se tamo, donela s njenog groba zemlju i ulje iz kandila…Sada će Olji biti lakše”.

Stajali smo pored Oljinog kreveta, kao ošamućeni, slušali smo dadiljine reči, ništa nismo shvatali, ali smo osećali da se sa bolesnicom zaista desila drastična promena, i da je opasnost prestala …

Devojčicin otac se sa histeričnim vapajem bacio na grudi svoje žene, i ne zna se da li je to bila dugo nagomilavana tuga ili neočekivana radost u njegovom ridanju, samo znam da smo jedva uspeli da ga umirimo, odvojimo od kreveta bolesnice i stavimo na krevet.

Takodje se ne sećam kako smo snaja i ja izašle iz devojčicine sobe, a pošto nismo spavali tri noći, uhvatio nas je san. Samo sam ujutru, ležeći na krevetu, odjednom čula da me dadilja glasno zove: “Gospodarice, gospodarice, ustanite molim vas …doktori su stigli, a mladog gospodara i gospodaricu nikako ne mogu da probudim”.

“Šta se desilo, - skočila sam, - kako je Olja?”

“Slava Bogu, - reče dadilja, - spava i cele noći je spavala na desnom boku”.

Tog trena sam, nepočešljana i neumivena, probudila sina i snaju, rekla im da su došli doktori, i da Olja mirno spava. Kao da su se uplašili zbog toga što su imali hrabrosti da ostave celu noć samo na smrt bolesno dete, oni su skočili sa postelje, nekako se obukli i potrčali kod Olje.

A ja sam otišla u dnevnu sobu gde su bili doktori, izvinila im se i rekla da Olja, slava Bogu, od jučerašnjeg dana mirno spava.

“Ništa, sačekaćemo, neka se sirota ukrepi pred operaciju jer to nije lako, a tim pre za malo namučeno dete”, - rekli su mi doktori.

Otac i majka su izašli i takodje potvrdili da devojčica spava. Takvo stanje deteta je trebalo malo da nas uteši i obraduje. Ali prisustvo doktora i misli o operaciji su nas ponovo podsećali na opasnost i ponovo nam je postalo teško na srcu. Ali šta smo mogli da radimo? Da bi se bolesnica spasla od muka trebalo je izvršiti operaciju …Sedeli smo sat, dva. Doktori su u početku medjusobno mirno razgovarali, počeli su malo-pomalo da budu nestrpljivi, i na kraju su zamolili da probudimo devojčicu. Najpre je u njenu sobu ušla majka i počela zajedno sa bolničarkom i dadiljom da budi dete: “Olja, Olja, probudi se mila!”- ali je ona sirota spavala. Došao je i otac a za njim i ja sa doktorima. Svi redom smo je budili, ali ona nikako nije mogla da se probudi.

Na kraju je majka uzela Olju na ruke i podigla je iz kreveta. Tada smo videli da je ceo jastuk, desno uvo, obraz, vrat, košuljica, posteljina bili prekriveni gnojem: gnoja rana je pukla, a zdrava devojčica je nastavila mirno da spava i na majčinim rukama.

Doktori su se začudili tako srećnom ishodu bolesti, pokazali su nam kako treba da ispiramo uvo, i otišli. A mi smo stavili devočicu koja je i dalje spavala na novu posteljinu, prišli dadilji s molbom da nam ispriča šta je uradila i na koji način je devojčica postala zdrava?

“Ništa ja gospodarice nisam uradila, samo sam otišla na Smolensko groblje k Blaženoj Kseniji, odslužila tamo moleban, uzela ulje iz kandila i brzo se vratila kući. Došla sam i ušla kod Olje, a flašicu sa uljem sam sakrila u dzep, i čekala da bolničarka izadje iz sobe, jer sam se bojala da se ne naljuti ako vidi da hoću da stavim sveto ulje u bolesno uvo. “Dadiljo, sedi ovde, izaćiću na minutu”, - odjednom je rekla bolničarka. Obradovala sam se kada je to rekla. “Dobro, dobro, - kažem, - budite bez brige”… I samo što sam zatvorila vrata za njom, tog trena sam prišla Olji, malo joj skinula povez sa uva (devojčica je uvek ležala na levom boku) i ulila joj ulje u uvo direktno iz flašice. Oteklina je bila jako velika … Ali mislila sam, biće kako je Božija volja i kako je ugodno Blaženoj Kseniji …Ponovo sam maloj gospodarici stavila povez na uvo, ona je malo stenjala, okrenula se na desni bok, zatvorila oči, - znači počela je da spava.

Ušla je bolničarka i rekla: “Šta se dešava?”

“Zaspala je, - rekla sam.

Prišla sam s bolničarkom k Oljinom krevetu, a mala gospodarica je tako slatko spavala, i ustašca je otvorila …I tada ste svi vi došli u sobu. Ja više ništa nisam radila”. “A ko te je naučio da ideš kod

Blažene Ksenije? Kako si saznala za nju?” – pitali smo je.

“Ja, gospodaru, i vi, gospodarice, odavno znam za nju, mnogo puta sam bila na njenom grobu i videla da tamo uzimaju zemlju i ulje za isceljenje, znači, od raznih bolesti, a ja to nisam morala da radim jer sam hvala Bogu uvek bila zdrava. I evo sada, sedeći pored gospodaricine postelje setila sam se mati Ksenije … Mnogo puta sam već htela da vas pitam da mi dozvolite da odem na njen grob, ali sam se bojala i mislila da ćete mi se smejati ili braniti. A potom kada je mala gospodarica skoro umrla, nisam izdržala: mislila sam, neka se i smeju, neka mi i brane, ja ću ipak otići, pomoliću se na grobu mati Ksenije, a možda će me i pustiti, a ako me ne puste razmišljala sam, onda ću tiho sama nekako otići. A vi ste me slava Bogu odmah pustili. Uzela sam kočijaša, i požurivala ga, a sama sam sve mislila:”Gospode, zar Ti nećeš pomoći tako maloj mučenici?, - a suze su mi samo tekle iz očiju…Došla sam do vrata groblja, naredila kočijašu da me čeka, novac sam mu dala unapred, a sama sam otrčala u kapelicu kod Blažene Ksenije. Otvorila sam vrata, i videla da narod stoji i moli se, sveće i kandila su gorela oko groba, a sa strane je stajao sveštenik u odeždi. Prišla sam direktno k njemu i rekla: “Oče, odsluži ti meni, Hrista radi, parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji, i pomoli se za bolesno dete Olgu, koja se mnogo muči”.

“Dobro, dobro, - rekao je sveštenik, - odslužiću parastos i pomenuću u molitvama i bolesno dete Olgu, a ti se sama moli što usrdnije za pomoć od Blažene mati Ksenije. Po meri tvoje vere i molitve dobićeš i pomoć”. Kupila sam dve svećice, jednu sam stavila na svećnjak, a drugu sam uzela u ruke i kleknula sa suzama na sam grob Blažene Ksenije. Otac je počeo da služi parastos a ja sam sve vreme plakala i govorila: “Gospode spasi, Ksenijice pomozi”, - više ništa nisam ni znala da kažem jer sam ja glupa, neuka, ne umem da se molim. Parastos je bio završen, platila sam svešteniku za njegov trud, uzela sam blagoslov, zemlju sa groba Blažene Ksenije, ulje iz kandila i krenula kući.

Ulje sam kao što sam vam već rekla ulila u bolno uvo, a zemljicu sam uvijenu u parče tkanine stavila pod devojčicin jastuk. Ona je i sada tamo”.

“A od koga si čula za Blaženu Kseniju? Ko ti je za nju rekao? – pitala sam.

“Od koga sam saznala za Kseniju, gospodarice, - rekla je dadilja, - ja i sama ne znam, samo znam da ako nekoga nešto zaboli, ili ima neku nevolju, svi odlaze kod nje na grob, pomole se tamo, odsluže parastos, i postane im lakše. Eto i naš brat – kuvar, a i dadilje, ako dugo nemaju posla, odlaze k mati Kseniji, pomole se i dobiju posao”.

Zadivili smo se jednostavnom, prostodušnom verom naše dadilje, a činjenica je bila da je Olja ozdravila, i da vera zaista po rečima Gospodnjim, može i gore da premešta.

Drugog dana posle Oljinog isceljenja sin i snaja su putovali na grob mati Ksenije i tamo su odslužili parastos. I od tada svi često odlazimo tamo da služimo parastos sluškinji Božijoj Kseniji i zahvaljujemo joj za njenu čudesnu pomoć u našoj strašnoj nevolji”.

“Eto tako, - završila je svoju priču pričljiva, radosna domaćica, - to je taj narodni lek koji nikada ne treba zaboravljati, i koji uvek i svima preporučujem. To je to jedino sredstvo, koje je na čudjenje celog sveta ukrepilo i učinilo ruski pravoslavni narod divom i bogatašem. Da nije tog sredstva i te duboke srdačne i istovremeno prostodušne vere ruskog naroda u Gospoda Boga i Njegove svete ugodnike, Bog zna šta bi od njega bilo!

Ali znate M.G, vremena su promenljiva, ili kako kažu na latinskom, “tempora mutantur”, kako li, nije bitno, stvar je u tome, da sam ja mnogo puta pričala o Oljinoj bolesti i njenom čudesnom isceljenju svojim prijateljima, ali začudjujuće je to da mnogi od njih nikako ne žele tu da vide nešto čudno. Da li su nastala druga vremena, ili naša nauka više ne ide pravim putem, da niko nigde i ni u čemu ne želi da prizna čudo, ne znam, ali samo svi i sve kod nas žele da objasne prirodnim putem. Tako je i sa Oljinom bolešću: mnogi kažu da je to slučajnost, da je tu glavnu ulogu igralo ulje koje je razmekšalo gnoj, a gnojna rana je pukla. Pa neka govore šta hoće, njih ionako ne možeš da razuveriš. Daj samo Bože više takvih “slučajnosti”. Kada oni sami upadnu u neku nevolju, tada ćemo videti da li će daleko dogurati sa svojim prirodnim sredstvima? Ja nikada neću prestati da verujem da Olja čuje i da je zdrava samo zahvaljujući pomoći sluškinje Božije Blažene Ksenije, koju ću uvek duboko poštovati kao Božiju Ugodnicu, i molitvenicu za sve one koji je ljube i koji pribegavaju k njoj za pomoć”.

Isceljenje od bolesti i predskazanje rodjenja devojčice Ksenije

Jednom je bio bolestan čovek veoma visokog obrazovanja i porekla. Njegov život se nalazio u ozbiljnoj opasnosti. od njega se ni na tren nije odvajala njegova supruga.

Jednom ju je u hodniku zaustavio čovek, koji je bio ložač kod njih, i zamolio je da mu dozvoli da da savet kao pomoć bolesnome. Dobivši od nje dozvolu, rekao je da je i sam jednom bio veoma bolestan i da se iscelio kada su mu doneli pesak sa groba Blažene Ksenije. I tada joj je dao malo tog peska sa molbom da ga stave pod jastuk bolesniku, koga su zbog njegove dobrote voleli svi koji su ga znali.

Bolesnikova supruga je ispunila molbu dobronamernog sluge. Noću, sedeći pored postelje bolesnog muža, zaspala je i imala vidjenje. Pred njom je stajala stara žena čudnog izgleda i u neobičnoj haljini i rekla joj:

“Tvoj muž će ozdraviti. To dete koje sada nosiš u svojoj utrobi će biti devojčica. Nazovite je po meni Ksenija. I ona će čuvati vašu porodicu od raznih nevolja”.

Kada je bolesnikova supruga došla k sebi, te žene već nije bilo. Ali sve što je Blažena Ksenija koja se stradalnoj ženi javila u vidjenju s utehom i dobrom vesti rekla se potpuno ispunilo. Bolesnik je ozdravio, a njihovo sledeće dete je bila devojčica, koju su nazvali Ksenija.

Sećajući se pomoći Blažene Ksenije, zahvalna i blagočestiva supruga je svake godine dolazila na grob Blažene i služila joj parastos. Od tog usrdnog dela je nisu mogle sprečiti ni mnogobrojne i komplikovane obaveze.

Čudno je to što se posle nekoliko meseci, pošto se njihova ćerka Ksenija udala, na njihovu porodicu obrušila strašna nevolja. Otac porodice, koji je nekada isceljen po predskazanju Blažene se razboleo i upokojio iako se činilo da je bio pun snage.

Priča nestalog muža po molitvenoj pomoći svete Blažene Ksenije

Krajem prošlog veka u gradu Viljno, živela je porodica Mihajlovih, koja se sastojala od muža, vojnog činovnika u penziji, žene Marije Vasiljevne i njihove jedine ćerke Evgenije, koja je učila u gimnaziji. Muž je dobijao 970 rubalja godišnje. I porodica je sa tim skromnim sredstvima živela srećno uz medjusobnu ljubav jednih prema drugima.

Ali sudbina je svim članovima dodelila drugi udeo.

Jednom se ćerka prehladila, dobila zapaljenje pluća i umrla. Roditelji su mnogo tugovali: žena je čitave dane provodila na ćerkinom grobu, a muž je počeo da pije votku. U pijanom stanju je bio potpuno nesnosan. U porodici je umesto predjašnjeg tihog života nastupio pravi pakao: svaki dan je bilo vike, svadja. Na kraju se muž nekako osvestio: prestao je da pije, nešto je razmišljao, i od jutra do kasne večeri je bio van kuće, i skoro nije razgovarao sa ženom. Prošlo je 7-8 meseci od ćerkine smrti. Odjednom je rekao Mariji Vasiljevnoj da više nema nameru da bude u Viljni, da je dobio posao u Taškentu, i da ukoliko ona želi da ide zajedno sa njim može odmah da rasproda svu imovinu jer putuje za nedelju dana. Ukoliko ne želi da ide s njim može da ostane u Viljni: on će joj slati 50-60 rubalja mesečno za izdržavanje.

Marija Vasiljevna je dugo razmišljala o muževljevom predlogu. Ali, s jedne strane je bila veoma povezana sa umrlom ćerkom i navikla se na život u Viljni, a s druge je bio strah od života sa pijanim mužem od koga je doživela tako mnogo nevolja u poslednje vreme, a pritom je to strana daleka zemlja, - tako da se privolela da ipak ostane u Viljni.

Muž se potpuno hladnokrvno rastao od žene i otišao u Taškent. Prvih meseci je redovno slao ženi novac za izdržavanje, iako pisma nije pisao. Zatim je novac počeo da stiže sve redje i redje i na kraju je potpuno prestao. Marija Vasiljevna je morala da rasproda svu imovinu …u početku je stanovala u jednoj sobici …i na kraju je ostala potpuno bez sredstava: nije imala ni da plati sobu, niti za hranu. Preostalo joj je da se hrani Hristovim imenom (prošenje). Na sreću, u pomoć joj je priteklo Viljensko društvo za zaštitu žena, koje je slučajno saznalo za njenu jadnu situaciju, dalo joj je smeštaj i počelo da traži njenog muža … ali od toga nije bilo ništa. Tada su Mariji Vasiljevnoj posavetovali da ode u Petrograd i tu da informacije o svom mužu. Došla je u Petrograd i pre svega je pošto nije imala sredstava tražila neki svoj kutak gde bi se smestila. Dugo je išla po raznim sirotinjskim prihvatilištima, i na kraju je dospela u radnički dom. Obradovala se i takvom smeštaju. Ali njena radost je bila privremena. Njene cimerke su bile mlade vesele devojke, a njoj je već bilo 58 godina. Počela su ruganja i svakovrsne uvrede. Medjutim i njeni napori da nadje muža su bili potpuno bez rezultata: u vojnim kancelarijama su joj govorili samo da je iz Taškenta prešao negde i preneo penziju, ali nisu mogli da joj kažu nikakvu adresu kako bi ga priveli na sud. (Naposletku se pokazalo da je Mihajlov od vremena odlaska iz Viljne sedam puta menjao službu i mesto stanovanja). Sirota Marija Vasiljevna je zapala u potpuno očajanje. Danima je sedela u vrtu pri Grčkoj crkvi i oplakivala svoje očigledno bezizlazno stanje.

Jednom, kada je Marija Vasiljevna po običaju sedela u vrtu, prišla joj je neka starica, porazgovarala sa njom, pitala je za nevolju i opraštajući se rekla:

“Mati, umesto što idete po raznim kancelarijama, bolje otidjite na Smolensko groblje k Blaženoj Ksenijici, pomolite se tamo, i ona će vam pomoći da nadjete muža”.

“A ko je ta Blažena Ksenijica? – upitala je Marija Vasiljevna. “Saznaćete kada vam pomogne da pronadjete muža”, - odgovorila je starica. – “Oprostite ne mogu više s vama da razgovaram imam još dosta drugih poslova. A kod Ksenijice obavezno otidjite nećete se pokajati!”

S tim rečima se starica oprostila sa Marijom Vasiljevnom i otišla. Marija Vasiljevna ja malo razmislila i peške otišla na Smolensko groblje. Tamo je pronašla kapelicu Blažene Ksenije. Odstojala je u kapelici nekoliko parastosa, otplakala, poželela i sama da joj se odsluži parastos, ali nije imala novca. I opet je peške otišla u radnički dom.

Sutradan već nije mogla da ide u kancelariju, noge su je jako bolele od jučerašnjeg umora. A trećeg dana je pošla u kancelariju i zamislite kako se začudila kada su joj tamo saopštili da se njen muž nalazi u Kišinevu u toj i toj ulici i u toj i toj kući. Tog časa je predala u Sankt-Peterburški okružni sud molbu za dobijanje svog dela muževljeve penzije. Stvar je pokrenuta i počela je da dobija 30 rubalja mesečno.

U to vreme je živela u sirotinjskom prihvatilištu Marije Andrejevne Saburove i često je posećivala kapelicu Blažene Ksenije. A potom je otišla u Viljno, kako bi ostatak života provela tamo i bila sahranjena pored svoje drage ćerke.

Čudesna pomoć Svete Blažene Ksenije u naše dane

Danas živimo na velikoj vremenskoj raskrsnici, na završetku drugog hiljadugodišta ere Novoga Zaveta. Ali ljubav svetih Božijih Ugodnika, a medju njima i naše voljene majke – svete Blažene Ksenije Petrogradske je neiscrpna i ne podleže toku vremena. Sveti pripadaju večnosti i žive u nezalaznoj svetlosti. Ni danas se ne smanjuje broj vernika koji mole za pomoć Blaženu Kseniju, i danas ka njenoj kapelici dolaze i putuju ljudi sa svih strana sa suzama tuge i molbi, ali i sa suzama ljubavi i blagodarnosti. Veliki broj pisama stiže u crkvu Smolenske ikone Majke Božije, blizu koje se nalazi kapela – ljudi mole da se pomolimo, pomognemo, ali isto tako stiže i mnogo pisama o ispunjenju molitve, o čudesnoj pomoći po molitvama Svetiteljke. Neka od tih pisama predlažemo pažnji čitalaca.

Poštovani oče!

Imam za Vas veliku molbu. Da li biste mogli da odslužite moleban Blaženoj Kseniji? Stvar je u tome što se pre nekoliko dana moja majka jako razbolela. Veoma sam se bojala za nju i nisam mogla da se primoram da idem na spavanje iako je već bila noć. Nedugo pre toga su mi poklonili “Žitije i akatist Svetoj Kseniji Petrogradskoj”. U njemu su naveli mnogo primera isceljenja ljudi po molitvama Blažene Ksenije. I pomislila sam kad je uslišila molitve tolikih ljudi, zbog čega ne bi i meni pomogla? Upalila sam kandilo pored majčinog kreveta i počela da se molim. Dugo sam se molila, a kada se majka budila sa jaucima, pitala sam je da li joj je bolje. Opet sam se molila i mama se probudila i rekla da joj je bolje i da je glava skoro više i ne boli. Izgledala je potpuno zdrava i bila je bodra i vesela. Samo što nisam plakala od radosti, jer su moje molitve bile uslišene. Obećala sam Svetoj Kseniji da ću joj zakazati moleban. Ne mogu a da ne ispunim svoje obećanje jer će u životu biti još toliko trenutaka kada će mi biti potrebna njena pomoć. Molim Vas da mi pomognete u tome. Ne znam koliko to košta, ali mi napišite i ja ću poslati novac, koliko je potrebno. Molim Vas da me ne odbijete.

Fokina Elena Aleksandrovna

Pomaže Bog!

Oče Viktore, dobila sam Vaše pismo sa laticama ruže i kapljicom ulja sa groba Svete Ksenije. Pisala sam iz bolnice, imala sam tešku operaciju i pismo je stiglo 10-i dan posle operacije. Još sam ležala na reanimaciji (soba teških postoperativnih bolesnika). Kada sam pročitala pismo, pomolila sam se Svetoj Kseniji, a ulje još nisam imala. Prislonila sam Vaše pismo sa laticama ruža na bolno mesto i prvi put noću nisam imala bolove, i spavala sam bez inekcija za uspavljivanje. Sutradan mi je muž doneo vazelinsko ulje, i u njega sam stavila latice ruže i ulje sa groba Svete Ksenije, a uveče i narednih dana sam mazala oko bolnih mesta tim uljem (bolna mesta su bila povijena i nisam smela da ih mažem) i bol je prestala. Ali iako više nije bilo boli, u stomak mi je bila stavljena debela duga cev, i ona mi je veoma smetala i dosadila mi je. Ujutru 12-og dana sam se obratila lekaru sa rečima da mi izvade tu cev pošto mi je veoma smetala i nisam mogla da hodam. Lekar mi je rekao da za to nema govora i da još dugo moram da je nosim.

Tada sam u pomoć pozvala Sv.Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca sa rečima: “Nikolaje-Ugodniče, ako si Čudotvorac, učini sa mnom čudo, kako bi mi danas izvadili ovu cev iz stomaka, jer mi je dosadila i veoma mi smeta”. Toga dana je trebalo da dodje sestra koja me previja i rekla je da će me danas najverovatnije previjati lekar i izvaditi cev. Da – desilo se čudo – cev su izvadili i kroz dva dana su me prebacili u zajedničku sobu. 16 avgusta su me pustili kući. Još sam dosta slaba, išla sam nedavno u Crkvu, pričestila se Svetim Hristovim Tajnama. Danas sam prvi put otišla na poštu i poslala vam 50 hiljada rubalja pošto ne znam koliko treba. I puno Vam hvala za moleban i za pismo. Ono je došlo tačno kad treba. Neka Vas Gospod spase!

Molitvama Svetih Otaca naših Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas!

Pomaže Bog oče Viktore!

Pišem Vam da bih posvedočio još jedno čudo koje je Gospod projavio po molitvama Blažene mati Ksenije. Jedna moja prijateljica, stanovnica Petrograda mi je na moju molbu poslala adresu crkve na koju sam to trebalo da pišem. Sam sam invalid I kategorije (paraliza nogu) Dimitrije Rezepov. Moja bolest traje već 11 godina, i na nju sam se već navikao, i nije stvar u tome. Živim u zajedničkom domu, u gradu Čiti. Pre dve godine je uprava doma odlučila da oduzme stanove svima koji ih nisu dobili po njihovim pravilima. Jedan od takvih slobodnih stanova su prodali i meni, kao invalidu, da bi poboljšali životne uslove.Prošla je godina. Odjednom se pojavila prethodna vlasnica tog stana. Počela je sudska rasprava, koja je trajala sa povremenim uspehom više od godinu dana. U tom periodu me je posetila jedna moja poznanica, veoma draga, duboko verujuća starica, pisac Viktorija Genadijevna. Zatekla me je u napetom raspoloženju. Tada je iz torbe izvadila knjižicu “Žitije Ksenije Petrogradske” i naredila mi da je pročitam. Ja je naravno nisam odmah pročitao, već sam je stavio na sto gde je odležala još nekoliko nedelja. Na kraju sam je pročitao. Treba da kažem, da sam za Blaženu Kseniju znao još i od ranije, čitao sam njeno žitije, ali sam mislio: “Gde je Petrograd, a gde je Čita, kako će do Blažene doći te molitve”. U toj knjižici sam pročitao o jednom slučaju kada je Blažena Ksenija pomogla u rešenju sudskog dela. To me je veoma ohrabrilo. Medjutim bližila se redovna sudska rasprava. Ne znam zašto, ali mi je u glavu došla misao da naslikam malu ikonu Blažene Ksenije i da je dam majci da je ponese sa sobom na sud. Ja sam se bavim ikonopisanjem jer sam pre bolesti završio školu slikarstva, a sada koliko mogu pomažem u obnavljanju crkava i slikam ikone. Tu ikonicu sam naslikao za jedan dan, i još neosvećenu dao sam majci da je ponese sa sobom na sud. Majka ju je brižno celivala, zavila u salveticu, stavila u torbu i pošla. Ja sam se u to vreme molio, moleći Gospoda i Blaženu Kseniju da nam pomognu. Divna su dela Gospodnja i veliko je Njegovo milosrdje! Na sudu se desio zadivljujući slučaj. U vreme zasedanja bivša vlasnica stana se odgovarajući na pitanja sudije toliko zbunila da je sama rekla da je kupila taj stan po fiktivnim dokumentima i po poznanstvu. Čak se i sudija nasmejao. Na tome se sve završilo. Mama se radosna vratila kući. Ikonu smo osvetili i ona je stalno s nama. Svaki dan je posmatram i sećam se pomoći Blažene Ksenije i molim joj se. Tako da za Gospoda i Njegove Ugodnike rastojanje ništa ne predstavlja.

Divan je Bog u Svetima Svojim i Njemu neka je slava u vekove vekova. Amin.

S poštovanjem, Dimitrije Rezepov, 28 godina, invalid I kategorije

Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje...

Blagodatna pomoć po molitvama svete Blažene Ksenije, priča A. Smirnove

Jednom na proleće sam se vraćala u Petrograd sa imanja svoje rodjake iz K-e gubernije.

Trebalo je da putujem na konju po seoskom putu, i kako je bilo vreme prolećnog bespuća, morala sam, otišavši dvadeset vrsta od poslednje stanice, zbog nemogućnosti da idem dalje, a zbog rečnog izliva i kasnog vremena, da po savetu mog kočijaša pribegnem gostoprimstvu jedne gospodarice, čije imanje se nalazilo na našem putu.

Još na putu ka salašu, moj vozač mi je objasnio da tu živi jedna gazdarica, Marija Sergejevna Goreva, i da je ona “veoma pobožna i svakog siromaha prima i ne otpušta bez nečega da ponese”.

Gazdarica je zaista bila veoma ljubazna i gostoprimljiva i saznavši da sam iz Petrograda, obradovala mi se kao rodjenoj.

Izvinila sam joj se zbog unošenja nemira, ali ona nije htela ni da sluša.

- Ah, - rekla je, - ja se tako radujem da čujem nešto o Petrogradu, a tim pre da vidim osobu koja je odatle. Petrograd je moj kraj, - dodala je sa osmehom, kako bi pojasnila svoje posebno interesovanje za taj grad.

Marija Sergejevna Goreva je bila još mlada i lepa žena. U njenim krupnim crnim očima, u osmehu na punim predivnim usnama, je bilo toliko topline da se i spontano, bez reči, potvrdjivalo o njoj sve što sam već čula od svog vozača.

Ona je cela sijala nekom posebnom, unutrašnjom svetološu i, bez obzira na neobičnu prostodušnost, s kojom se držala, u njoj je postojala neka moćna sila i neopisivo je privlačila k sebi od prvog pogleda.

Posle čaja smo prešli iz trpezarije u dnevnu sobu, i uskoro se izmedju nas razvio živ razgovor. Ona me je sa živim interesovanjem pitala o Petrogradu u najsitnijim detaljima.

- Srećni ste jer ćete uskoro videti Petrograd, - rekla je odjednom pogledavši me tužnim pogledom, i pritom se duboko zamislila, i činilo se kao da je želela nešto da mi ispriča, ali se ipak predomislila.

A meni je kroz glavu prošla radosna misao: “A možda ste želeli da mi date neku poštu da odnesem u Petrogard, - rekla je, - pa vas molim ako je to, ja ću to učiniti sa velikim zadovoljstvom”.

U očima joj se pojavila iskrena radost.

- O, molim vas , - rekla je, - ako ste tako dobri, i ako vam to ne predstavlja problem, - i ustavši otišla je u drugu sobu, i kroz minutu je odatle iznela nekoliko zlatnika u koverti i predala mi.

- Evo, - nastavila je, dajući mi koverat, - kada budete u Petrogradu, otidjite na Smolensko groblje, tamo se nalazi grob sluškinje Božije Blažene Ksenije: odslužite joj parastos, a sve ostalo podelite siromašnima.

- S najvećim zadovoljstvom, - rekla sam,- spremna sam da ispunim vašu želju, a tim pre što se i sama već odavno spremam da posetim njen grob, o kome sam mnogo slušala. Ali vi verovatno imate poseban razlog zbog koga poštujete Blaženu Kseniju? – upitala sam je.

- O, da! – odgovorila je sa dubokim i snažnim uverenjem, i tiho dodala, - divan je Bog u svetima Svojim! Ja sam to osetila u životu na sopstvenom iskustvu.

- Ako nije tajna, - rekla sam, - možda možete da mi ispričate neki poseban dogadjaj iz vašeg života, koji je doprineo da se u vama ukrepe tako čvrsta religiozna uverenja, i tako jaka vera?

- Ne, nije tajna, - odgovorila mi je, - ali ako bi čak i bila tajna, onda radi Svetlosti istine, treba da žrtvujemo i naše tajne.

Sve je to rekla odlučnim i čak pomalo strogim glasom, da sam čekala šta će dalje reći.

Medjutim, Goreva je ustala i prošla nekoliko puta po dnevnoj sobi, kao da je nešto razmišljala; a potom je sela naspram mene i počela svoju priču tihim glasom, ali ipak uznemirenim.

- Rodjena sam u Petrogradu, u trgovačkoj porodici. U početku smo živeli veoma bogato, imali smo svoje konje, kočije, mnogo posluge i sve drugo, dostupno velikašima. Učila sam u jednoj od gimnazija i bila sam već u petom razredu, kada su počele nevolje. Očevi poslovi su brzo propali, i završilo se time što nam je jednom došla policija i popisala sve stvari, uključujući čak i garderobu; otac je meni i majci rekao da nam ništa nije ostalo, i da je on zahvaljujući nečijoj prevari, izgubio u toku jednog meseca na berzi trista pedeset hiljada rubalja u nekim papirima, i da sem duga nemamo ništa drugo. U to vreme još nisam bila svesna važnosti toga što se desilo, ali je za majku to bio težak udarac.

Kako se sada sećam, ona se prekrstila gledajući na ikonu i prošaputala: “Neka bude volja Tvoja Gospode!”. I sa velikim smirenjem se pokorila njoj, a tome je i mene učila: “Nikada ćerko ne kloni duhom, - govorila je, - bez obzira kako su teška privremena iskušenja, sećaj se uvek kraja mnogostradalnog Jova; mi smo izgubili samo novac, ali ne živi se samo sa njim, već sa dobrim ljudima. Moli se Gospodu da te blagoslovi sa dobrim i smirenim mužem, koji nije pijanica, i poštuj uvek praznik sluškinje Božije Blažene Ksenije: ona će ti biti velika zastupnica”.

Zbog čega se moja majka tako bojala za mog muža pijanicu, saznala sam tek kasnije, a u to vreme nisam čak tačno ni znala šta znači “pijanica”, pošto u našoj porodici ne samo da niko nije pio vino, već je otac čak strogo zabranjivao da se ono drži u kući.

Uskoro posle našeg finansijskog fijaska otac je počeo da radi kao trgovački pomoćnik u jednoj od velikih trgovačkih firmi i počeo je da prima platu šezdeset rubalja mesečno.

Nismo imali dovoljno sredstava za život, tako da sam ja morala da napustim gimnaziju i počnem da radim kao kasirka u toj istoj prodavnici gde je i otac radio. Tada se naša situacija malo popravila, ali nas je uskoro pogodila velika nevolja: moja majka koja je poboljevala od samog dana nesreće je vrlo brzo umrla od prestanka rada srca, a posle godinu dana je umro i otac od zapaljenja jetre.

Dakle, ostala sam siroče kao 17-ogodišnja devojčica i nastavila sam da i dalje radim u toj istoj prodavnici.

Prošlo je dve godine od smrti roditelja, i udala sam se za svog kolegu – knjigovodju naše firme, prepoznavši u njemu čoveka istih uverenja, a što je najvažnije istih pogleda na religiju, što nas je posebno zbližilo.

Moj muž je zaista bio uzoran porodični čovek i pritom veoma dobar čovek, i tri godine posle naše svadbe su proletele kao jedan svetao i srećan dan. U to vreme su nam se rodila dva sina. Muž je dobijao dobru platu, i sve smo imali, i činilo se da sreći nema kraja, ali nam je Gospod dao drugačiji udeo. Tada je Goreva duboko uzdahnula i malo poćutavši nastavila:

- Jednom uveče, moj muž se potpuno suprotno uobičajenom, vraćao kući veoma kasno, i ušao u sobu ljuljajući se. Primetila sam to i uplašila se misleći šta mu je, pritrčala sam mu, a on je tada uzdahnuo i osetila sam snažak miris vina. Pritom se u mom pogledu nevoljno pojavila izbezumljenost, koju je moj muž sigurno primetio, jer mi se obratio sa gnevom što njemu uopšte nije bilo svojstveno:

- Pa, što me tako gledaš? Šta je tu čudno? Pa – popio sam, kakva retkost; muškarac od svojih skoro trideset godina je popio, kakav dogadjaj!

- Ali, - rekla sam, - ja ti ništa nisam rekla.

- A šta tu ima da se kaže? I zašto si budna do sada? Lezi da spavaš! Legla sam, ali nisam mogla da zaspim.

Tačno kao oganj me je opržila misao: “A šta ako je to tek početak!”. Stvar je u tome što se moj svekar povremeno strašno napijao, i umro je od udara, te je ta pojava mogla da bude nasledna. Pri samoj pomisli na tu mogućnost sva sam se sledila, ali je samo vreme to moglo da pokaže, te sam odlučila da strpljivo čekam.

Ujutru je muž ustao bledji nego obično, ali iako je bio zamišljen, bio je kao i ranije nežan i tih. Nije rekao ni reči o onome što se juče desilo, a i ja sam ćutala.

Prošla je jedna sedmica i ja sam već počela da se smirujem, kad se odjednom ponovilo to isto samo u mnogo većem stepenu, i od tada više nije bilo mesta nikakvoj sumnji: muž je neprekidno pio…

Prošlo je nekoliko strašnih meseci, a možda i godina dana. Dali su mu otkaz na poslu, a ja sam u to vreme rodila već i treće dete.

Iz stana smo se davno iselili, i svi smo živeli u jednoj maloj sobi na Peskama i to isključivo od toga što sam ja zaradjivala šivenjem rublja. Ali da li sam i mogla mnogo da zaradim sa troje male dece na rukama!

Zadesila nas je velika nevolja: zadužili smo se i u prodavnici i kod svoje gazdarice i to za dva meseca. Šta nam je bilo činiti?

- Sećam se kako je u vreme kada je trebalo da platim za treći mesec, uveče kada su muž i deca spokojno spavali, gazdarica zvala i rekla da ukoliko sutradan ne platim stan, ili u krajnjoj meri ne izbacim “pijanicu” muža, koga ona više ne želi da drži kod sebe, ona će nas naprosto isterati sve na ulicu.

Šta sam mogla da joj odgovorim?

Izmučena brigama i radom, tako sam oslabila, da sam osećala da ako kaže još jednu reč neću moći da se uzdržim: srce je već počelo jako da kuca, i stegnuvši ga odgovorila sam joj:

- Darja Karpovna! Molim vas da danas prekinemo ovaj razgovor, a sutra ću vam dati odgovor.

- Dobro, - rekla je ustajući, - ali prišavši k vratima okrenula se još jednom i podsetila me šta mi sleduje.

Samo što su se vrata zatvorila za njom, pogledala sam na portret svoje majke, bespomoćno pokrila lice rukama i gorko zaplakala.

- Majko mila, - reči su bile kao jecaj, - zbog čega si me zaboravila, tvoju sirotu ćerku! Pomoli se za mene rodjena! Molitva majke spasava sa dna mora. Urazumi me i naući šta da radim! Nemam snage više ovako da živim!…

Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje.

To se upravo i meni desilo.

Posle mog vapaja pokojnoj majci želela sam da se prihvatim posla, ali izmučena i moralno i fizički kako sam sedela tako sam i ostala spustivši glavu na sto. Ne sećam se da li sam dugo bila u tom stanju, ali evo šta se sa mnom tada desilo:

Ugledala sam pred sobom nepoznatog mladića, koji je bio obučen jednostavno, kao mirjanin. Pružio mi je desnu ruku i zapovednički rekao: “Idemo!”.

Tačno me je nevidljiva sila podigla i ja sam ga bez reči sledila. Dugo smo išli, samo ćuteći, dugim i mračnim ulicama, ali kao da nismo dodirivali zemlju, dok se na kraju nismo zaustavili pred velikim vrtom. Osmotrivši sve, ugledala sam kroz rešetku na vratima bele krstove, koji su stajali kao prividjenja usred noćnog mraka, i sa strahom odstupajući natrag, prošaputala sam: “Groblje!”.

- Da, groblje, - mirno je ponovio moj saputnik, - ovde je upokojeno mnogo pravednika; da li ih se boji sluškinja Božija Marija?

I ne očekujući moj odgovor, snažno je desnom rukom uhvatio moju ruku, a levom je lagano dodirnuo zatvorena vrata, koja su se tiho bez šuma otvorila pred nama. Primetila sam u daljini usred noćnog mraka treperavu svetlost, i obradovavši se skoro uzviknula: “Svetlost!”.

- Idi k njoj! – rekao mi je moj saputnik, i dodao, - odavno te tamo čekaju, - neprimetno je nestao, ostavivši me potpuno samu.

Bilo mi je tako strašno da sam počela da trčim prema svetlosti, i dotrčavši skoro do same svetle tačke, uvidela sam da stojim pred kapelicom, iz koje je izlazila svetlost, slična plavičastom bengalskom ognju.

Osmotrivši, prepoznala sam grob Blažene Ksenije, gde sam dolazila još sa majkom.

Kroz zatvorena vrata sam čula pojanje: “vječnaja pamjat!”. – Ušla sam i ugledala svoju majku, koja je bila prislonjena nad nadgrobnom pločom. Iz očiju moje majke su tekle suze i to tako obilno, da se činilo kao da je cela ploča plivala u njima. Pružila sam svoje ruke i na uzvik “Majko!”, došla k sebi.

Dugo nisam mogla da dodjem k sebi od svog vidjenja, i tek kada sam pogledala unaokolo i shvatila da sam u svakodnevici, malo sam se umirila i počela da razmatram sve što sam videla. Koprena je spala sa mojih očiju. Živo sam se setila svih majčinih saveta koji mi iz nekog razloga nisu padali na pamet poslednje godine. Kao da sam se pomračila. Shvatila sam da moja majka moli sa suzama Blaženu Kseniju, i do te iste svetlosti me je doveo i moj tajanstveni saputnik. I odlučila sam da odem na Smolensko groblje, i da odslužim parastos.

Tako sam i uradila, ostavivši decu mužu, znajući da će on ujutru kada se probudi biti trezan.

Kada sam prišla ka kapelici, tako sam živo doživela celo noćno vidjenje i moju majku, da sam sve ponovo preživela, i kleknuvši ostala sam ceo parastos – i to ne jedan – na tom istom mestu gde sam videla svoju majku. Posle toga sam odmah osetila kao da je neka težina spala sa mene, i ja sam se sa tako olakšanom dušom vraćala i razmišljala o prethodnoj noći, da čak nisam ni primetila kako sam prešla veliko rastojanje od Smolenskog groblja do Peskova i ušla u našu ulicu. Odjednom sam nedaleko čula zvuk zvona, i podigavši glavu, ugledala sam da naspram naše kuće stoji nekoliko vatrogasnih brigada koje su dovršavale gašenje požara.

Pri takvom prizoru odmah sam se zaustavila i premrla, ali sam se potom krenula napred i dotrčavši do brigada, sa krikom koji je razdirao dušu rekla “Deca! Muž!” – želela sam da prodjem kroz vrata, ali su mi noge poklekle, smrklo mi se pred očima, i bez osećaja sam pala na zemlju.

Kada sam došla k sebi, primetila sam da se nalazim u velikoj svetloj i bogato opremljenoj sobi. Pored mog uzglavlja je stajao stariji gospodin koji me je držao za ruku i proveravao puls. Videvši da sam otvorila oči, obratio se starici koja je sedela u fotelji i bila obučena u tamnu svilenu haljinu, rekavši: “Obamrlost je prestala, nema više opasnosti, treba dati lek za umirenje”. Medjutim, ja sam se jasno sećala požara i moje prvo pitanje je bilo: “Deca i muž?”

- Umirite se, rekla je starica tihim i nežnim glasom, - vaš muž se samo malo povredio, a sva deca su živa i potpuno zdrava. Ona su ovde u drugoj sobi, i dvoje od njih spavaju, a najstarije će te sada videti.

Ali, primetivši moju brižnu nepoverljivost, starica me je razumela, i prijatno se osmehnuvši, rekla nešto drugoj starici, koja je ličila na staru dadilju; ova je tog trena izašla i vratila se za minutu, držeći za ruku mog starijeg sina, a mladje su na rukama nosili dvoje sluga. Ugledavši svoju decu živu i zdravu, prekrstila sam se, i umirivši se upitala gde se nalazim.

- Vi ste kod mene, u stanu generalice L., - odgovorila mi je starica u svilenoj haljini. – Ja sam pošla na službu u Aleksandro-Nevsku Lavru i prošla sam pored vaše kuće, kada su se čuli krici: “Spasavajte, deca gore!”. Ja sam se razume se zaustavila i napustivši kočiju prišla bliže ka kući. Ali slava Bogu, dvoje dece su već spasle vatrogasne brigade, a treće – vaš muž, ali je on pao, a dete su uhvatili, i ja sam sve povela kod sebe, a posle su i vas donele moje sluge koje su vas tamo čekale. Vaš stan se zapalio u kuhinji, i za manje od pola sata sve je izgorelo, tako da ništa nismo spasli od vaše imovine.

- Bog s njim!, - prošaputala sam, - moja deca i muž su živi slava Tvorcu za njihovo spasenje!

- Ali Bože moj! Koliko smo vam samo problema doneli! – obratila sam se k starici.

- Ah, molim vas, ne razmišljajte o tome, - rekla je ona.

- Moj stan je veliki i ima prostora koliko hoćete, a ja mnogo volim decu i uz Božju pomoć živite kod mene dok se oboje ne snadjete.

- A gde je moj muž?

- Dole, - moj stan ima dva sprata, - objasnila mi je generalica.- Njega previjaju, i on je veoma bio uznemiren zbog vašeg ranog odsustva.

- Objasniću vam posle gde sam bila tog jutra, - odgovorila sam na upitni pogled generalice.

Sutradan sam ustala iz postelje, ali je muž odležao još dve nedelje i još je dugo hodao na štakama.

U to vreme sam se zbližila sa generalicom i veoma smo zavolele jedna drugu.

Ona je bila udovica, dobra, sveta duša. Ranije je imala decu, ali ih je izgubila u ranom uzrastu i od tada ne može ravnodušno da gleda na dete.

Ispričala sam joj ceo svoj život, nisam sakrila ni moje poslednje tuge, slabosti muža, ispričala sam joj i svoje vidjenje i rekla gde sam bila tog presudnog jutra.

Saslušavši me, generalica se pobožno prekrstila, i duboko zamislila.

- A znate šta? – rekla je pogledavši me, - ja u tome svemu vidim Božiji prst. Požar je morao da se desi na dan pomena jednog od moje dece, koja su sahranjena u Aleksandro-Nevskoj Lavri! I evo

Gospod mi šalje živu umesto mrtve dece, a vama mene kao oslonac u teškoj situaciji, i nama ostaje da razumno dodjemo do cilja na koji nam je Gospod ukazao.

- Evo šta ćemo, - rekla je poćutavši, - imam dva imanja: jedno od njih je malo i nalazi se u N-skoj guberniji; vaš muž bi mogao da podje tamo kao stariji trgovac; tamo je jedan starac koji upravlja imanjem i ja ću mu napisati poruku. Možda će se tamo oporaviti!

- Daj Bože, daj Bože, - prošaputala sam sa suzama.

Moj muž je sa zahvalnošću prihvatio predlog.

Od dana nesreće on nije pio ni jednu čašicu, i ja sam sa strahom i nadom očekivala šta će biti dalje i u duši sam prizivala Blaženu Kseniju.

Ispričala sam mu svoje vidjenje, a on je tada jako prebledeo, ali nije rekao ni reč, već je samo predložio da odemo zajedno i odslužimo parastos pre našeg odlaska u selo, gde smo se uskoro i preselili.

Prošlo je nekoliko meseci – muž nije pio, prošla je godina, i od tada evo već osam godina a o prošlom nema ni pomena.

Ali ja sam primećivala da je muž ponekad veoma zamišljen, i kao da ga je mučila neka tajna ili bolest, i znajući njegov otvoreni karakter, shvatila sam da je to bolest, i bojeći se posledica jednom sam ga upitala za uzrok. Muž se strašno zbunio, pobledeo, ustao, nekoliko puta prošao po sobi i zatim odlučno seo naspram mene i rekao: “Tog jutra kada si ti otišla na groblje, spavao sam čvrstim snom, i video sam nešto strašno u snu, kao da su me neke zveri okružile; sećam se da sam te viknuo, ali ti nisi prišla i javila mi se nepoznata žena sa štapom u desnoj ruci. Zveri su sve odmah negde nestale, a ona mi se obratila i udarajući svojim štapom upozoravajući rekla: “Tvoja žena nije tu, ona je kod mene. Suze njene majke su natopile moj grob. Ostavi alkohol! Ustani! Tvoja deca gore!”. I s tim rečima je nestala. Ja sam skočio i vidim tebe nema, deca mirno spavaju, i ja sam to sve protumačio kao moju glavobolju, ali nije prošlo ni deset minuta posle toga, kada se u kuhinji čuo očajnički krik: “Gorim!”. Skočio sam kao poluuman, ne toliko od krika, koliko od strašne misli o vidjenju. “Deca gore”, - setio sam se poslednjih reči te žene. Uzeo sam decu i utrčao u predsoblje, ali je već bilo kasno: vrata su gorela, tada sam se bacio ka prozoru, a ostalo znaš”.

“Eto zašto, - dodao je moj muž, - sam posebno hteo da znam gde si bila tog jutra, i kada sam saznao, u mislima sam se pomolio, i od tada mi je mrsko čak i da mislim o vinu – završio je on svoju ispovest.

Bila sam strašno začudjena tim otkrićem. Godinu dana posle našeg preseljenja u selo, umro je starac koji je upravljao imanjem i generalica je postavila moga muža na njegovo mesto, ali uskoro se i sama upokojila, moja golubica. Carstvo joj Nebesko!

Pri tom sećanju, krupne suze su se slivale po obrazima pripovedačice; ona je teško uzdahnula i nastavila:

- Starica s kojom sam sve vreme bila u intimnoj prepisci, po duhovnom zaveštanju, prepisala je veliko imanje u Tverskoj guberniji svome rodjaku, a ovo gde smo mi sada, zauvek nama.

I za sve to što imamo dugujemo molitvama moje majke koje je uputila Blaženoj Kseniji. Saznala sam iz dnevnika koji je ostavila i naredila da se sakrije dok ne napunim trideset godina, da je moj otac u svojoj ranoj mladosti mnogo pio, i da je moja majka zbog toga mnogo stradala, dok je dobri ljudi nisu naučili da pribegne pomoći Svete Ksenije, i posle toga se moj otac uskoro izlečio od svoje slabosti i strogo je zabranjivao da se vino drži u stanu.

Tek tada sam shvatila zbog čega se ona tako bojala za “pijanicu” muža, i zbog čega me je savetovala da pribegnem pomoći baš Blaženoj Kseniji. Svojim roditeljskim srcem je osećala da će njena ćerka sve to sama preživeti i iskusiti!

- Eto, - završila je Goreva svoju priču, - zbog čega posebno poštujem Blaženu Kseniju i sama težim da idem u Petrograd ali me posao stalno zadržava (muž i sad nije tu otišao je poslom u naš gubernijski grad), te me deca zadrže, a imam ih malo – rekla je osmehnuvši se, - svega sedmoro; sutra ćete ih upoznati: pet sinova i dve ćerke.

Kada je završila svoju priču, ponoć je već odavno poodmakla.

- Jesam li vas namučila? – rekla je ustajući.

- O šta vam je naprotiv, - odgovorila sam takodje ustajući, mnogo sam vam zahvalana za ovu priču. Nemam često priliku da slušam tako nešto i sa nestrpljenjem ću što je moguće brže požuriti da odem na sveti grob i pomolim se za sebe i za vas.

- Zahvaljujem vam od duše, - rekla je pružajući mi ruku na rastanku.

Sutradan mi je Goreva pokazala celo svoje imanje koje je u besprekornom redu, i zaista mi je predstavila svoje sedmoro dece od godinu do trinaest pri čemu je rekla da je “to teta iz Petrograda, gde je grob Blažene Ksenije, vaših deda i bada, i generalice L.”

Jedan od mališana od pet godina mi je prišao i upitao: “A jesi ti bila na grobovima?”

- Ne, - rekla sam, - mili, još nisam nila!

- A naša mama je bila!

- I ja ću da odem ako mi kažeš gde su ti grobovi.

- Na Volkovom i na Nevskom, - odgovorio je.

- Naši bližnji, - umešala se Goreva u razgovor, - svi leže ma Volkovom groblju, a generalica L., u Aleksandro-Nevskoj Lavri.

Obećala sam da ću tamo odslužiti parastose i o svemu napisati.

- Zahvaljujem vam od sve duše, - rekla mi je, grleći me sa suzama i celivajući na rastanku.

- Tako ste mi živo doneli sa sobom moj kraj Petrograd kao da sam i sama bila tamo, - rekla mi je pomažući mi da sednem na taljige.

Odmoreni konji su krenuli drugim putem, a ja sam sa žalošću napuštala gostoprimljivi krov. I dugo sam videla da je cela porodica stajala na kapiji, prateći očima slučajnu gošću koja je odlazila u njihov kraj, k svetim grobovima njihovih bližnjih, noseći sa sobom obećanu poruku.

prevod sa ruskog Dr. Radmila Maksimovic
izvor:manastir-lepavina

 

[zjovan29]

JAVLJANJA UMRLIH

“Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”...

“Smrt je radjanje za život”

Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.




1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:

- Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo jer ne mogu da živim bez vas.

- Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.

- Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.

Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuće, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.

Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.

Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …

Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.

Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

“Postoji, postoji, postoji!”

U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.

Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.

I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:

- Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.

Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.

Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

Priča oca Georgija

Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:

- Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete već dodjite kod nas.

Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:

- Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.

Bilo mi ga je žao.

- Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.

Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.

Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.

Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.

Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:

- Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.

Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.

Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.

Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:

- Ne plačite oče, vas neće streljati.

- A ko ste vi? – začudio sam se.

- Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.

I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:

- Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:

- Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.

Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

Javljanje pokojnika Mičurinu

Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:

- Ko je to?

- To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.

Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.

Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.

- Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.

Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.

Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kako su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

Devojka u roza haljini

Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.

U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.

- Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.

V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću, s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.

Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.

- Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.

V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.

- Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.

Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …

A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

Posramljeni ateista

U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.

Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.

“Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.

Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.

Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”

To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

“Malena, Bog postoji”

Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.

Moj muž je umro prvi.

Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.

- Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.

Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Shishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

U Vaskršnju noć

U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.

Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.

Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.

Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.

Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

“Dodji kod nas”

Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.
Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic



ČUDA RAZNIH SVETITELJA

Sveti Serafim Sarovski

Čudesno obraćenje mladića

Jedan sveštenik je imao sina Nikolaja, koji je posle upisanog fakulteta počeo da gubi veru, prestao je da se moli i da posećuje crkvene službe. Bio je dan uoči Božića.

- Kolja, da li bi išao na svenoćnu službu jer je sutra veliki praznik, - rekla mu je majka. – Kako bih ja i tata bili srećni kada bi ti pošao u crkvu.

Sin je razdraženo odgovorio:

- Ja sam vam već mnogo puta rekao da tamo nemam šta da radim …Šta ću dobiti u toj tesnoti i praznini?

- Pazi Kolja da te Gospod ne kazni zbog tih reči.- skrušeno je rekla majka.

Te večeri se sinu desilo sledeće: pružio je ruku da bi uzeo nešto sa police i uzviknuo je od bola. Nije mogao da pomeri ruku od bola ispod miške.

Bol je postajao sve veći i ispod miške je počeo da raste tumor. Doktor koga su pozvali ujutru je konstatovao tešku bolest. Rekao je da treba čekati dok tumor u potpunosti ne sazre, da se može operisati.

Za Kolju je nastupilo vreme teških mučenja i besanih noći. Medjutim Kolja nije zaboravio da je njegova bolest počela posle toga kada mu je majka predskazala Božiju kaznu. On još nije sasvim izgubio veru i savest mu se probudila.

Primetio je kod majke novu ikonu prepodobnog Serafima, koji je tek bio proslavljen. Uveče je upitao majku:

- Daj mi preko noći ikonu prepodobnog Serafima.

Majku je u toku noći razbudio Koljin krik. Potrčala je u njegovu sobu i ugledala sledeći prizor: Kolja je sedeo na krevetu, a krevet i pod ispred njega je bio pun gnoja.

Kolja je bio uznemiren i govorio je sa snebivanjem: - Kod mene je sada bio prepodobni Serafim i rekao je da ću poginuti ukoliko se ne pokajem i ne izmenim život. Zatim je prepodobni dodirnuo moju bolnu ruku, i tumor je tog časa pukao. Sada je moja ruka potpuno zdrava.

Ovaj dogadjaj je potpuno promenio Koljinu dušu i život. Napustio je fakultet i upisao Duhovnu seminariju, a potom Akademiju. Kada ju je završio primio je monaštvo sa imenom Serafima i potom je postao episkop Dmitrovski – jedan od najblagočestivijih ljudi našeg vremena, “Bogorodičin starac”, kako su ga zvali radi posebnog poštovanja Majke Božije.

Kožuh

Jednom kada sam posetio Sarovsku obitelj, noću su mi dali da se pokrijem kožuhom koji je za života nosio na sebi prepodobni Serafim. Celu noć nisam mogao da zaspim, jer sam čuo rajsko pojanje. Ujutru sam rekao monahu da nisam spavao i da sam čuo neobično rajsko pojanje. Monah je rekao: “Kome god da smo davali taj kožuh da se njime pokrije doživeo je to isto što i vi”.

Sveti Jovan Krstitelj

Mladi jeromonah je zbog nedovoljnog broja sveštenika bio odredjen za drugog sveštenika u seoskoj parohiji. Ali u duši jeromonaha nije umrla privlačnost ka svetu i ovozemaljskim radostima. Nastupalo je iskušenje – želja da ima porodicu.

Jednom su ga pozvali u jedno selo da krsti dete jednog mladog bračnog para.

Došavši u njihovu kuću, on je postao svedok porodične sreće. Rastužilo se srce mladog jeromonaha i ispunilo zavisti zbog sreće mladog para. Njegov duh se toliko smutio, da on u takvom stanju nije smeo da služi Tajnu Krštenja.

Pod izgovorom da je zaboravio Miro, on je odbio da krsti dete i obećao je da će doći ponovo kroz neko vreme ili poslati drugog sveštenika. Do kuće je bilo oko tri kilometra. U duši jeromonaha je bila prava bura.

Pomolio se Gospodu za pomoć u iskušenju i počeo gorko da plače. Gleda, a njemu u susret ide starac u monaškoj odeždi, iscrpljenog strogog lica. Zaustavio se i rekao:

- Kako si smeo da odbiješ da služiš Tajnu? Ne misli da tvoja duševna i mislena prljavština mogu da oskverne Svetu Tajnu Kršetnja. Vrati se brzo i odsluži Tajnu …

Rekavši to, starac je postao nevidljiv.

Mladi jeromonah je osetio da je to bio sam Jovan Krstitelj. Poražen rečima i vidjenjem, jeromonah se istog časa vratio da krsti dete.

U njegovoj duši više nije bilo ni trunke nečistih pomisli, i on je sa punim strahopoštovanjem odslužio Tajnu Krštenja.

Ovo čudesno javljanje Jovana Krstitelja i njegove reči potvrdjuju mišljenje Crkve, da nedostojnost sveštenika nikako ne može da smeta izvršenju i velikoj svetosti svih Crkvenih Tajni.

Velikomučenik Pantelejmon

Čudesno isceljenje

1920 godine me je zabolela ruka. Na gornjem delu vene se napravila rana koja se brzo povećavala. Otićiću kod lekara, tamo će me previti, a sledećeg dana će skinuti zavoj – a rana je sve veća i dublja. Na kraju je lekar rekao da nema spasa: rana će prodreti u žilu i doćiće do infekcije krvi. Odbio je da me leči. Šta da radim? Pošla sam u kapelu velikomučenika Pantelejmona…Monah koji se tamo nalazio mi je prišao i pažljivo me upitao zbog čega plačem.

- Oče, boli me ruka, lekar je odbio da me leči i rekao da mogu ubrzo da umrem.

On me je nežno podigao, utešio, uzeo ulje iz kandila pred ikonom Majke Božije “Brzopomoćnica” i velikomučenika Pantelejmona, dao mi je da popijem sa kašičice i stavio mi je ulje i na bolno mesto ispod zavoja. I dao mi jednu flašicu ulja da ponesem sa sobom.

Ujutru sam skinula zavoj – i o čuda! Umesto gnojne rane, koja je ostala na zavoju, pojavila se nova roza kožica. Suze zahvalnosti i umiljenja su tekle iz mojih očiju. Klekla sam pred ikone i zahvaljivala Bogu.

Obnovljenje ikone svetog Pantelejmona

Na ikoni skoro nije ostao nikakav lik. Samo su se na dva-tri mesta videli delići otpale boje. To je praktično bila daska. Sudeći po svemu, iz XIX veka. Bivši vlasnik je odlučio da je da za slikanje nove ikone.

Ikonopisac je iz nekog razloga shvatila da je to bila ikona velikomučenika Pantelejmona. Možda ju je na takvu pretpostavku naveo trag boje u dodjem delu ikone. Tom žutom bojom je mogao biti naslikan kovčežić – neodvojivi element ikone Iscelitelja.

Ništa drugo nije bilo na dasci sem još dve roza mrlje u gornjem delu ikone.

Tada je žena ikonopisac odlučila da naslika novu ikonu. A sledećeg dana se desilo čudo. Posle toga kako se svež lepak osušio, na ikoni se pojavio jasan lik svetog Pantelejmona. I to ne samo boje, već i tamnije konture na svetloj pozadini. Na mestu tragova žute boje se zaista pojavio kovčežić, a roza mrlje su sada bila na obrazima. Žena je donela ikonu u crkvu Proroka Ilije u Čerkizovu gde su je osveštali.

Ovaj neobičan dogadjaj je bio povod za susret sa tom ženom-ikonopiscem. Ona nam je pokazala ikonu koja se obnovila. Kao odgovor na pitanje da li je putovala na poklonjenje svetim moštima velikomučenika Pantelejmona, kada su ih dovezli u Moskvu rekla je da se nedelju dana posle poslednjeg poklonjenja njegovim moštima iscelila od bolesti bubrega.

Tog istog dana su joj i doneli tu “dasku”.

Sveta Blažena Ksenija

Odmah posle osvećenja crkve posvećene svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj u 6-om mikrorejonu Klina u redakciju “Pravoslavnog Klina” je došla žena po imenu Ljudmila i ispričala sledeću priču o svom ocu.

1946 godine, kada mu je bilo 14 godina, on je počeo da radi u ciglani. Bio je visok, jak, mišićav mladić.

Jednom su ga poslali na traktoru da vozi treset za ciglanu. Treset su tovarili zarobljeni Nemci.

I na jednom mestu je kočnica za uzbrdicu upala u blato. Sutradan je zajedno sa Serjožom Nikitinim iz Talica došao na traktoru, uzeo kabl kako bi kočnicu izvukao iz blata. Otac je uzeo kabl, stavio ga na kočnicu i stao na njega nogom – hteo je da udje u kabinu. A traktorista je neočekivano bio na tom mestu, kabl se zakačio za gusenicu, noga je upala u čvor, koji je povukao nogu izmedju gusenice i traktora. Otac je povikao: “Serjoža stani!”, ali ovaj nije čuo. Već padajući, otac je udario Sergeja rukom po ledjima, tek tada se traktor zaustavio.

Kada je izvukao nogu iz čizme, u njoj je bilo mnogo krvi. Rekao je traktoristi da će uspeti da se vrati, a do kuće u Naprugovu je bilo šest kilometara. Prošao je dva koraka i pao. Na rukama i kolenima je puzao po putu. Bio je jul mesec, bilo je toplo. Kada je dopuzao do puta, nastupio je šok. Izgubio je svest, zbog gubitka krvi. Kada se osvestio, skinuo je košulju, obmotao nogu, a potom bacio. Potom majicu. I nju je bacio. Opet je izgubio svest. Kada se osvestio u očima mu je bilo mutno. Potom se osvestio i ugledao ženu koja je išla stranom prema gradu, počeo je da je zove u pomoć, plakao je a ona se uplašila i obišla njegovu stranu. Opet je izgubio svest.

Probudio se kada su ga povukli za rame, i sam sebi nije verovao: počeo je da vidi sve okolo i prestao je da oseća bol. Pred njim je stajala mala rastom mršava starija žena u crnoj dugoj suknji, sa belom maramom, sa štapom, okruglih ramena.

Ona ništa nije govorila, već je sve radila ćutke. Uzela ga je na ramena i ponela. On se još više začudio kako ga ona nosi. A ona ga je malo nosila i onda mu mimikom pokazala da je umorna. Otac je pomislio: nema je. Nije mogao da stane na jednu nogu, ali bol već nije osećao. Mimikom joj je pokazao da ona uzme štap u obe ruke, a on da se uhvati za njega i na jednoj nozi skakuće za njom. Tako su oni išli prema Klinu, dok nisu videli automobile koji su im išli u susret. Stavili su ga u jedan od njih, i ako su oni putovali prema selu, po ubedjenju te žene i njenoj mimiki jedan automobil se vraćao nazad u Klin, a žena je nestala. Otac je više nije video. Kada je dospeo u ambulantu, prošlo je sedam sati od momenta kada je pao pod gusenicu. Stavili su mu šinu, zavili i prevezli u bolnicu na tri meseca.

Otac je i dan-danas zahvalan toj ženi koja mu je spasla život, jer bi umro od gubitka krvi. A evo šta je bilo dalje. Ljudmila je kupila Akatist svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj. I otac je slučajno ugledao na koricama Akatista lik Blažene Ksenije. Njegovom čudjenju nije bilo kraja. “Ja sam, - priča on, - putovao po manastirima i crkvama po celoj Rusiji (on je bio vodič autobusa – vodio je ljude na ekskurzije pa samim tim i po svetim mestima), palio sveće i molio Gospoda da sretnem tu staricu da bi joj zahvalio. Ali nigde je nisam sreo. A ovde na slici – je tačno ona”. Otac je shvatio ko mu je pomogao. I na Božić 1998 godine je prvi put po svojoj želji došao u crkvu, odstojao celu službu i celivao Krst.

“I meni, - nastavlja Ljudmila, - Blažena Ksenija mnogo pomaže u životu. Neprekidno osećam njeno prisustvo i toplinu, koja dolazi od nje”.



ZAMIROTOČIO PORTRET PATRIJARHA ALEKSEJA II

Kapljice mira su se pojavile na portretu Svjatijejšeg Patrijarha na dan rođenja hrišćanske crkve.


Na praznik Svete Trojice (Pedesetnice) – dan rođenja hrišćanske crkve – u crkvi Aleksandra Nevskog na portretu Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II pojavile su se kapljice mira.

- To je Božiji znak! – uvereni su vernici crkve u Nižnjoj Saldi Sverdlovske oblasti. – Sam Gospod je učinio čudo da bi ukrepio našu veru!

Portret Alekseja II se pojavio u crkvi pre tri godine. Prolazeći pored crkvene knjižare pri crkvi Hrista na Krvi u Ekaterinburgu, nastojatelj nižnjesaldske crkve otac Mihail Parigin je ugledao u izlogu portret Patrijarha Ruske pravoslavne crkve u drvenom ramu.

- Moje srce se zaradovalo kada sam ugledao lik Njegove Svetosti, - rekao je otac Mihail. – I kao da su me anđeli zaustavili, odmah sam kupio taj portret. On je postavljen pored ikonostasa. U pedeseti dan posle Svetlog Vaskrsenja – na dan silaska Svetog Duha na apostole – lik Alekseja II je zamirotočio.

Čudo

Čudesno mirotočenje su videli vernici. Portret je počeo da miriše ubrzo posle jutarnje službe.

- Došla sam u crkvu da se pomolim za zdravlje svojih bližnjih – kaže parohijanka Ljubov Ivanovna. – Kao i obično, prišla sam k portretu Alekseja II. I odjednom sam videla da su se na fotografiji Patrijarha pojavile kapljice mira! Od uzbudjenja sam prestala da dišem. Odmah sam otrčala kod oca Mihaila da mu ispričam za čudo. Jedva zadržavajući suze, uzbuđena žena je ispričala svešteniku o neobičnoj pojavi.

- U početku nisam poverovao Ljubi, - kaže sveštenik. – Zajedno smo prišli k portretu Alekseja II, i ja sam zanemeo od onoga što sam video. Miro je isticalo u malim mlazevima u desnom donjem uglu portreta.

Na večernjoj službi sam obavestio parohijane o čudu. Vest se brzo pronela među pravoslavnima. Ljudi su počeli da dolaze iz drugih gradova, da bi svojim očima videli čudo.

Znak

Saznavši da je u crkvi Aleksandra Nevskog zamirotočio portret Alekseja II, arhiepiskop Ekaterinburški i Verhoturski Vikentije je lično došao u Nižnju Saldu.

Vladika je bio potresen mirotočenjem i dugo je ćuteći posmatrao čudotvorni portret.

- Moguće je da miro označava suze radosti, - rekao je vladika. – Naporima Njegove Svetosti je došlo do ujedinjenja Ruske pravoslavne crkve, i Gospod se raduje za svoju decu.

Nastojatelj crkve otac Mihail smatra da Svevišnji ovim znakom upozorava ljude.

- Aleksej II je – veliki čovek! – kaže otac. – On je veoma mnogo učinio za pravoslavnu crkvu. S jedne strane miro je radost, jer nas Bog podseća na to da je On ovde, zajedno sa nama. Ali s druge strane – to je uvek znak velikih iskušenja … Možda nas Gospod upozorava da se spremamo za nešto važnije, da se ne opuštamo i da ne klonemo duhom, da ne zaboravljamo na veru i da imamo na umu krst koji nosimo.

Molitva

Svaki dan vernici crkve Aleksandra Nevskog mole Svevišnjeg da daruje Njegovoj Svetosti dobro zdravlje i dug život.

- Mnogo godina, Vaša Svetosti! – mole Boga vernici, koji su mnogo toga čuli o bolesti Svjatijejšeg Patrijarha.

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović


NEBESKI PRIZIV NA POKAJANJE

Seoska crkva, posvećena Svetom Nikolaju, zadivljuje takvim čudima, nad kojima “mozgaju” naučnici Odeskog botaničkog vrta i Odeskog regionalnog biroa sudsko-medicinske ekspertize …

Šta nije znao Petar Prvi
U vreme mog hodočašća u selo Kulevča Odeske oblasti Sveto-Nikolajevska crkva je bila puna naroda. Toga dana se praznovala Kazanjska ikona Majke Božije koja se proslavila još u Carska vremena. U Ukrajini za tu ikonu znaju vrlo dobro pošto je ona povezana …sa poznatom bitkom pod Poltavom 1709 godine. Pokazalo se da su po naredjenju Petra prvog Kazanjsku ikonu Majke Božije donosili na bojevno polje. I kada je ovozemaljski Car poveo svoju vojsku u napad, Carica Nebeska je nadahnjivala ruske vojnike na razbijanje švedskog kralja Karla XII, koji je komandovao najjačom vojskom u Evropi.

Danas Kazanjska ikona privlači k sebi ne ratnim, već mirnim čudima! Ukrašena je osušenim ljiljanima, na kojima se lepo vide mlade lukovice. Oživeli cvetovi nežno obavijaju Prečistu i Bogomladenca, ali pritom ne zaklanjaju Njihove Svete Likove. Zadivivši se toliko ovom neobičnom pojavom, obratio sam se za objašnjenje nastojatelju crkve Nikolaja Čudotvorca svešteniku Saratskog regiona protojereju Pavlu Nogi. Pričajući o tom čudu, otac Pavle je izneo iz oltara pismeni zaključak specijalista Botaničkog vrta Odeskog nacionalnog univerziteta Mečnikova – doktora bioloških nauka Aleksandra Sljusarenko i mladjeg naučnog saradnika Zinaide Kotikove. U tom dokumentu je crno na belo napisano: “Šestog maja 2005 godine nastojatelj Sveto-Nikolajevske crkve u selu Kulevča Saratskog regiona Odeske oblasti, protojerej Pavle Noga je u vrtu odsekao listove i stabla travnatog rastinja i stavio ih u crkvu: jedan deo – na kiot (ram) Kazanjske ikone Majke Božije, a drugi iznad kiota. Sredinom juna uoči praznika Svete Trojice (19.06.2005.) stabljike biljaka su dvaput izrasle i procvetale. U prvoj dekadi jula listovi, stabljika i cvet tog travnatog rastinja su počeli postepeno da se suše, a početkom avgusta su se potpuno osušili. U oktobru 2005 na potpuno osušenim stabljikama biljaka počele su da se obrazuju mnogobrojne lukovice-“deca” bele boje, a neke od njih su porasle i dale zelene listiće…”

Posle brižljive analize i sastavljanja fototablica zaključeno je da “istraživani uzorak predstavlja osušeno stablo travnatog rastinja koje najverovatnije pripada vrsti belog ljiljana”. Pritom odeski naučnici nisu mogli da objasne kako su se u uslovima odsustva tla, dovoljne količine vlage i hranljivih materija na potpuno suvim stabljikama obrazovale žive lukovice.

Biblijski ljiljani

Kako su prošle tako su i ove godine ljiljani takodje procvetali na dan Svete Trojice, koji se slavio osam dana ranije nego prošle godine – 11 juna. U vezi sa tim naš dopisnik je pozvao direktora Odeskog Botaničkog vrta Aleksandra Sljusarenka. Umesto komentara gospodin profesor je obećao da će sprovesti nova istraživanja. Pritom on nije mogao da objasni zbog čega beli ljiljani koji su stavljeni na kiot Bogorodičine ikone ne cvetaju po prirodnim zakonima, već se svake godine prilagodjavaju promenljivom datumu praznika Svete Trojice.

Interesantno je da su se suvi ljiljani rascvetali i na Kasperovskoj ikoni Presvete Bogorodice (zaštitnice Odese), koja se nalazi u toj istoj seoskoj crkvi. To čudo je zainteresovalo i kijevskog biologa Mariju Boljšakovu, koja je otputovala u selo Kulevča kao poklonica. Na intervjuu je priznala da je lično bila u crkvi Nikolaja Čudotvorca i uzela odsečene bele ljiljane, koje je otac Pavle osveštao. Bio je to 28 april 2006 godine (praznik obnovljenja crkve Presvete Bogorodice pored Živonosnog Istočnika u Konstantinopolju). Po povratku kući Boljšakova je jedan ljiljan odnela u Kijevo-Pečersku Lavru. Kako se samo ona zadivila kada je na praznik Svete Trojice (to je bilo pre pola meseca) osušeni ljiljan pustio mladice...na ikoni Uspenja Presvete Bogorodice. Tu informaciju je potvrdio i lavrski blagajnik Arhimandrit Varsonufije. Prema njegovim rečima u crkvi Svih Prepodobnih Pečerskih «ljiljan i danas raste na čudesan način». U kiot ikone, gde se nalazi sam cvetak, ne dolazi ni vazduh ni voda…

Kako se pokazalo, Ukrajinci su blagočestivu tradiciju da se ljiljani donose u crkvu preneli stanovnicima grčkog ostrva Kefalonija. Njega takodje nazivaju ostrvom čuda. A to je sve zbog toga što se tamo dešavaju dogadjaji koje je teško nazvati običnim. Svake godine uoči praznika Uspenja Majke Božije na ostrvu dolazi do malog zemljotresa, a na sam dan praznika pada kiša, koja je u to vreme godine tamo prava retkost. Ali to još nije najvažnije čudo, već njegov uvod. Na praznik Blagovesti Presvete Bogorodice Kefalonjani donose u crkvu bele ljiljane, koji su slični onome, sa koga se Presvetoj javio Arhangel Gavrilo. Ti cvetovi se stavljaju u kiot ikone Majke Božije «Panagija-Krini», gde i ostaju bez vode skoro do praznika Uspenija Presvete Bogorodice. I tada se dešava nešto predivno: na suvim stabljikama ljiljana se rascvetavaju nežno beli cvetovi – i to pet meseci posle toga kako su bili posečeni iz vrta! Na praznik Uspenija Majke Božije posle Liturgije u crkvi se služi moleban, cvetovi se osvećuju i dele vernicima koji su tog dana došli u crkvu. Te suve stabljike ljiljana su slične našim dušama koje su isušene od bezverja i sumnji. Belosnežni cvetak kao da nam napominje da za Boga nema ništa nemoguće i da naša duša ogrezla u gresima takodje može da se rascveta i ozari Božijom blagodaću.

Treba napomenuti da su ljiljani biblijski cvetovi. Sam Gospod svedoči o tome u Jevandjelju od Mateja: «Pogledajte na poljske ljiljane, kako oni rastu, niti se trude, niti okreću: ali kažem vam da se ni Solomon u svoj svojoj slavi nije odevao tako kao svaki od njih» (Mt. 6, 29).

Krv na ikoni

U Sveto-Nikolajevskoj crkvi u selu Kulevča se takodje može videti kopija Iverske ikone Presvete Bogorodice, koja se proslavila još u vreme cara-ikonoborca Teofila (829-842). Po predanju, kada ju je vojnik udario mačem, na desnom obrazu Prečiste se pojavila krv… Danas kopija te ikone ne krvotoči ništa manje od njenog originala. U to su se uverili ne samo vernici, već i predstavnici Odeskog regionalnog biroa sudsko-medicinske ekspertize Igor Vinogradov i Jurij Zagorujko. Rukovodeći se instrukcijama profesora Grigorija Krivde koji je bio u selu Kulevča, oni su tokom tri dana istraživali fenomen Iverske ikone Majke Božije. Pretpostavka o tome da je neko od vernika «ubrizgao» krv, nije potvrdjena. Kako je pokazala ekspertiza, kiot ikone nije otvaran 35 godina (od tada kako su je ukrasili raznobojnim bljnim ornamentom u vidu cvetova jarke boje).

- Ta ikona pripada vizantijskom stilu, naslikana je uljanim bojama na dasci krajem XIX početkom XX veka – tvrdi sudsko-medicinski ekspert-kriminalist I kvalifikacionog razreda Jurij Zagorujko. – Pri istraživanju ikone i njenog kiota primećen je neorganski pigment braon boje na bazi gvoždja, verovatno oksida gvoždja. A gvoždje se kao što znamo nalazi u hemoglobinu krvi: ono ima važnu ulogu u transportu kiseonika u ćelijama ljudi i životinja. Ali sama krv nije pronadjena u istraživanim uzorcima. I zato ne možemo da govorimo o krvi, već o mrljama u vidu krvi na liku Majke Božije. Uostalom nije isključeno da je primećeni oksid gvoždja mogao da udje u sastav hemoglobina u krvi, medjutim kao rezultat složenih hemijskih procesa on se iz organskog jedinjenja pretvorio u neorgansko. Ali najviše zadivljuje sam proces takozvanog krvotočenja: ono je počelo pre oko tri godine i od tada se neprekidno povećava. Nije poznato čime je izazvana ta čudna pojava. Samo je jedno jasno: ona je van naše spoznaje. Nju je nemoguće objasniti sa materijalističke tačke gledišta ...

Odeski eksperti nisu mogli ništa da zaključe ni u vezi mirotočive ikone Apostola Filipa. Posle podrobnog rada, napravili su sledeći analogni zaključak: «Uzorak koji je poslat na istraživanje podseća na organsku materiju sličnu ulju, čije je poreklo nemoguće utvrditi».

U vreme ekspertize došli su do još jednog «iznenadjenja»: posle formiranja spektrograma (grafičke predstave) mira i krvi se pokazalo da su krvne linije (a njih je tamo bilo veoma mnogo) u potpunosti podudaraju sa linijama mira! A količina gvoždja u krvi je odgovarala količini gvoždja u miru. Kada su začudjeni eksperti to saopštili ocu Pavlu, on je mirno odgovorio: «U tim uzorcima samo je spoljašnost različita, a suština je ista – Božanska»...

Po veri vašoj neka vam bude ...

Danas se u crkvi Nikolaja Čudotvorca može videti mirotočenje na Golgotskom Krstu, kao i na Kasperovskoj ikoni Presvete Bogorodice, miro koje sveštenik deli svima onima koji to žele. To miro namazano na vatu je u kući jedne blagočestive žene izraslo u biljku sa dvanaest cvetova ...

Po svedočenju očevidaca, čudotvorne ikone imaju blagotvorno dejstvo na fizičko i duhovno stanje poklonika i parohijana. U vreme Bogosluženja mnogi od njih dobjaju isceljenje, ostavljajući cedulje sa blagodarenjima: «Cela porodica se molila za dobijanje deteta. Zatrudnela sam. Slava Tebi Gospode!».

Kako je naš dopisnik uspeo da sazna, za poslednje tri godine u Sveto-Nikolajevskoj crkvi je zabeleženo više od četiri stotine slučajeva isceljenja i neočekivanog pozitivnog rešenja svih mogućih životnih problema (koliko ih je u stvari bilo samo je Bogu poznato). O čudesnoj pomoći ljudima svedoči i crkvena knjiga u kojoj vernici detaljno opisuju svoje priče. Tako smo saznali za šestogodišnju Nastenjku Stojanovu, kojoj su postavili strašnu dijagnozu zloćudnog tumora u stomaku. Kada su joj rasekli stomak pokazalo se da je tumor dostigao strašne razmere (10x9x8cm). Zbog toga su odeski lekari odbili da je operišu. Posle dolaska u crkvu Svetog Nikolaja devojci je postalo mnogo lakše. Kada su je roditelji odveli na operaciju u Kijev, pokazalo se da se tumor ...osušio(!).

Svoje čudesno isceljenje je opisao i 32-ogodišnji Roman Omeljčuk: «U Odeskoj regoinalnoj bolnici su mi postavili dijagnozu glomerulonefrit (oboljenje bubrega). U oktobru 2004 godine sam sa rodjacima bio u toj crkvi. Celivao sam Kasperovsku ikonu Majke Božije. A otac Pavle je prislonio na moje bolesne bubrege čudesno obnovljenu ikonu Nerukotvorenog Spasitelja. Posle toga se desilo isceljenje što su potvrdili klinički podaci i podaci laboratorijskog istraživanja».

- U ovome nema moje zasluge – zaključuje naš razgovor protojerej Pavle Noga. – Sva čuda se dešavaju samo po Božijoj milosti. Radi čega? Ljudi treba da shvate da biti sa Hristom – znači biti u Crkvi Hristovoj, a ne upadati u sve moguće jeresi, raskole i sekte. Mi treba da se ukrepljujemo u našoj veri Pravoslavnoj i da se češće setimo novozavetnih reči Apostola Pavla: «A kada se umnožio greh, počela je da se uvećava blagodat» (Rim. 5, 20).

Na snimcima: Kasperovska ikona Majke Božije – zaštitnice Odese; Kazanjska ikona Majke Božije; nastojatelj Sveto-Nikolajevske crkve protojerej Pavle Noga (sleva) predaje na istraživanje Iversku ikonu Majke Božije.


ZNAK U POHVISTNEVU

U crkvi posvećenoj ikoni Majke Božije “Tabinska” u gradu Pohvistnevo zamirotočile su ikone.


- Ispod severnih oltarskih dveri na kojima je naslikan Arhistratig Mihail, ugledao sam malu baru prozračne tečnosti – priča oltarnik Aleksej Krajnev. – Začudio sam se i odlučio da obrišem pod, ali kada sam otvorio dveri na pod je potekao potok uljane tečnosti…

Razmotrili smo to i videli da miro ističe iz rukohvata mača Arhistratiga i teče po njegovoj ivici. Kroz 45 minuta su zamirotočile ikone Arhangela Gavrila na južnim oltarskim dverima i Tabinska ikona Majke Božije. Po crkvi se proneo čudan miris koji se ne može ni sa čim uporediti. Sveštenici crkve su se uznemirili. Obavestili su sveštenika Pohvistnevskog okruga eparhije, nastojatelja te crkve jereja Nikolaja Petrova. Posavetovali su se i odlučili da neko vreme nikome ne govore o toj pojavi. Bilo je to 26 jula.

Sutradan uveče su u oltaru zamirotočili prestoni gvozdeni krst i prestona ikona. A 28 jula mirisna prozračna tečnost je prekrila veliko Raspeće. Za pevnicom su zamirotočile ikone Majke Božije i Gospoda Svedržitelja …Ukupno sedam ikona.

30 jula su zamirotočile još osam ikona. 31 jula su se mirisnom tečnošću prekrila dva metalna krsta i ikona Presvete Trojice. Na praznik obretenja moštiju Prepodobnog Serafima Sarovskog je zamirotočila Svetiteljeva ikona. A 2 avgusta na Iljindan je zablagouhala ikona Ilije Proroka.

Mirotočile su drvene ikone starinskog stila i savremene sofrinske ikone na juti i kartonu, bakarni i gvozdeni krstovi. Otac Nikolaj koji je bio uzbudjen maksimalno, je pre zvaničnog izveštaja za eparhiju pozvao svoga prijatelja u Moskvi, u prestonici poznatog protojereja Leonida Kalinina, i pitao ga kako da to shvati. On mu je odgovorio: “Gospod je vašoj eparhiji projavio veliku milost!”

…Kada smo prešli crkveni prag, odmah smo osetili prefinjeni miris. Sa čime se on može uporediti? Pomoćnik nastojatelja Olga Kašaeva je rekla: “Miris podseća na beli ljiljan, ali je nežniji”.

Zajedno sa ocem Nikolajem smo prišli mirotočivim ikonama. Ispod oltarskih dveri stoje veliki tanjiri, a druge ikone su obložene vatom ili peškirićima: na njih se slivaju tanki mlazevi mira – bezbojne uljane tečnosti. “Vlažne” peškiriće i vatu će potom izrezati na deliće, zapakovati u celofan i podeliti parohijanima. Ovde je važno objasniti sledeće. Postoji Hrišćanska Tajna miropomazanja i postoji čudotvorenje – mirotočenje ikona, svetih moštiju. Mirom sveštenik pomazuje onoga koji se krštava, stavljajući mu znak krsta na razne delove tela, i pritom izgovarajući reči: “Pečat dara Duha Svetoga”. To miro se priprema na poseban način. Pored maslinovog ulja i belog vinogradskog vina u njegov sastav ulaze još beli i crni tamjan, stiraksa, mastika, cvetovi ruže, bogorodske trave, lavandino ulje, fijalkov beli koren, balsam – ukupno 31 sastojak. U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi miro se kuva svake četiri godine u Donskom manastiru, i to u toku Strasne Sedmice. Na Veliki Četvrtak se u Uspenjskoj crkvi na Kremlju vrši Čin osvećenja mira. Zatim se miro šalje po eparhijama. U crkvama se čuva u oltaru.

Što se tiče mirotočenja ikona i svetih moštiju, naziv te čudesne pojave je uslovan. U Sovjetskom Savezu su naučnici jednom istraživali tečnost koja se izdvojila prilikom čuda. Zaključak je glasio: “Tečnost sa nekim uljanim elementima, nepoznatog porekla, molekuli obični ..:”

Neki stariji stanovnici Pohvistneva i okolnih sela su uzbudjeni time što se dešava u crkvi. A omladina se više raduje. Ali svi odlaze kod oca Nikolaja sa pitanjima. Otac umiruje, bodri, i podseća na reči Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II: “Mirotočenje svetih ikona smatramo kao projavu Božije milosti prema nama u ovo teško vreme u kome živimo”. A milost se već projavljuje.

Stanovnicu Pohvistneva Mariju su posle operacije jako bolele oči. Kada je prislonila vaticu sa mirom – bol je prošla. Druga žena se izlečila od glavobolja.

- Ali važno je nešto drugo – mnogi su stali na put koji vodi ka crkvi. Na praznike je u crkvi i do tri stotine ljudi – kaže otac Nikolaj. – Ima više onih koji se kaju i pričasnika. Nedavno je došao muškarac na šatakama. Mlada žena je dugo plakala pored mirotočivog Raspeća…Čuvši o “ruskom čudu” u crkvu dolaze i muslimani. Oni dugo stoje zamišljeni pred ikonama “koje plaču”.

…Još nismo bili ni završili razgovor sa ocem Nikolajem, kada mu je pritrčao uzbudjeni oltarnik Aleksej i rekao “da samo što je” zamirotočila ikona Apostola Jakova. Sveštenik je predložio meni i pokloniku rezervnom potpukovniku Vladimiru Kolesovu da podjemo s njim u oltar. I ovde je Gospod nama grešnima projavio neobično čudo. Stara ikona je obilno zamirotočila. Miris je bio veoma jak. Priznajem da je bilo strašno gledati tu natprirodnu pojavu “uživo”. Ali za ta dva sata što smo bili u crkvi, desila se još jedna potresna pojava. Na staklu koje prekriva ikonu “Nerukotvorenog Spasitelja” kapljica mira je napravila potpuno pravilan šestougaoni Pravoslavni Krst. Posle toga je nabubrila i osušila se na desnom poprečnom delu Krsta.

- Radovaćemo se svim blagočestivim Hrišćanima, - rekao je otac Nikolaj na oproštaju. –Svakome ćemo dati kap mira. Pokazaćemo sve mirotočive ikone. Za one koji dolaze izdaleka imamo dobre konake …

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
izvor:manastir-lepavina