Čovek legenda i crna mrlja

[sendi]

Život je bajka – Volt Dizni



ČOVEK LEGENDA I CRNA MRLjA
​

Moglo bi se reći da je bio prava ličnost iz bajke: kao da je u sebi nosio osobine i jedne i druge sile koje se, inače, sukobljavaju u bajkama

Volt Dizni i njegovo drugo ja – Miki Maus

Volt Dizni je pred kraj života tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu. Bio je nedvosmisleno zadovoljan što je uz pomoć svojih crtanih junaka i filmova napravio neku vrstu čarobnog carstva – Diznilend – ali je ipak pokušavao da pokaže kako značaj tog dela ne utiče na njegovu ličnost, tačnije, na njegovu sujetu. Ipak, ovo ne znači da je Volt bio čovek bez mane. Naprotiv.
Rođen je 5. decembra 1901. godine u kući na aveniji Trip u Čikagu, kao četvrto dete Elajasa Diznija, stočara i voćara iz Misurija, gde se porodica i preselila kad je Voltu bilo pet godina. Očeva porodica bila je irsko-kanadskog porekla. Gospođa Dizni zvala se Flora Kol i njeni preci su se u SAD doselili iz Nemačke. Volt, koji je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru, imao je trojicu starije braće – Roja Olivera, Herberta i Rejmonda – kao i mlađu sestru, Rut Floru. Porodica se potom još jednom preselila – u Kanzas – kad je Volt napunio deset godina, da bi se ponovo vratili u Čikago gde je dečak pohađao srednju školu.


Večernja škola

Čini se da u porodici niko nije posebno obraćao pažnju na Voltovu obdarenost za slikanje. Diznijevi su nastojali da svoju decu vaspitaju da budu vredna i što pre počnu da zarađuju za život. Stoga je Volt, po sopstvenoj želji, upisao večernju školu pri čikaškoj Akademiji lepih umetnosti i opredelio se za crtanje stripova. Njegov prvi učitelj bio je poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Kad je završio školu, Volt se zaposlio kao noćni čuvar, zatim prodavac na železnici i poštar. Budući da je prepravio krštenicu, pred kraj Prvog svetskog rata priključio se američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj gde je bio vozač, ne učestvujući u borbama.
Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju. Tu je stekao prijatelja i s njim osnovao preduzeće „Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici”. Vrlo brzo pozvali su ga iz kanzaske filmske kompanije da radi za njih. Prihvatio je posao, ali pod jednim uslovom: da povede i Ajverksa sa sobom. Nije prošlo mnogo, a žustri i vredni Volt osnovao je još jedno filmsko preduzeće „Laugh O-Gram Films” koje je počelo da pravi crtane filmove čija je glavna junakinja bila Alisa, iz Kerolove „Alise u Zemlji čuda”. Kad je 1923. godine to preduzeće propalo, Volt se preselio u Los Anđeles. Uz značajnu podršku ujaka Roberta i brata Roja, osnovao je studio kome je dao ime „Disney Brothers Studio”. Nešto kasnije nazvao ga je drugačije: „Walt Disney Studio”. Nastavio je da proizvodi filmove o Alisinim dogodovštinama... A onda je, posle traljavih poslova, najzad došao uspeh, film za kompaniju „Univerzal - Oswald, Lucky Rabbit”. Kad se s direktorima „Juniverzala” dogovorio oko autorskih prava, mogao je mirno da se baci na posao i najzad stvori nešto po svom ukusu. Bio je to lik Mikija Mausa... Među mnogim kratkometražnim i dugometražnim filmovima napravljenim pod Voltovim vođstvom izdvajaju se „Snežana i sedam patuljaka” (1937), „Pinokio (1940) „Fantazija” (1941) i „Bambi” (1942). Godine 1955. stvorio je u Kaliforniji prvi Diznilend, park koji je oživeo junake njegovih filmova. Nagrađen je ordenom Lige naroda za svoj veliki umetnički doprinos 1935. godine, kao i Predsedničkom medaljom za slobodu.


Viski i cigare

Volt Dizni ispred studija u Berbanku 1940. godine

Volt je tek napunio dvadeset četiri godine kad se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Tek posle više godina braka dobili su kćerku Dajanu Mari (1933), a potom su usvojili još jednu – Šeron Me. Što se žena tiče, Volt je bio jasan: nije propuštao priliku da u javnosti izrazi kako više voli Mikija Mausa od svake žene koju je ikada upoznao.
Visokog rasta i krupnog stasa, mada vrlo vitak, Volt Dizni imao je tamnu kosu koju je začešljavao unazad i brkove. Bio je poznat kao strastveni poklonik „vatrene vodice”: pio je škotski viski i pušio posebno umotane crne cigarete zbog čega je stalno kašljao. Ponekad je pušio i po sedamdeset cigareta na dan! Voleo je da mu se na poslu obraćaju sa „čika Volte”. To, međutim, nije značilo da je bio prisan sa svim svojim saradnicima. Bio je poznat kao čovek pun predrasuda i zlopamtilo. Bar što se zaposlenih tiče.
Voleo je da igra polo i da jaše. Svojevremeno je glumio kauboje u studiju braće Vorner. Uživao je i u pokeru i obožavao igračke železnice. Jednu, koju je sam napravio, držao je u bašti svoje kalifornijske vile.
Svi bi očekivali da osoba pod čijim rukovodstvom su nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, bude blage i miroljubive prirode. Dizni je, međutim, upamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima! Između ostalog, njegovi crtači mogli su da budu isključivo muškarci. Žene su imale priliku da se bave samo bojenjem sličica i obično bi dobijale otkaz kad bi navršile trideset godina! Smatrao je da su svi koji stupaju u štrajk, komunisti u duši. Zanimljivo je da je FBI Voltu Dizniju dao zvanje specijalnog agenta, što je verovatno podrazumevalo doušnički posao. Jednom prilikom čak se sreo s italijanskim fašističkim vođom Benitom Musolinijem koji je bio poznati obožavalac Paje Patka.


Potpisivao tuđe crteže

Dizni je bio vredan i porodičan čovek. Svi su verovali da je Miki Maus njegov alter-ego. U stvari, kad se 1928. godine prvi put pojavio, Volt je miša nazvao Mortimer, po mišu koji je bio kućni ljubimac kod Diznijevih. Voltova žena Lilijen žestoko se pobunila, pa je ime promenjeno u Miki.
Brojne su legende o tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa. Neki čak tvrde da su Volta Diznija tek godinama kasnije naučili kako da nacrta čuvenog miša. Inače je s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, te je često, u brzini, u reklamne svrhe, potpisivao crteže svojih ilustratora. To je kod zaposlenih u studiju redovno izazivalo ozlojeđenost. Ali, on je nedvosmisleno svima želeo da stavi do znanja da je on prvi čovek i neprikosnoveni gazda.
Tokom plodotvorne karijere, osvojio je čak dvadeset šest Oskara. Sve zasluge za filmove nastale u njegovom studiju Dizni je uglavnom pripisivao sebi. Na taj način je često stvarao nezadovoljstvo među zaposlenima. A kad bi čuo da se sprema štrajk, istog trenutka bi ga – zabranio. Na primer, film „Dambo” napravili su zapravo štrajkbreheri. Ko je hteo da štrajkuje, mogao je da napusti posao.
Volt Dizni bio je opsednut čistoćom. Plašio se zaraze i ruke prao svakih nekoliko minuta. Igrajući polo, jednom je povredio vrat, pa ga je bezmalo do poslednjeg dana života terapeut masirao svake večeri. Jedan od velikih obožavalaca Diznijevih filmova bio je slavni ruski kompozitor Sergej Prokofjev. Kad je video „Fantaziju”, odmah je pristao da napiše muziku za Diznijev crtani film „Peća i vuk”. Inače, prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije za film (Oskar) bio je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.


Ko na koga liči?

Filmovi o Mikiju Mausu prikazani su čak i na Filmskom festivalu u Veneciji, a slavni reditelj Frenk Kapra rekao je o Voltu Dizniju: „On je genije!” Mikiju i Voltu divio se i američki predsednik Ruzvelt.

Nekoliko puta Dizni je sa svojim preduzećem bio na ivici propasti, ali bi se uvek ispostavilo da njegovo carstvo postaje sve moćnije i veće. A onda se razboleo od raka pluća i 1966. godine odstranjeno mu je levo plućno krilo. Crtač stripova, producent, reditelj, preduzimač, glumac (pozajmljivao je glas Mikiju Mausu) umro je posle operacije, u bolnici u Berbanku koja se, igrom slučaja, nalazi nedaleko od Diznijevog studija. Dogodilo se to 15. decembra 1966. godine, tek što je navršio šezdeset petu godinu. Po njegovoj izričitoj volji, nije bilo javne sahrane. Kremiran je, a njegov pepeo zakopan u Memorijalnom parku Glendejl u Kaliforniji.
Budući da se poslednjih godina života veoma zanimao za nove načine lečenja i mogućnost zamrzavanja tela da bi se izlečio u budućnosti kad medicinska nauka bude napredovala, posle Diznijeve smrti nastala je urbana legenda. Ona vraća u sećanje prvi veliki Diznijev uspeh, dugometražni crtani film „Snežana i sedam patuljaka”, kao i film „Uspavana lepotica”. Dakle, Dizni zapravo nije umro (samo je zamrznut). Kad kucne čas, neki lekar će učiniti da se on probudi i nastavi čudesni posao kojim se tako uspešno bavio.
Međutim, to nije jedina legenda o Voltu Dizniju. Neke govore o njegovom tajanstvenom poreklu. On, navodno, uopšte nije bio Amerikanac, već Španac, to jest Jevrejin. Rodila ga je jedna devojka u Andaluziji početkom veka i dala na usvajanje. Po drugoj legendi, Volt je potomak jedne od najčuvenijih veštica iz Salema! Odatle mu takve sposobnosti. Po toj priči, on je u stvari bio čarobnjak. I to nije sve... Neki veruju da duh Volta Diznija i dalje nesmetano luta Diznilendom. Postoje određena mesta gde se najčešće pojavljuje. Pojedini posetioci se kunu da su ga videli... Ili je to, možda, bio Crna Mrlja, takođe jedan od njegovih junaka? Naime, veruje se da su Diznijevi crtači želeli da se našale s gazdom kad su smišljali lik Crne Mrlje. Tek u retkim prilikama jasno se vidi, kad se otkrije lice ovog neprijatelja Mikija Mausa, da to biće neobično liči na – čika Volta.

LEGENDA O PAJINOM BAKSUZLUKU

Paja Patak

Arijel Dorfman (1942), poznati čileanski esejista, dramski pisac, pesnik i borac za ljudska prava, napisao je 1975. godine knjigu prevedenu na mnoge svetske jezike. Njen naslov glasi: „Kako čitati Paju Patka: imperijalistička ideologija u Diznijevim stripovima”.
Volt Dizni, odnosno Paja, drugi Diznijev lik po omiljenosti (odmah iza Mikija), u ovom štivu izvrgnut je oštroj kritici. Paja je nedavno navršio 75 godina, ali za njegove poklonike činjenica da je baksuz nije ništa neobično…
U stripu „Jadni Paja” objašnjeno je poreklo baksuzluka koji prati jednog od najpoznatijih, a verovatno i najomiljenijeg Diznijevog junaka. U toj epizodi čitalac saznaje da je još u 15. veku moćna i zla veštica bacila čini i proklela nesrećnog Paju, istoimenog dalekog pretka Paje Patka. I ne samo to: prema ovoj legendi (priču je napisao Gvido Martina) sledećih hiljadu godina baksuzluk će pratiti sve naslednike tog Paje! Shodno tome, Paja Patak i njegovi naslednici neće imati sreće do 2400. godine… manje-više. Međutim, budući da se ne ženi i da i dalje ostaje u vereničkim odnosima s Patom, izgleda da će se baksuzluk s njim i okončati. Još jedna zanimljivost vezana za Paju: u stripu iz 1944. godine „Paja, ludi hemičar” pominje se hemijsko jedinjenje CH2, a ono će u naučnim krugovima biti poznato tek šezdesetih godina 20. veka. O ovoj epizodi Diznijevog stripa bilo je zato reči u nekim naučnim časopisima

Politikin zabavnik