Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Skoro sve što natera ženu da slasno obliže usne košta, u ovom slučaju kao zlato. Braon zlato. Ako ste mislili da su one bombonjere po samoposlugama basnoslovno skupe, pa - ha, slatki ste. 1. La Madeline au Truffe - Kraljica među čokoladama Sviđa vam se kako ovo izgleda? Naravno da vam se sviđa. Jedan kilogram ove čokolade košta kao, za naše uslove, solidan polovni automobil - jedan kilogram, to vam je oko 20 kuglica La Madeline au Trufee. Ovu čokoladu pravi kompanija “Knipschildt”, a pola kilograma košta neverovatnih 2.500 - 2.600 dolara! Naime, na sajtu kompanije stoji da jedna kuglica ima 1,9 unci (oko 50 - 55 grama), i košta 250 dolara komad...
Čokoladna bombica La Madeline au Truffe nije čak ni pravilnog oblika, a košta papreno
Ova basnoslovno skupa poslastica ujedno je i najskuplja na svetu, a za njenu cenu krivi su vrhunski sastojci. Recept se sastoji iz 70% Valrhona crne čokolade i slatke pavlake, pa se ova smesa 24 sata namače u vanilu i čisto ulje od tartufa. Ovaj bogati fil se onda obmota oko francuskog Perigord Tartufa, pa se sve na kraju urola u kakao.
2. Noka - Čista egzotika
Noka čokolada je potpuno prirodna / Foto: wandermelon.com
Ova poslastica je prava egzotična lepotica. Nokine čokolade prave se od najboljeg kakaa iz Venecuele, Trinidada, Obale Slonovače i Ekvadora. Sačinjena je od 75% kakaa i ostalih uobičajenih sastojaka, sa jednom bitnom razlikom - potpuno je prirodna. U ovaj slatkiš se ne dodaju aditivi, kao ni aroma vanile, čime se njen proizvođač Noka Vintages Collection posebno ponosi, do te mere da je cena za pola kilograma 854 dolara.
3. Delafee - "Začinjeno" zlatom
Zlato! Ljudi - zlato! Aman! / Foto: luxist.com
Pošto ćete ovu čokoladu platiti suvim zlatom, red je da malo njega i pojedete - možda je bila ideja švajcarske kompanije Delfee, kada je smislila ovaj slatkiš. Ako vam nešto krcne pod zubima dok žvaćete ovaj slatki užitak to neće biti lešnici ili bademi već jestivo 24-karatno zlato! Naravno, slatkiš sadrži i šećer, mleko i ulje, ali kao da je bitno, pobogu - napravljena je od zlata! Cena je, pogađate, “skromna” i iznosi 504 dolara za 500 grama. Poređenja radi, za te pare možete naći više nego solidan verenički prsten od čistog zlata. Znate… onog koje se ne topi u ustima.
4. Richart - Na francuski način
Iako nema mesto na postolju 3 najskuplje čokolade, francuski Richart se sastoji od 70% Kriolo kakaa iz Venecuele koji se smatra najkvalitetnijim na svetu. Pored toga na ukusu, ali i skupoći, doprinose najbolje vrste badema, kupina, jagoda i egzotični začini. Cena? Pa ne baš ubedljivih 120 dolara za 500 grama, pošto sad već znate da možete da potrošite i par hiljada “zelembaća“ za istu količinu.
5. Godiva G - Belgijska tradicija
U Godivi G možete da probate tasmanijski med / Foto: xfilexplore.com
Belgija je zemlja čokolade i Herkula Poaroa! Ne možete da pričate o belgijskoj čokoladi, a da ne pomenete Godivu, a posebno njenu “G” kolekciju. U sastav ovog slatkiša ulaze retki sastojci poput tasmanijskog meda ili specijalne meksičke ljute mešavine. Godiva G kolekcija je, pored toga, najjeftinija među eletnim poslasticama i košta “samo“ 107 dolara za pola kilograma. Maltene da ni ne poželite da izdvojite novac za takvu tričariju...
Izvor: ALO!
Nastala je još pre 4000 godina na ognjištima drevnih Olmeka. Bila je namenjena bogovima i kraljevima i gotovo nikada nije pravljena u čvrstom obliku.
Čokolada je uobičajena poslastica našeg vremena. Tu nema nikakve tajne, neke su dobre neke malo lošije, i sve su uvek upakovane u raznobojne primamljive omote. Otvorimo, pojedemo i nekako nam je lepo. Čokolada današnjice je sveprisutna. Obično je poklanjamo nekome koga volimo i do koga nam je stalo. Čak i kada smo tužni i želimo sami sebe da obodrimo jedemo čokoladu. Međutim, iza ove lepršave bajkovite tvorevine stoji jedna sasvim drugačija priča i jedna duga i često ne tako bezbrižna istorija stara četrdeset vekova.
Prvi su bili Olmeci
Olmeci su narod o kome se veoma malo zna, nastanjivali su predele Srednje Amerike, uglavnom područja današnje Gvatemale, Belizea i Meksika. Imali su pismo koje do sada nije odgonetnuto. Ne zna se ni kako su izgledali niti kako su sami sebe zvali, jer reč Olmek potiče od Maja koji su kasnije naselili ista područja. Najpoznatiji su kao narod koj je pravio ogromne kamene glave, od kojih su neke teške i preko tone, a od pre nekoliko godina zna se i da su prvi narod koji je uživao u blagodetima i ukusu čokolade. Pre nekoliko godina arheolozi su naišli na grobnice Olmeka stare 4000 godina u kojima je bilo dosta razbijenih keramičkih posuda. Na unutrašnjim delovima posuda uočili su tragove nekog tamnog organskog sadržaja, nečega čime su pre 4000 godina posude bile napunjene i stavljene u grobnicu zajedno sa pokojnikom. Arheolozi su posude poslali na hemijske i spektralne analize i na kraju dobili neočekivani odgovor – u posudama se nalazila čokolada! Bilo je očigledno da je olmečki velikodostojnik čija je grobnica otkrivena bio veliki ljubitelj čokolade, jer je bio sahranjen sa većim brojem posuda punih čokoladnog napitka. Ovo otkriće bilo je početak raspetljavanja duge i nedovoljno poznate istorije čokolade. Ubrzo nakon toga počeli su da pristižu i mnogi drugi podaci: na primer zaključeno je da su već Olmeci imali plantaže kakaovca i da su od njega pravili ne samo čokoladni napitak već i čokoladno pivo.
Drvo kakaovca podupire kosmos. Pokraj njega su makao ptica, simbol užarene zemlje, i Maklantekuhtili, gospodar zemlje mrtvih (Codex Fejervary-Mazer, 13–14. vek)
Ostaci kakaoa nađeni su u velikom broju različitih posuda, što ukazuje na to da je upotreba čokoladnog napitka ili nekog drugog proizvoda od kakaoa među Olmecima bila široko rasprostranjena. Posude u obliku flaša korišćene su za sipanje čokoladnog napitka, dok su one sa širokim otvorom služile za čuvanje zrna i plodova kakaovca. Lepo ukrašene posude korišćene su za posluživanje i pokazivanje, a nekoliko pronađenih umetnički ukrašenih čaša, pehara, po svoj prilici pripadalo je ljubitelju čokoladnog napitka iz viših društvenih slojeva. O Olmecima se i dalje ne zna mnogo, ali ipak sa sigurnišću možemo da kažemo da su bili veliki ljubitelji čokolade i da su verovatno običaj ispijanja napitka preneli dalje Majama, Toltecima i Astecima. Oni su takođe prvi upotrebili naziv kakao, to jest, kakaua, što je označavalo kakao-zrna. Možemo slobodno da kažemo da je do dolaska Španaca (početkom 16. veka) čokolada već uveliko bila najcenjeniji napitak Srednje Amerike. Bila je rezervisana samo za bogove i kraljeve, a obično stanovništvo samo u retkim prilikama moglo je da uživa u svim blagodetima tajanstvenog napitka.
Ona se pije
Maje i Asteci bili su pravi majstori u proizvodnji ogromnog broja veoma različitih čokoladnih napitaka. U zavisnosti od različitih dodataka, svaki od njih je imao svoj prepoznatljiv ukus, gustinu, boju i naziv. U „piće bogova”, kako su nazivali čokoladu, često su dodavali kukuruz kojim su postizali gustinu napitka, kao i krupna semena tropskog drveta ceibe (Ceiba pentandra), Univerzalni dodatak bila je i ljuta papričica u prahu (čilkakauatl). Takođe su spravljani i napici od zelenih zrna kakaoa, kao i čokolada s medom, sa vanilom, crvena sa dodatkom raznih cvetova u prahu, crna, bela, sa dodatkom belih magnolijinih cvetova u prahu. Svaki od ovih napitaka imao je posebno ime: tlakuecali, huictekoli, hueinakaitli, malkpalksokitl, tlilksokitl, mekaksokitl.
Jedno od tih pića spravljano je tako što bi se pečena zrna kakavco sitnila i gnječila zajedno sa krupnim semenkama sapote (Pouteria sapota) i kukuruzom. Tako spravljena smeša pomešana s vodom zvala se ČOKOL i bila je osnova u koju su se dodavali drugi začini ili med. Postoji i zapis o čokoladi „cvetne” boje koja se pravila sa dodatkom huitztekoli-cvetova, ostalo nam je nepoznato koje boje i ukusa je bio ovaj visokocenjeni napitak. Drugi danas takođe nepoznat napitak – šoćikakauatl ili cvetna čokolada – imao je prefinjen i bogat ukus i pili su ga samo članovi kraljevske porodice. Asteci su uglavnom pili hladnu čokoladu a Maje toplu.
Kako su je Maje pravile
Čokolada Srednje Amerike bila je u velikoj meri drugačija od one koju danas obožavamo, kupujemo i jedemo. Gotovo uvek je bila u tečnom stanju i samo su vojnici dobijali sledovanja tvrde čokolade u obliku čokoladnih tabli ili kolača da bi lakše podneli duga pešačenja i glad. Bila je najčešće ljuta ili gorka i na površini je imala veoma veliku, čvrstu i tamnu čokoladnu. Izgled i debljina ovog penastog sloja ukazivali su na dobar kvalitet napitka. Maje, kasnije i Asteci, vekovima su pravili čokoladu na isti način: prepržena zrna kakaovca gnječili su i mleli sve dok ne bi dobili tamnu i masnu kakao-pastu (to je zapravo prava, u potpunosti prirodna čokolada). Ovu pastu mešali su s vodom prilikom čega bi na površinu isplivao debeli sloj kakao-butera. Nakon toga tečnost bi pretakali sa veće visine, obično stojeći, iz jedne posude u drugu sve dok se od kakao-butera ne bi napravila tamna, gusta i bogata pena – znak da je postupak završen.
Majanski plemić pored posude sa čokoladom čija bogata pena ukazuje na dobar kvalitet pića (Posuda za čokoladni napitak, Gvatemala, Peten, 9. vek)
Ovo je bila osnova čokoladnog napitka, sve ostalo što su dodavali u tu tekućinu, a dodavali su sve i svašta, stavljali bi kasnije, i to tako što bi skinuli penu, dodali razne začine, cvetove u prahu, kukuruz ili delove tropskih biljaka, dobro promešali i na kraju uredno vratili kakao-penu na vrh. Ovako spravljen napitak imali su privilegiju da piju samo najviši članovi društva i kraljevske porodice. Tek dolaskom Španaca čokolada se iz kraljevskih visina spustila među običan svet. Najviše zato što je Ernan Kortes (1485–1547), osvajač Meksika, sa svojim konkistadorima gotovo uništio astečku kulturu i običaje. Hiljadama godina utemeljivane vrednosti nestajale su preko noći i ništa više nije bilo isto. Astečki bogovi su tonuli u zaborav a njihovo omiljeno piće više nije pripadalo samo njima. Španci u početku uopšte nisu bili oduševljeni čokoladom, jer su mnogo više pažnje poklanjali alkoholnim pićima. Odbijala ih je tamna boja čokolade, kao i to što je ona uglavnom uvek bila gorka ili ljuta. Smatrali su da je to piće više za svinje nego za ljude i izrugivali su se astečkim običajima da napitak posmatraju sa božanskom poniznošću. A onda su u jednom trenutku bili prinuđeni da ga probaju, okuse. Nakon toga sve ostalo je bilo lako, moć čokolade obuzela je prekaljene španske pustolove a kasnije i ceo svet. Jedan anonimni vojnik u gardi Ernana Kortesa izveštava nas: „To piće je najzdravija stvar, i najbolje od svega što možete da popijeti na svetu, zato što oni koji ga popiju, bez obzira koliko dugo budu hodali, mogu ceo dan da prepešače bez hrane.”
Vladar čokoholičar
Maje su bile veliki ljubitelji čokoladnog napitka. O tome znamo zahvaljujući kodeksima (knjigama) sačuvanim do današnjih dana. Maje su imale veoma dobro razvijen sistem računanja i pisanja, pretpostavlja se da su za sobom ostavili ogroman broj dokumenata i svitaka, od kojih je najveći deo uništilo vreme, a preostalo Španci. Do današnjih dana sačuvale su se samo četiri knjige (kodeksi). O uticaju i značenju čokolade i kakaoa kod Maja možemo najviše da naučimo zahvaljujući ovim kodeksima, kao i mnogobrojnim crtežima nađenim na keramičkom posuđu. Iz tih izvora saznali smo da je prilikom različitih svetkovina i proslava čokoladni napitak bio obavezan. Sve svadbene svečanosti, bilo da su kraljevske ili božanske, po pravilu su bile začinjene čokoladom. Jedan od najlepših crteža o svetkovini uz prisustvo čokolade opisuje istiniti događaj koji se desio u narodu Miksteka pre skoro hiljadu godina, tačnije 1051. godine, kada je održana svadbena svečanost legendarnog Kralja osam jelenova i Princeze trinaest zmija. Kako slika prikazuje, princeza svom budućem mužu nudi čokoladni napitak s bogatom tamnom penom kojim objavljuje da sa bogovi slažu sa njenim izborom. Poput ljudi, i bogovi su imali obavezu ispijanja čokoladnog napitka prilikom svojih svadbenih svečanosti. Čokoladni napitak obično se pio iz lepo izrezbarenih i islikanih posuda napravljenih od plodova (tikvi) kalabaš drveta, dok bi jedino vladari pili iz zlatnih pehara. Ostalo je zabeleženo da je poslednji astečki vladar Montezuma II (1466–1520) bio pravi čokoholičar koji je prilikom pojedinih svetkovina lako mogao da popije i do 30 pehara kraljevske čokolade.
Kad novac raste na drvetu
Semenke kakaovca bile su tako dragocene da su se kod Maja, a u još većoj meri kod Asteka, koristile i kao novac. Između ostalog, bogatstvo se merilo i količinom zrna kakaoa koja neko poseduje. Postojala je i posebna računica prilikom brojanja i pakovanja kakao-zrna, tako da se njihov broj mogao precizno utvrditi. Zahvaljujući tome ostalo je zebeleženo da je Montezuma u svojim ostavama imao uredno spakovanih 960 miliona zrna kakaoa. Od toga se svakoga dana spremalo 2000 buradi prvoklasne čokolade koja se se kao napitak delila vojnicima njegove garde. IME
Od niza različitih reči koje su Asteci i Maje koristili za različite čokoladne napitke Španci su prihvatili reč koju su najlakše izgovarali a koja pri tom u sebi nije sadržala reč „kaka”, što im se kao izraz nije svidelo. Mada su najviše dodira imali sa astečkim napitkom koji se zvao kakauatl, preuzeli su majansku reč čoko haa, kojoj su umesto haa (glas koji Evropljani teško izgovaraju) dodali astečki izraz za vodu atl, i iz te majansko-astečke kovanice nastala je reč čokolatl a kasnije i ČOKOLADA.
Kakao je bio toliko rasprostranjen i tražen napitak da je kod Asteka postojala veoma razvijena mreža trgovaca, poćteka, koji su kakao raznosili i van granica Carstva. Pre nekoliko godina arheolozi su u ostacima kuća plemena Anasazi, naroda koji je nekada davno živeo na jugu Severne Amerike, našli više od 40 ćupova u kojima se nalazila čokolada. Anasazi nisu uzgajali kakaovac već su kupovali semenke od Asteka, i to najviše menjajući ih za tirkiz ili dragoceni opsidijan od koga su Asteci pravili oružje.
Čuvari dragocene tečnosti
Kakaovac je sveta biljka, ono je jedno od 12 drveta koja, po verovanju Asteka, podupiru kosmos. Predstavlja simbol juga i sveta mrtvih. Njegova boja je crvena i nalik je na krv. Asteci su u velikoj meri krv poredili sa čokoladnim napitkom. Sveštenici, filozofi i pesnici kakao su metaforično naziva jolotl – srce ili eztli – krv. Plod kakaoa je prilikom žrtvovanja bio simbolički povezan sa ljudskim srcem, ne samo zato što su oba predmeta sličnog oblika, već i zbog činjenice da oba predstavljaju „čuvare” dragocene tečnosti.
Postkolumbovski prikaz prinošenja ljudske žrtve kod Asteka (Codex Tudela, 16. vek)
Jednom godišnje Asteci su u glavnom gradu Tenoktitlanu bogovima prinosili ljudsku žrtvu. Obično najhrabrijeg zarobljenog ratnika. Žrtva bi 40 poslednjih dana života bivala uvažavana kao božanstvo i tada je ratnik veoma često pio čokoladni napitak icpakalat koji se pravi od vode kojom je sprana krv sa opsidijanskog noža kojim je ubijena prethodna žrtva. Ovako spravljen napitak imao je halucinogeno i umirujuće dejstvo na žrtvu a i njena krv je postajala tamnija zahvaljujući velikoj količini popijene čokolade, što je davalo željeni izgled prilikom stavljanja srca na žrtvenik i isticanja krvi.
Osvajanje Evrope
Kolumbo nikada nije probao čokoladu. On je 1502. godine imao priliku da vidi kakao-zrna kada je njegov brod zaustavio jedan veliki majanski trgovački kanu dužine oko 40 metara. Između ostalog, u kanuu su se nalazili i džakovi sa kakao-zrnima. Za ovaj bliski susret Kolumba i kakao-zrna znamo zahvaljujući beleškama Ferdinanda Kolumba, sina čuvenog moreplovca, koji ovako opisuje taj susret: „...nosili su korenove i semena kakva jedemo u Hispanoli, kao i kukuruzno vino... i mnogo nekih badema koje su izgleda smatrali za veoma dragocene jer, kad su doneli robu na palubu, uočio sam da su užurbano skupljali svako zrnce koje je ispalo iz tovara.”
Čokolada je lepa i kao cvet
Ti „bademi” zapravo su kakao-zrna koja su Indijanci jako cenili. U početku se Špancima piće uopšte nije svidelo, bilo je tamno, gorko i sa gustom penom koju nije bilo lako savladati. Međutim, odnos prema čokoladnom piću ubrzo se menja i sve više doseljenika iz Evrope biva oduševljeno ne toliko ukusom koliko veoma okrepljujućim svojstvima čokolade. Krajem 1538. godine Španci organizuju banket na Velikom trgu u Meksiko Sitiju (koji je podignut na ruševinama astečkog Tenoktitlana). Na banketu se služila i čokolada u zlatnim peharima. Godine 1590. zabeležena je i prva pojava čokoholičara. Te godine jezuita Hose da Akosta u svom delu „Prirodna i moralna istorija” s neodobravanjem navodi: „Glavna dobit kakaovca je piće čokolada koje se isuviše precenjuje... i Španci, a još više njihove žene, zavisni su od crne čokolade”.
U Galeriji prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu u toku je izlozba „Crno i belo, priča o čokoladi” na kojoj je opisan istorijat i razvoj ove nezamenljive poslastice od drevnih Olmeka do 21. veka.
Autor: Desa Đorđević Milutinović Izvor: Politikin Zabavnik
