--------------------------------------------------------------------------
Ne želimo pustinju u Srbiji!
( Autor: Irene Barret )
Srbi su ponosni na domaću kuhinju i hranu, međutim, kada odete na pijacu, šanse su sve manje da kupite onaj „pravi“ paradajz koji miriše na paradajz, „pravi“ crni luk okruglih glavica (sve je više onog koji smo nekada zvali „holandski“, a danas mu i sami seljaci zaboravili da nije oduvek bio tu, pa ga zovu „naški“ – „pogačar“), jagode koje mirišu na jagode i imaju ukus jagoda....A o hlebu i da ne govorimo – mnogi bi se složili da više i ne liči na hleb naš nasušni. Čak i vrste koje se prodaju po višim cenama, kao „integralni“, „crni“ i sl. – većim delom su postale integralne i crne zahvaljujući raznoraznim dodacima i farbama, a ne zato što su mešene od brašna dobijenog od celog crna pšenice... To je naša svakodnevnica – nove, hibridne vrste i hrana koja malo ima veze sa onim čime smo se vekovima hranili na ovim prostorima. Međutim, preti nam još jedna opasnost – da počnemo da konzumiramo genetski modifikovane organizmime (GMO). Navodno, u cilju prilagođavanja zakonima EU, na vrata nam je zakucala i mogućnost prihvatanja mutanata na njivama, u baštama, na pašnjacima...
Ipak, ova solucija ne dopada se svima, i sve je više onih koji dižu svoj glas. Među prvima, oglasio se Ekološki pokret Novog Sada, koji je podržao inicijativu građana Srbije za potpisivanje peticije protiv GMO, a koju je iz dijaspore napisala naša sagovornica Irene Barret. Do sada je sakupljeno 5000 potpisa, a to je – tek početak.
Irene je decenijama živela u inostranstvu (Kalifornija i Kanada), gde je stekla zvanje savetnika za prirodnu medicinu. Vratila se u Srbiju (kako kaže, to je bio „zov duše“) i nastavila studije medicine. Ima kćerku Aleksandru i baka je malog Andreja, iako niko po njenom izgledu i vitalnosti ne bi rekao – da je baka. Tajna je, najverovatnije, u zdravom načinu života i veganskoj ishrani, koja podrazumeva isključivo presno voće, povrće i izdanke žitarica, no o ovome – drugim prilikom. Kako objašnjava, Irene je u Kanadi i SAD mnogo lakše dolazila do organske hrane...
-Ovde je to teže: postoji potražnja, ali ne i ponuda.
Od pet miliona hektara obradive zemlje, veoma mala površina– svega oko 3.000 hektara, koristi se za sertifikovano organsku proizvodnju. Mislim da je razlog u tome što proizvođači nemaju dovoljno podrške, bez obzira što Srbija ima velike potencijale, jer postoje velike površine prirodnog zemljista koje nije tretirano hemijskim sredstvima.
U razgovoru sa proizvođačima čula sam, na primer, da imaju teškoća da nabave organsko seme. Zatim, ne postoje gotova prirodna zaštitna sredstva. Takođe, nema ni organizovane prerade, da bi organska hrana mogla da se plasira. Nažalost, najveći deo organske proizvodnje u Srbiji namenjen je izvozu, a bilo bi lepo kada bi organska hrana bila dostupna i stanovnicima Srbije, po ceni pristupačnoj običnom čoveku. Samim tim, poboljšalo bi se i i stanje zdravlja nacije.
Budućnost je u negovanju biopoljoprivrede, posebno malih gazdinstava, i u osnivanju porodičnih farmi. Ako bi se, na primer, poljoprivrednici udružili u zemljoradničke zadruge, imali bi više podrške, a sertifikovani organski proizvođači mogli bi da razmenjuju semenje.
Jedan od razloga što kod nas ne postoji više zvanično organske hrane jeste što su sertifikati za organsku proizvodnju prilično skupi. Ima proizvođača koji se bave organskom proizvodnjom ali, jednostavno – nemaju sertifikat. Inače, postoji podatak da bi da bi samo u prve tri godine organske proizvodnje Srbija zaradila sedam milijardi evra, a sada je bar polovina stanovništva na ivici egzistencije.
Šta neku hranu određuje kao organsku?
-Po zvaničnoj definiciji Organizacije za poljoprivredu pri UN i Svetske zdravstvene organizacije, organska proizvodnja je sistem upravljanja proizvodnjom koji promoviše ozdravljenje ekosistema, sjedinjujući biodiverzitet i biloške cikluse. Organska hrana se gaji bez upotrebe sintetičkih i hemijskih sredstava, na zemljištu koje najmanje tri godine nije tretirano veštačkim sredstvima.
Da li „organsko“ podrazumeva da nije hibridno ili da nije genetski modifikovano?
-U svakom slučaju, ne sme biti genetski modifikovano. U nedostatku autohtonog semena i onog sertifikovano organskog, dozvoljeno je hibridno, ali samo ukoliko se uzgaja po zahtevima organske proizvodnje. Nedavno je u Selenči (Vojvodina) otvoren centar za organsku proizvodnju, pa ćemo u budućnosti imati sertifikovano organskog semena.
Ipak, poželjno je da seme ne bude hibridno, jer je važno poštovati biodiverzitet. I hibridna i genetski modifikovana proizvodnja forsiraju monokulture. Važno je da razumemo da zakone prirode treba poštovati: kada se koriste hemijska sredstva, uništavamo zemlju. Zato se u organskim baštama, takozvanim biobaštama ne koriste nikakva hemijska sredstva – ni pesticidi ni herbicidi. Postoje prirodni načini da se zemljište obogati i prirodni načini da se biljka zaštiti.
Postoje biljke koje prirodno štite jedne druge?
-Tako je, postoje biljke – prijatelji. Na primer, neven štiti šargarepu i luk, a može da se sadi i uz krompir. Isparenje korena nevena suzbija belog crva i odbija leptire štetočine. Kadifica sprečava leptira kupusara da položi jaja.... A luk i šargarepa su prirodni prijatelji: luk odbija muvu koja šteti šargarepi, a paradajz brani kupus od kupusnog moljca.
Protiv bolesti – najbolji su preparati napravljeni od biljaka – onaj od belog luka šiti paradajz od plamenjače, dok tečnost dobijena potapanjem lišća paradajza – suzbija kupusnu muvu.... Jedna divna biobašta nalazi se u telu Torak u opštini Žitište, a vodi je Mariana Lelea. Ova bašta je ostvareni plan profesorke Branke Lazić iz Novog Sada, a ovde se odgaja više od 80 vrsta autohtonih biljaka.
Kako stoje stvari sa domaćim, autohtonim semenom?
-Koliko mi je poznato, ne postoji prodajno mesto za stare autohtone vrste semena u Srbiji. Postoje instituti koji imaju banke semena, ali – ne bave se prodajom.
Zašto su autohtone vrste bolje od hibridnih?
-Voće i povreće izraslo iz autohtonog, starog semena sa ovog prostora, biološki je vrednije, zdravije, iako ne daje prinose kao hibridno. Na našim prostorima, zbog dobrih uslova za život, postoji, recimo oko 3.000 različitih vrsta samoniklih autohtonih lekovitih biljaka. A autohtone, originalne vrste povrća i voća sa ovih prostora su ugrožene i zato ih treba čuvati kao blago!
Šta mislite o eventualnoj legalizaciji GMO u Srbiji?
-Kod nas je još na snazi zakon koji zabranjuje uzgajanje i promet u komercijalne svrhe genetski modifikovanih organizama, ali još postoji mogućnost da ćemo, u skladu sa zahtevima Evropske unije, i pod uticajem američkog lobija – taj zakon promeniti. Nadam se da se tako nešto ipak neće desiti. Naime, genetski modifikovani organizmi su entiteti koji ne postoje u prirodi: nastali su u laboratoriji, neprirodnim spajanjem dve različite vrste. Navešću samo neke zastrašujuće primere: spojen je genetski materijal krava i pauka, da bi se dobilo mleko od kojeg se stvaraju izuzetno čvrste niti - pa se od njih prave policijski panciri. Ili, na primer - svinji dodaju ljudske gene – da bi brže rasla. Genetski modifikovani organizmi su strana materija za naše telo, naše telo to ne prepoznaje, pa se javljaju toksične reakcije. Takvi entiteti nisu stabilni, pa se genetski materijal odvaja iz takvog organizma i može da se ugradi u naše telo, pa i mi sami postajemo - genetski modifikovani.
Da li se ove promene mogu sprečiti termičkom obradom hrane?
-Ne! Bakterije iz te hrane, koje su i same genetski modifikovane, izazivaju mutaciju naših bakterija, koje žive u simbiozi sa nama, pa onda, na primer, te bakterije počnu da proizvode pesticide. O čemu se radi? Recimo, u soju se genetskom modifikacijom ugrađuju bakterije koje proizvode pesticide, pa se kaže – evo, spasili smo životnu sredinu, ne moramo da koristimo toliko puno pesticida, jer će ih sama soja proizvoditi. A šta se dešava kada mi to pojedemo? Mutacijom naših bakterija stvaraju se bakterije koje sada u nama proizvode otrovne materije, pa mi sami postajemo fabrika pesticida, što, naravno, nije dobro za naše zdravlje.
Takođe, svaki genetski modifikovani usev tretira se „roundup“ herbicidom, koji uništava sve osim tog useva - korov, ali i sve druge biljke. A, zapravo, priroda se vremenom prilagodi, pa ne samo da korov ne uništi, već se stvaraju „super korovi“, rezistentni na tu hemikaliju. Onda je potrebno korisiti još veće doze „roundup“ herbicida, tako da se time, zapravo, ništa ne postiže.
Da se vratimo na štetnost po zdravlje....
-Sterilnost, smanjenje mozga, Alchajmerova bolest, karcinom, dijebetes, alergijske reakcije i toksične reakcije – to je sve dokazano na oglednim životinjama. Utvrđeno je da genetski modifikovana hrana ne šteti samo životinji koja je jede, već i njenom potomstvu. Ovakva hrana pokreće genetski rulet, jer se ne može predvideti kada će se i u kojoj generaciji, ako potomstva uopšte i bude, bolesti pojaviti. Pouzdano se zna da će se bolesti uzrokovane ishranom genetski modifikovanom hranom javiti, ali nemoguće je otkriti u kojem se tačno genetski nestabilnom novokomponovanom entitetu nalazi krivac za bolest, niti se takva bolest može izlečiti. Postoji duga lista od 65 naučno dokazanih rizika po zdravlje o kojima se može pročitati na sajtu Instituta za odgovornu tehnologiju (
Institute for Responsible Technology -). Inače, ne postoji nijedna dugoročna studija, koja bi sa sigurnošću dokazala da genetski modifikovana hrana nije štetna.
Čime se uopšte opravdava tendencija uvođenja GMO?
-Često argumentom da će se tako nahraniti gladni. Međutim, ako se takvo seme posadi regionima gde vlada glad, recimo – porašće biljke koje uspevaju na suši, ili na zemljištu sa previše aluminijuma, ali –izazvaće bolesti. I kako bi se onda, na taj način, zbrinula gladna populacija i siromašni? Tako što je problem rešen time što ih – nema više.... Takođe, nije tačno da genetski modifikovani usevi donose bogatiju žetvu, više roda i veću zaradu. To može da se desi prve godine, ali, nakon toga, zemljište potpuno osiromaši. To su dva najveća razloga koja kao trojanski konj služe za uvođenje tog semena: nahraniće gladne i poljoprivredni proizvođači će mnogo zaraditi, što apsolutno nije tačno. Kada korporacija proda seme, proizvođač mora da potpiše ugovor da neće tužiti korporaciju za gubitke ili za bilo kakve neželjene posledice uzgajanja. Prilikom svake nove setve mora se kupovati novo seme, jer je seme sterilno. A i da nije sterilno – ne sme da se čuva, jer je privatno vlasništvo korporacije, patent. Život nije kreiran da bi bio industrijsko vlasništvo niti patent.
Da li imate podatke o GMO u Srbiji?
-Po nekim podacima GM soja je na našim njivama prvi put otkrivena još 1998. godine. Godine 2001. Ivana Dulić Marković dozvolila je uvoz GMO sačme. Posle toga, 2001, poljoprivredna inspekcija je u okolini Čeneja kod Novog Sada otkrila sedam hektara „mutiranog“ useva. Radi se o takozvanoj ,,roundup’’ soji, otpornoj na totalni herbicid „roundup“. Kako je tada utvrđeno, seme ove GMO soje bilo je kupljeno na novosadskoj Najlon pijaci i na pijaci u Sremskoj Mitrovici, a prodavalo se pod lažnim imenom, kao domaća sorta “ravnica“.
Inače, GMO soja se svake godine pronađe na našim njivama. Tokom 2006. u zemlju je ilegalno ušlo oko 11 tona genetski modifikovane soje. Zahvaljujući inspekciji, ta soja je oduzeta pre početka setve. Ali, i pored strogih kontrola, 2005, u Mačvi je otkrivena genetski modifikovana soja na 370 hektara kod 270 proizvođača, i na području Surčina - na 55 hektara.
Mera je bila da se ta soja pod strogom kontrolom preuzme i preradi u sojinu sačmu, kako se seme i sledeće godine ne bi našlo u setvi. Tada je od seljaka preuzeto ukupno 7.800 tona GM soje, a od toga je oko 2.500 tona bilo na području Vojvodine. U 2008, parcele sa modifikovanom sojom otkrivene su u Mačvi, na oko 40 hektara, u opštinama Šabac i Bogatić i u Sremskom okrugu na oko 30 hektara. U 2006. godini u termoelektrani “Nikola Tesla A” u Obrenovcu uništeno je oko 8.400 kilograma GM soje koju je zaplenila inspekcija u Mačvi i Sremu. Ta soja je čuvana za novu setvu i, da je ona obavljena, sa 82 hektara dobilo bi se novih 300.000 kilograma soje.
Koliko su naši ljudi obavešteni o manama GMO?
-Neki građani su svesni sta se dešava i oduševljava me njihov entuzijazam i ljubav prema svom narodu i ovim prostorima. Mnogi, nažalost, nisu obavešteni ili su u zabludi, zato sto im nije bila dostupna istinita informacija.
Na primer, evo šta se nama dešavalo kada smo organizovali potpisivanje peticije na ulici: delili smo letke koji su sa malo reči rekli ono osnovno. Dešavalo se ljudi uzmu papir, prođu desetak metara, pročitaju i vrate se da potpišu. To je zato što do tada nisu znali o čemu se radi. Sve u svemu, velika većina vratila bi se da potpiše.
Gde ste sve bili sa svojom kampanjom?
-Za sada, u Subotici, Novom Sadu i Beogradu, a planiramo i druga mesta. Savesni građani Srbije su zabrinuti za svoje potomstvo i za budućnost ovog naroda, jer se radi i o sterilitetu, a mi i inače imamo belu kugu. Tačno je da sam ja iz Kanade napisala tekst peticije, a to je bilo samo seme koje sam posadila u plodnu zemlju.
Kome ljudi mogu da se obrate ako žele da se pridruže?
-Mogu se pridružiti Facebook grupi Stop „GMO in Serbia, Stop GMO u Srbiji“. Tu se nalaze korisne informacije, pripremljen tekst peticije, tabela za potpise, kao i formular koji se predaje 48 sati pre javnog okupljanja MUP-u, ako neko želi da organizuje potpisivanje na javnom mestu. A mogu se obratiti i Ekološkom pokretu Novog Sada.
Planiramo da se oglašavamo u medijima, da organizujemo tribine i panel diskusije, kako bi istina o GMO došla do svih i da bismo dali na znanje nadležnima šta građani misle, pa tako i ostvarimo svoja Ustavom zagarantovana prava. Ne osećamo da je akciji kraj i nećemo dozvoliti da zakon koji bi dozvolio GMO bude „proguran“.
Želimo da ostavimo budućim generacijama u amanet zdravu plodnu zemlju, a ne pustinju, u šta se može pretvoriti zbog štetnih uticaja hemijskih sredstava i “roundup” herbicida. Želimo da očuvamo ekološki sistem, šume, livade, vode ove divne zemlje i da naša deca žive u zdravom okruženju.
( Novinar: Spomenka Milić )