- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Čitanje, od zadovoljstva do odbojnosti
Majda Janežić, psiholog | 25. oktobar 2010. 12:31 | Večernje novosti
Kada se knjiga(ne)voli: Prvobitno dečje zadovoljstvo druženja sa knjigama porastom školskih obaveza, pretvara se, najvećim delom, u tehniku učenja gradiva
U toku odrastanja događa se jedna više nego neobična pojava, da većina dece koja još ne idu u školu jako voli knjige i veoma se trudi da u njima prepozna makar po neko slovo, dok u starijem uzrastu, a naročito u adolescenciji, ova ljubav polako počinje da nestaje i pretvara se, čak, u odbojnost prema literaturi, pogotovo onoj obaveznoj, školskoj lektiri. O kakvom fenomenu je reč i zašto se on događa, trebalo bi da razmišljamo svi koji na bilo koji način učestvujemo u odgajanju i obrazovanju mladih generacija. Gledano iz ugla psihologa, može se dati mali doprinos tome u smislu otkrivanja nekih razloga i davanja nekih predloga za njihova rešenja.
Prvi susret deteta sa knjigom je više od čitanja. Savremene prve knjige za decu, u stvari bebe, zaista su fenomenalne. Napravljene su od raznih materijala (tekstila, netoksične plastike, plastificiranog kartona i sl.) i sa njima je zaista zabavno igrati se. Mogu se stavljati u usta, gužvati, neke od njih čak potopiti u kadu...A posebno zadovoljstvo pričinjava njihovo "čitanje" jer za vreme tog čina dete sedi roditelju u krilu (ili veoma blizu njega) kako bi što bolje moglo da prati ono što mu mama ili tata objašnjavaju. Praktično, tokom čitanja knjige na ranom uzrastu ostvaruje se najprisniji kontakt između roditelja i deteta koji obezbeđuje daleko više emocionalne i taktilne razmene od, recimo, slaganja kocki, uklapanja slagalica ili crtanja. Zbog tako prijatnog doživljaja, dete ima potrebu da ponavlja aktivnost čitanja knjige, rado je donosi mami ili tati i traži da mu se preko čitanja posvećuje. Vremenom i sam sadržaj knjige postaje detetu više raumljiv pa samim tim i zanimljiv, pa se preko jednog zadovoljstva ostvaruje i drugo – ljubav prema samom tekstu koji se čita.
A šta se dešava u kasnijem uzrastu?
Roditelje polako počinju da zamenjuju CD uređaji putem kojih dete samo može da sluša snimljenu priču ili bajku, i, eventualno, u isto vreme gleda tekst u odgovarajućoj knjizi. Kasnije, kada dete ovlada tehnikom čitanja, roditelji pokazuju veliku radost što više ne moraju detetu da čitaju knjige jer to sada može da radi ono samo. I tako, malo po malo, roditelji i deca prestaju da preko čitanja razmenjuju sadržaje knjiga, ali i tople emocije. Knjige polako postaju „detetova stvar“ a kada dođe škola pa skoro svaka knjiga postane udžbenikiz koga mora da se uči za ocenu – eto početka kraja ljubavi prema čitanju... Pa šta je onda rešenje?
Nauka i tehnika neminovno napreduju i donose mnogobrojne olakšice roditeljima, ali je loše ako ih u potpunosti zamenjuju. Zato, nastavite sa čitanjem knjiga svojoj deci “uživo” čak i kada imate audio i video zapise njihovoh omiljenih bajki, pa čak i onda kada vaša deca već uveliko znaju da čitaju sama. To može biti ritual pred uspavljivanje, posle čega iskoristite priliku da popričate sa njima o onome što ste im pročitali, ali i da ih obavezno pomazite i poljubite za laku noć.
Prvobitno dečje zadovoljstvo druženja sa knjigama porastom školskih obaveza, pretvara se, najvećim delom, u tehniku učenja gradiva. To nije loše jer se tako uvećava znanje, ali nije dobro što je gradivo često jako obimno i potrebno je dosta vremena da bi se savladalo, tako da po završetku učenja dete želi da radi bilo šta drugo, ali ne i da ponovo uzme u ruke neku knjigu i čita za „svoju dušu“. Takođe, školski sistem u priličnoj meri određuje detetu šta treba da čita, a čim dete nešto doživi kao obavezu i moranje, zadovoljstvo takvom aktivnošću se smanjuje. U ovim slučajevima ne bi bilo loše razmisliti o sledećem:
Da se obavezna materija koja se uči u školi deci prezentuje i preko drugih sredstava edukacije: filmova, poseta muzejima, edukativnih CD-ova...a ne samo putem udžbenika.
Da se lektira podeli na nekoliko knjiga koje spadaju u redovan program, a ostatak knjiga da učenici mogu čitati po slobodnom izboru.
Majda Janežić, psiholog | 25. oktobar 2010. 12:31 | Večernje novosti
Kada se knjiga(ne)voli: Prvobitno dečje zadovoljstvo druženja sa knjigama porastom školskih obaveza, pretvara se, najvećim delom, u tehniku učenja gradiva
U toku odrastanja događa se jedna više nego neobična pojava, da većina dece koja još ne idu u školu jako voli knjige i veoma se trudi da u njima prepozna makar po neko slovo, dok u starijem uzrastu, a naročito u adolescenciji, ova ljubav polako počinje da nestaje i pretvara se, čak, u odbojnost prema literaturi, pogotovo onoj obaveznoj, školskoj lektiri. O kakvom fenomenu je reč i zašto se on događa, trebalo bi da razmišljamo svi koji na bilo koji način učestvujemo u odgajanju i obrazovanju mladih generacija. Gledano iz ugla psihologa, može se dati mali doprinos tome u smislu otkrivanja nekih razloga i davanja nekih predloga za njihova rešenja.
Prvi susret deteta sa knjigom je više od čitanja. Savremene prve knjige za decu, u stvari bebe, zaista su fenomenalne. Napravljene su od raznih materijala (tekstila, netoksične plastike, plastificiranog kartona i sl.) i sa njima je zaista zabavno igrati se. Mogu se stavljati u usta, gužvati, neke od njih čak potopiti u kadu...A posebno zadovoljstvo pričinjava njihovo "čitanje" jer za vreme tog čina dete sedi roditelju u krilu (ili veoma blizu njega) kako bi što bolje moglo da prati ono što mu mama ili tata objašnjavaju. Praktično, tokom čitanja knjige na ranom uzrastu ostvaruje se najprisniji kontakt između roditelja i deteta koji obezbeđuje daleko više emocionalne i taktilne razmene od, recimo, slaganja kocki, uklapanja slagalica ili crtanja. Zbog tako prijatnog doživljaja, dete ima potrebu da ponavlja aktivnost čitanja knjige, rado je donosi mami ili tati i traži da mu se preko čitanja posvećuje. Vremenom i sam sadržaj knjige postaje detetu više raumljiv pa samim tim i zanimljiv, pa se preko jednog zadovoljstva ostvaruje i drugo – ljubav prema samom tekstu koji se čita.
A šta se dešava u kasnijem uzrastu?
Roditelje polako počinju da zamenjuju CD uređaji putem kojih dete samo može da sluša snimljenu priču ili bajku, i, eventualno, u isto vreme gleda tekst u odgovarajućoj knjizi. Kasnije, kada dete ovlada tehnikom čitanja, roditelji pokazuju veliku radost što više ne moraju detetu da čitaju knjige jer to sada može da radi ono samo. I tako, malo po malo, roditelji i deca prestaju da preko čitanja razmenjuju sadržaje knjiga, ali i tople emocije. Knjige polako postaju „detetova stvar“ a kada dođe škola pa skoro svaka knjiga postane udžbenikiz koga mora da se uči za ocenu – eto početka kraja ljubavi prema čitanju... Pa šta je onda rešenje?
Nauka i tehnika neminovno napreduju i donose mnogobrojne olakšice roditeljima, ali je loše ako ih u potpunosti zamenjuju. Zato, nastavite sa čitanjem knjiga svojoj deci “uživo” čak i kada imate audio i video zapise njihovoh omiljenih bajki, pa čak i onda kada vaša deca već uveliko znaju da čitaju sama. To može biti ritual pred uspavljivanje, posle čega iskoristite priliku da popričate sa njima o onome što ste im pročitali, ali i da ih obavezno pomazite i poljubite za laku noć.
Prvobitno dečje zadovoljstvo druženja sa knjigama porastom školskih obaveza, pretvara se, najvećim delom, u tehniku učenja gradiva. To nije loše jer se tako uvećava znanje, ali nije dobro što je gradivo često jako obimno i potrebno je dosta vremena da bi se savladalo, tako da po završetku učenja dete želi da radi bilo šta drugo, ali ne i da ponovo uzme u ruke neku knjigu i čita za „svoju dušu“. Takođe, školski sistem u priličnoj meri određuje detetu šta treba da čita, a čim dete nešto doživi kao obavezu i moranje, zadovoljstvo takvom aktivnošću se smanjuje. U ovim slučajevima ne bi bilo loše razmisliti o sledećem:
Da se obavezna materija koja se uči u školi deci prezentuje i preko drugih sredstava edukacije: filmova, poseta muzejima, edukativnih CD-ova...a ne samo putem udžbenika.
Da se lektira podeli na nekoliko knjiga koje spadaju u redovan program, a ostatak knjiga da učenici mogu čitati po slobodnom izboru.