Čile

[crvendac_011]

Čile
​

"Pet vodoravno, pustinja u Čileu, sedam slova"! Koliko puta ste se, popunjavajući ukrštenicu u svojim omiljenim dnevnim novinama, sreli sa ovim pitanjem. A odgovor znate - Atakama. Posebna atrakcija, čudo od prizora, neverovatna kombinacija tamnoplave boje mora i sivkastožute boje peska - predstavlja izuzetnu dobrodošlicu, ukoliko u Čile ulazite sa severa. Tu počinje i čileanska obala Pacifika, koja se na jug proteže u dužini od oko 4.300 kilometara. "Pridružite " nam se u obilasku ove čudesne zemlje...



U želji da im trgovi budu čisti, a da ipak zadrže golubove kao sastavni deo svakog gradskog trga, u Santjagu su se dosetili - umesto da svi šetači na trgovima hrane golubove, gradski pekari iznose na ulice velike plehove sa mirišljavim veknama svežeg hleba, da bi golubovi kljucali. Počeli su sa Trgom oružja, koji je najveći i najposećeniji. To se, međutim, nije pokazalo veoma uspešnim! Golubovi su se preselili na druge trgove. Kako su pekari premeštali svoje hlebove, tako su golubovi napuštali trgove na koje su oni iznošeni. Navikli na slobodu i na one koji ih hrane mrvicama i semenkama, lete kuda hoće. Pekari, ipak, revnosno donose svoje hlebove. Ko će pobediti - ostaje da se vidi. Otkrićemo vam malu tajnu: autor ovog teksta nije odoleo rumenom hrskavom okrajku jedne, još tople, vekne. I da znate, ne razume zašto golubovi odbijaju ovaj obrok.
Inače, opet u želji da sve bude čisto i "kao sa razglednice", kroz sve bronzane spomenike u Santjagu sprovedena je struja niskog napona, da ptice ne bi sletale i, ne daj bože, obavljale "ono" na glavu nekog velikana.

Uopšteno o Čileu

Čile je, inače, izdužen, prostrt od tropa, na severu, do skoro samog Antarktika, na jugu, skučen između Tihog okeana, na zapadu, i lanca Anda, na istoku, koji ga odvajaju, skoro izoluju, od Bolivije i Argentine. Na severu, u području već pominjanog čuda iz ukrštenice, deli kratku granicu sa Peruom. Od njegove obale, pružaju se na zapad stotine, čak hiljade milja otvorenog mora do prvog kopna. Posetiocu se na momente učini kao kraj sveta.
Ako vaš avion slučajno sleće u Ariki (Arica), malom gradu na severu u Atakami (Atacama), možda ćete i poverovati da ste na kraju sveta. Ako, posmatrajući iz aviona, putnici sa desne strane letelice vide samo pesak zapljuskivan penušavim talasima Pacifika, a oni sa leve strane samo vrhove Anda, pokrivene večitim snegom, i u daljini - oblacima obavijenu Akonkagvu (Aconcagua), opet ćete poverovati da je to kraj sveta. Takvo ubeđenje je već potpuno ovladalo vama, ako ste odlučili da avionom nadletite Ognjenu zemlju (Tierra del Fuego) i Antarktik.



Lako se, međutim, shvata da niste na kraju sveta. Prestonica Čilea je "najevropskiji" grad Južne Amerike. To je velegrad, veliko moderno "gradilište", ali i "muzej" pod vedrim nebom. Ne možete biti na kraj sveta u zemlji Pabla Nerude i Gabrijele Mistral. Nikako ne može biti kraj sveta u zemlji koja drži 34 procenta svetske proizvodnje bakra i 37 procenata ukupnih svetskih rezervi tog crvenog metala. Nije kraj u zemlji koja proizvodi tako dobra vina koja prodaje čak i Francuzima. Čile ima još i izuzetno razvijenu drvnu industriju, poljoprivredu, koja je u zamahu, i zimske sportske centre, sa skijaškim stazama na kojima bi mu pozavidele i neke olimpijske destinacije.
Petnaest miliona Čileanaca, a pet ih živi u prestonici, uspelo je da dovede svoju zemlju na mesto vodećeg ekonomskog faktora Južne Amerike. Čile je lepa zemlja lepih i hrabrih ljudi, koji su izdržali strahote španskog kolonijalizma, rat sa Peruom i Bolivijom oko Atakame, koja im je svima bila potrebna zbog minerala i fosfata, kojima je bogata (setimo se samo lekcija iz hemije o čileanskoj šalitri). Pregurali su Čileanci i smrt voljenog Aljendea, diktaturu hunte i strahovladu Pinočea. Svaka ih je muka okrznula ili dobro ošinula, ali im nije oduzela osmeh sa lica, izuzetnu gostoljubivost i veru u sopstvene snage i rezultate rada.
Čile je zemlja izuzetnog poleta, što se oseća na svakom koraku. Čileanci su vredni, veseli, istovremeno i moderni i tradicionalni. Čak 95% stanovništva ume da čita i piše, što je najviša stopa u Južnoj Americi. Školovanje je obavezno i dostupno, mada u nekim zabačenim sredinama ima problema sa redovnim pohađanjem nastave. Čile drži do obrazovanja svojih državljana, te je škola i univerziteta, što privatnih, što državnih, sve više. Ipak, nedostaju im inženjeri i svi stručnjaci tehničkih struka, pa ko voli...
Danas, u Čileu ima samo oko 10% stanovnika koji su čisto indijanskog porekla. Desetkovani su u vreme španske kolonizacije.
Jedan od prvih istraživača Čilea, Dijego de Almagro, odustao je od njegovog osvajanja već u prvom pokušaju, pošto su njegove trupe bile pobeđene bolestima, na koje je lokalno stanovništvo bilo imuno. Prvi zvanični osvajač Čilea, koji je istrajao i uspeo u svom pokušaju, bio je Pedro de Valdivija.
Poučen Almagrovim iskustvom, ali i bolje opremljen, ušao je u Čile sa severa, iz Argentine, savladao Ande i Atakamu i 1541. godine stigao u dolinu reke Mapočo (Mapocho). Nastavio je na jug i stigao do današnje prestonice. Godine 1553, De Valdivija je ubijen u sukobu sa poglavicama Mapuče, kod Tukapela (Tucapel). Uprkos tome, smatra se da je on postavio temelje čileanske države. Njegovi saborci su dobili ogromna imanja, koja su se ponekad prostirala od Anda (Los Andes) do Pacifika, celom širinom zemlje. To i nije čudno, pošto širina čileanske teritorije malo gde prelazi 180 kilometara. Sistem velikih imanja postaje okosnica tadašnje ekonomije. Poljoprivreda postaje novi "zlatni rudnik" za španske osvajače. Ovi su, međutim, brzo shvatili da je bakar ono što će ih obogatiti, a Čile proslaviti sve do današnjih dana. Zarađivalo se dobro, sa jeftinom radnom snagom domorodaca. Počinje da cveta trgovina, niču nove luke na obali Pacifika. Izdvajaju se najmoćnije porodice. Sve je teklo tako, do konačnog oslobođenja od kolonijalnog jarma, kroz Pacifički rat sa Peruom i Bolivijom, od 1879. do 1883, pa preko bitke sa snagamaMapuče 1881, do razdora i katastrofa u dvadesetom veku. Čile se dugo i teško oporavljao od vladavine hunte, svakakve infuzije ubrizgavao svojoj ekonomiji, a i naciji generalno, da bi danas ponovo bio razvijen i u naponu snage. Danas Čile posećuju milioni ljudi iz celog sveta, a turizam je veoma važna stavka u prihodu ove zemlje.



Znajući njihovo poreklo, uticaje Inka (pod kojima su bili kao deo velikog carstva), izdržljivost i upornost za vreme kolonijalizma, mrak hunte i netragom nestale, ubijene i za sva vremena unakažene osobe, verujemo da za Čile i Čileance važi ona stara "Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara". Boreći se sa svojim nasleđem, novim svetskim poretkom, raznim objektivnim preprekama, a čvrsto verujući u uspeh i imajući cilj ispred sebe, stvaraju čudo. A u to "čudo" se uverite čak i za malo vremena, koliko je vaš putopisac tamo proveo.
U nekoj ukrštenici, koja nije ona s početka teksta, i nije iz istih dnevnih novina, pod "tri uspravno" stoji - "glavni grad Čilea, osam slova". Vi odmah, sigurno, upisujete tačan odgovor...

Santjago

Santjago (Santiago de Chile) je lep grad. Najlakše je reći tako. Kratko. Zvuči čak malo oskudno, ali je time rečeno sve, i sve je tačno. Santjago je zaista lep grad. I pre svega - čist. Nećete naći papiriće, kese, konzerve, ni opuške po ulicama i parkovima. Nema polomljenih klupa, ni vetrobrana na autobuskim stajalištima; nema prepunih kontejnera niti olupina napuštenih automobila na parkinzima ispred stambenih blokova. Za grad od pet miliona stanovnika, prosto se nameće utisak čistoće, čak i u najudaljenijim predgrađima. Ipak, zagađenje vazduha je nešto što se ne može izbeći. Koliko god da su široke ulice i avenije Santjaga, to nije dovoljno za sve automobile i autobuse koji u saobraćajnim špicevima jure centrom grada. Uprkos tome, gradski prevoz je dobar; nema gužvi na stanicama, a u autobusima, koji saobraćaju veoma često, skoro svi sede. No, stanovnici se, ipak, žale. Kada bi se menjali sa nama na samo nekoliko dana, brzo bi naučili šta je nezadovoljstvo, a šta dobar gradski prevoz.
Metro je posebna priča. Ceo grad je njime povezan, vozovi čisti, brzi i tačni. Sedišta u njima nisu polomljena ni izgrebana; nema nepristojnih poruka pored prozora i vrata. Za samo dva-tri dolara, možete se celoga dana voziti po čitavom gradu.
Parkovi Santjaga su nešto što ćete svakako zapamtiti. Čisti i puni cveća, raznog žbunja za koje nikada niste čuli niti verujete da je tu prirodno niklo, liče na dekor iz neke drevne bajke. Drveće je ogromno, širokih krošnji i jakih stabala, čudesnog lišća i još čudesnijih cvetova. Svi parkovi su puni spomenika i umetničkih skulptura, tako da predstavljaju svojevrsne galerije. Ove gradske oaze, koje pružaju sklonište od zagađenog vazduha, pune su ljudi svih uzrasta, rasa i socijalnih grupa. Sede na klupama i čitaju svoje knjige i novine, leže i sunčaju se na tek ošišanoj travi, trče po mekim travnjacima, jureći decu i njihove lopte. Zvuči idilično, ali ko ne veruje - neka pođe tamo i sam se uveri...



Santjago je grad kontrasta. Neveliko staro gradsko jezgro oličeno je u kolonijalnoj arhitekturi i baroku, a oko njega je širi centar, iz vremena procvata trgovine i naglog porasta stanovništva u glavnom gradu. Naravno, ne nedostaju neboderi, tornjevi poslovnih zgrada od betona i stakla, moderni bilbordi i bleštavi neon. Tu su i bogati šoping-centri, skupi butici, jeftine robne kuće, i još jeftiniji taksi. Pa pijace, sa izobiljem voća, povrća i plodova mora. A tek vinarije!
Rezidencijalni delovi grada (bilo da u njima stanuje viši sloj srednje klase ili pravi bogataši), liče na novu scenografiju za "Dinastiju" ili "Dalas". Raskošne vile, bokori ruža, bazeni, drvoredima oivičene avenije... Nestvarno. U odnosu na Evropu, pa i na nas, naravno, nekretnine u Santjagu nisu skupe. Čak ni u "Dinastiji" kvadratni metar ne prelazi cenu od 800 (američkih) dolara.
Santjago je i veliko "gradilište". Pošto se centar grada približio industrijskoj zoni, ona se izmešta na novu lokaciju, a fabričke hale i skladišta postaju galerije, restorani, mala pozorišta, čak i stanovi. Iako se baš ne uklapa u opštu predrasudu o Južnoj Americi, oni, Čileanci, mnogo i neumorno rade.
Davne 1541. godine, Pedro de Valdivija je osnovao ovaj grad. Nedugo po osnivanju, bio je skoro sravnjen sa zemljom, u gnevu ratnika Mapuče. Ipak, konsolidujući svoje redove na utvrđenom uzvišenju Santa Lusija, De Valdivija uspeva da povrati primat, i tu počinje uspon Santjaga. U početku spor, skoro neprimetan, ali napredak je ipak tu. Santa Lusija i danas stoji kao spomenik velike pobede. Santjago je uvek bio povezan sa lukama na Pacifiku, posebno sa Valparaisom, koji je bio njegova veza sa velikim svetom. Širi se i napreduje. Od samo 200 kuća i oko 700 naseljenih Španaca i nešto manje domaćeg življa, početkom sedamnaestog veka, dolazi do broja od 115.000, samo između 1865. i 1875. Taj trend se nastavlja do danas. Statistika pokazuje da već od sedamdesetih godina prošlog veka sedamdeset posto Čileanaca živi u gradovima. Migracije ka gradu naročito su bile izražene posle Drugog svetskog rata. A danas, iako je poljoprivreda u ekspanziji, gradsko stanovništvo je u većini.
Nekoliko tačaka se nikako ne može zaobići ako šetate Santjagom... Palata "La Moneda" (Palacio de la Moneda/Palasio de la moneda), predsednička palata. Projekat započet 1788, pod rukovodstvom Hoakina Toeska (Joaquin Toesco), na napuštenoj jezuitskoj farmi, konačno je završen 1805. Isti majstor je obeležio Santjago i Gradskom katedralom (Catedral Metropolitana - Katedral metropolitana) na Trgu oružja (Plaza/Plasa de Armas). "La Moneda" je dobila ime po svojoj prvobitnoj nameni - kovnica novca. Sredinom devetnaestog veka postaje predsednička palata. Poslednji koji je u njoj zaista živeo bio je Karlos Ibanjes del Kampo (Carlos Ibanes del Campo), u svom drugom mandatu, od 1952. do 1958. Posle vojnog udara 1973, palata je bila neupotrebljiva. General Pinoče (Augusto Pinochet) je vladao sa nekih drugih mesta. Godine 1981, palata je rekonstruisana, te su i general Pinoče i predsednici Patrisio Ajluin (Patricio Aylwin) i Eduardo Frej (Eduardo Frei), imali kancelarije u "La Monedi". Danas ima istu namenu. Smena straže pred ovim zdanjem, koje zauzima prostor između Trga slobode (Plaza Libertad) i Trga ustava (Plaza de la Constitucion - Plasa de la konstitusijon), izuzetan je doživljaj ne samo za turiste.



Ipak, veliki deo sveta, najveći deo Čileanaca, a turisti svi redom, ovo mesto doživljavaju kao mesto smrti Salvadora Aljendea (Salvador Allende). Svi žele da se slikaju ispod prozora njegove kancelarije, svi žele da rekonstruišu događaje iz septembra 1973, svi žele da budu bliže njemu, Aljendeu. Obožavan kao otac nacije, borac za ljudska prava, zaštitnik potlačenih, poniženih i uvređenih. Pinočeova vojna hunta, potpomognuta najbogatijim slojevima, kojima se Aljende zamerio onemogućavajući im da i dalje eksploatišu one najbednije, za samo četiri dana zbrisala je jednu blistavu političku karijeru i ugasila je život jednog od najvećih humanista prošlog veka. Tog septembra 1973. upisan u istoriju, Aljende kao da i dalje bdi nad Čileom i svojim dragim sunarodnicima koji svakodnevno donose sveže cveće na spomenik sa njegovim likom, u neposrednoj blizini ulaza u "La Monedu". Naravno, treba reći da je malo onih koji veruju zvaničnoj verziji o samoubistvu.
Gradska katedrala na glavnom Trgu oružja je cvet baroka, kitnjasta ali elegantna, monumentalna spolja i unutra, sa zlatnom ornamentikom, savršenim mermernim podovima i bogatim privatnim kapelama u bočnim brodovima.
Providensija (Providencia) je umetnički, boemski deo Santjaga. Na samoj obali reke Mapočo, sa svojim parkom skulptura i brojnim izložbenim prostorima, privlači pažnju turista, ali i građani Santjaga vole da tu provode vreme. Restorani sa nacionalnom i internacionalnom kuhinjom su ovde uvek puni. Čileanci vole da izlaze u kafane sa prijateljima i porodicom. Šarm Monmartra, nema šta!
Glavna pijaca (Mercado Central - Merkado sentral) je praznik za oči. Tu su neverovatne boje, žive i jarke; neke niste ni naslutili, čak ni u svojim maštanjima. Ukusi, mirisi, sokovi, voće, povrće, plodovi mora. Najveće moguće lignje, najsitniji mogući račići. Školjke za ukras vaše trpeze i praznik za vašu probavu. Glavna pijaca se ne propušta.
Ne bi trebalo zaobići ni Gradski muzej, Muzej "Santjago", Čileanski muzej prekolumbovske umetnosti, Muzej lepih umetnosti i Muzej solidarnosti "Salvador Aljende".
Naravno, brdo-vidikovac San Kristobal (San Cristobal) mami svojim zelenilom i bleštavo belom statuom "Device", postavljenom na vrhu u čast papine posete. Tu na San Kristobalu možete izbliza videti nešto što ima samo u Čileu - "aurikariju" (auricaria). Četinar sitnih igličastih listova i moćnog stabla. Miljenik građevinara i brodograditelja. Na San Kristobalu ih ima malih i mladih, koje želite zaštitnički da prigrlite, ali i onih starih, moćnih, koji streme ka vedrom nebu dok ne završe kao korito neke moderne "Pinte" ili "Ninje".
Sveti Jakov (San Jago) je bio zaštitnik konkistadora. Kličući njegovo ime, De Valdivijini ljudi su prešli hiljade kilometara i "ognjem i mačem" doneli civilizaciju na ove prostore. Osnovali su ovaj grad i dali mu ime sveca. Santjago je preživeo mnoge nevernike i bezbožnike... Bogohulno bi bilo reći da je - raj. Dovoljno je - Santjago je lep grad!

Valparaiso

Teško da ćete u nekoj ukrštenici, bilo pod uspravno, bilo pod vodoravno, dobiti zadatak - luka u Čileu. Tamo stavljaju obično neke druge. Šteta. Greška sastavljača ukrštenice, jer Valparaiso je velika, važna prometna luka na Pacifiku. Kao osnivača grada, istorija beleži Huana de Savedru (Juan de Savedra), oficira iz trupa Dijega de Almagra, koji je na mestu današnjeg grada sačekivao brodove koji su iz Lime dovozili pojačanje u hrani, ljudstvu i naoružanju. Dobar položaj, sigurno kopneno zaleđe, dobra klima, razvijeno ribarstvo u okolnim seocima, sve to je pogodovalo da se Valparaiso polako razvije u značajnu luku i čileansku vezu sa svetom. I danas putevi bakra i šalitre nezaobilazno vode preko Valparaisa.
Razorni zemljotres iz 1906, uništio je skoro sve iz kolonijalnog perioda, ali je ostalo lepih baroknih zdanja koja i danas čine ponos ovog grada. Ovo je i univerzitetski centar i grad brojnih muzeja, od kojih svakako treba videti Pomorski muzej i Muzej umetnosti Uskršnjih ostrva (Islas de Pasqua - Islas de paskua). Ovaj poslednji ima značajan broj posetilaca, pošto je dosta komplikovano, a i skupo, stići na sama ostrva. Avion leti samo jednom nedeljno; smeštaj i hrana su na ostrvu skuplji nego na kopnu, pa za one koji vole "mauije" (kamene kipove sa Uskršnjih ostrva) muzej u Valparaisu širom otvara svoja vrata. U Valparaisu, kao uostalom u celom Čileu, živi velika zajednica Hrvata, iz krajeva naše bivše države. Žitelji Valparaisa zovu svoj grad kratko - Valpo, a s ponosom ističu da je "biser Pacifika" (La Perla del Pacifico - La perla del Pasifiko).
O Pablu Nerudi, koji je živeo u ovom gradu, ovoga puta ni reči. Neka veliki pesnik počiva u miru, zaštićen od "neuviđavnih" turista.
Skoro se nastavljajući na Valparaiso, deleći svoja isturena predgrađa, pruža se uz obalu - Vinja del Mar (Vina del Mar). Ni ovog mesta nema u ukrštenicama, a verovali ili ne, ne zaostaje za Nicom, San Remom, i drugim mondenskim letovalištima. Vinja del Mar jeste pravo letovalište. Prepuna je divnih luksuznih hotela, otmenih restorana, apartmanskih naselja. Kilometri peščanih plaža smenjuju se sa stenama koje su nekada prirodno, po svom nastanku, bile crne, a sada su zbog guana (ptičjeg izmeta, koji inače izvoze i zarađuju dosta novca) postale skoro snežnobele. Zato najveću od tih stena meštani popularno zovu "Majkl Džekson". Zabavni parkovi, čak i na samim plažama, mame decu, ali i njihove roditelje. Mirisi okeana i zelenila iz parkova mešaju se sa mirisima iz kuhinja okolnih restorana, i ta čudna mešavina nije neprijatna. Ko voli romantiku, može da se provoza udobnom kočijom po parkovima i starim ulicama. Vožnja nije skupa, a prija i lepo se može videti grad. Plaže su pune, ali se kupaju samo najhrabriji. Ne sme se zaboraviti da temperatura okeana ovde nikada ne prelazi deseti podeljak na Celzijusovoj skali. Vinja del Mar i njegov "turistički bum", dokaz su da se od Čileanaca može mnogo naučiti o turizmu.

Put od ova dva primorska grada, kojih nema u ukrštenicama, do lepog glavnog grada pod "tri uspravno", vodi kroz centralni Čile, izvanrednim autoputevima, pored kojih se smenjuju vinogradi i plantaže limuna, pomorandži i badema. Sve je savršeno uređeno, svaki pedalj zemlje obrađen; nigde ni travke viška. A samo malo dalje odatle - rudnici bakra, industrija generacije "treći milenijum". U daljini se naziru vrhovi Anda. Na čas se uzdrhti od straha da ćete se probuditi i da će prelepa slika da nestane.
Brojni prirodni rezervati, nacionalni parkovi, okean i Andi, ukusna hrana, dobra muzika, suptilna književnost, ekonomski napredak, a pre svega, ljudi koji stoje iza svega toga i u svemu tome - stavljaju Čile nesumnjivo pod: JEDAN USPRAVNO!

Piše Ljubica Sibinović

Izvor: Travel Magazine,b92​

 

[crvendac_011]

Čudo prirode: Mramorna katedrala u Čileu

02. 08. 2011. 08:00h| Sarajevo-X

Čudo prirode: Mramorna katedrala u Čileu
​

Mramorna katedrala u Čileu je pravo čudo prirode i predstavlja jednu od najlepših mreža pećina na svetu. Nalazi se u jezeru General Carrera u Patagoniji.

Vode jezera hiljadama godina oblikovale su mramorne stene koje danas izgledaju veličanstveno. Svakoga ko uđe u te pećine očara igra svetlosti, različite nijanse boja, od bele do tamnoplave, zavisno od vremenskih uslova i godišnjih doba.

Predivne fotografije pećine načinila je američka fotografkinja Linde Waidehofer (67), koja tvrdi da su jezero i pećine magični.









Ona već godinama svoje studente, koji uče o fotografiji, dovodi na jezero General Carrera.

"Od 2003. godine do danas mnoge studente sam vodila u pećine gde sam ih podučavala o svetlu. Iskustvo je uvek drugačije, jer se i svetlost i nivo vode uvek mijenjaju", rekla je Waidehofer za "Daily Mail".

Dodala je da predivne pećine moraju da budu zaštićene.

"Ja sam se zaljubila u jezero i Mramornu katedralu. Čak sam kupila zemljište u blizini i sagradila kuću. To je najlepše mjesto na svetu", istakla je.



​

 

[crvendac_011]

Čile: Uzbudljivi jug sveta

Retko ko može zamisliti ovakvu zemlju - u njoj možete osetiti pesak u najsuvljoj pustinji na svetu - Atakami, šetati u podnožju snežnih vrhova Anda, pa uživati u pogledu na nepreglednu obalu Pacifika i njegova ostrva. To je, ipak, moguće i to na samo jednom mestu na svetu - državi Čile.

U uskom pojasu juga Južne Amerike, ova najduža zemlja na svetu istovremeno je i planinska i ravničarska, i pustinjska i mediteranska. A tu su i plodne visoravni s poljima, voćnjacima, vinogradima i pašnjacima, slana jezera i fjordovi, mnogobrojni aktivni vulkani, šume i neprohodne prašume, te snegom i ledom okovane planine.

Santjago de Čile glavni je grad najduže zemlje na svetu, dok se skupština sastaje u obližnjem Valparaisu. Istorijske građevine, među kojima je kuća dobitnika Nobelove nagrade za književnost Pabla Nerude, muzeji, galerije i zanatske radionice, samo su neke od stvari koje se mogu videti u Santjagu.

Zahvaljujući mediteranskoj klimi, u okolini su i mnogobrojne plantaže voća i vinogradi otvoreni za turiste. Na obližnjim padinama Anda su i ski-centri.Iako mnogo rade, Čileanci vole da uživaju u životu, tako da slobodno vreme maksimalno koriste za prepuštanje čarima potrošačkog društva. Prate se svi aktuelni trendovi, voze se skupi automobili, a trošenje novca po restoranima jednostavno se podrazumeva.

Restorana u Santjagu ima mnogo, gotovo na svakom koraku. Svi su puni, naročito u vreme večere kada se traži i mesto više, vrlo savremeno su uređeni i ni po čemu ne zaostaju za evropskim.

Na njihovu sreću, Čileanci imaju mogućnost da za male pare uživaju u savršenim biftecima, za koje smo inače mislili da su privilegija Argentine. Inače, što se tiče hrane najomiljeniji je losos, odnosno svi specijaliteti koji se pripremaju od ove vrste ribe.

Među različitim jelima od mesa, povrća, ribe, koja dominiraju u južnom delu Čilea, jeste i neobično jelo od piletine, dimljenih kobasica i školjki - polo marinero, a vrlo su popularne i roštiljijade - parilads.

Na roštilju ili na ražnju se najčešće spremaju govedina, ovčetina, a uz meso koje se aromatizuje uljem sa začinskim biljem, uglavnom se služe krompir - papas, salata od zelja - repolo i sos od artičoka - alćaćofa.

Atakama je jedna od najspektakularnijih pustinja sveta, čuvena po Mesečevoj dolini, gejzirima i slanom jezeru. Regija se prostire vulkanskom linijom obeležavajući granicu između Čilea, Bolivije na severu i Argentine na istoku.

To je prirodna granica duž koje se nižu vulkani, visoki i 5.000 metara, okruženi tirkiznoplavim lagunama, gejzirima i strmim dolinama. Jug zemlje je bogat šumom i pašnjacima, ali ima i vulkana, jezera, fjordova i ostrva.

Pod čileanskim suverenitetom su Uskršnja ostrva i Sala i Gomez - najistočnija ostrva Polinezije. Deo Čilea je i ostrvo Robinzon Kruso, kao i deo teritorije Antarktika.

Nacionalni park Viljarika obiluje prirodnim lepotama, među kojima je istoimeni aktivni vulkan s jezerom u podnožju, što pruža razne mogućnosti avanturistima - penjanje, rafting i treking.

Pošto su veliki gurmani, Čileanci obožavaju i vino. S obzirom na to da su prilično lojalni i piju mahom domaća vina, koja su pri tom veoma pristupačnih cena u odnosu na kvalitet, vino se pije za svakim stolom i uz svaki obrok.

Vinske ture koje uključuju razgledanje i isprobavanje sve poznatijih čileanskih vina, ali i boravak u starim, kolonijalnim vinogradima, neobično su brojne i vrlo zanimljive.

Mermerna katedrala u Čileu je pravo čudo prirode i predstavlja jednu od najlepših mreža pećina na svetu. Nalazi se u jezeru General Karera u Patagoniji.

Vode jezera hiljadama godina oblikovale su mramorne stene koje danas izgledaju veličanstveno. Svakoga ko uđe u te pećine očaraju igra svetlosti i različite nijanse boja, od bele do tamnoplave, što zavisi od vremenskih uslova i godišnjih doba.

Probati jela:
Poljo Marinero
Parilads
Alćaćofa
Kaldilo de kongrio
Kamarones ala piri Empanadas Tapas
Plateada
Ensalda čilenja

(B92)

 

[crvendac_011]

Valparaiso, ponos Čilea

Baš smo se tamo i uputili, iz centra Santiaga, gde smo bili smešteni, odlučili smo se da krenemo na put do najstarije luke na pacifičkoj obali Južne Amerike - Valparaiso.

Ponos Čilea, boemski grad, kulturni i umetnički centar, prvo što su doseljenici iz svih krajeva sveta vekovima u nazad ugledali posle dugog putovanja po pučini u potrazi za novim početkom. Ceo grad je spomenik i svaka kuća jednako doprinosi autentičnosti, istoriji ovog grada

Čile, nekada zemlja Inka i Mapučo indijanaca, a danas zemlja kako bogatih tako i siromašnih, belaca i indijanaca, prenaseljenih i potpuno pustih predela, pustinja i prašuma. Jednom rečju - zemlja kontrasta. Danas je Čile najjača i najstabilnija ekonomija južne Amerike, zemlja koja, slaže se većina Čileanaca, živi svoj san. Čile karakterišu neverovatna geografska i klimatska raznolikost. Dugačak je oko 4.300 kilometara, a širok u proseku oko 175 kilometara. Proteže se od Perua na severu do najjužnije tačke na kontinentu i ograničena je Andima na istoku i Tihim okeanom na zapadu. Klima varira od najsuvlje i najsurovije pustinje na svetu, Atakama pustinje, preko mediteranske klime centralnog Čilea do vlažnih i teško prohodnih prašuma patagonije na krajnjem jugu zemlje. Andi su mlad planinski venac pa vulkani nisu retkost. Ujedno, slabiji ili jači zemljotresi Čileancima jesu potpuno normalna, skoro svakodnevna pojava. Najnaseljeniji je glavni grad Čilea Santiago sa svojih šest miliona stanovnika i obalski deo u letnjim mesecima gde treba istaći dve najznačajnije luke i turistička centra Vinja del Mar i Valparaiso. Baš smo se tamo i uputili, iz centra Santiaga, gde smo bili smešteni, odlučili smo se da krenemo na put do najstarije luke na pacifičkoj obali Južne Amerike - Valparaiso.

Na put smo krenuli rano dok je sunce još bilo zaklonjeno Andima na istoku. Odlučili smo se, takođe, da usput zastanemo na par mesta i doživimo ruralni Čile. Krenuli smo na severozapad. Na samom početku puta pejzaž je ličio na one iz vestern filmova koje smo gledali kao klinci, travnata prostranstva, sve je suvo, ponegde se nađe hlad nekog usamljenog drveta ispod koga stada krava ili konja nalaze spas od letnje žege, a u daljini su brda i tek izašlim suncem obasjani vrhovi Anda. Centralni Čile u čijem je srcu Santiago je poznat po najboljim crvenim vinima pa smo iskoristili priliku da usput posetimo nekoliko vinarija. Prva od njih je bila Erazzuriz, tu smo se zadržali sat vremena, probali puno dobrih kabernea i karmenera, i krenuli dalje. Ušli smo u Kazablanka dolinu na čijem kraju se nalazi Valparaiso, i pejzaž je počeo polako da se menja i sve više liči na kontinentalni evropski, sve je nekako postalo zelenije.

Potpuno neverovatno, samo 40 minuta vožnje i klima se potpuno promenila, uticaj okeana se već na oko dao primetiti. Ovaj region je poznat po plantažama avokada, zatim, sortama grožđa kojima prijaju hladniji klimati i lepršavim, laganim i svežijim vinima. Zastali smo tri puta i obišli vinarije Casa del Bosco, Veramonte i Vina Indomita. Degustirali sjajne sovinjone, pinoe, šardonee pa čak i rizlinge i na kraju završili sa prekrasnim penušavcima. Brzo smo krenulu dalje i odlučili da je vreme za obrok. Stali smo kraj puta, gde je bio simpatičan restorančić na otvorenom ispod čisto belih tendi i naručili empanade, preklopljeno testo zapečeno u rerni napunjeno različitim nadevima. Ovaj naš je bio od mlevenog mesa, luka, maslina, tvrdo kuvanih jaja i suvog grožđa. Veoma popularno jelo u Čileu. Nekih 200 metara od restorana ugledali smo organsku farmu krava za proizvodnju mleka i organsku proizvodnju tradicionalnog čileanskog slatkiša manhar. Posle konkretnog valjalo bi i nešto slatko, pomislili smo. Pravi manhar se pravi isključivo od neobranog kravljeg mleka i šećera. "Slatko mleko", kako ga ponekad zovu, se kuva satima i kad je gotovo podseća na karamelu, ali je mnogo kremastije, laganije i jednostavno lepše. Dolina se polako sužavala i pejzaž je počeo da se menja, ulazimo u šumu čileanskih palmi. To je endemska čileanska vrsta i prirodno raste samo tu na ulazu u Valparaiso, karakteriše je visoko, tanko stablo i srednje veliki listovi na vrhu. Posle jedne krivine, iza brda ugledali smo dugo očekivani Valparaiso, zaista oduzima dah. Grad u nimalo pitomim brdima, gusto zbijene kućice u najrazličitijim bojama, kao nabacane jedna na drugu, luka u daljini.

Ponos Čilea, boemski grad, kulturni i umetnički centar, prvo što su doseljenici iz svih krajeva sveta vekovima u nazad ugledali posle dugog putovanja po pučini u potrazi za novim početkom. Ulazak u grad je kroz veoma uske krivudave i strme ulice, prosto nismo verovali da tu život može da bude normalan i lagodan, a zaista je takav. Ambijent iz kolonijalnog perioda, potpuno sačuvan, arhitektura jeste evropska uz, razume se, trunku prepoznatljivog južnoameričkog kiča, ali sve je nekako ljupko, ušuškano i dopadljivo.

Primećujem iznad naših glava prepletene snopove žica od kuće do kuće, koje veoma doprinose autentičnosti nekih starih vremena, a tamo su i dalje jer u vremenu uvođenja struje i telefona jednostavno nije bilo moguće bilo šta od toga ukopati zbog prenatrpanosti i gustine gradnje kuća. Nema velikih šljaštećih reklama, samo ulične svetiljke, fasade kuća obložene drvetom ili obojene jarkim bojama. Tu nećete naići na velike hotele, muzeje i istaknute istorijske spomenike, ceo grad je spomenik i svaka kuća jednako doprinosi autentičnosti, istoriji ovog grada. Ima puno kafea, malih hotela, radionica, suvenirnica, umetničkih galerija. Zamislite kuću sa pet prostorija pretvorenu u hotel, da, jeste malo, ali ambijent tih prostorija vraća u 19. vek, sve je kao što je bilo tada, jedino što govori da ste u 21. veku jesu sijalice i utičnice za struju.

U restoranima možete uživati u najboljim vinima Čilea, tradicionalnim i internacionalnim jelima, plodovima mora, kojih ovde ima u izobilju i popularnom čileanskom aperitivnom koktelu "pisko sauer", a o gostoprimstvu ugostitelja ne treba trošiti reći, njima je to jednostavno u krvi, topli su i druželjubivi. Jedina zamerka je bio kvalitet kafe i nivo kulture ispijanja kafe, ali našali smo rešenje brzo, samo poručite ekstra, ekstra kratki espreso i dobijete pristojnu kafu u kojoj može da se uživa.

Valparaiso je čuveni univerzitetski grad, prepun mladih ljudi koji donose energiju i živahnost ovom starom mestu i to se vidi na svakom koraku. Jugoslovenski emigranti su dali ogroman doprinos izgradnji starog grada i u njihovu čast jedna prelepa ulica danas nosi ime: Jugoslovenska promenada. Poseban osećaj obuzima dok šetate tom ulicom, valjda zbog ponosa što su naši preci učestvovali u stvaranju nečeg ovako lepog. Na kraju dana seli smo u jedan od kafea sa pogledom na celu luku i gledali fascinantan prizor zalaska sunca. Bilo je tu mnogo usidrenih prekookeanskih brodova, čak i brodovi ratne mornarice. Luka je ogromna, a pejzaž nestvaran. Sunce je zašlo, ulična svetla su se odavno upalila, a mesečina je obasjala talase okeana. Nikako nismo želeli da odemo, ostali smo do duboko u noć.

(B92)

 

[crvendac_011]

Čile: lepa zemlja lepih ljudi!

"Pet vodoravno, pustinja u Čileu, sedam slova"! Koliko puta ste se, popunjavajući ukrštenicu u svojim omiljenim dnevnim novinama, sreli sa ovim pitanjem. A odgovor znate - Atakama. Posebna atrakcija, čudo od prizora, neverovatna kombinacija samo tamnoplave boje mora i sivkastožute boje peska - predstavlja izuzetnu dobrodošlicu, ukoliko u Čile ulazite sa severa. Tu počinje i čileanska obala Pacifika, koja se na jug proteže u dužini od oko 4.300 kilometara. "Pridružite " nam se u obilasku ove čudesne zemlje... Tekst: Ljubica Sibinović

U želji da im trgovi budu čisti, a da ipak zadrže golubove, kao sastavni deo svakog gradskog trga, u Santjagu su se dosetili - umesto da svi šetači na trgovima hrane golubove, gradski pekari iznose na ulice velike plehove sa mirišljavim veknama svežeg hleba, da bi golubovi kljucali. Počeli su sa Trgom oružja, koji je najveći i najposećeniji. To se, međutim, nije pokazalo kao veoma uspešno! Golubovi su se preselili na druge trgove. Kako su pekari premeštali svoje hlebove, tako su golubovi napuštali trgove na koje su oni iznošeni. Navikli na slobodu i na one koji ih hrane mrvicama i semenkama, lete kuda hoće. Pekari, ipak, revnosno donose svoje hlebove. Ko će pobediti - ostaje da se vidi. Otkrićemo vam malu tajnu: autor ovog teksta nije odoleo rumenom hrskavom okrajku jedne, još tople, vekne. I da znate, ne razume zašto golubovi odbijaju ovaj obrok.

Inače, opet u želji da sve bude čisto i "kao sa razglednice", kroz sve bronzane spomenike u Santjagu sprovedena je struja niskog napona, da ptice ne bi sletale i, ne daj Bože, obavljale "ono" na glavu nekog velikana.

Uopšteno o Čileu

Čile je, inače, izdužen, prostrt od tropa na severu do skoro samog Antarktika na jugu, skučen između Tihog okeana na zapadu i lanca Anda na istoku, koji ga odvajaju, skoro izoluju, od Bolivije i Argentine. Na severu, u području već pominjanog čuda iz ukrštenice, deli kratku granicu sa Peruom. Od njegove obale, pružaju se na zapad stotine, čak hiljade milja otvorenog mora do prvog kopna. Posetiocu se na momente učini kao kraj sveta.

Ako vaš avion slučajno sleće u Ariki (Arica), malom gradu na severu u Atakami (Atacama), možda ćete i poverovati da ste na kraju sveta; ako posmatrajući iz aviona, putnici sa desne strane letelice vide samo pesak zapljuskivan penušavim talasima Pacifika, a oni sa leve strane samo vrhove Anda, pokrivene večitim snegom, i u daljini - oblacima obavijenu Akonkagvu (Aconcagua), opet ćete poverovati da je to kraj sveta. Takvo ubeđenje je već potpuno ovladalo vama, ako ste odlučili da avionom nadletite Ognjenu zemlju (Tierra del Fuego) i Antarktik.

Lako se, međutim, shvata da niste na kraju sveta. Prestonica Čilea je "najevropskiji" grad Južne Amerike. To je velegrad, veliko moderno "gradilište", ali i "muzej" pod vedrim nebom. Ne možete biti na kraj sveta u zemlji Pabla Nerude i Gabrijele Mistral. Nikako ne može biti kraj sveta u zemlji koja drži 34 procenta svetske proizvodnje bakra i 37 procenata ukupnih svetskih rezervi ovog crvenog metala. Nije kraj u zemlji koja proizvodi tako dobra vina koja prodaje čak i Francuzima. Čile ima još i izuzetno razvijenu drvnu industriju, poljoprivredu koja je u zamahu i zimske sportske centre, sa skijaškim stazama na kojima bi mu pozavidele i neke olimpijske destinacije.

Petnaest miliona Čileanaca, a pet ih živi u prestonici, uspelo je da dovede svoju zemlju na mesto vodećeg ekonomskog faktora Južne Amerike. Čile je lepa zemlja lepih i hrabrih ljudi, koji su izdržali strahote španskog kolonijalizma, rat sa Peruom i Bolivijom oko Atakame, koja im je svima bila potrebna zbog minerala i fosfata, kojima je bogata (setimo se samo lekcija iz hemije o čileanskoj šalitri). Pregurali su Čileanci i smrt voljenog Aljendea, diktaturu hunte i strahovladu Pinočea. Svaka ih je muka okrznula ili dobro ošinula, ali im nije oduzela osmeh sa lica, izuzetnu gostoljubivost i veru u sopstvene snage i rezultate rada.

Čile je zemlja izuzetnog poleta, što se oseća na svakom koraku. Čileanci su vredni, veseli,

istovremeno i moderni i tradicionalni. Čak 95% stanovništva ume da čita i piše, što je najviša stopa u Južnoj Americi. Školovanje je obavezno i dostupno, mada u nekim zabačenim sredinama ima problema sa redovnim pohađanjem nastave. Čile drži do obrazovanja svojih državljana, te je škola i univerziteta, što privatnih, što državnih, sve više. Ipak, fale im inženjeri i svi stručnjaci tehničkih struka, pa ko voli...

Danas, u Čileu ima samo oko 10% stanovnika koji su čisto indioskog porekla. Desetkovani su u vreme španske kolonizacije.

Jedan od prvih istraživača Čilea, Dijego de Almagro, odustao je od njegovog osvajanja već u prvom pokušaju, pošto su njegove trupe bile pobeđene bolestima, na koje je lokalno stanovništvo bilo imuno. Prvi zvanični osvajač Čilea, koji je istrajao i uspeo u svom pokušaju, bio je Pedro de Valdivija.

Poučen Almagrovim iskustvom, ali i bolje opremljen, ušao je u Čile sa severa, iz Argentine, savladao Ande i Atakamu i 1541. godine stigao u dolinu reke Mapočo (Mapocho). Nastavio je na jug i stigao do današnje prestonice. Godine 1553., de Valdivija je ubijen u sukobu sa Mapuče poglavicama, kod Tukapela (Tucapel). Uprkos tome, on se smatra onim koji je postavio temelje čileanske države. Njegovi saborci su dobili ogromna imanja, koja su se ponekad prostirala od Anda (Los Andes) do Pacifika, celom širinom zemlje. To i nije čudno, pošto širina čileanske teritorije malo gde prelazi 180 kilometara. Sistem velikih imanja postaje okosnica tadašnje ekonomije. Poljoprivreda postaje novi "zlatni rudnik" za španske osvajače. Ovi su, međutim, brzo shvatili da je bakar ono što će ih obogatiti, a Čile proslaviti sve do današnjih dana. Zarađivalo se dobro, sa jeftinom radnom snagom domorodaca. Počinje da cveta trgovina, niču nove luke na obali Pacifika. Izdvajaju se najmoćnije porodice. Sve je teklo tako, do konačnog oslobođenja od kolonijalnog jarma, kroz Pacifički rat sa Peruom i Bolivijom, od 1879. do 1883., pa preko bitke sa Mapuče snagama, 1881., do razdora i katastrofa u dvadesetom veku. Čile se dugo i teško oporavljao od vladavine hunte, svakakve infuzije ubrizgavao svojoj ekonomiji, a i naciji generalno, da bi danas ponovo bio razvijen i u naponu snage. Danas Čile posećuju milioni ljudi iz celog sveta, a turizam je veoma važna stavka u prihodu ove zemlje.

Znajući njihovo poreklo, uticaje Inka (pod kojima su bili kao deo velikog carstva), izdržljivost i upornost za vreme kolonijalizma, mrak hunte i netragom nestale, ubijene i za sva vremena unakažene osobe, verujemo da za Čile i Čileance važi ona stara "Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara". Boreći se sa svojim nasleđem, novim svetskim poretkom, raznim objektivnim preprekama, a čvrsto verujući u uspeh i imajući cilj ispred sebe, stvaraju čudo. A u to "čudo" se uverite čak i za onoliko malo vremena, koliko je vaš putopisac tamo proveo.

U nekoj ukrštenici koja nije ona sa početka teksta, i nije iz istih dnevnih novina, pod "tri uspravno" stoji - "glavni grad Čilea, osam slova". Vi odmah, sigurno, upisujete tačan odgovor...

Santjago

Santjago (Santiago de Chile) je lep grad. Najlakše je reći tako. Kratko. Zvuči čak malo oskudno, ali je time rečeno sve, i sve je tačno. Santjago je zaista lep grad. I pre svega - čist. Nećete naći papiriće, kese, konzerve ni opuške, po ulicama i parkovima. Nema polomljenih klupa ni vetrobrana na autobuskim stajalištima; nema prepunih kontejnera niti olupina napuštenih automobila na parkinzima ispred stambenih blokova. Za grad od pet miliona stanovnika, prosto se nameće utisak čistoće, čak i u najudaljenijim predgrađima. Ipak, zagađenje vazduha je nešto što se ne može izbeći. Koliko god da su široke ulice i avenije Santjaga, to nije dovoljno za sve automobile i autobuse koji u saobraćajnim špicevima jure centrom grada. Uprkos tome, gradski prevoz je dobar; nema gužvi na stanicama, a u autobusima koji saobraćaju veoma često, skoro svi sede. No, stanovnici se, ipak, žale. Kada bi se menjali sa nama na samo nekoliko dana, brzo bi naučili šta je nezadovoljstvo, a šta dobar gradski prevoz.

Metro je posebna priča. Ceo grad je njime povezan, vozovi čisti, brzi i tačni. Sedišta u njima nisu polomljena ni izgrebana; nema nepristojnih poruka pored prozora i vrata. Za samo dva-tri dolara, možete se celoga dana voziti po čitavom gradu.

Parkovi Santjaga su nešto što ćete svakako zapamtiti. Čisti i puni cveća, raznog žbunja za koje nikada niste čuli niti verujete da je tu prirodno niklo, liče na dekor iz neke drevne bajke. Drveće je ogromno, širokih krošnji i jakih stabala, čudesnog lišća i još čudesnijih cvetova. Svi parkovi su puni spomenika i umetničkih skulptura, tako da predstavljaju svojevrsne galerije. Ove gradske oaze, koje pružaju sklonište od zagađenog vazduha, pune su ljudi svih uzrasta, rasa i socijalnih grupa. Sede na klupama i čitaju svoje knjige i novine, leže i sunčaju se na tek ošišanoj travi, trče po mekim travnjacima, jureći decu i njihove lopte. Zvuči idilično, ali ko ne veruje - neka pođe tamo i sam se uveri...

Santjago je grad kontrasta. Neveliko staro gradsko jezgro oličeno je u kolonijalnoj arhitekturi i baroku, a oko njega je širi centar, iz vremena procvata trgovine i naglog porasta stanovništva u glavnom gradu. Naravno, ne nedostaju neboderi, tornjevi poslovnih zgrada od betona i stakla, moderni bilbordi i blještavi neon. Tu su i bogati šoping-centri, skupi butici, jeftine robne kuće, i još jeftiniji taksi. Pa pijace, sa izobiljem voća, povrća i plodova mora. A tek vinarije!

Rezidencijalni delovi grada (bilo da u njima stanuje viši sloj srednje klase ili pravi bogataši), liče na novu scenografiju za "Dinastiju" ili "Dalas". Raskošne vile, bokori ruža, bazeni, drvoredima oivičene avenije... Nestvarno. U odnosu na Evropu, pa i na nas, naravno, nekretnine u Santjagu nisu skupe. Čak ni u "Dinastiji" kvadratni metar ne prelazi cenu od 800 (američkih) dolara.

Santjago je i veliko "gradilište". Pošto se centar grada približio industrijskoj zoni, ova se izmešta na novu lokaciju, a fabričke hale i skladišta postaju galerije, restorani, mala pozorišta, čak i stanovi. Iako se baš ne uklapa u opštu predrasudu o Južnoj Americi, oni, Čileanci, mnogo i neumorno rade.

Davne 1541. godine, Pedro de Valdivija je osnovao ovaj grad. Nedugo po osnivanju, bio je skoro sravnjen sa zemljom, u gnevu Mapuče ratnika. Ipak, konsolidujući svoje redove na utvrđenom uzvišenju Santa Lusija, de Valdivija uspeva da povrati primat, i tu počinje uspon Santjaga. U početku spor, skoro neprimetan, ali napredak je ipak tu. Santa Lusija i danas stoji kao spomenik velike pobede. Santjago je uvek bio povezan sa lukama na Pacifiku, posebno sa Valparaisom, koji je bio njegova veza sa velikim svetom. Širi se i napreduje. Od samo 200 kuća i oko 700 naseljenih Španaca i nešto manje domaćeg življa, početkom sedamnaestog veka, dolazi do broja od 115.000, samo između 1865. i 1875. Taj trend se nastavlja do danas. Statistika pokazuje da već od sedamdesetih godina prošlog veka sedamdeset posto Čileanaca živi u gradovima. Migracije ka gradu naročito su bile izražene posle Drugog svetskog rata. A danas, iako je poljoprivreda u ekspanziji, gradsko stanovništvo je u velikoj većini.

Nekoliko tačaka se nikako ne može zaobići, ako šetate Santjagom...

Palata "La Moneda" (Palacio de la Moneda/Palasio de la moneda), predsednička palata. Projekat započet 1788. godine, pod rukovodstvom Hoakina Toeska (Joaquin Toesco), na napuštenoj jezuitskoj farmi, konačno je završen 1805. godine. Isti majstor je obeležio Santjago i Gradskom katedralom (Catedral Metropolitana - Katedral metropolitana) na Trgu oružja (Plaza/Plasa de Armas). "La Moneda" je dobila ime po svojoj prvobitnoj nameni - kovnica novca. Sredinom devetnaestog veka postaje predsednička palata. Poslednji koji je u njoj zaista živeo bio je Karlos Ibanjes del Kampo (Carlos Ibanes del Campo), u svom drugom mandatu, od 1952. do 1958. godine. Posle vojnog udara 1973., palata je bila neupotrebljiva. General Pinoče (Augusto Pinochet) je vladao sa nekih drugih mesta. Godine 1981., palata je rekonstruisana, te su i general Pinoče i predsednici Patrisio Ajluin (Patricio Aylwin) i Eduardo Frej (Eduardo Frei), imali kancelarije u "La Monedi". Danas ima istu namenu. Smena straže pred ovim zdanjem, koje zauzima prostor između Trga slobode (Plaza Libertad) i Trga ustava (Plaza de la Constitucion - Plasa de la konstitusijon), izuzetan je doživljaj ne samo za turiste.

Ipak, veliki deo sveta, najveći deo Čileanaca, a turisti svi redom, ovo mesto doživljavaju kao mesto smrti Salvadora Aljendea (Salvador Allende). Svi žele da se slikaju ispod prozora njegove kancelarije, svi žele da rekonstruišu događaje iz septembra 1973., svi žele da budu bliže njemu, Aljendeu. Obožavan kao otac nacije, borac za ljudska prava, zaštitnik potlačenih, poniženih i uvređenih. Pinočeova vojna hunta, potpomognuta najbogatijim slojevima, kojima se Aljende zamerio onemogućavajući im da i dalje eksploatišu one najbednije, za samo četiri dana zbrisala je jednu blistavu političku karijeru i ugasila je život jednog od najvećih humanista prošlog veka. Tog septembra 1973. upisan u istoriju, Aljende kao da i dalje bdi nad Čileom i svojim dragim sunarodnicima koji svakodnevno donose sveže cveće na spomenik sa njegovim likom, u neposrednoj blizini ulaza u "La Monedu". Naravno, treba reći da je malo onih koji veruju zvaničnoj verziji o samoubistvu.

Gradska katedrala na glavnom Trgu oružja je cvet baroka, kitnjasta ali elegantna, monumentalna spolja i unutra, sa zlatnom ornamentikom, savršenim mermernim podovima i bogatim privatnim kapelama u bočnim brodovima.

Providensija (Providencia) je umetnički, boemski deo Santjaga. Na samoj obali reke Mapočo, sa svojim parkom skulptura i brojnim izložbenim prostorima, privlači pažnju turista, ali i građani Santjaga vole da tu provode vreme. Restorani sa nacionalnom i internacionalnom kuhinjom su ovde uvek puni. Čileanci vole da izlaze u kafane sa prijateljima i porodicom. Šarm Monmartra, nema šta!

Glavna pijaca (Mercado Central - Merkado sentral) je praznik za oči. Tu su neverovatne boje, žive i jarke; neke niste nikada ni naslutili u svojim maštanjima. Ukusi, mirisi, sokovi, voće, povrće, plodovi mora. Najveće moguće lignje, najsitniji mogući račići. Školjke za ukras vaše trpeze i praznik za vašu probavu. Glavna pijaca se ne propušta.

Ne bi trebalo zaobići ni Gradski muzej, Muzej "Santjago", Čileanski muzej prekolumbovske umetnosti, Muzej lepih umetnosti i Muzej solidarnosti "Salvador Aljende".

Naravno, brdo-vidikovac San Kristobal (San Cristobal) mami svojim zelenilom i blještavo belom statuom "Device", postavljenom na vrhu u čast papine posete. Tu na San Kristobalu možete izbliza videti nešto što ima samo u Čileu - "aurikariju" (auricaria). Četinar sitnih igličastih listova i moćnog stabla. Miljenik građevinara i brodograditelja. Na San Kristobalu ih ima malih i mladih, koje želite zaštitnički da prigrlite, ali i onih starih, moćnih, koji streme ka vedrom nebu dok ne završe kao korito neke moderne "Pinte" ili "Ninje".

Sveti Jakov (San Jago) je bio zaštitnik konkvistadora. Kličući njegovo ime, de Valdivijini ljudi su prešli hiljade kilometara i "ognjem i mačem" doneli civilizaciju na ove prostore. Osnovali su ovaj grad i dali mu ime sveca. Santjago je preživeo mnoge nevernike i bezbožnike... Bogohulno bi bilo reći da je - raj. Dovoljno je - Santjago je lep grad!

Valparaiso

Teško da ćete u nekoj ukrštenici, bilo pod uspravno, bilo pod vodoravno, dobiti zadatak - luka u Čileu. Tamo stavljaju obično neke druge. Šteta. Greška sastavljača ukrštenice, jer Valparaiso je velika, važna prometna luka na Pacifiku. Kao osnivača grada, istorija beleži Huana de Savedru (Juan de Savedra), oficira iz trupa Dijega de Almagra, koji je na mestu današnjeg grada sačekivao brodove koji su iz Lime dovozili pojačanje u hrani, ljudstvu i naoružanju. Dobar položaj, sigurno kopneno zaleđe, dobra klima, razvijeno ribarstvo u okolnim seocima, sve to je pogodovalo da se Valparaiso polako razvije u značajnu luku i čileansku vezu sa svetom. I danas putevi bakra i šalitre nezaobilazno vode preko Valparaisa.

Razorni zemljotres iz 1906., uništio je skoro sve iz kolonijalnog perioda, ali je ostalo lepih baroknih zdanja koja i danas čine ponos ovog grada. Ovo je i univerzitetski centar i grad brojnih muzeja, od kojih svakako treba videti Pomorski muzej i Muzej umetnosti Uskršnjih Ostrva (Islas de Pasqua - Islas de paskua). Ovaj poslednji ima značajan broj posetilaca, pošto je dosta komplikovano, a i skupo, stići na sama ostrva. Avion leti samo jednom nedeljno; smeštaj i hrana su na ostrvu skuplji nego na kopnu, pa za one koji vole "mauije" (kamene kipove sa Uskršnjih Ostrva) muzej u Valparaisu širom otvara svoja vrata. U Valparaisu, kao uostalom u celom Čileu, živi velika zajednica Hrvata, iz krajeva naše bivše države. Žitelji Valparaisa zovu svoj grad kratko - Valpo, a s ponosom ističu da je "biser Pacifika" (La Perla del Pacifico - La perla del Pasifiko).

O Pablu Nerudi, koji je živeo u ovom gradu - ovoga puta ni reči. Neka veliki pesnik počiva u miru, zaštićen od "neuviđavnih" turista.

Skoro se nastavljajući na Valparaiso, deleći svoja isturena predgrađa, pruža se uz obalu - Vinja del Mar (Vina del Mar). Ni ovog mesta nema u ukrštenicama, a verovali ili ne, ne zaostaje za Nicom, San Remom, i drugim mondenskim letovalištima. Vinja del Mar jeste pravo letovalište. Prepuna je divnih luksuznih hotela, otmenih restorana, apartmanskih naselja. Kilometri peščanih plaža smenjuju se sa stenama koje su nekada prirodno, po svom nastanku, bile crne, a sada su zbog guana (ptičjeg izmeta, kojeg inače izvoze i zarađuju dosta novca) postale skoro snežnobele. Zato najveću od tih stena meštani popularno zovu "Majkl Džekson". Zabavni parkovi, čak i na samim plažama, mame decu, ali i njihove roditelje. Mirisi okeana i zelenila iz parkova mešaju se sa mirisima iz kuhinja okolnih restorana, i ta čudna mešavina nije neprijatna. Ko voli romantiku, može da se provoza udobnom kočijom po parkovima i starim ulicama. Vožnja nije skupa, a prija i lepo se može videti grad. Plaže su pune, ali se kupaju samo najhrabriji. Ne sme se zaboraviti da temperatura okeana ovde nikada ne prelazi deseti podeljak na Celzijusovoj skali. Vinja del Mar i njegov turistički "bum", dokaz su da se od Čileanaca može mnogo naučiti o turizmu.

Put od ova dva primorska grada, kojih nema u ukrštenicama, do lepog glavnog grada pod "tri uspravno" vodi kroz Centralni Čile, izvanrednim autoputevima, pored kojih se smenjuju vinogradi i plantaže limuna, pomorandži i badema. Sve je savršeno uređeno, svaki pedalj zemlje obrađen; nigde ni travke koja je višak. A samo malo dalje odatle - rudnici bakra, industrija generacije "treći milenijum". U daljini se naziru vrhovi Anda. Na čas se uzdrhti od straha da ćete se probuditi i da će prelepa slika da nestane.

Brojni prirodni rezervati, nacionalni parkovi, okean i Andi, ukusna hrana, dobra muzika, suptilna književnost, ekonomski napredak, a pre svega ljudi koji stoje iza svega toga i u svemu tome - stavljaju Čile nesumnjivo pod: JEDAN USPRAVNO!

(B92)