Član
- Učlanjen(a)
- 28.09.2011
- Poruka
- 0
Оваj текст je био преведен са руског jeзика заjедно Србима и Русима. Нажалост, превод има неке грешке, али надам се, да сте схватите смисао. Оваj текст врло популаран у руском интернету (тзв "рунет") и оригинал може погледати овде: Чеченцы как очиститель русского стержня. Рекомендую!. Комментарии : LiveInternet - Российский Сервис Онлайн-Дневников
или на пример овде: Я родился и вырос в Чечне
Рођен сам и одрастао у Чеченији, тачније у селу Шелковскаjа у Шелковском округуЧеченско-Ингушке аутономне републике. Од раног детињства сусретао сам се са Чеченима. А онда сам схватио колико су јачи од нас у духу. У вртићу је стално долазило до туча између руске и чеченске деце, након чега би родитељи били позвани у вртић. И мама малог Руса би рекла: "Зашто си се потукао, Васjа (Коља, Петја)? Не ради то! То није добро ".
А са друге стране, увек би дошао отац Чечена. Он би ударио свог сина по глави и почео да виче на њега: "Како си се, "джjaлjaб", усудио да изгубиш тучу против смрдљивог Руса, сина алкохоличара и проститутке? Победи га сутра, тако да се онда увек усере од страха кад те види".
У школи су били ретки дани без туча и ја сам се скоро увек борио на страни мањине. И то упркос чињеници да је у мом разреду на пет Чеченима долазило петнаест Словена. И док сам се тукао ја један против њих пет, других четрнаест "поносних Руса" би за то време пажљиво гледало своје ципеле.( У суштини, ако се често возите градским превозом, ову слику би требало да сте имали прилику да видите већ много пута: један силеџија се појави носећи неке мотке у руци и гомила људи у том тренутку одједном постане заинтересована за своје ципеле).
Стално смо били под психолошким притиском, стално Чечени тражили нашу слабост. Када се неко био мало савије, онда се савија даље до краја, тако да све ниже пада и више никад не устане.
Једног дана после школе напали су ме из заседе Ваjнахи из вишег разреда. У борби сам једном од њих поломио главу водоводном цеви. Други су зауставли борбу и спровели ван своје рањене животиње. Следећег дана у моj разред пришли су непознати Чечени и заказао састанак, најављујући да ћемо се борити са ножевима - до смрти. Дошао сам тамо као и њих петнаест - сви одрасли мушкарци. Као резултат ове борбе, био сам одведен у болницу са преломима, али кад сам изашао, срео сам оца момка коме сам сломио главу помоћу цеви. Он ми је рекао: "Ја видим да си ти ратник - не плашиш се смрти. Буди гост у мојој кући. Након тога, дуго смо разговарали. Причао ми је о АДАТ (чеченски племенски обичаји), о образовању, трансформацији чеченских дечака у мушкарце, о чињеници да смо, Руси, али да смо раскинули са својим коренима, престли слушати наше старешине, пити алкохол и да смо седегенерисали у гомилу кукавичких оваца и престали бити нација. Од тог тренутка је и почело моје одрастање.
Касниje је дошло "забавно време". Русе су почели убијати на улици усред бела дана. Својим рођеним очима сам видео како је у реду за хлеб један Рус био окружен Чеченима, од којих је један пљунуо на под и натерао Руса да полиже пљувачку. Када је Рус одбио то да учини, распорили су му стомак ножем. У суседном разреду је док је настава била у току у разред ушао Чечен и одабрао тринајлепше руске ученице и одвео их са собом. Касниje смо сазнали да су девојке биле дате као рођендански поклон локалнимчеченским властима. А joш мало касниje постало је заправо прилично забавно. У село су дошли екстремисти и започели чишћење села од Руса. Ноћу су се понекад могли чути вапаји људи које су силовали и заклали у кући.
И нико није дошао да им помогне.
Свако од њих је био сам, све (време) дрхтећи од страха, али су неки измислили идеолошку основу како би оправдали своj страх: "Моја кућа - моја тврђава". Човек од кога сам први пут чуо тај израз више није жив - његова црева су Чечени окачили на ограду његовоj сопственоj кући. Тако смо ми, кукавички и глупо, убијени један по један. Десетине хиљада Руса је убијено, хиљаде је биле заточене у харемима Чечена, астотине хиљада су побегли из Чеченије само у својим гаћима.
Тако су Чечени одлучили да "руско питање". И успели су у томе само зато што смо били ништавни, пуни срања. Ми смо и даље срање, међутим, више не само у течном стању - почеле су да се појављују у срању и челичне куглице. Када се ове куглице сакупе, дође до Кондопога (то je град, из кога су Руси отералиЧечене 2006. године). Данас су овакви случајеви ретки, али браво, Чечени! Они су прави «доктори за шуме» (ово je jeдан од многобројних назива за вукове у Русиjи). Као резултат њихове културне и образовне мисије у Русији, руске овце ће поново постати људи.
Уопште, људи, који су у свом животу имали контакт са Чеченима, мрзе их због нечега. А после оваквог снимка имају зашто да их мрзе и они који са њима нису дошли уконтакт (одлучио сам да уклоним линк).
Снимак су направили чеченски екстремисти 1999. године за време инвазије групе Басајева у Дагестану. На путу Чечена је била Руска караула, Руси су били заробљени. Наше воjнике Чечени су заклали као овце. А ако сте гледали видео пажљиво, можда сте приметили да су руке везане само једном од њих, коjи је убијен последњи. Неки од њих су могли да устану и направе последњи нагли покрет у своме животу - ако не зграбе непријатеља зубима, па макар се умрети од ножа или митраљезу стајао на ногама. Али, они виде, чују и осећају да ће поред њих њихови пријатељи бити заклани и знајући да ће бити убијени, ипак, и даље бирају смрт оваца. Иста је ситуација и са Русима у Чеченији. Тамо смо се ми Руси понашали на исти начин. И нас су такође заклали. Ја сваком младићу у свом воду, а затим у чети, обавезно да покаже одузети чеченски видео, још мање весели него оваj пример. Моји људи су видели и мучења, и расечене стомаке, и сечење главе са тестером. Сви су пажљиво гледали. Након тога ниједан од њих није могао да замисли да ће бити заробљеник.
...Била je страшна, врло страшна битка, у току коjе су у мом воду остали живи само 6 људи од 19. А када Чечени успешно заузели нашу позициjу, почели да бацају ручне бомбе и ми смо разумели, да ово je краj - тада ja cам увидети прави руски људи. Страх је нестао. Било је смешно бес, одвајање од свега. У њиховоj глави била jeдна мисао: "Командир је замолио да не одступите". Ко je био рањен сам се завио,дао сам себи инекцију примедол (ово је анестетички лек) и наставио сам битку даље. Затим смо срести са Чеченима у ручни боj. И они су почели да беже. То је била преломна тачка битке за Грозниj (главни град у Чечениjи). То је био сукоб између два карактер - руски и чеченски, и ми смо бити чвршће. У том тренутку сам схватио да ми то можемо. Ми имамо унутрашњи тврд штап у нама, треба само очистити оваj штап од срања. У тој битци ухватили смо заробљенике. Гледајући нас, они нису само цвилели - већ су завијали од страха. А касниje нам читали прислушкивању чеченску радиограму - наредбу Дудаjева (вођа чеченски терористи) "руски воjники-извиђачи из 8АК и воjники из специјалних jeдинице ваздушно-десантне снаге у заробљеништво не предузимају али одмах убиje и сахрањивати их као воjници". Ми смо били веома поносни због ове наредбе.
Од тих времена сам посматрао и да обраћао пажњу на експлозиje руског карактера. Динамика промена, у принципу,јесте добра, али доћи до "преобувања" Руса на исправан пут je веома, веома тешко. Таквих "експлозија", на жалост, има много више. Сви заједно погледајте "будућност наде и подршке" нове Русије (одлучио сам да опет уклоним линк). Овде гомилу Руса савија не Чечен, већ само Jермен, и више од тога, и "физички развитак" овог Јермена - није јак (слаб ударац и техника бацања је преслаба, али да победе овце и то је довољно. Сваки човек ће мрзе гледаjући такве видео. Али ово је само прва, најлакша фаза мржње. Касниje долази разумевање да ни Чечени, ни Јермени ни Јевреји, у ствари, нису криви. Дешава нам се само оно што смо сами дозволили. Захвалан сам Чеченима као студент за добру лекцију. Они су ми помогли да видим правог непријатеља - кукавичку овцу и ...., која је населила у мојој глави.
или на пример овде: Я родился и вырос в Чечне
Рођен сам и одрастао у Чеченији, тачније у селу Шелковскаjа у Шелковском округуЧеченско-Ингушке аутономне републике. Од раног детињства сусретао сам се са Чеченима. А онда сам схватио колико су јачи од нас у духу. У вртићу је стално долазило до туча између руске и чеченске деце, након чега би родитељи били позвани у вртић. И мама малог Руса би рекла: "Зашто си се потукао, Васjа (Коља, Петја)? Не ради то! То није добро ".
А са друге стране, увек би дошао отац Чечена. Он би ударио свог сина по глави и почео да виче на њега: "Како си се, "джjaлjaб", усудио да изгубиш тучу против смрдљивог Руса, сина алкохоличара и проститутке? Победи га сутра, тако да се онда увек усере од страха кад те види".
У школи су били ретки дани без туча и ја сам се скоро увек борио на страни мањине. И то упркос чињеници да је у мом разреду на пет Чеченима долазило петнаест Словена. И док сам се тукао ја један против њих пет, других четрнаест "поносних Руса" би за то време пажљиво гледало своје ципеле.( У суштини, ако се често возите градским превозом, ову слику би требало да сте имали прилику да видите већ много пута: један силеџија се појави носећи неке мотке у руци и гомила људи у том тренутку одједном постане заинтересована за своје ципеле).
Стално смо били под психолошким притиском, стално Чечени тражили нашу слабост. Када се неко био мало савије, онда се савија даље до краја, тако да све ниже пада и више никад не устане.
Једног дана после школе напали су ме из заседе Ваjнахи из вишег разреда. У борби сам једном од њих поломио главу водоводном цеви. Други су зауставли борбу и спровели ван своје рањене животиње. Следећег дана у моj разред пришли су непознати Чечени и заказао састанак, најављујући да ћемо се борити са ножевима - до смрти. Дошао сам тамо као и њих петнаест - сви одрасли мушкарци. Као резултат ове борбе, био сам одведен у болницу са преломима, али кад сам изашао, срео сам оца момка коме сам сломио главу помоћу цеви. Он ми је рекао: "Ја видим да си ти ратник - не плашиш се смрти. Буди гост у мојој кући. Након тога, дуго смо разговарали. Причао ми је о АДАТ (чеченски племенски обичаји), о образовању, трансформацији чеченских дечака у мушкарце, о чињеници да смо, Руси, али да смо раскинули са својим коренима, престли слушати наше старешине, пити алкохол и да смо седегенерисали у гомилу кукавичких оваца и престали бити нација. Од тог тренутка је и почело моје одрастање.
Касниje је дошло "забавно време". Русе су почели убијати на улици усред бела дана. Својим рођеним очима сам видео како је у реду за хлеб један Рус био окружен Чеченима, од којих је један пљунуо на под и натерао Руса да полиже пљувачку. Када је Рус одбио то да учини, распорили су му стомак ножем. У суседном разреду је док је настава била у току у разред ушао Чечен и одабрао тринајлепше руске ученице и одвео их са собом. Касниje смо сазнали да су девојке биле дате као рођендански поклон локалнимчеченским властима. А joш мало касниje постало је заправо прилично забавно. У село су дошли екстремисти и започели чишћење села од Руса. Ноћу су се понекад могли чути вапаји људи које су силовали и заклали у кући.
И нико није дошао да им помогне.
Свако од њих је био сам, све (време) дрхтећи од страха, али су неки измислили идеолошку основу како би оправдали своj страх: "Моја кућа - моја тврђава". Човек од кога сам први пут чуо тај израз више није жив - његова црева су Чечени окачили на ограду његовоj сопственоj кући. Тако смо ми, кукавички и глупо, убијени један по један. Десетине хиљада Руса је убијено, хиљаде је биле заточене у харемима Чечена, астотине хиљада су побегли из Чеченије само у својим гаћима.
Тако су Чечени одлучили да "руско питање". И успели су у томе само зато што смо били ништавни, пуни срања. Ми смо и даље срање, међутим, више не само у течном стању - почеле су да се појављују у срању и челичне куглице. Када се ове куглице сакупе, дође до Кондопога (то je град, из кога су Руси отералиЧечене 2006. године). Данас су овакви случајеви ретки, али браво, Чечени! Они су прави «доктори за шуме» (ово je jeдан од многобројних назива за вукове у Русиjи). Као резултат њихове културне и образовне мисије у Русији, руске овце ће поново постати људи.
Уопште, људи, који су у свом животу имали контакт са Чеченима, мрзе их због нечега. А после оваквог снимка имају зашто да их мрзе и они који са њима нису дошли уконтакт (одлучио сам да уклоним линк).
Снимак су направили чеченски екстремисти 1999. године за време инвазије групе Басајева у Дагестану. На путу Чечена је била Руска караула, Руси су били заробљени. Наше воjнике Чечени су заклали као овце. А ако сте гледали видео пажљиво, можда сте приметили да су руке везане само једном од њих, коjи је убијен последњи. Неки од њих су могли да устану и направе последњи нагли покрет у своме животу - ако не зграбе непријатеља зубима, па макар се умрети од ножа или митраљезу стајао на ногама. Али, они виде, чују и осећају да ће поред њих њихови пријатељи бити заклани и знајући да ће бити убијени, ипак, и даље бирају смрт оваца. Иста је ситуација и са Русима у Чеченији. Тамо смо се ми Руси понашали на исти начин. И нас су такође заклали. Ја сваком младићу у свом воду, а затим у чети, обавезно да покаже одузети чеченски видео, још мање весели него оваj пример. Моји људи су видели и мучења, и расечене стомаке, и сечење главе са тестером. Сви су пажљиво гледали. Након тога ниједан од њих није могао да замисли да ће бити заробљеник.
...Била je страшна, врло страшна битка, у току коjе су у мом воду остали живи само 6 људи од 19. А када Чечени успешно заузели нашу позициjу, почели да бацају ручне бомбе и ми смо разумели, да ово je краj - тада ja cам увидети прави руски људи. Страх је нестао. Било је смешно бес, одвајање од свега. У њиховоj глави била jeдна мисао: "Командир је замолио да не одступите". Ко je био рањен сам се завио,дао сам себи инекцију примедол (ово је анестетички лек) и наставио сам битку даље. Затим смо срести са Чеченима у ручни боj. И они су почели да беже. То је била преломна тачка битке за Грозниj (главни град у Чечениjи). То је био сукоб између два карактер - руски и чеченски, и ми смо бити чвршће. У том тренутку сам схватио да ми то можемо. Ми имамо унутрашњи тврд штап у нама, треба само очистити оваj штап од срања. У тој битци ухватили смо заробљенике. Гледајући нас, они нису само цвилели - већ су завијали од страха. А касниje нам читали прислушкивању чеченску радиограму - наредбу Дудаjева (вођа чеченски терористи) "руски воjники-извиђачи из 8АК и воjники из специјалних jeдинице ваздушно-десантне снаге у заробљеништво не предузимају али одмах убиje и сахрањивати их као воjници". Ми смо били веома поносни због ове наредбе.
Од тих времена сам посматрао и да обраћао пажњу на експлозиje руског карактера. Динамика промена, у принципу,јесте добра, али доћи до "преобувања" Руса на исправан пут je веома, веома тешко. Таквих "експлозија", на жалост, има много више. Сви заједно погледајте "будућност наде и подршке" нове Русије (одлучио сам да опет уклоним линк). Овде гомилу Руса савија не Чечен, већ само Jермен, и више од тога, и "физички развитак" овог Јермена - није јак (слаб ударац и техника бацања је преслаба, али да победе овце и то је довољно. Сваки човек ће мрзе гледаjући такве видео. Али ово је само прва, најлакша фаза мржње. Касниje долази разумевање да ни Чечени, ни Јермени ни Јевреји, у ствари, нису криви. Дешава нам се само оно што смо сами дозволили. Захвалан сам Чеченима као студент за добру лекцију. Они су ми помогли да видим правог непријатеља - кукавичку овцу и ...., која је населила у мојој глави.
