Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Četiri decenije od epidemije velikih boginja

  • Začetnik teme sendi
  • Datum pokretanja
sendi

sendi

LEGEND
Četiri decenije od epidemije velikih boginja


Prvi smrtni slučaj u Beogradu nije ni primećen, epidemija otkrivena na Kosovu. – Sećanja lekara i obolelih


Prizori iz karantina: lekari, vakcinacija...

Na današnji dan 1972. godine ekipa virusologa i epidemiologa Instituta za virusologiju i imunologiju „Torlak”, pod elektronskim mikroskopom ugledala je virus variole vere. Najcrnje slutnje su potvrđene: posle 1930. godine Srbija se ponovo suočila sa velikim boginjama. Virus je potvrđen kod obolelog čiji su uzorci stigli iz prizrenske bolnice. To je doprinelo da se rasvetli slučaj drugog pacijenta, koji je nekoliko dana ranije – 10. marta, umro u beogradskoj bolnici, a imao je dijagnozu alergije. Pokazalo se da je i on bio zaražen variolom.

O tim danima za „Politiku” svedoči, primarijus dr Radmilo Petrović, danas u penziji, tada epidemiolog Instituta „Torlak”.

– Negde oko podne, kada smo znali da je virus potvrđen i da je to tajna, pitao sam se da li da kažem supruzi, takođe lekaru. Ipak, ćutao sam, a radio Vašington u 18 sati toga dana objavio je da je potvrđen virus variole vere i da postoji epidemija na Kosovu – priseća se dr Petrović.

Prema zvaničnim podacima u epidemiji je obolelo 175, a umrlo 35 osoba.

– Kakvo je stanje bilo, žrtava je moglo da bude mnogo više. Prva pogrešna pretpostavka je bila da imamo više od 85 odsto vakcinisanog stanovništva, a bilo ga je daleko manje. Druga greška je propust u dijagnozi, koji su napravili dermatolozi, od Đakovice, preko Novog Pazara i Čačka do Beograda – smatrali su da pacijent ima alergiju – kaže dr Petrović.

On se seća da su tada zavladali panika i haos, a i tadašnji rukovodioci su zakazali. Plašili su se i dr Petrovića, koji je uzimao krv za analizu od osoba za koje se sumnjalo da su bolesne, tako je tadašnji ministar zdravlja odbio da se rukuje sa njim. Posle registrovanja većeg broja obolelih na Kosovu počela je masovna vakcinacija: za samo mesec i po dana vakcinu je dobilo 18 miliona ljudi, od 21 milion koliko ih je tada bilo u celoj Jugoslaviji.

– I ovaj broj vakcinisanih govori koliko smo bili u panici i koliko nismo bili sigurni u izvor i puteve širenja epidemije. Zato smo svesno žrtvovali veliki broj osoba koje su mogle da dobiju komplikacije posle vakcinacije. Čak je bilo i umrlih od vakcine – kaže dr Petrović.

Profesor dr Jugoslav Pantić (80), anesteziolog u penziji, kaže za „Politiku” kako se živo seća tih dana kada je kao dežurni lekar u Beogradu zbrinuo pacijenta iz Novog Pazara.



– Kako bolest počinje slično kao grip, sa visokom temperaturom, dobijao je penicilin. Promene na koži proglašene su alergijom. U međuvremenu stiže kod mene zbog krvarenja iz creva. Te noći kada me je sestra pozvala, onako umoran, nisam stavio masku. Imao sam kratke američke slušalice, pa sam bolesniku prišao blizu glave. Taj bliski kontakt bio je koban. Variolom smo se zarazili medicinska sestra, bolničar koji ga je primio, garderober koji ga je presvlačio i ja – mi koji smo bu bili najbliži – kaže dr Pantić.

Pacijent je narednog dana umro.

– Tih dana, tačnije 17. marta, osmog dana od ovog događaja, slavio sam rođendan sinu. Sutradan sam bio dežuran, a osetio sam prve znake bolesti – jezu, drhtavicu, temperaturu i odlučio sam da se više ne vraćam kući. Dobro sam uradio, jer u međuvremenu je stigla sestra Dušica sa mog dežurstva u strašno teškom stanju. Bilo je jasno da je reč o varioli. Odvezena je u planinarski dom „Čarapićev brest” na Avali, gde je bio karantin. Još nije bila proglašavana epidemija i to je bio veliki propust vrha države – smatra dr Pantić.

Kroz dva dana u „Čarapićev brest” odlazi i dr Pantić, a u vožnji do tamo od vozača saznaje da je sestra Dušica umrla.

– Atmosfera u „Čarapićevom brestu” je bila užasna. Niko nije smeo da priđe objektu bliže od 50 metara – kaže dr Pantić.

Po Pantićevim rečima, postojala je totalna medijska blokada:

– Moja žena nije znala šta se zbiva sa mnom, a u novinama tadašnji ministar zdravlja davao je izjave „Variola iza sedam brava”. Moju ženu su zvali tri puta da joj izjave saučešće.

Profesor dr Mihajlo Mitrović, hirurg i dugogodišnji direktor Urgentnog centra, takođe se i danas seća svakog dana provedenog u karantinu, u samoj klinici, na mestu gde se nalazi današnja Urološka klinika u Birčaninovoj ulici.

– Bilo je nervoze i pobune kada su sve hteli da nas prevezu u motel „Hiljadu ruža”. Dobijali smo lek marboran, od kojeg se povraćalo. Ekipe sa Infektivne klinike dolazile su u skafanderima i odvajale one sumnjive – priseća se dr Mitrović.

On kaže da su poseban problem bili kontakti sa porodicama.

– Država je napravila čitav niz propusta. Ulazili smo i u jedan etički problem, kako podeliti lek kojeg nismo dobili u dovoljnoj količini. Svoj lek sam dao supruzi i mom sinu od četiri godine – kaže dr Mitrović.

Politika
 
sendi

sendi

LEGEND
Kako su izgledali poslednji dani variole vere

Kako su izgledali poslednji dani variole vere

V. M. |


Pre četiri decenije u Srbiji je okončana poslednja evropska epidemija velikih boginja. Prema zvaničnim podacima tadašnjih vlasti, zaraženo je bilo 175 ljudi, a umrlo 35


Red za vakcinaciju pred Higijenskim institutom u Beogradu

HODOČAŠĆE Ibrahima Hotija, Albanca iz sela Danjane kod Orahovca, ostaće zabeleženo u istoriji Srbije i Evrope. Vraćajući se sa hadžiluka iz Meke pre četiri decenije, on je doneo virus velikih boginja u Srbiju i započeo poslednju epidemiju variole u Evropi. Prema zvaničnim podacima tadašnjih vlasti, zaraženo je bilo ukupno 175 ljudi, a umrlo 35. U karantinu koji je trajao od 22. marta do 12. aprila bilo je smešteno 263 ljudi. Ibrahim Hoti dobio je najlakši oblik bolesti i preležao ga kao običan grip.

Autobusom Auto-transportnog preduzeća „Transkop“ iz Bitolja, novopečeni hadžija vratio se u Srbiju 15. februara 1972. godine. Nosio je poklone za rodbinu, dve frule za sebe i, ništa ne sluteći, smrtonosni virus koji se u Evropi smatrao iskorenjenim. Sutradan Hotiju je bilo loše, ali je „prehladu“ izneo na nogama. Latif Mumdžić, učitelj iz sela Dobri Dub, nije bio te sreće. Susret sa Hotijem 21. februara platio je glavom.

Desetak dana posle susreta sa hadžijom, Latif je sa visokom temperaturom, povraćanjem, bolovima u stomaku i leđima otišao kod lekara u Novom Pazaru. Kada se pojavio i osip, a stanje pogoršalo, prebacili su ga u Čačak, pa u Beograd. Lečili su ga od alergije na penicilin, sumnjali na krvarenje čira na dvanaestopalačnom crevu... Umro je 10. marta, a na variolu veru niko nije posumnjao. Uskoro se, međutim, sa istim simptomima lekaru obratio i Latifov brat Nedžib, sestričina Ibrahima Hotija i još jedan bračni par iz Danjana. Četiri dana posle Latifove smrti bilo je jasno. Beograd je obavešten da se na Kosovu pojavila variola.

Zvanična potvrda stigla je 22. marta - Nedžib Mumdžić bio je zaražen smrtonosnim virusom. Odmah su formirani karantini u Deramatovenerološkoj i Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, a zatim i na Klinici za infektivne bolesti. Birokratska elita oklevala je da proglasi epidemiju. Variola vera postala je osetljivo pitanje. Strahovalo se da će propasti turistička sezona u Hrvatskoj i Crnoj Gori, ali i od reakcije kosovskih Albanaca, koji bi mogli da shvate da su još jednom označeni kao izazivači nevolja u Jugoslaviji.

Epidemija je zbog toga proglašena tek 25. marta. U strahu, Jugoslavija je stala. Ljudi su se plašili dodira, izbegavali susrete. Vozovi su prazni putovali sa kraja na kraj bivše države. Pred vozilima koja su obolele prevozila u karantin, prolaznici su se sklanjali kao da je i pogled dovoljan da se zaraze.

Glas Amerike prvi put je objavio da je Jugoslavija pod embargom - istina, ovaj je trajao manje od mesec dana. Čitava Evropa u strahu je gledala Jugoslaviju, iz koje joj je pretila davno zaboravljena bolest. Tek poneki lekar iz stare garde koji je imao priliku da vidi velike boginje u prvim decenijama dvadesetog veka znao je sa čime se suočava Jugoslavija, a možda i čitava Evropa. Panika je zahvatila i Nemačku kada se posumnjalo da je jedan kosovski Albanac koji je zemlju napustio pre zvaničnog izbijanja epidemije oboleo od variole.



Bez obzira na to, reakcija države i zdravstvenog sistema bila je u velikoj meri efikasna. Samo za dve nedelje vakcinisana je gotovo čitava populacija Jugoslavije. Glavnu ulogu odigrali su požrtvovani lekari i medicinske sestre, što su neki i platili glavom. Simbol požrtvovanosti postala je medicinska sestra Dušica Spasojević. Dvadesettrogodišnja sestra negovala je Latifa Mumdžića na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu. Umrla je dve nedelje posle njegove smrti i u tajnosti sahranjena u limenom kovčegu. Samo dan kasnije umrla je i njena koleginica Milka Đurašić, koja je Latifa negovala u Čačku. Tokom epidemije obolelo je još troje lekara i jedna medicinska sestra.

Međunarodna zajednica jednodušno je pohvalila uspeh SFRJ u suzbijanju epidemije. Mnogi smatraju da tako efikasna reakacija države danas ne bi bila moguća.


KARANTINI


Oboleli i oni kod kojih je postojala sumnja kasnije su smeštani u karantin u planinarskom domu „Čarapićev brest“ na Avali, a zatim i u motel „1.000 ruža“ podno ove planine. Postojala su još četiri vanbolnička karantina za ljude koji su imali bliski kontakt sa obolelima.

VIRUS U LABORATORIJI
VARIOLA je poznata pod nazivima velike ili crne boginje. Smrtnost od ove teške bolesti iznosi oko 30 odsto. Poslednji slučaj obolevanja zabeležen je u Somaliji 1977. godine. Danas se virus variole čuva samo u dvema laboratorijama na svetu - u Centru za kontrolu i prevenciju bolesti u američkom gradu Atlanta i u Istraživačkom institutu virusologije i biotehnologije „Vektor“ u Koljcovu u Rusiji.

 
ja1973

ja1973

Član
Pažljivo sam pročitao sve što se na internetu može pronaći o epidemiji variole iz 1972. godine. Učitelj Latif je bio prva žrtva. On je na neobjašnjiv način u Đakovici došao u kontakt sa hadžijom Ibrahimom Hotijem. Zna se da je kasnije oboleo i Latifov brat kod koga je Latif boravio dok se lečio u Novom Pazaru. Nigde nije objavljen podatak o svim osobama iz Latifove okoline koji su oboleli, umrli ili preživeli. O tome bi lepo svedočanstvo mogli da daju i meštani sela Dobri Dub u kome je učitelj Latif radio.

Ova tema budi pažnju, jer je u vreme epidemije pre 47 godina država krila ili umanjivala strahote koju je bolest izazvala. Munjevitom akcijom zdravstvenih radnika i milicije posledice su svedene na najmanji moguću meru, ali sam siguran da ima još neispričanih događaja i podataka koji nisu objavljeni.

Činjenica je da bi slična epidemija u današnje vreme odnela mnogo više ljudskih života. Sveobuhvatna vakcinacija bi u današnje vreme bila teško izvodljiva. A o tome ko bi sve i kako izlazio iz karantina ne treba trošiti reči. Bilo, ne ponovilo se.
 
Top