- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
26. 06. 2011.
PRESS
Cepelin, Papagaj, Demija i „bermudski trougao"
Današnje zajapureno izveštavanje najvećih svetskih medija o čuvenom noćnom životu u Beogradu ima snažne temelje u tradiciji glavnog grada bivše Jugoslavije, koji je već skoro pola veka balkanska prestonica zabave... :: Na noćnom provodu u Beogradu i drugim većim gradovima Jugoslavije povlačila se granica između kapitalističkog zapada i socijalističkog istoka, a već od kraja šezdesetih godina kasno uveče se moglo doživeti baš svašta
Ne prođe ni sedam i po nedelja, a neki od vodećih svetskih medija objavi tekst o noćnom životu u Beogradu. Splavovi, ulica Strahinjića bana, Obilićev venac... Sve su to mesta koja se štrikaju na mapama stranaca koji privučeni mnogobrojnim tekstovima žele da isprobaju srpsku prestonicu i to na svim preporučenim toponima slatkog života.Naravno da se sve te lokacije vezuju za leto. Za suficit Celzijusovih podeoka koji prouzrokuju deficit tkanina na telima beogradskih devojaka. Istina je da pravo značenje noćnog života na ušću Save u Dunav staje u dve reči - superženske. I to je tačno, jer blebetanje o toplim ljudima i dobroj hrani je žvaka za ludaka, jer toplih ljudi, rerni, ringli na šporetu nađe se kad zapucaš po Griniču u bilo kom smeru.
Dobrim nogama (ženskim) ponekad se mogu preskočiti vekovi i to što na Slaviji imaš „krezub" trg, a ne fontanu Di Trevi. Ali, nije ni sve u Beogradu stalo na dve (naravno opet ženske) noge. Postoje građevine, objekti, ali noćni život, ili provod, izgleda da je uvek bio ono u šta treba utonuti kao Sava u Dunav.
Zahvaljujući noćnom provodu, Beograd je bio ugraviran na evropskoj „dolče vita" mapi i to od kraja šezdesetih godina. Upravo se na tom noćnom provodu povlačila granica između istočnog i zapadnog carstva, tačnije između kapitalističkog zapada i socijalističkog istoka, razdvojenog do kraja osamdesetih nepropusnim granicama i berlinskim zidom. A osim rokenrola kome je komunistička vlast lupila pečat i dala upotrebnu dozvolu za zabavu mladih Jugoslovena, bilo je i nekoliko drugih „derivata" industrije zabave.
U te propratne stvari spadaju naravno diskoteke. Tek što se ušlo u drugu polovinu šezdesetih godina u Beogradu je krenula sa radom diskoteka „Kod Laze Šećera". Locirana je u porodičnoj kući potomka Jevrema Grujića, a naslonjena na zgradu Ateljea 212.Osnivač prvog klupskog prostora u kome su muškarci gubili đonove i glavu, a devojke štikle i srca, i sve to na podijumu, bio je apostol noćnog života Beograda Lazar Šećerović aka Laza Šećer. Svetleći zraci lajtšoua njegovog kluba odbili su se o disko kuglu i rasejali se po srpskoj prestonici. Diskoteka je napravljena po francuskom etalonu, tačnije po čuvenom pariskom klubu „Kastel".
Muzika je bila po današnjem principu „ctrl + c - ctrl + v" prenesena iz prestižnih londonskih i pariskih diskoteka, dakle top liste koje su puštale glavne radio-stanice na čelu sa Radio Luksemburgom. Međutim, sa nešto manjom brzinom od obrtaja gramofonskog diska, ali ipak brzinom, reagovali su čuvari morala jugoslovenske omladine. Upaljena je crvena lampica i diskoteka je zatvorena. I novine su pričale o diskoteci kao rezervatu u kom omladina usisava loš uticaj zapada.
Ipak, diskoteka je uskoro otvorena, ali samo prilikom tematskih večeri. Tako su i povodom premijere mjuzikla „Kosa" na podijum ovog kluba stigli autori ovog mjuzikla Džejms Rado i Džerom Ragni. To nisu bili jedini slavni gosti iz inostranstva. U ovom prostoru nastupila je i čuvena engleska grupa „Holis", a svoje potpetice je sastrugao na podijumu i čuveni modni kreator Pako Raban. Zanimljivo je da je pre godinu-dve ovaj klupski prostor obnovljen.
Klupska tradicija Beograda nastavljena je u sedamdesetim godinama otvaranjem kultne diskoteke „Cepelin". Za uređenje utrobe diskoteke pobrinuo se čuveni arhitekta Ilija Gligorijević (Ika Florida) koji je iskustvo u sređivanju enterijera klubova stekao u Evropi. On je projektovao čuvenu londonsku diskoteku „Kauntdaun".
Idejni guru „Cepelina" bio je Siniša Nikolić koji će se nekoliko godina kasnije preseliti u London. „Cepelin" je urađen po prototipu londonskih diskoteka. Svako ko je nešto značio u Beogradu morao je biti viđen u ovom klubu na obodu Tašmajdana. Podijum se nije štedeo pa su po socijalističkom principu i zbog velikog interesovanja uvedene dve smene. Popodne je šljakao matine, a uveče je termin bio namenjen starijima. Ne treba nikako pomisliti da je matine bio nekakva igraonica za Titove pionire.
Matine je bio prestižan termin i na njega su dolazile pubertetlije željne dobrog zvuka i zgodnih klinki. U „Cepelinu" je Oliver Mandić napravio žurku na kojoj se iskulirao nakon što je nekoliko sati pre toga razbio sintisajzer u hali „Pionir" i to na čuvenom Bum festivalu. „Cepelin" je ušao i u kadrove čuvenog filma „Nacionalna klasa" u kome su prikazani omladinci koji duvaju lepak.Treba istaći da je droga bila glavni materijal tračeva koji su lansirani za „Cepelin". Poznata je bila žvaka matoraca koji su svojim klincima, a pošto ih nisu uspeli da spreče da idu u „Cepelin", savetovali da paze šta piju jer se u koka-kolu sipa droga. Narkotračevi su opisivali i konzumiranje palačinki filovanih drogom u „Cepelinu". Naravno da to nije imalo veze s mozgom, ali su narkopalačinke zaživele u prvoj džanki-aferi u Beogradu kada je uhapšena ekipa u kojoj je bio slikar i gitarista grupe „Kozmetika" Vladimir Vlaja Jovanović. Bila je ovo udarna vest večernjeg televizijskog Dnevnika u 19 i 30.
Osim diskoteka, kultna mesta u Beogradu bili su i restorani. Izuzmemo li gastroklasiku koja se već decenijama nalazi u Skadarliji („Tri šešira", „Dva bela goluba", „Ima dana", „Dva jelena"...) postojali su restorani s manjom „kilometražom", ali ne i značajem. Čuveni beogradski „bermudski trougao" činile su kafane Šumatovac-Pod lipom - Grmeč.
U pravom „bermudskom trouglu" gubili su se brodovi i avioni, a u ovom beogradskom - galoni. Obilato ubrizgavanje svakojakih alkoholnih derivata i gastroroštiljskih varijanti svojstveno je esnafu koji se ovde skupljao. To su naravno bili novinari, što je potpuno logično jer se kafanski potez ukrštao sa onim novinarskim. U blizini ovih kafana nalazile su se čuvene medijske kuće „Politika", „Borba" i Radio Beograd.Uz novinare idu i zvezde njihovih tekstova, a to su u prvom redu muzičari i glumci. Šumatovac je bio poznat i kao rok kafana. U njoj je oduvek sedela ekipa iz poznatih bendova „Riblje čorbe", „Ju grupe"... i svih onih koji su značili na beogradskoj rok sceni izuzev prve postave prestoničkog novog talasa („Idoli", „Šarlo akrobata", „Električni orgazam") koji nisu žuljali stolice popularne „Šume".
Bora Đorđević je posle jednog puta u London, sa koferima stigao u baštu „Šumatovca", jer je nekada drugi dom važniji od prvog. U bašti „Šume" sedi Dragan Nikolić kao Flojd u filmu „Nacionalna klasa". U bašti „Šume" su sedeli anonimni i poznati posetioci koji su iščašili vratove kada tu jednom prilikom prošla Jelena Tinska u turboseksi izdanju.
Ona nije bila jedini krivac za mnoga iščašenja i padanja sa stolica. Zgodne devojke su se lepile za muzičare pa je njihova ogromna koncentracija u Makedonskoj ulici bila logična jer su tu sedeli rokeri koji su tada bili in.
Danas se na mestu kafane „Pod lipom" nalazi „Pica hat". To je i logično jer se i jedna od prvih picerija nalazila upravo u podrumu „Lipe". Ali to nije bila prva picerija u Beogradu. Lokacija gde će se prvi put razvući čuveni italijanski specijalitet otvorena je na Trgu Marksa i Engelsa, danas Trgu Nikole Pašića. Nju nisu otvorili brkati sicilijanci već PKB. Ipak, naši ljudi su bili kreativni pa je picama ubrizgan i domaći sastojak. U arsenalu su se našli nazivi „šumadinka", „užičanka", a u skladu sa bratstvom i jedinstvom i pica zvana „dalmatinka". Poznata picerija, ali u privatnom vlasništvu, bila je MB.
Među restoranima koji su preživeli tranzicionu metlu nalazi se i „Madera". Ovaj restoran je oduvek bila najvažnija zvezdaška „enklava". Ne samo trenera i fudbalera „crveno-belih" već i njihovih poznatih fanova kao što je to bio glumac Ljuba Tadić. Postoji mit da je semafor ispred ove kafane napravljen po zahtevu poznatog trenera Miljana Miljanića i to da bi mogao bezbedno da pređe ulicu i uđe u „Maderu".
U njoj se prvi put pojavio posle čistke Aleksandar Ranković, srpski komunistički političar i pripadnik čuvenog Brozovog triangla čija su druga dva temena činili Milovan Đilas i Edvard Kardelj. Rankovića je za sto „Madere" pozvao Brana Crnčević.
U staroj Jugoslaviji je gastrointeresna podela bila sledeća: kafići su bili zaštitni znak Zagreba, a kafane Beograda. Ipak, moralo je doći do rušenja tradicije, pa je tako u neposrednoj blizini Knez Mihailove otvoren prvi beogradski kafić „Zlatni papagaj". On je važio za leglo u kome su se skupljali glavni šminkeri grada. Italijanke - frizure, džemperi zavezani rukavima u čvor i oko vrata, pumparice - farmerke bili su prepoznatljivi znaci gradskih šminkera.
„Zlatni papagaj" je važio i za stecište tatinih sinova. Sve to je opisano u pesmi „Zlatni papagaj" beogradskog benda „Električni orgazam" sa stihovima „Zlatni papagaj, tata plaća sve račune, zlatni papagaj, jer mi smo snobovi". Početkom osamdesetih ispred ovog kafića desio se desant pankera, tačnije ogromna tuča između njih i šminkera. Iako je gradska rok ekipa prezirala društvo iz „Papagaja" treba reći da su posetioci ovog kafića bili ko studenti Sorbone u poređenju sa dizelašima koji su se pojavili nekoliko godina kasnije.Osamdesetih je krenula sa radom i čuvena „Akademija" u Rajićevoj ulici. Katakombe Fakulteta likovnih umetnosti postaće jedno od najbitnijih klubova u Evropi, a ubrzo će se naći u vodičima evropskih vodiča za mlade koji putuju po kontinentu i pauze interrejl odiseja koriste za zabavu u prestonici u kojoj su se na trenutak zakočili.
Na bini „Akademije" prašili su pored domaćih i mnogi strani bendovi, kao na primer pank bend „UK Subs" na čijem nastupu je u predvečerje jugoslovenskog rata bačen suzavac i time prekinut nastup ovih buntovnih oldtajmera. „Akademija" se uglavila među najznačajnije beogradske lokacije pribavljajući za sebe epitet eksponata urbanog Beograda. Zato su i bili logični ogromni protesti javnih ličnosti koji su osudili pokušaj zatvaranja ovog kluba.
Preko puta čuvene „demije" nalazio se drugi kultni klupski prostor. Bila je to diskoteka „Zvezda" u kojoj se skupljala šminkersko-džetseterska ekipa ukrašena najboljim prestoničkim ribama. Prvih godina poglavica kluba bio je Boban Petrović, muzičar koji je uveo disko zvuk u Beograd. Kasnije je diskoteku „Zvezda" preuzeo Andrija Drašković.
Boško Buha - Prvi gej klub
Mnogo godina pre parade ponosa u Beogradu se pojavio ilegalni gej klub. Bilo je to u sezoni 1990. /91, a diskoteka se nalazila u pozorištu „Boško Buha" na Trgu republike. Nezvanično gej veče bilo je četvrtkom. Treba reći da je ipak većinu posetilaca činila heteroekipa. Bilo je to mnogo godina pre nego što će pripadnici desničarskih organizacija zahvatom Boška Buhe, ali ne s bombom već kamenom, sačekati učesnike prve parade ponosa.
Branko Rosić
PRESS
Cepelin, Papagaj, Demija i „bermudski trougao"
Današnje zajapureno izveštavanje najvećih svetskih medija o čuvenom noćnom životu u Beogradu ima snažne temelje u tradiciji glavnog grada bivše Jugoslavije, koji je već skoro pola veka balkanska prestonica zabave... :: Na noćnom provodu u Beogradu i drugim većim gradovima Jugoslavije povlačila se granica između kapitalističkog zapada i socijalističkog istoka, a već od kraja šezdesetih godina kasno uveče se moglo doživeti baš svašta
Ne prođe ni sedam i po nedelja, a neki od vodećih svetskih medija objavi tekst o noćnom životu u Beogradu. Splavovi, ulica Strahinjića bana, Obilićev venac... Sve su to mesta koja se štrikaju na mapama stranaca koji privučeni mnogobrojnim tekstovima žele da isprobaju srpsku prestonicu i to na svim preporučenim toponima slatkog života.Naravno da se sve te lokacije vezuju za leto. Za suficit Celzijusovih podeoka koji prouzrokuju deficit tkanina na telima beogradskih devojaka. Istina je da pravo značenje noćnog života na ušću Save u Dunav staje u dve reči - superženske. I to je tačno, jer blebetanje o toplim ljudima i dobroj hrani je žvaka za ludaka, jer toplih ljudi, rerni, ringli na šporetu nađe se kad zapucaš po Griniču u bilo kom smeru.
Dobrim nogama (ženskim) ponekad se mogu preskočiti vekovi i to što na Slaviji imaš „krezub" trg, a ne fontanu Di Trevi. Ali, nije ni sve u Beogradu stalo na dve (naravno opet ženske) noge. Postoje građevine, objekti, ali noćni život, ili provod, izgleda da je uvek bio ono u šta treba utonuti kao Sava u Dunav.
Zahvaljujući noćnom provodu, Beograd je bio ugraviran na evropskoj „dolče vita" mapi i to od kraja šezdesetih godina. Upravo se na tom noćnom provodu povlačila granica između istočnog i zapadnog carstva, tačnije između kapitalističkog zapada i socijalističkog istoka, razdvojenog do kraja osamdesetih nepropusnim granicama i berlinskim zidom. A osim rokenrola kome je komunistička vlast lupila pečat i dala upotrebnu dozvolu za zabavu mladih Jugoslovena, bilo je i nekoliko drugih „derivata" industrije zabave.
U te propratne stvari spadaju naravno diskoteke. Tek što se ušlo u drugu polovinu šezdesetih godina u Beogradu je krenula sa radom diskoteka „Kod Laze Šećera". Locirana je u porodičnoj kući potomka Jevrema Grujića, a naslonjena na zgradu Ateljea 212.Osnivač prvog klupskog prostora u kome su muškarci gubili đonove i glavu, a devojke štikle i srca, i sve to na podijumu, bio je apostol noćnog života Beograda Lazar Šećerović aka Laza Šećer. Svetleći zraci lajtšoua njegovog kluba odbili su se o disko kuglu i rasejali se po srpskoj prestonici. Diskoteka je napravljena po francuskom etalonu, tačnije po čuvenom pariskom klubu „Kastel".
Muzika je bila po današnjem principu „ctrl + c - ctrl + v" prenesena iz prestižnih londonskih i pariskih diskoteka, dakle top liste koje su puštale glavne radio-stanice na čelu sa Radio Luksemburgom. Međutim, sa nešto manjom brzinom od obrtaja gramofonskog diska, ali ipak brzinom, reagovali su čuvari morala jugoslovenske omladine. Upaljena je crvena lampica i diskoteka je zatvorena. I novine su pričale o diskoteci kao rezervatu u kom omladina usisava loš uticaj zapada.
Ipak, diskoteka je uskoro otvorena, ali samo prilikom tematskih večeri. Tako su i povodom premijere mjuzikla „Kosa" na podijum ovog kluba stigli autori ovog mjuzikla Džejms Rado i Džerom Ragni. To nisu bili jedini slavni gosti iz inostranstva. U ovom prostoru nastupila je i čuvena engleska grupa „Holis", a svoje potpetice je sastrugao na podijumu i čuveni modni kreator Pako Raban. Zanimljivo je da je pre godinu-dve ovaj klupski prostor obnovljen.
Klupska tradicija Beograda nastavljena je u sedamdesetim godinama otvaranjem kultne diskoteke „Cepelin". Za uređenje utrobe diskoteke pobrinuo se čuveni arhitekta Ilija Gligorijević (Ika Florida) koji je iskustvo u sređivanju enterijera klubova stekao u Evropi. On je projektovao čuvenu londonsku diskoteku „Kauntdaun".
Idejni guru „Cepelina" bio je Siniša Nikolić koji će se nekoliko godina kasnije preseliti u London. „Cepelin" je urađen po prototipu londonskih diskoteka. Svako ko je nešto značio u Beogradu morao je biti viđen u ovom klubu na obodu Tašmajdana. Podijum se nije štedeo pa su po socijalističkom principu i zbog velikog interesovanja uvedene dve smene. Popodne je šljakao matine, a uveče je termin bio namenjen starijima. Ne treba nikako pomisliti da je matine bio nekakva igraonica za Titove pionire.
Matine je bio prestižan termin i na njega su dolazile pubertetlije željne dobrog zvuka i zgodnih klinki. U „Cepelinu" je Oliver Mandić napravio žurku na kojoj se iskulirao nakon što je nekoliko sati pre toga razbio sintisajzer u hali „Pionir" i to na čuvenom Bum festivalu. „Cepelin" je ušao i u kadrove čuvenog filma „Nacionalna klasa" u kome su prikazani omladinci koji duvaju lepak.Treba istaći da je droga bila glavni materijal tračeva koji su lansirani za „Cepelin". Poznata je bila žvaka matoraca koji su svojim klincima, a pošto ih nisu uspeli da spreče da idu u „Cepelin", savetovali da paze šta piju jer se u koka-kolu sipa droga. Narkotračevi su opisivali i konzumiranje palačinki filovanih drogom u „Cepelinu". Naravno da to nije imalo veze s mozgom, ali su narkopalačinke zaživele u prvoj džanki-aferi u Beogradu kada je uhapšena ekipa u kojoj je bio slikar i gitarista grupe „Kozmetika" Vladimir Vlaja Jovanović. Bila je ovo udarna vest večernjeg televizijskog Dnevnika u 19 i 30.
Osim diskoteka, kultna mesta u Beogradu bili su i restorani. Izuzmemo li gastroklasiku koja se već decenijama nalazi u Skadarliji („Tri šešira", „Dva bela goluba", „Ima dana", „Dva jelena"...) postojali su restorani s manjom „kilometražom", ali ne i značajem. Čuveni beogradski „bermudski trougao" činile su kafane Šumatovac-Pod lipom - Grmeč.
U pravom „bermudskom trouglu" gubili su se brodovi i avioni, a u ovom beogradskom - galoni. Obilato ubrizgavanje svakojakih alkoholnih derivata i gastroroštiljskih varijanti svojstveno je esnafu koji se ovde skupljao. To su naravno bili novinari, što je potpuno logično jer se kafanski potez ukrštao sa onim novinarskim. U blizini ovih kafana nalazile su se čuvene medijske kuće „Politika", „Borba" i Radio Beograd.Uz novinare idu i zvezde njihovih tekstova, a to su u prvom redu muzičari i glumci. Šumatovac je bio poznat i kao rok kafana. U njoj je oduvek sedela ekipa iz poznatih bendova „Riblje čorbe", „Ju grupe"... i svih onih koji su značili na beogradskoj rok sceni izuzev prve postave prestoničkog novog talasa („Idoli", „Šarlo akrobata", „Električni orgazam") koji nisu žuljali stolice popularne „Šume".
Bora Đorđević je posle jednog puta u London, sa koferima stigao u baštu „Šumatovca", jer je nekada drugi dom važniji od prvog. U bašti „Šume" sedi Dragan Nikolić kao Flojd u filmu „Nacionalna klasa". U bašti „Šume" su sedeli anonimni i poznati posetioci koji su iščašili vratove kada tu jednom prilikom prošla Jelena Tinska u turboseksi izdanju.
Ona nije bila jedini krivac za mnoga iščašenja i padanja sa stolica. Zgodne devojke su se lepile za muzičare pa je njihova ogromna koncentracija u Makedonskoj ulici bila logična jer su tu sedeli rokeri koji su tada bili in.
Danas se na mestu kafane „Pod lipom" nalazi „Pica hat". To je i logično jer se i jedna od prvih picerija nalazila upravo u podrumu „Lipe". Ali to nije bila prva picerija u Beogradu. Lokacija gde će se prvi put razvući čuveni italijanski specijalitet otvorena je na Trgu Marksa i Engelsa, danas Trgu Nikole Pašića. Nju nisu otvorili brkati sicilijanci već PKB. Ipak, naši ljudi su bili kreativni pa je picama ubrizgan i domaći sastojak. U arsenalu su se našli nazivi „šumadinka", „užičanka", a u skladu sa bratstvom i jedinstvom i pica zvana „dalmatinka". Poznata picerija, ali u privatnom vlasništvu, bila je MB.
Među restoranima koji su preživeli tranzicionu metlu nalazi se i „Madera". Ovaj restoran je oduvek bila najvažnija zvezdaška „enklava". Ne samo trenera i fudbalera „crveno-belih" već i njihovih poznatih fanova kao što je to bio glumac Ljuba Tadić. Postoji mit da je semafor ispred ove kafane napravljen po zahtevu poznatog trenera Miljana Miljanića i to da bi mogao bezbedno da pređe ulicu i uđe u „Maderu".
U njoj se prvi put pojavio posle čistke Aleksandar Ranković, srpski komunistički političar i pripadnik čuvenog Brozovog triangla čija su druga dva temena činili Milovan Đilas i Edvard Kardelj. Rankovića je za sto „Madere" pozvao Brana Crnčević.
U staroj Jugoslaviji je gastrointeresna podela bila sledeća: kafići su bili zaštitni znak Zagreba, a kafane Beograda. Ipak, moralo je doći do rušenja tradicije, pa je tako u neposrednoj blizini Knez Mihailove otvoren prvi beogradski kafić „Zlatni papagaj". On je važio za leglo u kome su se skupljali glavni šminkeri grada. Italijanke - frizure, džemperi zavezani rukavima u čvor i oko vrata, pumparice - farmerke bili su prepoznatljivi znaci gradskih šminkera.
„Zlatni papagaj" je važio i za stecište tatinih sinova. Sve to je opisano u pesmi „Zlatni papagaj" beogradskog benda „Električni orgazam" sa stihovima „Zlatni papagaj, tata plaća sve račune, zlatni papagaj, jer mi smo snobovi". Početkom osamdesetih ispred ovog kafića desio se desant pankera, tačnije ogromna tuča između njih i šminkera. Iako je gradska rok ekipa prezirala društvo iz „Papagaja" treba reći da su posetioci ovog kafića bili ko studenti Sorbone u poređenju sa dizelašima koji su se pojavili nekoliko godina kasnije.Osamdesetih je krenula sa radom i čuvena „Akademija" u Rajićevoj ulici. Katakombe Fakulteta likovnih umetnosti postaće jedno od najbitnijih klubova u Evropi, a ubrzo će se naći u vodičima evropskih vodiča za mlade koji putuju po kontinentu i pauze interrejl odiseja koriste za zabavu u prestonici u kojoj su se na trenutak zakočili.
Na bini „Akademije" prašili su pored domaćih i mnogi strani bendovi, kao na primer pank bend „UK Subs" na čijem nastupu je u predvečerje jugoslovenskog rata bačen suzavac i time prekinut nastup ovih buntovnih oldtajmera. „Akademija" se uglavila među najznačajnije beogradske lokacije pribavljajući za sebe epitet eksponata urbanog Beograda. Zato su i bili logični ogromni protesti javnih ličnosti koji su osudili pokušaj zatvaranja ovog kluba.
Preko puta čuvene „demije" nalazio se drugi kultni klupski prostor. Bila je to diskoteka „Zvezda" u kojoj se skupljala šminkersko-džetseterska ekipa ukrašena najboljim prestoničkim ribama. Prvih godina poglavica kluba bio je Boban Petrović, muzičar koji je uveo disko zvuk u Beograd. Kasnije je diskoteku „Zvezda" preuzeo Andrija Drašković.
Boško Buha - Prvi gej klub
Mnogo godina pre parade ponosa u Beogradu se pojavio ilegalni gej klub. Bilo je to u sezoni 1990. /91, a diskoteka se nalazila u pozorištu „Boško Buha" na Trgu republike. Nezvanično gej veče bilo je četvrtkom. Treba reći da je ipak većinu posetilaca činila heteroekipa. Bilo je to mnogo godina pre nego što će pripadnici desničarskih organizacija zahvatom Boška Buhe, ali ne s bombom već kamenom, sačekati učesnike prve parade ponosa.
Branko Rosić