- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
BEOGRAD 30. 05. 2010
PRESS
Čelična krila naše armije: Ima li pilota u autobusu
Nekad najprestižnije zanimanje, danas je daleko od glamura, a mnogi letači morali su da nađu novi posao na zemlji, za volanima autobusa i kamiona
PRIZEMLJEN U NAJBOLJIM GODINAMA... Pukovnik Stanislav Stankov nekada je leteo supersoničnim avionima, a sada vozi autobus
Kada biste danas pitali Stanislava Stankova za koliko vremena može da stigne od Beograda do Novog Sada, on bi odgovorio da mu treba oko sat vremena. Da ste mu isto pitanje postavili pre šest godina, odgovorio bi - nekoliko minuta. Ni u jednom slučaju ne bi vas slagao...
Stankov je profesionalni vozač. Okušao se za volanom kamiona i šlepera, a danas vozi autobus u privatnoj firmi. Pre šest godina bio je pilot supersoničnog borbenog aviona Vojske Srbije, a prizemljio se u najzrelijim letačkim godina. Imao je 46 godina i čin pukovnika kada je podneo zahtev za penzionisanje.
Plata oko 1.000 evra
- Otišao sam na lični zahtev. Video sam da od letenja i pilotskog posla nema ništa i da tu više nema perspektive. Bio sam probni pilot na „migu 21" u Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović", nastavnik i instruktor letenja. Imao sam zlatni letački znak, bio sam pilot prve kategorije, a stavili su me da radim u neku kancelariju. To nije posao za mene. Nisam taj tip. Letenje je ono što sam hteo da radim. Odlučio sam da odem. I sad bih se vratio da je to moguće - kaže Stankov, čovek koji je nekad leteo brzinama većim od 2.000 kilometara na sat, a koji danas krstari drumovima Srbije brzinom koja se jedva penje na 80 kilometara na sat.
Njegova životna priča najslikovitije opisuje sunovrat nekad najprestižnijeg zanimanja, koje je bilo san svih dečaka, pa tako i njegov.
- To sam hteo još od malih nogu i imao sam sreću da mi se želja ostvari. Ali, eto, završilo se tako kako se završilo - kaže Stankov.
Pilotska profesija danas je daleko od glamura i sjaja, kakvom je pamtimo iz nekih drugih vremena. Zanimanje pilot sve manje je atraktivno, a slučaj Stanislava Stankova, koji je džojstik zamenio volanom, nije jedini. Osim njega, uhlebljenje van kokpita potražilo je tuce vojnih pilota. Razlozi im se svima svode na isto: više jednostavno nisu mogli da lete ili bar ne onoliko koliko je potrebno da bi ta profesija imala smisla. Postali su višak u jednoj od nekad najelitnijih borbenih avijacija u Evropi, koja je spala na te grane da svako uzletanje aviona postaje pravi luksuz.
O koliko drastičnoj razlici je reč najbolje pokazuje broj časova leta današnjih pilota u poređenju sa vremenom od pre dve decenije. Današnji pilot u rangu majora „namakne" između 300 i 500 sati leta u celoj karijeri, dok je ranije imao daleko više od 1.000 sati.
- Imao sam više naleta kad sam završio akademiju nego što danas imaju moje kolege koje su kapetani i majori - kaže Dušan Buban, koji je takođe otišao u pilotsku penziju, u kojoj je najpre radio u zemaljskoj operativi jedne privatne aviokompanije, a posle toga „svašta".
Jedan od sagovornika Pressa, takođe bivši pilot, kaže da je sredinom devedesetih godina imao više sati leta za godinu nego što danas za isti period ima cela eskadrila koja broji oko 20 aviona. Komandant srpskog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Ranko Živak izjavio da je „cilj u srednjeročnom periodu od 80 do 120 sati", a da je „propisano da pilot dostigne najviši nivo osposobljenosti u periodu od osam godina posle diplomiranja". U poređenju sa avijacijama država iz susedstva stvari izgledaju još lošije. Naš pilot, čija je prosečna plata oko 1.000 evra, prema zvaničnim podacima, godišnje leti između 20 i 45 sati, a njegov kolega iz Bugarske ima više od 120 sati.
Iz borbe na buvljak
- Svaki let našeg pilota ispunjen je strahom jer nije dovoljno utreniran - upozorava bivši pilot Predrag Grandić, koji je ratno vojno vazduhoplovstvo napustio u 48. godini.
Grandić, za razliku od mlađih kolega, pamti i druga vremena.
- Srpski piloti, da bi imali veći broj časova letova, trenažne letove sada obavljaju na „utvi", što je krajnje degradirajuće - kaže Grandić.
Njegovom kolegi Bubanu čak ni letenje „utvom" nije bio problem.
- Nama je svaki čas u vazduhu vredeo iz ljubavi, ali ako nemate čoveka u trenažnom procesu, onda je to problem za ceo sistem, koji se ne može zasnivati na nekoliko sposobnih i uvežbanih pilota koje pokazujemo - kaže naš sagovornik.
Piloti su ostali i bez drugih stvari potrebnih za bolju pripremljenost.
- Ranije smo imali rekreaciju i skijanje na nadmorskoj visini većoj od 1.000 metara, što je bilo obavezno. To je bilo uvedeno iz medicinskih razloga. Odjednom je to ukinuto, a skoro da se niko nije bunio - kaže jedan od sagovornika Pressa.
U letačkom zenitu, u 45. godini, iz vojske je otišao i Bora Zoraja, bivši pilot „miga 29", koji je među kolegama imao najduži let u NATO bombardovanju Srbije. Tokom tog leta, koji je trajao oko 50 minuta, Zoraja je izbegao dve rakete koje su na njega ispaljene. Danas prodaje prozore i vrata i honorarno radi u jednoj građevinskoj firmi.
- Šta da vam kažem, letiš ceo život, želiš to od malih nogu... O nama odluke donose pešadijci, samo da bi smanjili troškove. Imam utisak da namerno gase borbenu avijaciju. Agencija za kontrolu letenja ima smisla samo ako imamo borbenu avijaciju. Ako je ne budemo imali, plaćaćemo nekom drugom za kontrolu našeg vazdušnog prostora, što će nas izaći skuplje nego da imamo svoje avione - zaključuje Zoraja.
U KLASI SA ZLATKOVIM SINOM... Bojan Mikulašek pruža podršku Aleksandru Glušici u teškim trenucima
Pogibija pilota Zlatka Glušice zabrinula sve studente „Jatove" akademije
BEOGRAD - Bojan Mikulašek (21), student „Jatove" pilotske akademije u Vršcu, koji je u klasi sa Aleksandrom Glušicom, sinom pilota Zlatka Glušice, koji je nastradao prošle nedelje u Indiji, kaže da je ova nesreća potresla sve studente koji se pripremaju da budu piloti, ali i njihove roditelje.
Aleksandru, koji je dva dana posle pogibije oca trebalo da polaže prvi stepen pilotske obuke, ispit je odložen, a kolege sa klase mu pružaju podršku u teškim trenucima.
- Aleksandar je sa mnom u klasi i baš smo dobri drugari. Družim se sa njim, kao i svi studenti sa akademije. Pogibija njegovog oca bolno je odjeknula među snama. Aleksandar je dobar student, dečko za primer. Nadam se da stradanje njegovog oca neće promeniti njegovu nameru da bude pilot - priča Mikulašek.
Školovanje 40.000 evra
Pilotsku akademiju mogu da upišu samo najbolji. Na prijemnom ispitu polažu se fizika, matematika i engleski, a obavezan je i lekarski pregled. Svake godine u klasu se primi između pet i 12 studenata. Školovanje traje oko dve godine. Školovanje pilota košta oko 40.000 evra.
Među Bojanovim kolegama na klasi, osim Srba, ima i studenata iz Rumunije, Indije, sa Malte, Malija... „Jatova" akademija je poznata po svetskim standardima, obuci i disciplini, što je uz dobre instruktore jedan od glavnih uslova za školovanje pouzdanih pilota. Upravo je i to razlog što su srpski piloti poštovani i traženi u celom svetu, ali i to što studenti iz drugih država dolaze da se školuju ovde. Pre dve godine na obuci je bilo oko 50 Indijaca.
- U kvalitet obuke na pilotskoj akademiji sam se i sam uverio tokom dosadašnjeg školovanja. Upoznao sam mnogo stranih studenata koji su baš zbog toga došli u Vršac. Kada sam upisao akademiju bilo je nas petoro iz Srbije, a onda su nam se priključile i kolege iz drugih zemalja - kaže budući pilot.
A. MITIĆ
MIODRAG MARKOVIĆ
PRESS
Čelična krila naše armije: Ima li pilota u autobusu
Nekad najprestižnije zanimanje, danas je daleko od glamura, a mnogi letači morali su da nađu novi posao na zemlji, za volanima autobusa i kamiona
PRIZEMLJEN U NAJBOLJIM GODINAMA... Pukovnik Stanislav Stankov nekada je leteo supersoničnim avionima, a sada vozi autobus
Kada biste danas pitali Stanislava Stankova za koliko vremena može da stigne od Beograda do Novog Sada, on bi odgovorio da mu treba oko sat vremena. Da ste mu isto pitanje postavili pre šest godina, odgovorio bi - nekoliko minuta. Ni u jednom slučaju ne bi vas slagao...
Stankov je profesionalni vozač. Okušao se za volanom kamiona i šlepera, a danas vozi autobus u privatnoj firmi. Pre šest godina bio je pilot supersoničnog borbenog aviona Vojske Srbije, a prizemljio se u najzrelijim letačkim godina. Imao je 46 godina i čin pukovnika kada je podneo zahtev za penzionisanje.
Plata oko 1.000 evra
- Otišao sam na lični zahtev. Video sam da od letenja i pilotskog posla nema ništa i da tu više nema perspektive. Bio sam probni pilot na „migu 21" u Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović", nastavnik i instruktor letenja. Imao sam zlatni letački znak, bio sam pilot prve kategorije, a stavili su me da radim u neku kancelariju. To nije posao za mene. Nisam taj tip. Letenje je ono što sam hteo da radim. Odlučio sam da odem. I sad bih se vratio da je to moguće - kaže Stankov, čovek koji je nekad leteo brzinama većim od 2.000 kilometara na sat, a koji danas krstari drumovima Srbije brzinom koja se jedva penje na 80 kilometara na sat.
Njegova životna priča najslikovitije opisuje sunovrat nekad najprestižnijeg zanimanja, koje je bilo san svih dečaka, pa tako i njegov.
- To sam hteo još od malih nogu i imao sam sreću da mi se želja ostvari. Ali, eto, završilo se tako kako se završilo - kaže Stankov.
Pilotska profesija danas je daleko od glamura i sjaja, kakvom je pamtimo iz nekih drugih vremena. Zanimanje pilot sve manje je atraktivno, a slučaj Stanislava Stankova, koji je džojstik zamenio volanom, nije jedini. Osim njega, uhlebljenje van kokpita potražilo je tuce vojnih pilota. Razlozi im se svima svode na isto: više jednostavno nisu mogli da lete ili bar ne onoliko koliko je potrebno da bi ta profesija imala smisla. Postali su višak u jednoj od nekad najelitnijih borbenih avijacija u Evropi, koja je spala na te grane da svako uzletanje aviona postaje pravi luksuz.
O koliko drastičnoj razlici je reč najbolje pokazuje broj časova leta današnjih pilota u poređenju sa vremenom od pre dve decenije. Današnji pilot u rangu majora „namakne" između 300 i 500 sati leta u celoj karijeri, dok je ranije imao daleko više od 1.000 sati.
- Imao sam više naleta kad sam završio akademiju nego što danas imaju moje kolege koje su kapetani i majori - kaže Dušan Buban, koji je takođe otišao u pilotsku penziju, u kojoj je najpre radio u zemaljskoj operativi jedne privatne aviokompanije, a posle toga „svašta".
Jedan od sagovornika Pressa, takođe bivši pilot, kaže da je sredinom devedesetih godina imao više sati leta za godinu nego što danas za isti period ima cela eskadrila koja broji oko 20 aviona. Komandant srpskog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Ranko Živak izjavio da je „cilj u srednjeročnom periodu od 80 do 120 sati", a da je „propisano da pilot dostigne najviši nivo osposobljenosti u periodu od osam godina posle diplomiranja". U poređenju sa avijacijama država iz susedstva stvari izgledaju još lošije. Naš pilot, čija je prosečna plata oko 1.000 evra, prema zvaničnim podacima, godišnje leti između 20 i 45 sati, a njegov kolega iz Bugarske ima više od 120 sati.
Iz borbe na buvljak
- Svaki let našeg pilota ispunjen je strahom jer nije dovoljno utreniran - upozorava bivši pilot Predrag Grandić, koji je ratno vojno vazduhoplovstvo napustio u 48. godini.
Grandić, za razliku od mlađih kolega, pamti i druga vremena.
- Srpski piloti, da bi imali veći broj časova letova, trenažne letove sada obavljaju na „utvi", što je krajnje degradirajuće - kaže Grandić.
Njegovom kolegi Bubanu čak ni letenje „utvom" nije bio problem.
- Nama je svaki čas u vazduhu vredeo iz ljubavi, ali ako nemate čoveka u trenažnom procesu, onda je to problem za ceo sistem, koji se ne može zasnivati na nekoliko sposobnih i uvežbanih pilota koje pokazujemo - kaže naš sagovornik.
Piloti su ostali i bez drugih stvari potrebnih za bolju pripremljenost.
- Ranije smo imali rekreaciju i skijanje na nadmorskoj visini većoj od 1.000 metara, što je bilo obavezno. To je bilo uvedeno iz medicinskih razloga. Odjednom je to ukinuto, a skoro da se niko nije bunio - kaže jedan od sagovornika Pressa.
U letačkom zenitu, u 45. godini, iz vojske je otišao i Bora Zoraja, bivši pilot „miga 29", koji je među kolegama imao najduži let u NATO bombardovanju Srbije. Tokom tog leta, koji je trajao oko 50 minuta, Zoraja je izbegao dve rakete koje su na njega ispaljene. Danas prodaje prozore i vrata i honorarno radi u jednoj građevinskoj firmi.
- Šta da vam kažem, letiš ceo život, želiš to od malih nogu... O nama odluke donose pešadijci, samo da bi smanjili troškove. Imam utisak da namerno gase borbenu avijaciju. Agencija za kontrolu letenja ima smisla samo ako imamo borbenu avijaciju. Ako je ne budemo imali, plaćaćemo nekom drugom za kontrolu našeg vazdušnog prostora, što će nas izaći skuplje nego da imamo svoje avione - zaključuje Zoraja.
U KLASI SA ZLATKOVIM SINOM... Bojan Mikulašek pruža podršku Aleksandru Glušici u teškim trenucima
Pogibija pilota Zlatka Glušice zabrinula sve studente „Jatove" akademije
BEOGRAD - Bojan Mikulašek (21), student „Jatove" pilotske akademije u Vršcu, koji je u klasi sa Aleksandrom Glušicom, sinom pilota Zlatka Glušice, koji je nastradao prošle nedelje u Indiji, kaže da je ova nesreća potresla sve studente koji se pripremaju da budu piloti, ali i njihove roditelje.
Aleksandru, koji je dva dana posle pogibije oca trebalo da polaže prvi stepen pilotske obuke, ispit je odložen, a kolege sa klase mu pružaju podršku u teškim trenucima.
- Aleksandar je sa mnom u klasi i baš smo dobri drugari. Družim se sa njim, kao i svi studenti sa akademije. Pogibija njegovog oca bolno je odjeknula među snama. Aleksandar je dobar student, dečko za primer. Nadam se da stradanje njegovog oca neće promeniti njegovu nameru da bude pilot - priča Mikulašek.
Školovanje 40.000 evra
Pilotsku akademiju mogu da upišu samo najbolji. Na prijemnom ispitu polažu se fizika, matematika i engleski, a obavezan je i lekarski pregled. Svake godine u klasu se primi između pet i 12 studenata. Školovanje traje oko dve godine. Školovanje pilota košta oko 40.000 evra.
Među Bojanovim kolegama na klasi, osim Srba, ima i studenata iz Rumunije, Indije, sa Malte, Malija... „Jatova" akademija je poznata po svetskim standardima, obuci i disciplini, što je uz dobre instruktore jedan od glavnih uslova za školovanje pouzdanih pilota. Upravo je i to razlog što su srpski piloti poštovani i traženi u celom svetu, ali i to što studenti iz drugih država dolaze da se školuju ovde. Pre dve godine na obuci je bilo oko 50 Indijaca.
- U kvalitet obuke na pilotskoj akademiji sam se i sam uverio tokom dosadašnjeg školovanja. Upoznao sam mnogo stranih studenata koji su baš zbog toga došli u Vršac. Kada sam upisao akademiju bilo je nas petoro iz Srbije, a onda su nam se priključile i kolege iz drugih zemalja - kaže budući pilot.
A. MITIĆ
MIODRAG MARKOVIĆ