Čarls Bukovski
- Začetnik teme erinija
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 29.12.2010
- Poruka
- 5
Nisu "Price o sebicnom..." nego "Price o obicnom ludilu" 
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Poslednja izmena:
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.027
Tako je govorio Čarls Bukovski
Autor: MONDO
U znak sećanja na velikog pisca koji je umro pre 20 godina, pročitajte njegovih 20 citata o životu, piću, ženama, toalet papiru...
Jedan od najpoznatijih američkih pisaca i pesnika, simbol "bitnik generacije", preminuo je u martu 1994. od leukemije u 75. godini. Rođen u Nemačkoj, odrastao u Los Anđelesu, proslavio se "pod stare dane" i napisao šest romana i više desetina dela i kolekcija poezije i proze.
Bukovski se celog života borio sa alkoholizmom, odnosno možda je "borio" prejaka reč. Jeste bio hospitalizovan, ali je uglavnom govorio da, uprkos svemu, i dalje voli da pije.
U znak sećanja na 20 godina bez ovog buntovnog glasa moderne književnosti, pročitajte njegovih 20 citata o životu, alkoholu, Paklu, ali i toalet papiru!
Neki ljudi nikada ne polude. Mora da vode užasne živote.
Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.
Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je - uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom. ("Priče o običnom ludilu")
Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.
Ponekad, jednostavno morate da piškite u lavabo.
Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo. ("Žene")
Kada piješ, to je kao da se ubiješ a onda ponovo oživiš. Ja sam tako proživeo 10-15 hiljada života.
Seks je šutiranje Smrti u dupe dok pevate.
Na svetu postoji samoća, toliko velika da se vidi u sporim pokretima kazaljke na satu. ("Ljubav je pas iz Pakla")
Život je onoliko lep koliko mu vi dozvolite da bude. ("Hot water music").
Velika umetnost je sra*e, kupujte takose!
Išao sam u najgore barove u nadi da će me tamo neko ubiti, ali uspeo sam samo opet da se napijem.
Bez književnosti, život je Pakao.
Nikada nisam upoznao čoveka u čijoj bih se koži radije našao. Ako je to zabluda, srećna je.
Pakao svakog čoveka nalazi se na različitom mestu. Moj je iznad i iza mog ruiniranog lica.
Nosim Smrt u levom džepu, nekad je izvadim i pričam sa njom. Ćao dušo, kako si? Kada dolaziš po mene? Biću spreman.
Pisci su očajni ljudi, i kada prestanu da budu očajni, prestanu da budu pisci.
Ne postoji ništa gore nego kad se ise*ete, pružite ruku i shvatite da nemate više toalet papira. Čak i najužasnija ljudska bića na Zemlji zaslužuju da obrišu dupe. ("Factotum")
Neki ljudi vole ono što radite, neki mrze, ali većinu jednostavno zabole za vas.
Ljudi su čudni. Stalno su uznemireni trivijalnostima, ali veliku stvar, kao što je činjenica da traće svoje živote, uopšte ne primećuju.
Autor: MONDO
U znak sećanja na velikog pisca koji je umro pre 20 godina, pročitajte njegovih 20 citata o životu, piću, ženama, toalet papiru...
Jedan od najpoznatijih američkih pisaca i pesnika, simbol "bitnik generacije", preminuo je u martu 1994. od leukemije u 75. godini. Rođen u Nemačkoj, odrastao u Los Anđelesu, proslavio se "pod stare dane" i napisao šest romana i više desetina dela i kolekcija poezije i proze.
Bukovski se celog života borio sa alkoholizmom, odnosno možda je "borio" prejaka reč. Jeste bio hospitalizovan, ali je uglavnom govorio da, uprkos svemu, i dalje voli da pije.
U znak sećanja na 20 godina bez ovog buntovnog glasa moderne književnosti, pročitajte njegovih 20 citata o životu, alkoholu, Paklu, ali i toalet papiru!
Neki ljudi nikada ne polude. Mora da vode užasne živote.
Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.
Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je - uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom. ("Priče o običnom ludilu")
Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.
Ponekad, jednostavno morate da piškite u lavabo.
Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo. ("Žene")
Kada piješ, to je kao da se ubiješ a onda ponovo oživiš. Ja sam tako proživeo 10-15 hiljada života.
Seks je šutiranje Smrti u dupe dok pevate.
Na svetu postoji samoća, toliko velika da se vidi u sporim pokretima kazaljke na satu. ("Ljubav je pas iz Pakla")
Život je onoliko lep koliko mu vi dozvolite da bude. ("Hot water music").
Velika umetnost je sra*e, kupujte takose!
Išao sam u najgore barove u nadi da će me tamo neko ubiti, ali uspeo sam samo opet da se napijem.
Bez književnosti, život je Pakao.
Nikada nisam upoznao čoveka u čijoj bih se koži radije našao. Ako je to zabluda, srećna je.
Pakao svakog čoveka nalazi se na različitom mestu. Moj je iznad i iza mog ruiniranog lica.
Nosim Smrt u levom džepu, nekad je izvadim i pričam sa njom. Ćao dušo, kako si? Kada dolaziš po mene? Biću spreman.
Pisci su očajni ljudi, i kada prestanu da budu očajni, prestanu da budu pisci.
Ne postoji ništa gore nego kad se ise*ete, pružite ruku i shvatite da nemate više toalet papira. Čak i najužasnija ljudska bića na Zemlji zaslužuju da obrišu dupe. ("Factotum")
Neki ljudi vole ono što radite, neki mrze, ali većinu jednostavno zabole za vas.
Ljudi su čudni. Stalno su uznemireni trivijalnostima, ali veliku stvar, kao što je činjenica da traće svoje živote, uopšte ne primećuju.
Član
- Učlanjen(a)
- 06.08.2010
- Poruka
- 171
Za sve one koji nisu imali prilike odgledati ovo ostvarenje, preporučujem vam način kako da relativno kvalitetno (zavisi od ukusa) utrošite 15 minuta ispred ekrana. Ovo su linkovi na kojima možete pogledati kratki film nastao po scenariju jedne Bukijeve priče. Ako ništa drugo, poenta je tu!
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.027
Живот је бајка – Чарлс Буковски
ИСПОВЕСТИ СТАРОГ
„Ако недељу дана не пишем, разболим се. Не могу да ходам, хвата ме вртоглавица, лежим у кревету, повраћам. Морам да куцам. Када би ми одсекли руке, куцао бих ногама”, записао је песник, романописац, при крају живота и сценариста.
Писање је за њега било ваздух, али је говорио да га алкохол одржава у животу. Ретко се дружио с људима, а највише је волео приче симпатичних губитника с улице с којима се поистовећивао. О томе и о властитим животним искуствима највише је писао у прозним делима „Белешке старог покварењака” из 1969. године, „Пошта” (1971), „Фактотум” (1975), „Жене” (1978), „Блудни син” (1982), „Холивуд” (1989), „Палп” (1994), у збиркама кратке прозе „Ђаво је био врућ” и „Приче о обичном лудилу” и многим песмама, у заоставштини од преко педесет књига.
Неисцрпно штиво тешког детињства
Хајнрих Карл Буковски Млађи (у Америци Хенри) рођен је 16. августа 1920. године, у немачком градићу Андернаху. Као двогодишњак са родитељима се сели у САД, у Лос Анђелес. Његов отац, амерички војник, био је врло гадне нарави, а своје незадовољство показивао је батинајући сина. Страх који је Хенри још као дечак осећао претворио га је врло рано у човекомрсца, због чега није имао пријатеља у школи и увек је био предмет шале међу вршњацима. Младалачки изглед нарушиле су му акне, због којих је имао неколико хируршких захвата које је касније било немогуће прекрити. Оне су биле још једна препрека у склапању пријатељства. Описивао их је као „затровани живот који је експлодирао из мене”.
На почетку средње школе, због све озбиљнијег проблема са кожом, остајао је код куће. Дани су му били испуњени одласком у библиотеку. Враћао би се са рукама пуним књига. Почео је да пише приче и кратке есеје. Дивио се писцима који су приче заснивали на снажним јунацима или одметницима. Читао је Дејвида Х. Лоренса, Синклера Луиса, Ернеста Хемингвеја и Џона Дон Пасоса, Шервуда Андерсона. Касније су га занимале мисли филозофа Декарта, Хјума, Сартра…
„Волим те људе. Они увек продрмају овај свет. Кад упоредим те људе са људима које видим како шетају улицом или једу по ресторанима или се појављују на теве-екрану, разлика је тако велика да се нешто грчи у мени и чупа ми утробу.”
Ноћу се искрадао из куће и обилазио барове. Због неугледног лица изгледао је старије и могао је да наручи пиће. Када је једне ноћи припит ушао у кућу, наишао је на оца који је покушао да га удари. Хенри је први пут узвратио, оборивши га на под. Очево физичко злостављање тада је престало. Затворен у ланце породичног насиља и своје физичке неугледности, окренуо се књигама. Једино су га речи чиниле срећним.
„То је била радост! Речи нису биле досадне, биле су ствари које су терале мозак да певуши. Ако их прочиташ и допустиш уму да осети магију, можеш да живиш без бола, с надом, без обзира шта ти се догодило!”
На очево наваљивање уписао је угледну средњу школу где се није уклопио. И даље није имао пријатеље, а девојке су га сматрале одбојним. У доба када му је изглед био толико важан, није успео да своју личност истури у први план. Био је недружељубив и тих. Потпуно несрећан, матурирао је лета 1939. године. На матурско вече није желео да иде јер није имао девојку. Ипак, те ноћи некако се пришуњао школи и кроз прозор посматрао вршњаке како плешу. Тада је обећао себи да ће и он једнога дана бити исто тако срећан.
Скитања и лутања
Роман „Упитај прах” Џона Фантеа за Буковског је било право откриће. Главни јунак романа, двадесетогодишњак у жељи да пише о свакодневном животу и љубави, али без искуства и у једном и у другом, одлази да живи у изнајмљеним хотелским собама где упознаје девојку у коју се заљубљује. Буковски време после средње школе проводи по баровима, опијајући се док машта да је део Фантеовог романа.
„Фанте је био мој Бог. Тај роман је доживотно утицао на моје писање.”
Уз помоћ стипендије, 1939. године уписао се на Градски колеџ Лос Анђелеса. Студирао је новинарство, енглески, економију и политичке науке. У почетку се водио мишљу да ће бити новинар, али је увек имао просечне или слабе оцене. После годину дана био је власник „укора пред искључење”. Већ у јуну 1941. године исписао се са колеџа. За време студирања и даље је живео са родитељима. Када је његов отац открио да на писаћој машини пише приче, уместо студентске радове, избацио му је све ствари на травњак испред куће. Тада почиње његово лутање. Покушао је неколико месеци да ради у фабрикама и магацинима да би преживео. Желео је да истражи Америку како би могао да пише о стварном животу и љубави, као што га је и „учио” лик из Фантеовог романа.
Наредне три године провео је у Њу Орлеансу, Џорџији, Ел Пасу, Сан Франциску, Сент Луису. Живео је по страћарама и монтажним кућама, изнајмљеним хотелским собама. Није имао новца, јер није желео да ради уобичајене послове, због тога је мало јео. У Џорџији је био на ивици да умре од глади. Из очаја, написао је писмо оцу у коме му тражи новац за храну. Уместо новца, као одговор добио је дугачко писмо пуно прекора и негодовања.
У Сан Франциску је радио „посао снова” возећи камион за Црвени крст. Био је окружен младим људима, а радно време било је нешто краће. Стан је изнајмљивао од жене која га је често частила пићем и дозвољавала му да гласно пушта класичну музику. Опијао се, радио и писао. Још од средње школе важио је као неко ко говори и чини оно што се другима чинило неморално и узнемирујуће. Буковски тога доба гласно је подржавао нацизам Адолфа Хитлера и упијао књиге Кнута Хамсуна.
Сент Луис је био следеће одредиште које је одабрао случајно и из досаде, пошто је жмурећи уперио прст на карту Америке. Затворен у своју хотелску собу, писао је кратке приче и слао их угледним часописима. Текстови су му се враћали, а он их је цепао и писао нове. Све док Вит Барнет, уредник њујоршког часописа „Стори”, није обећао Буковском да ће објавити његову причу „Последице дугог одбијања”. Прича говори управо о томе како је Вит Барнет одбио један од текстова Буковског. Писац се, усхићен, сели у Њујорк 1944. године. Машта о плаћању рачуна само од писања. Жели да види своје име одштампано у угледном часопису. Тада је одлучио да ће се потписивати као „Чарлс”, а не као Хенри, јер га је то име превише подсећало на оца. Међутим, прича „Последице дугог одбијања” објављена је на задњим страницама часописа, као занимлљивост. Разочаран њујоршким гостопримством, преселио се у Филаделфију, у потрази за новим надахнућима. Филаделфија је била место пуно духа, седео би у бару по цео дан, а новац би зарађивао чинећи услуге муштеријама кафића. Тих дана није писао.
Поштански службеник
Иако је наредних десет година у својим романима и кратким причама називао „алкохоличарским”, тада је написао и сценарио за филм „Барска мушица”, а већ 1946. године у часопису „Портфолио” објављена му је прва прича „20 захвалница од Каселдауна”. Часопис је објављивао велика имена савремене књижевности као што су Хенри Милер и Џемс Џојс. Исте године објављене су му и две од његових најранијих песама. Песме су већ имале „тематику Буковског”, а објавио их је часопис „Матрикс”. Такав начин писања није одговарао читаоцима „Матрикса”, који су га оценили као збуњујући.
У недоумици чиме би могао да скрати дан, Буковски одлази на хиподром и почиње да се клади. Узбуђење хиподрома и могућност добитка за њега је био нарочит оглед. Одређено време добијао је довољно новца да није морао да ради, па је дао отказ. Међутим, срећа га је убрзо напустила и био је шворц. Остајао је код куће, а Џејн је била приморана да се запосли како би имали довољно новца за храну. Све док није посумњала да Буковски проводи време са другом женом док је она на послу. Тада га је оставила. Више није имао посао, новац, а ни Џејн. То раздобље писац је описао као добро штиво за роман.
У наредних седам година Буковски се оженио, развео, опет се запослио у пошти, а већ 1962. године поново се виђао са Џејн. Она је тада лоше изгледала, алкохол је узео данак. Радила је годинама као собарица у малом хотелу, и то у замену за смештај и пиће. Буковски је знао да не може да јој помогне. Тих неколико недеља искрено је описао у роману „Пошта”. Џејн је умрла у 51. години од рака. Десетак дана после сахране написао је низ песама о болу, од којих је најпознатија „За Џејн, са свом љубављу коју сам дао, али није било довољно”.
Искуство са женама касније је описао је и у роману „Жене”. После првог раскида са Џејн, оженио се Барбаром Фрај, уредницом часописа „Арлекин”, где је Буковски објављивао више пута. Док су били у браку, у њему је био и запослен. После две године брака (1955–1957), Барбара је затруднела, али недуго затим и изгубила дете, за шта је окривила Буковског. Након тога затражила је развод. Сликовито је приказана као лик Џојс у роману „Пошта”. Није губио време после развода, ноћу је радио свој досадан свакидашњи посао у пошти, а дању је писао. Прва књига песама објављена му је 1960. године и звала се „Цвет, песница и зверски јаук”, пуна мрачних песама. Те године многе његове песме објављене су у разним малим часописима. Најзначајнији за каријеру Буковског био је „Аутсајдер”, часопис Џона и Џипси Лу Веба. У првом броју објавили су чак 11 његових песама, заједно са радовима познатих писаца Хенрија Милера или Лоренса Ферлингетија.
После смрти Џејн заправо су га Џон и Џипси Лу Веб извукли из потиштености, јер су му омогућили да објави антологију својих најбољих песама. Књигу су назвали „Узима ми срце у руке”, а на њој су радили ручно, штампајући је на старој машини док је сваки примерак имао потпис Буковског. Објављена је 1963. године и Буковски је тада први пут осетио да је песник.
Између осталих, Чарлс упознаје и Френсис Елизабет Дин (Френсај), мајку јединог детета које је имао. Када су се спријатељили преко писама, песникиња из градића у Масачусетсу почела је све чешће да долази у Лос Анђелес код њега, све док се није преселила. Френсај је родила девојчицу 1964. године коју су назвали Марина. Буковски је био очаран, а Френсај је о њему говорила као о брижном оцу. Међутим, њих двоје никада нису били заљубљени и после годину дана разишли су се уз договор.
Почело је као грешка
Тих година Буковски је много писао. Радио је у пошти, а слободне дане је проводио за писаћом машином. Иронија његове животне приче заправо је у томе да је читавог живота био пијанац који је много писао, а његов труд и рад исплатили су се тек у тренутку када је Џон Мартин, тада још радник једног предузећа за доставу, прочитао његове песме и одлучио да постане издавач. Џон Мартин никада није пио. Он је у Буковском видео глас нове генерације. Отворио је издавачку кућу „Блек спероу прес”, која је објавила све оно што је Буковски написао а да је ваљало. Џон и Буковски били су читавог живота пријатељи, делом и због тога што је Џон одбијао да буде у његовој близини док је припит, али и због тога што је увек осмишљавао нове начине како да писцу заради новац.
Њихово пријатељство тако је и почело. Чарлс је дао отказ у пошти, после 12 година рада, а заузврат је морао да пише, док му Мартин даје месечно довољно новца да преживи. Из тог договора настао је први роман Буковског који почиње реченицом: „Почело је као грешка”. Наиме, роман „Пошта” написао је за свега три недеље. Писац себи није давао предаха и, пошто је завршио први роман, уследили су даљи наслови – „Кладионичар”, збирке песама и разне књижевне вечери на које га је, сада већ његов агент Џон Мартин, наговарао. После скоро читаве деценије у измаглици необјављених речи, роман „Пошта” коначно је објављен 1971. године, уз одличне критике.
Наставио је с писањем, а славан је постао када је омладина с универзитета широм Америке, почела весело да га дочекује на књижевним вечерима, где је писац нерадо читао своје песме. Касније, Буковски је чак повисио хонорар, у нади да ће због високе цене добити мање позива, али се то није десило. Припит би понекад урлао на студете, недолично им одговарао на питања, а онима који су му узвраћали истом мером није придавао значаја. Млада публика га је волела, био им је забаван. Волели су његове романе, као и начин на који је читао своје песме. А за Буковског књижевне вечери су биле само још једна непријатност која ће му бити добро плаћена.
Године 1975. пише „Фактотум”, роман о младом човеку који ради уобичајене послове по малим местима у Америци. Још једно, ако не и најискреније аутобиографско искуство његовог живота, пре него што се запослио у пошти. Роман „Жене” (1978) и књига поезије „Љубав је пас из пакла” следе као тачка коју Буковски ставља на раздобље у којем је писао само о неверним женама и неоствареним љубавима.
Разлог за то је била и млада Линда Ли Бејгл, коју је упознао 1976. године на једној од књижевних вечери. Двадесет година млађа од њега, у мору жена ипак се издвојила. Са њом се „скрасио” и 1985. године су се венчали.
До тад је Буковски већ објавио свој четврти роман „Блудни син”, заснован на детињству и односу с оцем. Постао је много познатији у Европи. Његово писање највише су ценили Немци и Французи, књиге су се продавале у већим тиражима него у Америци.
Досањан „амерички сан”
Свакодневно је уживао у свом „америчком сну” којег се коначно дочепао. Живео је у вили у престижном и тихом градићу, с младом женом и умирујућим звуком писаће машине. Сваки дан проводио је на хиподрому, а ноћ за својим столом уз речи које су клизиле из њега. Написао је сценарио по којем је снимљен филм „Барска мушица”. Заснован је управо на његовом животу и вези са Џејн. Буковског у филму глуми чувени Мики Рурк, а главна женска улога припала је Феј Данавеј. Иако је филм добио осредње критике и сам Буковски није био њиме задовољан, управо га је због ове екранизације шира публика Америке и заволела.
Упкос већ слабијем здрављу, 1988. године написао је роман о снимању филма „Барска мушица”, под називом „Холивуд”, познат као одлична књига о снимању не тако доброг филма.
Следи „Гулаш седамдесетогодишњака”, збирка поезије и прозе. Прва књига коју је написао користећи рачунар била је „Песме последње земаљске ноћи” из 1993. године, једна од његових најбољих збирки.
Последњи роман који је написао зове се „Палп”. На њему је радио скоро три године, с прекидима. Једини роман чија прича није била потпуно аутобиографска. Смишљао је крими причу, а када би наишао на ћорсокак у роману, остављао га је и радио на песмама. Када му је 1993. године установљена леукемија коштане сржи, одлучио је да роман заврши док још може. Под хемиотерапијом, није увек био у стању да пише. Ипак „Палп” је роман који му је посебно значио. Волео је све своје књиге, али је овај роман био метафора живота. То је била једина књига чију је прву верзију изнова написао, јер му се није допала.
Чарлс Буковски је умро 12. марта 1994. године, у карираној кошуљи и јакни са оловкама у горњем џепу.
Фотографије и илустрације из књиге Хауарда Саумса
„У загрљају сулудог живота
– биографијаЧарлсаБуковског”, издање „Red box”, Београд 2012. године
Аутор:
Катарина Стефановић
Извор: Политикин Забавник
ИСПОВЕСТИ СТАРОГ
„Ако недељу дана не пишем, разболим се. Не могу да ходам, хвата ме вртоглавица, лежим у кревету, повраћам. Морам да куцам. Када би ми одсекли руке, куцао бих ногама”, записао је песник, романописац, при крају живота и сценариста.
Писање је за њега било ваздух, али је говорио да га алкохол одржава у животу. Ретко се дружио с људима, а највише је волео приче симпатичних губитника с улице с којима се поистовећивао. О томе и о властитим животним искуствима највише је писао у прозним делима „Белешке старог покварењака” из 1969. године, „Пошта” (1971), „Фактотум” (1975), „Жене” (1978), „Блудни син” (1982), „Холивуд” (1989), „Палп” (1994), у збиркама кратке прозе „Ђаво је био врућ” и „Приче о обичном лудилу” и многим песмама, у заоставштини од преко педесет књига.
Неисцрпно штиво тешког детињства
Хајнрих Карл Буковски Млађи (у Америци Хенри) рођен је 16. августа 1920. године, у немачком градићу Андернаху. Као двогодишњак са родитељима се сели у САД, у Лос Анђелес. Његов отац, амерички војник, био је врло гадне нарави, а своје незадовољство показивао је батинајући сина. Страх који је Хенри још као дечак осећао претворио га је врло рано у човекомрсца, због чега није имао пријатеља у школи и увек је био предмет шале међу вршњацима. Младалачки изглед нарушиле су му акне, због којих је имао неколико хируршких захвата које је касније било немогуће прекрити. Оне су биле још једна препрека у склапању пријатељства. Описивао их је као „затровани живот који је експлодирао из мене”.
На почетку средње школе, због све озбиљнијег проблема са кожом, остајао је код куће. Дани су му били испуњени одласком у библиотеку. Враћао би се са рукама пуним књига. Почео је да пише приче и кратке есеје. Дивио се писцима који су приче заснивали на снажним јунацима или одметницима. Читао је Дејвида Х. Лоренса, Синклера Луиса, Ернеста Хемингвеја и Џона Дон Пасоса, Шервуда Андерсона. Касније су га занимале мисли филозофа Декарта, Хјума, Сартра…
„Волим те људе. Они увек продрмају овај свет. Кад упоредим те људе са људима које видим како шетају улицом или једу по ресторанима или се појављују на теве-екрану, разлика је тако велика да се нешто грчи у мени и чупа ми утробу.”
Ноћу се искрадао из куће и обилазио барове. Због неугледног лица изгледао је старије и могао је да наручи пиће. Када је једне ноћи припит ушао у кућу, наишао је на оца који је покушао да га удари. Хенри је први пут узвратио, оборивши га на под. Очево физичко злостављање тада је престало. Затворен у ланце породичног насиља и своје физичке неугледности, окренуо се књигама. Једино су га речи чиниле срећним.
„То је била радост! Речи нису биле досадне, биле су ствари које су терале мозак да певуши. Ако их прочиташ и допустиш уму да осети магију, можеш да живиш без бола, с надом, без обзира шта ти се догодило!”
На очево наваљивање уписао је угледну средњу школу где се није уклопио. И даље није имао пријатеље, а девојке су га сматрале одбојним. У доба када му је изглед био толико важан, није успео да своју личност истури у први план. Био је недружељубив и тих. Потпуно несрећан, матурирао је лета 1939. године. На матурско вече није желео да иде јер није имао девојку. Ипак, те ноћи некако се пришуњао школи и кроз прозор посматрао вршњаке како плешу. Тада је обећао себи да ће и он једнога дана бити исто тако срећан.
Скитања и лутања
Роман „Упитај прах” Џона Фантеа за Буковског је било право откриће. Главни јунак романа, двадесетогодишњак у жељи да пише о свакодневном животу и љубави, али без искуства и у једном и у другом, одлази да живи у изнајмљеним хотелским собама где упознаје девојку у коју се заљубљује. Буковски време после средње школе проводи по баровима, опијајући се док машта да је део Фантеовог романа.
„Фанте је био мој Бог. Тај роман је доживотно утицао на моје писање.”
Уз помоћ стипендије, 1939. године уписао се на Градски колеџ Лос Анђелеса. Студирао је новинарство, енглески, економију и политичке науке. У почетку се водио мишљу да ће бити новинар, али је увек имао просечне или слабе оцене. После годину дана био је власник „укора пред искључење”. Већ у јуну 1941. године исписао се са колеџа. За време студирања и даље је живео са родитељима. Када је његов отац открио да на писаћој машини пише приче, уместо студентске радове, избацио му је све ствари на травњак испред куће. Тада почиње његово лутање. Покушао је неколико месеци да ради у фабрикама и магацинима да би преживео. Желео је да истражи Америку како би могао да пише о стварном животу и љубави, као што га је и „учио” лик из Фантеовог романа.
Наредне три године провео је у Њу Орлеансу, Џорџији, Ел Пасу, Сан Франциску, Сент Луису. Живео је по страћарама и монтажним кућама, изнајмљеним хотелским собама. Није имао новца, јер није желео да ради уобичајене послове, због тога је мало јео. У Џорџији је био на ивици да умре од глади. Из очаја, написао је писмо оцу у коме му тражи новац за храну. Уместо новца, као одговор добио је дугачко писмо пуно прекора и негодовања.
У Сан Франциску је радио „посао снова” возећи камион за Црвени крст. Био је окружен младим људима, а радно време било је нешто краће. Стан је изнајмљивао од жене која га је често частила пићем и дозвољавала му да гласно пушта класичну музику. Опијао се, радио и писао. Још од средње школе важио је као неко ко говори и чини оно што се другима чинило неморално и узнемирујуће. Буковски тога доба гласно је подржавао нацизам Адолфа Хитлера и упијао књиге Кнута Хамсуна.
Сент Луис је био следеће одредиште које је одабрао случајно и из досаде, пошто је жмурећи уперио прст на карту Америке. Затворен у своју хотелску собу, писао је кратке приче и слао их угледним часописима. Текстови су му се враћали, а он их је цепао и писао нове. Све док Вит Барнет, уредник њујоршког часописа „Стори”, није обећао Буковском да ће објавити његову причу „Последице дугог одбијања”. Прича говори управо о томе како је Вит Барнет одбио један од текстова Буковског. Писац се, усхићен, сели у Њујорк 1944. године. Машта о плаћању рачуна само од писања. Жели да види своје име одштампано у угледном часопису. Тада је одлучио да ће се потписивати као „Чарлс”, а не као Хенри, јер га је то име превише подсећало на оца. Међутим, прича „Последице дугог одбијања” објављена је на задњим страницама часописа, као занимлљивост. Разочаран њујоршким гостопримством, преселио се у Филаделфију, у потрази за новим надахнућима. Филаделфија је била место пуно духа, седео би у бару по цео дан, а новац би зарађивао чинећи услуге муштеријама кафића. Тих дана није писао.
Поштански службеник
Иако је наредних десет година у својим романима и кратким причама називао „алкохоличарским”, тада је написао и сценарио за филм „Барска мушица”, а већ 1946. године у часопису „Портфолио” објављена му је прва прича „20 захвалница од Каселдауна”. Часопис је објављивао велика имена савремене књижевности као што су Хенри Милер и Џемс Џојс. Исте године објављене су му и две од његових најранијих песама. Песме су већ имале „тематику Буковског”, а објавио их је часопис „Матрикс”. Такав начин писања није одговарао читаоцима „Матрикса”, који су га оценили као збуњујући.
У недоумици чиме би могао да скрати дан, Буковски одлази на хиподром и почиње да се клади. Узбуђење хиподрома и могућност добитка за њега је био нарочит оглед. Одређено време добијао је довољно новца да није морао да ради, па је дао отказ. Међутим, срећа га је убрзо напустила и био је шворц. Остајао је код куће, а Џејн је била приморана да се запосли како би имали довољно новца за храну. Све док није посумњала да Буковски проводи време са другом женом док је она на послу. Тада га је оставила. Више није имао посао, новац, а ни Џејн. То раздобље писац је описао као добро штиво за роман.
У наредних седам година Буковски се оженио, развео, опет се запослио у пошти, а већ 1962. године поново се виђао са Џејн. Она је тада лоше изгледала, алкохол је узео данак. Радила је годинама као собарица у малом хотелу, и то у замену за смештај и пиће. Буковски је знао да не може да јој помогне. Тих неколико недеља искрено је описао у роману „Пошта”. Џејн је умрла у 51. години од рака. Десетак дана после сахране написао је низ песама о болу, од којих је најпознатија „За Џејн, са свом љубављу коју сам дао, али није било довољно”.
Искуство са женама касније је описао је и у роману „Жене”. После првог раскида са Џејн, оженио се Барбаром Фрај, уредницом часописа „Арлекин”, где је Буковски објављивао више пута. Док су били у браку, у њему је био и запослен. После две године брака (1955–1957), Барбара је затруднела, али недуго затим и изгубила дете, за шта је окривила Буковског. Након тога затражила је развод. Сликовито је приказана као лик Џојс у роману „Пошта”. Није губио време после развода, ноћу је радио свој досадан свакидашњи посао у пошти, а дању је писао. Прва књига песама објављена му је 1960. године и звала се „Цвет, песница и зверски јаук”, пуна мрачних песама. Те године многе његове песме објављене су у разним малим часописима. Најзначајнији за каријеру Буковског био је „Аутсајдер”, часопис Џона и Џипси Лу Веба. У првом броју објавили су чак 11 његових песама, заједно са радовима познатих писаца Хенрија Милера или Лоренса Ферлингетија.
После смрти Џејн заправо су га Џон и Џипси Лу Веб извукли из потиштености, јер су му омогућили да објави антологију својих најбољих песама. Књигу су назвали „Узима ми срце у руке”, а на њој су радили ручно, штампајући је на старој машини док је сваки примерак имао потпис Буковског. Објављена је 1963. године и Буковски је тада први пут осетио да је песник.
Између осталих, Чарлс упознаје и Френсис Елизабет Дин (Френсај), мајку јединог детета које је имао. Када су се спријатељили преко писама, песникиња из градића у Масачусетсу почела је све чешће да долази у Лос Анђелес код њега, све док се није преселила. Френсај је родила девојчицу 1964. године коју су назвали Марина. Буковски је био очаран, а Френсај је о њему говорила као о брижном оцу. Међутим, њих двоје никада нису били заљубљени и после годину дана разишли су се уз договор.
Почело је као грешка
Тих година Буковски је много писао. Радио је у пошти, а слободне дане је проводио за писаћом машином. Иронија његове животне приче заправо је у томе да је читавог живота био пијанац који је много писао, а његов труд и рад исплатили су се тек у тренутку када је Џон Мартин, тада још радник једног предузећа за доставу, прочитао његове песме и одлучио да постане издавач. Џон Мартин никада није пио. Он је у Буковском видео глас нове генерације. Отворио је издавачку кућу „Блек спероу прес”, која је објавила све оно што је Буковски написао а да је ваљало. Џон и Буковски били су читавог живота пријатељи, делом и због тога што је Џон одбијао да буде у његовој близини док је припит, али и због тога што је увек осмишљавао нове начине како да писцу заради новац.
Њихово пријатељство тако је и почело. Чарлс је дао отказ у пошти, после 12 година рада, а заузврат је морао да пише, док му Мартин даје месечно довољно новца да преживи. Из тог договора настао је први роман Буковског који почиње реченицом: „Почело је као грешка”. Наиме, роман „Пошта” написао је за свега три недеље. Писац себи није давао предаха и, пошто је завршио први роман, уследили су даљи наслови – „Кладионичар”, збирке песама и разне књижевне вечери на које га је, сада већ његов агент Џон Мартин, наговарао. После скоро читаве деценије у измаглици необјављених речи, роман „Пошта” коначно је објављен 1971. године, уз одличне критике.
Наставио је с писањем, а славан је постао када је омладина с универзитета широм Америке, почела весело да га дочекује на књижевним вечерима, где је писац нерадо читао своје песме. Касније, Буковски је чак повисио хонорар, у нади да ће због високе цене добити мање позива, али се то није десило. Припит би понекад урлао на студете, недолично им одговарао на питања, а онима који су му узвраћали истом мером није придавао значаја. Млада публика га је волела, био им је забаван. Волели су његове романе, као и начин на који је читао своје песме. А за Буковског књижевне вечери су биле само још једна непријатност која ће му бити добро плаћена.
Године 1975. пише „Фактотум”, роман о младом човеку који ради уобичајене послове по малим местима у Америци. Још једно, ако не и најискреније аутобиографско искуство његовог живота, пре него што се запослио у пошти. Роман „Жене” (1978) и књига поезије „Љубав је пас из пакла” следе као тачка коју Буковски ставља на раздобље у којем је писао само о неверним женама и неоствареним љубавима.
Разлог за то је била и млада Линда Ли Бејгл, коју је упознао 1976. године на једној од књижевних вечери. Двадесет година млађа од њега, у мору жена ипак се издвојила. Са њом се „скрасио” и 1985. године су се венчали.
До тад је Буковски већ објавио свој четврти роман „Блудни син”, заснован на детињству и односу с оцем. Постао је много познатији у Европи. Његово писање највише су ценили Немци и Французи, књиге су се продавале у већим тиражима него у Америци.
Досањан „амерички сан”
Свакодневно је уживао у свом „америчком сну” којег се коначно дочепао. Живео је у вили у престижном и тихом градићу, с младом женом и умирујућим звуком писаће машине. Сваки дан проводио је на хиподрому, а ноћ за својим столом уз речи које су клизиле из њега. Написао је сценарио по којем је снимљен филм „Барска мушица”. Заснован је управо на његовом животу и вези са Џејн. Буковског у филму глуми чувени Мики Рурк, а главна женска улога припала је Феј Данавеј. Иако је филм добио осредње критике и сам Буковски није био њиме задовољан, управо га је због ове екранизације шира публика Америке и заволела.
Упкос већ слабијем здрављу, 1988. године написао је роман о снимању филма „Барска мушица”, под називом „Холивуд”, познат као одлична књига о снимању не тако доброг филма.
Следи „Гулаш седамдесетогодишњака”, збирка поезије и прозе. Прва књига коју је написао користећи рачунар била је „Песме последње земаљске ноћи” из 1993. године, једна од његових најбољих збирки.
Последњи роман који је написао зове се „Палп”. На њему је радио скоро три године, с прекидима. Једини роман чија прича није била потпуно аутобиографска. Смишљао је крими причу, а када би наишао на ћорсокак у роману, остављао га је и радио на песмама. Када му је 1993. године установљена леукемија коштане сржи, одлучио је да роман заврши док још може. Под хемиотерапијом, није увек био у стању да пише. Ипак „Палп” је роман који му је посебно значио. Волео је све своје књиге, али је овај роман био метафора живота. То је била једина књига чију је прву верзију изнова написао, јер му се није допала.
Чарлс Буковски је умро 12. марта 1994. године, у карираној кошуљи и јакни са оловкама у горњем џепу.
Фотографије и илустрације из књиге Хауарда Саумса
„У загрљају сулудог живота
– биографијаЧарлсаБуковског”, издање „Red box”, Београд 2012. године
Аутор:
Катарина Стефановић
Извор: Политикин Забавник
Član
- Učlanjen(a)
- 27.01.2011
- Poruka
- 306
Sreća
Sreća - Čarls Bukovski
nekada
smo bili mladi
za ovom mašinom…
pili
pušili
kucali
bilo je to
najlepše
čudesno
vreme
i sad je
osim što sada
umesto
da idemo u susret
vremenu
ono ide u susret
nama
čineći da se svaka reč
utiskuje
u papir
jasno
brzo
teško
ispunjavajući
prostor
koji se zatvara.
________________________
Luck
once
we were young
at this
machine…
drinking
smoking
typing
it was a most
splendid
miraculous
time
still
is
only now
instead of
moving toward
time
it
moves toward
us
makes each word
drill
into the
paper
clear
fast
hard
- iz Septuagenarian Stew: Stories & Poems, 1990./prevod preuzet sa sajta prelepapoezija.com
Sreća - Čarls Bukovski
nekada
smo bili mladi
za ovom mašinom…
pili
pušili
kucali
bilo je to
najlepše
čudesno
vreme
i sad je
osim što sada
umesto
da idemo u susret
vremenu
ono ide u susret
nama
čineći da se svaka reč
utiskuje
u papir
jasno
brzo
teško
ispunjavajući
prostor
koji se zatvara.
________________________
Luck
once
we were young
at this
machine…
drinking
smoking
typing
it was a most
splendid
miraculous
time
still
is
only now
instead of
moving toward
time
it
moves toward
us
makes each word
drill
into the
paper
clear
fast
hard
- iz Septuagenarian Stew: Stories & Poems, 1990./prevod preuzet sa sajta prelepapoezija.com
Poslednja izmena:
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.027
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.027
Pre 22 godine je umro Bukovski, a ovo su njegove najsočnije misli o ljubavi, seksu i ženama
On je bio perverznjak i genije koji je mnoge klince koji su mrzeli školu navukao na književnost.
1. Seks je šutiranje smrti u dupe dok pevate.
2. Ja ih zovem mašine za zavođenje. Nikada im nije sve potaman kada su s nekim. Kad krene svo to ludilo oko tebe ...zaboravi. Samo izađem, sednem u kola i odem. Bilo gde. Odem negde na kafu. Bilo gde. Sve samo ne još jedno žensko stvorenje. Pretpostavljam da su jednostavno drugačije stvorene, zar ne? Jer kada ih uhvati histerija...onda totalno polude. Prosto moraš da odeš ali one to ne shvataju. (Uobičajeni ženski vrisak) KUDA SI KRENUO? Idem u pizdu materinu bejbi!
3. Bio sam sentimentalan oko mnogo stvari; ženske cipele ispod kreveta; šnala za kosu ostavljena na ormaru; način na koji su rekle "Idem da piškim"; mašne za kosu; hodanje sa njima bulevarom u pola dva po podne; samo dvoje ljudi hodaju zajedno; duge noći napijanja i pušenja; razgovora; rasprava; razmišljanja o samoubistvu; osećati se dobro dok jedemo zajedno; šale; smeh iz čista mira; osećanje da je čudo u vazduhu; biti zajedno u parkiranom autu; upoređivanje prošlih ljubavi u tri ujutro; kada ti kaže da hrčeš; kada čuješ da ona hrče; majke; kćeri; sinovi; mačke; psi; ponekad smrt i ponekad razvod; ali uvek nastaviti, uvek prozreti; čitati novine sam u sendvič baru i osećati vrtoglavicu zato što je sad udata za zubara koji ima koeficijent inteligencije 95; trke konja; parkovi; izleti u park; čak zatvori; njeni glupavi prijatelji; tvoji glupavi prijatelji; tvoje šljokanje; njeno plesanje; tvoj flert; njen flert; njene tablete; tvoje jebanje sa strane, a ona radi isto to; spavanje zajedno.
4. Vi momci možete zadržati svoje device. Meni dajte stariju zgodnu ženu u visokim potpeticama, sa guzovima koji su zaboravili da ostare.
5. Ali ponekad, pojavi se žena u punom cvatu, buja iz svoje haljine… stvor seksa, prokletstvo, kraj svega.
6. Oduvek sam se divio ljudima koji jako vole, onako svim svojim bićem. Možda zato što ja nikad nisam bio tako voljen ili možda zato što ja jedino tako i umem da volim.
7. Kad se žena jednom okrene protiv tebe pusti sve u materinu... Ona te još možda i voli, ali se u njima nešto preokrene. A onda kad se preokrene, mogu te gledati kako crkavaš u jarku, pa još te pregaziti autom i na tebe pljunuti.
8. Nisam mislilac, svaka žena je drukčija. U osnovi, kao da su kombinacija najboljeg i najgoreg, i čarobne i užasne. Sve u svemu, drago mi je što postoje. One nežnije se bolje jebu, zaista, i kad si neko vreme u njihovoj blizini, izgledaju divne, jer su stvarno takve.
9. Kad ljubav postane zapovest, mržnja može postati užitak.
10. Bonus:
"Kada zaćutim i odem, to ne znaći da si pobedio, to samo znači da nisi vredan mog vremena"
(Balkan Press)
On je bio perverznjak i genije koji je mnoge klince koji su mrzeli školu navukao na književnost.
1. Seks je šutiranje smrti u dupe dok pevate.
2. Ja ih zovem mašine za zavođenje. Nikada im nije sve potaman kada su s nekim. Kad krene svo to ludilo oko tebe ...zaboravi. Samo izađem, sednem u kola i odem. Bilo gde. Odem negde na kafu. Bilo gde. Sve samo ne još jedno žensko stvorenje. Pretpostavljam da su jednostavno drugačije stvorene, zar ne? Jer kada ih uhvati histerija...onda totalno polude. Prosto moraš da odeš ali one to ne shvataju. (Uobičajeni ženski vrisak) KUDA SI KRENUO? Idem u pizdu materinu bejbi!
3. Bio sam sentimentalan oko mnogo stvari; ženske cipele ispod kreveta; šnala za kosu ostavljena na ormaru; način na koji su rekle "Idem da piškim"; mašne za kosu; hodanje sa njima bulevarom u pola dva po podne; samo dvoje ljudi hodaju zajedno; duge noći napijanja i pušenja; razgovora; rasprava; razmišljanja o samoubistvu; osećati se dobro dok jedemo zajedno; šale; smeh iz čista mira; osećanje da je čudo u vazduhu; biti zajedno u parkiranom autu; upoređivanje prošlih ljubavi u tri ujutro; kada ti kaže da hrčeš; kada čuješ da ona hrče; majke; kćeri; sinovi; mačke; psi; ponekad smrt i ponekad razvod; ali uvek nastaviti, uvek prozreti; čitati novine sam u sendvič baru i osećati vrtoglavicu zato što je sad udata za zubara koji ima koeficijent inteligencije 95; trke konja; parkovi; izleti u park; čak zatvori; njeni glupavi prijatelji; tvoji glupavi prijatelji; tvoje šljokanje; njeno plesanje; tvoj flert; njen flert; njene tablete; tvoje jebanje sa strane, a ona radi isto to; spavanje zajedno.
4. Vi momci možete zadržati svoje device. Meni dajte stariju zgodnu ženu u visokim potpeticama, sa guzovima koji su zaboravili da ostare.
5. Ali ponekad, pojavi se žena u punom cvatu, buja iz svoje haljine… stvor seksa, prokletstvo, kraj svega.
6. Oduvek sam se divio ljudima koji jako vole, onako svim svojim bićem. Možda zato što ja nikad nisam bio tako voljen ili možda zato što ja jedino tako i umem da volim.
7. Kad se žena jednom okrene protiv tebe pusti sve u materinu... Ona te još možda i voli, ali se u njima nešto preokrene. A onda kad se preokrene, mogu te gledati kako crkavaš u jarku, pa još te pregaziti autom i na tebe pljunuti.
8. Nisam mislilac, svaka žena je drukčija. U osnovi, kao da su kombinacija najboljeg i najgoreg, i čarobne i užasne. Sve u svemu, drago mi je što postoje. One nežnije se bolje jebu, zaista, i kad si neko vreme u njihovoj blizini, izgledaju divne, jer su stvarno takve.
9. Kad ljubav postane zapovest, mržnja može postati užitak.
10. Bonus:
"Kada zaćutim i odem, to ne znaći da si pobedio, to samo znači da nisi vredan mog vremena"
(Balkan Press)
Član
- Učlanjen(a)
- 27.01.2011
- Poruka
- 306
PUT
Put
usmrćeni u sporednim ulicama sveta,
promrzli pod zastavama,
taoci svojih žena,
odgajani u mraku za mrak -
rigamo u zapušene šolje
u bednim sobama
punim bubašvaba i miševa.
nije čudo što retko pevamo
danju ili u podne ili noću...
besmisleni ratovi,
besmislene godine
besmislene ljubavi
i pitaju nas:
zašto pijete toliko?
eto, izgleda da su dani
stvoreni da budu straćeni,
godine i ljubavi stvorene su
da budu straćene,
ne možemo da plačemo,
i to pomaže smejanju -
to je kao izbacivanje snova,
ideala, otrova.
Ne tražite od nas da pevamo,
smejanje je naša pesma
jer sve je samo užasna šala.
Isus bolje da se smejao na krstu,
to bi okamenilo njegove ubice.
Sada ima vise ubica nego ikad
i ja pišem pesme za njih.
usmrćeni u sporednim ulicama sveta,
promrzli pod zastavama,
taoci svojih žena,
odgajani u mraku za mrak -
rigamo u zapušene šolje
u bednim sobama
punim bubašvaba i miševa.
nije čudo što retko pevamo
danju ili u podne ili noću...
besmisleni ratovi,
besmislene godine
besmislene ljubavi
i pitaju nas:
zašto pijete toliko?
eto, izgleda da su dani
stvoreni da budu straćeni,
godine i ljubavi stvorene su
da budu straćene,
ne možemo da plačemo,
i to pomaže smejanju -
to je kao izbacivanje snova,
ideala, otrova.
Ne tražite od nas da pevamo,
smejanje je naša pesma
jer sve je samo užasna šala.
Isus bolje da se smejao na krstu,
to bi okamenilo njegove ubice.
Sada ima vise ubica nego ikad
i ja pišem pesme za njih.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.027
