Šta je novo?

Branko Miljković

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Dok budes pevao

Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće

U susret jetkom voću
I podsmešljivoj rosi
Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi.

 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.679
STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (1)

STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (1)

Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu

– Vladimir Bogdanović svedoči o susretu sa Brankom Miljkovićem u zagrebačkom „Kavkazu” u noći hapšenja pesnika
Ove godine navršilo se pedeset godina od samoubistva ili ubistva Branka Miljkovića, jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika 20. veka. U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.
U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč”, Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom”. Tanasije Mladenović, međutim, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika.
U prilici smo da objavimo ekskluzivno svedočenje Vladimira Bogdanovića (1940), slikara i književnika iz Novog Sada, koji se sa Brankom Miljkovićem družio u Zagrebu i poslednji ga video pre njegovog tragičnog kraja.
S Brankom Miljkovićem upoznao ga je Dragan Milivojević, Srbin, Beograđanin, glumac Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Brzo su se sprijateljili, često su sedeli u Kazališnoj kavani, koju su mladi pesnici, glumci, baletski igrači, novinari – preimenovali u „Kavkaz”. U Zagrebu je bio nedavno, prvi put posle 1987. godine, kada je imao samostalnu izložbu u „Spektru”.
– Milivojević me je jednog kasnog popodneva, pred mojom Školom za primjenjenu umjetnost, odmah tu, preko puta Hrvatskog narodnog kazališta, u dogovoreno vreme čekao u društvu meni potpuno nepoznatog, izrazito visokog, naočitog čoveka, guste crne kose, lepih krupnih očiju u lakom smešku, toplog baršunastog glasa. Milivojević ga je predstavio kao „pesnika – naše gore list”, pa onda za mene reče: „Dečko je s naših strana, đak ove škole. Jednog dana biće od njega nešto. Piše i pesme”. Tako sam upoznao Branka Miljkovića, mada mi tada to ime ništa nije značilo – seća se Bogdanović.
Bilo mu je drago što je upoznao nekoga iz Srbije, Beograda, nekoga ko govori ekavicom, pesnika iz koga zrači toplina i blagost. Imao je neku nežnost u očima, neku setu, a sve to je bilo nekako u neskladu sa njegovom krupnom figurom.
Kada su krenuli prema „Kavkazu”, Miljković je Bogdanovića pitao da li je svoje pesme negde objavljivao. U odgovoru je bio brži Milivojević, rekao je da je Bogdanović svoje pesme štampao u „Poletu”, „Krugovima” i „Prisutnostima”. Miljković je rekao: „E, bravo, dečko! Pokazaćeš mi nešto od toga”.
U „Kavkazu”, na galeriji, u jednom uglu, stisnusmo se za malim okruglim stolom koji smo brzo napunili čašama pića i kutijama cigareta... Branko je bio šest godina stariji od mene, ja sam imao nepunih dvadeset. Iz njega je vrcalo znanje. Slušao sam ga upijajući svaku njegovu reč, pogotovu kritike na neke moje pesničke tekstove koje sam mu povremeno, stidljivo donosio. „Miljković nikada nije govorio o sebi, svojim problemima, iako sam osećao da ga nešto izjeda. To što se sve više okretao piću, samo je potvrđivalo moju sumnju i pojačavalo zebnju. Tada, naravno, ništa nisam znao o njegovim beogradskim nevoljama, vezanim za ime Oskara Daviča, zbog čega je, kažu, morao da pobegne iz Beograda i skrasi se u Zagrebu. Ali, i tu su ga ubrzo strefile muke”.
Bogdanović se vraća pet decenija unazad: „Jedne večeri, negde u januaru 1961. godine, tu zatekoh već pripitog Branka. Bio je sam i nekako odsutan, kada sedoh pored njega. Dugo nismo ništa rekli jedan drugome. Odozdo, ka galeriji, penjao se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke smo popili nekoliko tura pića. U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza”.
„Dečko nema nikakve veze s ovim”, rekao je Branko.
U stanici milicije, uveli su ih u jednu hladnu sobu i ostavili same. U sobi: pisaći sto, plehana pepeljara, stolica, poduža klupa. Smrdi na pikavce i duvanski dim. Sedeli su na tvrdoj klupi.
„Šta će sada biti? Šta će, bre, s nama da rade”, pitao je Bogdanović, a Branko je, potpuno smireno, rekao: „Ništa neće biti. Nemoj da se brineš. Ma, biće sve u redu”.
Pušili su i ćutali, a onda se pojavio milicioner u civilu.
„Miljkoviću, hajde”, reče oštro. „Ti – čekaj tu”!
Negde pred zoru, vratio se milicioner u civilu i Bogdanoviću vratio legitimaciju.
„Možeš da ideš”, rekao je oštro i dodao: „Pazi šta radiš i s kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći”.
Vladimir Bogdanović više nije video Branka Miljkovića. Zagrebom je prostrujala vest o njegovom „samoubojstvu”. Obesio se, pričalo se, o jedno drvo, na periferiji. Po kuloarima se šuškalo da nije reč o samoubistvu. Podosta godina kasnije, Bogdanović je, ne može tačno da se seti, pretpostavlja u nekim novinama, video fotografiju Branka, onako krupnog, na kolenima, s pognutom glavom, vezanog oko vrata za tanku granu, slabašnog drveta.

Zoran Radisavljević
Izvor: Politika
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.679
STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (2)

STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (2)

Živ je otišao među žive

Dragan Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti

Branko-Miljkovic.jpg

U godini u kojoj je stradao Branko Miljković, jedan od najvećih srpskih pesnika, zahvaljujući novim saznanjima, pokušavamo da otkrijemo šta se događalo u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, kada je u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik izvršio samoubistvo. Mnoge činjenice ukazuju da je reč o ubistvu. Može li se do istine doći pola veka kasnije, kada su, valjda, i policijski izveštaji iz Zagreba dostupni javnosti.
Branko Miljković (1934), prve pesme piše sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu „Zapisi”, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Narodnim novinama”, „Glasu omladine”, „Našem putu”, „Gledištima”... Naredne, 1953. godine, dolazi u Beograd, na Filozofskom fakultetu studira filozofiju. Časopis „Delo” (1955) objavljuje njegov ciklus pesama „Uzalud je budim”. Vrata srpske književne scene širom mu se otvaraju. Objavljuje zbirke pesama: „Uzalud je budim” (1957), „Smrću protiv smrti” (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade” i „Vatra i ništa” (1960). Najmlađi je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda.
Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić...
U razgovoru sa Draganom Kolundžijom pokušavamo da saznamo nešto što do sada nije nikome rekao. Ispričao nam je više, nego što je želeo da se objavi.
U društvu neosimbolista, kaže, u svemu je bio početnik, pa i u sedenju u kafanama. „Prešernovu klet”, kultno mesto beogradske boemije, doživljavao je kao ogledalo i učionicu u kojoj su mu učitelji bili stariji drugovi neosimbolisti. Niko se među njima nije toliko radovao, kao on, što je primljen u neosimbolističko društvo. To je napisao i u odgovoru na anketu: „Reč je o neosimbolizmu – naš manifest”, u kojem su objavljene izjave Dragana M. Jeremića, Branka Miljkovića, Božidara Timotijevića, Milovana Danojlića, Žike Lazića, Vere Srbinović, Zvezdana Jovića, Koste Dimitrijevića. Dragan Kolundžija je tada rekao: „Ja imam sedamnaest godina i mada ne bih znao dubokoumno da objasnim šta je neosimbolizam, hoću pod njegovo nebo, hoću pod njegovu zastavu, jer znam da je i on mlad, kao i ja i da i on želi novo kao što i ja želim. Ja ga hoću za prijatelja koji će mi pomoći da stvorim to novo. Prihvatio sam ga i ostaću mu veran do kraja života. Neću ga napustiti kao što se ne napušta prijatelj”.
I dalje: „Volim neosimbolizam, jer mi izgleda kao usamljena ruža novih neviđenih boja. Volim svoje drugove neosimboliste, jer mi se čine kao rudari koji traže rudnik lepote, pticu raja, živu zvezdu koja s onu stranu groba kuca. Volim uvek nova traženja u poeziji i prozi izvorski zdrava i zato volim neosimbolizam”.
Anketa je objavljena u „Mladoj kulturi”, u septembru 1956. godine.
– U beogradskim kafanama, najčešće smo svraćali u „Bezistan” na Terazijama i „Prešernovu klet”, bio sam usamljen i po tome što nisam pio – ništa osim kisele vode, pa sam se malo i zbog toga stideo od svojih drugova i kelnera. U našem neosimbolističkom Manifestu bilo je zabranjeno jesti kiseli kupus koji sam mnogo voleo. Jednoga proleća, ne sećam se koje godine, u studentskoj menzi, na Obilićevom vencu, uhvatili su me da ručam kupus Branko Miljković i Žika Lazić, ali mi je, uz smeh, sve bilo oprošteno.
Klub književnika, u Francuskoj 7, bio je prva kafana umetnosti u Beogradu, ali ja sam u njega vrlo retko odlazio, ne zbog književnika, već zbog stranih diplomata i policajaca, u civilnim odelima. Jedne večeri u „Klubu kod Ive” video sam za stolom, za kojim je sedeo pesnik Branko Miljković, dve vatrene žene koje su ga zajedno grlile. Mnogo kasnije u tom istom Klubu, i raspoloženju, viđao sam i pesnika Branislava Petrovića i Jakova Grobarova. Od tih slika, u ženskom veselom društvu, mene je hvatao strah i odmah sam bežao kući. U autobusu od Zelenog venca do Banovog brda razmišljao sam kako će se Branko i Brana izvući iz kandži tih žena i da li će bar u zoru doći na svoj Dušanovac i u svoju Bežaniju. Mili drugovi moji, hrabrost vas je pokosila – kaže Dragan Kolundžija.
Branko Miljković, u svojoj poeziji, naglašava Kolundžija, odgovarao je samo na pitanja koja su mu ležala na srcu. Poslednje pitanje bilo je u pismu prijatelju Petru Džadžiću, upućeno iz Zagreba, februara, 1961: „Samo me ona interesuje, šta radi, ima li grip”?
Pre odgovora iz Beograda, od prijatelja stigla je crna vest iz Zagreba – da je živ otišao među žive, pesnik Branko Miljković. Da će tako završiti, govorio je pesnikinji i prevodiocu Mirjani Vukmirović iz Beograda, a sličnu je sudbinu predviđao i Kolundžiji.
– Ja to ne smem da pokušam, ni kada sam u „poniženoj snazi”, jer me je strah i imam ogromnu ljubav prema životu i poeziji. Poezija me spasava – kaže danas Kolundžija.
Kolundžiju vraćamo na beogradske kafane, na njihova druženja.
Njima su u kafanama, veli, kelneri bili učitelji. U „Prešernovoj kleti” pesnici, glumci i novinari iz „Politike”, „Borbe”, „Večernjih novosti”. Među tim poznatim gostima, najveći je bio pesnik Branko Miljković, koji se prerano, i dobrovoljno, povukao. Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti.

Zoran Radisavljević
Izvor: Politika
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.679
STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (3)

STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (3)

Kao riba na udici

Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke – kaže Milovan Danojlić, a Petar Pajić podseća na izjavu njegove majke Marije: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio”

Milovan-Danojlich.jpg
Milovan Danojlić

Šta se zaista dogodilo između 11. i 12. februara 1961. godine, u šumi na periferiji Zagreba, sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem, koji je pobegao iz Beograda u Zagreb, ali nije uspeo da reši nijedan svoj problem, pitali smo Milovana Danojlića i Petra Pajića, neosimboliste, Miljkovićeve prijatelje.
Milovan Danojlić nam kaže: „Krajem zime 1961. boravio sam u Zagrebu gde se i Miljković, nešto ranije, beše nastanio. Pobegao je iz Beograda, od ljubavnih i drugih muka. Nisam mu znao adresu, u Klub književnika sam retko odlazio, bili smo izgubili vezu. Početkom februara, jedne večeri, osetih neodoljivu potrebu da ga vidim. Stanovao sam na periferiji grada. Odjurim, tramvajem, na Trg Republike, u nadi da ću ga tamo, nekako, negde, sresti. Padao je redak sneg, kolporteri su javljali o ubistvu Patrisa Lumumbe, trg je bio zakrčen svetom. Propinjao sam se na prste, u ludoj nadi da ću, u moru glava, uloviti njegov crni šešir. Uzalud”.
Pokunjen, Danojlić se vratio u Studentski grad. Sutradan, rano, otišao je u Literarnu redakciju zagrebačkog radija, koja mu je davala uhljebije. U sobi tišina i utučenost.
– Noćas se ubio Branko Miljković.
Danojliću je prvo prošlo kroz glavu da je Miljković, ponovo, napravio neki skandal, koji se dade ispraviti. Prethodne večeri naslutio je da je Branko u opasnosti, i potrčao je da ga nađe. Nije imao sreće. Dva-tri dana kasnije, otišao je na mesto postradanja, podno Ksaverske šumice. Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke. Povila se za njim i držala ga, kao ribu na udici. Kažu da su ga našli u klečećem položaju, sa šeširom na glavi, onako kako reče u jednoj pesmi: „Dok oholi stoje/ Mudraci kleče/ Pred tajnom koju niko ne razume”.
– Sreo sam ga jednom i u snu, ispred samoposluge na Dušanovcu. Lica zemljastosivog, pogružen. „Branko, pa ti si živ”? „Jesam, ali nemoj nikom reći. Krijem se”. Pola je veka, kako se krije, u našim srcima – priča Danojlić.
Svi pesnici umiru mladi. Oni koji prežive mladost, pričaju kako je bilo. – I evo gde se, ovog leta, susrećemo u kolekciji „Slovenski arhipelag” izdavačke kuće „L’Age d’Homme”, gde su nam, na francuskom, objavljene zbirke izabranih pesama. Njegova se zove „Pohvala vatri”, moja „Samo svetlost”. Njega je prevela Zorica Terzić, mene Vesna Bernard (ćerka pesnika Đuze Radovića). Ko bi se, sem lepšeg i osećajnijeg pola, danas uopšte bavio poezijom? I dobro nam je, u slovenskom ostrvlju, kao onda, one noći, u ulici Đorđa Kratovca: kroz tišinu i pomrčinu dobacujemo jedan drugom poneku reč na jeziku njemu dragog Malarmea – kaže Milovan Danojlić.
Petar Pajić misli da smo i dalje bez odgovora na pitanje postavljeno pre pedeset godina. Njegovo sećanje je sveže, sa puno detalja: „Bilo je sivo februarsko popodne, bez snega. Sa grupom mladih pesnika vraćao sam se sa Kalemegdana. U Knez Mihailovoj sreli smo pesnika Aleksandra Sekulića koji nas je upitao da li smo čuli šta se desilo u Zagrebu?
– Ubio se Branko Miljković – rekao je.
Vest je zazvučala koliko strašno toliko i neverovatno. Činilo im se da nije imao razloga da to učini. Upravo u to vreme meteorski je sticao pesničku slavu i priznanja. Kritika ga je, bez obzira na mladost, već svrstala u sam vrh srpske poezije. Malo pre toga, dobio je jednu od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarsku. Počeo je da vodi računa i o svom oblačenju: mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, prsluku višnjeve boje, saleptir-mašnom, šeširom velikog oboda. Od studenta boema – postao je gospodin.
Tada su govorili, seća se Pajić: „Ode Branko u diplomatiju”, „Ode Branko u ambasadore”! U to ih je uveravalo i njegovo poznavanje stranih jezika, kao i zavidna opšta kultura, mada u to vreme to nije bilo uslov. Međutim, on je potražio zaposlenje na drugoj strani: konkurisao je u Radio Zagrebu, Radio Sarajevu i Radio Podgorici. U sve tri redakcije vrata su mu se širom otvorila. Izabrao je Radio Zagreb.
Pitamo Pajića zašto je Miljković napustio Beograd?
– Da li se razlog krije u onome što se najčešće spominje – u ljubavnim jadima osetljivog mladića, ili u, nama nedovoljno poznatim, nesporazumima i konfliktima koji uvek podzemno struje u svetu politike, duhovnosti, umetnosti? Zagonetka njegovog tragičnog kraja vrlo brzo po dolasku u Zagreb za mene ostaje i dalje nerešiva, od onog sivog februarskog popodneva daleke 1961. godine, pa sve do danas: da li se Branko Miljković stvarno ubio zbog nesrećne ljubavi? To zvuči dirljivo i romantično. Ili se, možda, nešto strašno desilo u mračnoj kafani u kojoj je poslednji put viđen, na periferiji Zagreba, u čijem dimu sede sumnjivi tipovi? To ne bi išlo u prilog bratstvu i jedinstvu koje smo negovali. I za prvu i za drugu verziju postoje činjenice kao dokazi – smatra Pajić.
Za prvu – najviše u Brankovoj poeziji, njegovoj radoznalosti da vidi noć sa druge strane meseca, noć višanja, njegovoj čežnji za neporočnom ljubavi, njegovoj slabosti pred rečima kad prejaka reč ubija. Za drugu – njegova ljubav prema životu, ali i ono drvce, tanko kao čovečija ruka, ispod čije je grančice klečao obešen Branko Miljković. Možda za ovu drugu verziju prerane smrti jednog od najvećih srpskih pesnika treba uzeti i rečenicu njegove majke Marije koja je, kad su otišli da izjave saučešće, rekla: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio”.
Podsećamo da je i Tanasije Mladenović smatrao, a nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.

Zoran Radisavljević
Objavljeno: 17.05.2011.
Izvor: Politika

 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
B R A N K O MILJKOVIĆ
(29.01.1934 — 12.02.1961)


01.jpg


Iz porodičnog albuma


UVOD

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gdje počinje da piše pjesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pjesme pokazuju utjecaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Izvršio je samoubojstvo 1961.

Noć između 12-tog i 13-tog veljače 1961. godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubojstvo, dok je u to vrijeme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Uslijed geopolitičkih prilika u poslijeratnoj Europi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vrijeme Drugog svjetskog rata bio svjedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladom Miljkoviću i njegovoj poeziji koja je slijedila.

Njegov talenat i lakoća s kojom se koristio i igrao riječima nisu prošli neprimjećeni. 1953. godine s roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pjesama, i u kojem provodi narednih osam godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje s drugim pjesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i vezu s partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegovog pjesništva. Međutim, njegov uspjeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pjesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom slijedi njegova prva kolekcija pjesama 1956. godine, pod nazivom "Uzalud je budim", i bila je uspjeh kod publike kao i kod kritičara. Pjesma je postala klasika, i jedna od najpoznatijih njegovih pjesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posjetio svog komšiju u Nišu i vidio na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku s devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim uslijed stalnog konzumiranja alkohola, umio je pokazati i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog čega je stalno ulazio u tuče, koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike s režimom koji nije želio da toleriše takve ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vrijeme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Kao rezultat ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvijek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pjesama je objavnjena pod nazivom "Smrću protiv smrti". 1958. godine Jean-Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posjete ubrzo sprijateljili.


SMRT

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podnio, i donio odluku da zauvijek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U posljednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio s uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob s partijom zbog kojih se odrekao svojih pjesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pjevao srpske pjesme, i da ih je, kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzvještaj o smrti.

U svojoj kolekciji pjesama "Izvor nade", napisao je epitaf — Ubi me prejaka reč. Skoro da zvuči proročki.


ZBIRKE PESAMA




1957. Uzalud je budim
1959. Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem)
1960. Poreklo nade
1960. Vatra i ništa
1961. Krv koja svetli

Za zbirku "Vatra i ništa", dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1960. godine


DOKTORSKE DISERTACIJE O BRANKU MILJKOVIĆU

Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića — orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (1973.).


KNJIGE KRITIKA O MILJKOVIĆU I NJEGOVOM ŽIVOTU

Petar Džadžić — "Branko Miljković ili neukrotiva reč", Beograd 1965;
"Kritičari o Branku Miljkoviću" — zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
"Branko Miljković u sećanju savremenika"— zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
Vidosav Petrović — "Pesnikov uzlet — Sećanja na Branka Miljkovića", Niš 1988;
Miodrag Petrović — "Pesnički svet Branka Miljkovića", Niš 1991;
"Poezija i poetika Branka Miljkovića" — zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
"Branko Miljković i savremena srpska poezija" — zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
Radivoje M. Petković — "Branko Miljković — školski dani", Niš 1999;
Radivoje Mikić — "Orfejev dvojnik — o poeziji i poetici Branka Miljkovića", Beograd 2002;
Radovan Popović — "Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića", Niš 2002;
Kosta Dimitrijević — "Ubijeni pesnik", roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
Kosta Lozanić — "Slike iz života Miljkovića", roman o Branku Miljkoviću u 77 slika, Obrenovac 2003;
"Poezija Branka Miljkovića — nova tumačenja", zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
Gojko M. Tešić — "Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951— 973)", I—II Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974.): 151—197, 343—396;

Gradina, Nova serija broj 4/2004., tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković.


FILM O BRANKU MILJKOVIĆU

"Vatra i ništa" (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša
Režija: Marislav Radisavljević,
direktor fotografije filma: Ivan Zdravković,
snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov,
kostimograf: Jelka Ašanin,
kompozitor: Blagoje Radojević,
slikar dekora: Perica Donkov,
glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović)


NAGRADA BRANKO MILJKOVIĆ

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković."


SPOMEN SOBA BRANKO MILJKOVIĆ


U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, namečtaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku s oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku s isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.



MILJKOVIĆEVE POETSKE SVEČANOSTI


Književna manifestacija ustanovljene 1994. godine u Gadžinom Hanu — mestu predaka Branka Miljkovica — kao svojevstan vid negovanja književnog stvaralaštva i imena ovog velikog srpskog pesnika. Svake godine Svečanosti okupljaju neše najbolje pesnike, pisce, kritičare...

izvor:riznicasrpska



Konkurs za nagradu Branko Miljković 2011




Nagrada „Branko Miljković“ za najbolju knjigu pesama biće dodeljena jubilarni četrdeseti put, maja meseca 2011. godine.
Ove godine navršava se 50 godina od tragične smrti pesnika. Tim povodom Nagrada će biti uručena u okviru manifestacije

DANI BRANKA MILjKOVIĆA.


Biće upriličeno posebno veče dobitnika ove prestižne pesničke nagrade, kao i izložbe radova inspirisanih delom velikog srpskog pesnika.
Za Nagradu konkurišu prva izdanja svih pesničkih knjiga na srpskom jeziku, objavljena 2010. godine. Izbori pesama ne ulaze u konkurenciju. Kako bi Žiri lakše ostvario uvid u pesnička izdanja iz 2010. godine, pozivaju se izdavači i autori da po pet primeraka svojih knjiga pošalju na adresu organizatora najkasnije do 15. februara 2010:

NIŠKI KULTURNI CENTAR

Bulevar Zorana Đinđića 37
18000 Niš
(sa naznakom za Nagradu „Branko Miljković“

Ovu pesničku nagradu, koju dodeljuje Grad Niš, a uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, do sada su primili naši najznačajniji pesnici:

1. 1971. Milutin Petrović Glava na panju („Prosveta“, Beograd)
2. 1972. Oskar Davičo Pročitani jezik („Nolit“, Beograd)
3. 1973. Branislav Petrović Predosećanje budućnosti („SKZ“, Beograd)
4. 1974. Danijel Dragojević Prirodopis


(Studentski centar sveučilišta iz Zagreba)

5. 1975. Vasko Popa Vučja so, Živo meso, Kuća nasred druma
(pesnički triptih) („Vuk Karadžić“, Beograd)
6. 1976. Srbo Ivanovski Začarani putnik („Veselin Masleša“, Sarajevo)
7. 1977. Anđelko Vuletić Kad budem veliki kao mrav
(„Veselin Masleša“, Sarajevo)
8. 1978. Stevan Raičković Slučajni memoari („Prosveta“, Beograd)
9. 1979. Miodrag Pavlović Vidovnica („Narodna knjiga“, Beograd)
10.1980. Ljubomir Simović Vidik na dve vode („Nolit“, Beograd)
11. 1981. Blaže Koneski Tamne vode („Veselin Masleša“, Sarajevo)
12. 1982. Duško Novaković Nadzornik kvarta („BIGZ“, Beograd)
13. 1983. Borislav Radović Pesme 1971 – 1982. („Nolit“, Beograd)
14. 1984. Ivan V. Lalić Strasna mera („Nolit“, Beograd)
15. 1985. Veno Taufer Svirač pred paklom („Prosveta, Beograd)
16. 1986. Miroslav Maksimović Soneti o životnim radostima i
teškoćama (Narodna knjiga, Beograd)
17. 1987. Izet Sarajlić Nekrolog slavuju (Prosveta“, Beograd)
18. 1988. Slobodan Rakitić Osnovna zemlja („BIGZ“, Beograd)
Specijalna povelja – Slavomir Gvozdenović Podvlačanje crte
(„Prosveta“, Beograd)
19. 1989. Rajko Petrov Nogo Lazareva subota („SKZ“, Beograd)
20. 1990. Aleksandar Ristović Praznik lude („Prosveta“, Beograd)
21. 1991. Milosav Tešić Ključ od kuće („Matica srpska“, Novi Sad)
22. 1992. Alek Vukadinović Ruža jezika („Naša knjiga“, Beograd)
23. 1993. Dragan Jovanović Danilov Kuća Bahove muzike („Nolit“, Beograd)
24. 1994. Vladimir Jagličić Usamljeni putnik („SKZ“, Beograd)
25. 1995. Draginja Urošević Dnevnik dobrovoljne nesanice
(„Prosveta“, Beograd)
26. 1996. Srba Mitrović Snimci za panoramu („Matica srpska“, Novi Sad)
27. 1997. Petar Cvetković Pesme iz autobusa („Prosveta“, Beograd)
28. 1998. Milan Orlić Bruj Milenija („Prosveta“, Beograd)
29. 1999. Ana Ristović Zabava za dokone kćeri („Rad“, Beograd)
Goran Stanković Četiri doba („Prosveta“, Beograd)
30. 2000. Vojislav Karanović Sin zemlje („SKZ“, Beograd)
31. 2001. Živorad Nedeljković Tačni stihovi
(Narodna biblioteka”Stefan Prvovenčani”, Kraljevo)
32. 2002. Gojko Đogo Crno runo („Prosveta“, Beograd)
33. 2003. Tomislav Marinković Škola trajanja (Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo)
34. 2004. Nenad Jovanović Živeti na moderan i umreti na starinski način (Narodna bibloteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo)
35. 2005. Dejan Aleksić Posle (Narodna bibloteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo)
36. 2006. Dobroslav Smiljanić Arhiv beline („Filip Višnjić“, Beograd)
37. 2007. Marija Šimoković Kinovar („Narodna knjiga“, Beograd)
38. 2008. Milan Đorđević Radost (Narodna biblioteka „Stevan Prvovenčani“, Kraljevo)
39. 2009. Miodrag Raičević, Dlan&lopata (Kulturni centar Novi Sad, Novi Sad)


Nagrada se sastoji od povelje i novčanog iznosa. Dobitnik će biti učesnik Književne kolonije Sićevo septembra 2011, a biće mu objavljen Književni portret u časopisu GRADINA.

Nagrada će biti svečano uručena u Holu gradske kuće grada Niša, maja meseca 2011.
izvor:konkursiregiona
 
Poslednja izmena:
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Izložba ostavštine Branka Miljkovića

Izložba ostavštine Branka Miljkovića


Novosti



„Novosti“ u niškom Narodnom muzeju uoči otvaranja izložbe „MIljković - poezija kao sudbina“. Prvi put se prikazuju pisma Alana Boskea, Izeta Sarajlića, Milovana Danojlića...

kul-nis-spajanje.jpg


NIŠ - „Dragi kolega, zadovoljstvo mi je da Vas informišem da je na sastanku od 10. februara u Rimu, Savet direktora Evropske zajednice pisaca primio akt sa podacima o vašem prijemu u svojstvu člana naše asocijacije. Izvolite primiti, dragi kolega, izraze našeg najdubljeg poštovanja...“, piše generalni sekretar Međunarodne zajednice evropskih preteča u Rimu Đankarlo Vigoreli (1913-2005) Branku Miljkoviću, jednom od najmlađih članova prestižnog udruženja koje se smatra duhovnom pretečom EU. Bilo je kasno. Pismo je pristiglo četiri dana posle njegove smrti.

Ovo je samo deo dragocene zaostavštine slavnog princa pesnika u koju su „Novosti“ imale uvid pre otvaranja izložbe Narodnog muzeja „Branko Miljković (1934-1961) - poezija kao sudbina“, koja se organizuje povodom 50 godina od pesnikove smrti. Rekonstrukcija silovitog Miljkovićevog života u galeriji „Sinagoga“, u prizemnom holu i na galeriji, vidi se svuda. Njegovo je nalivpero, jednako tanano, kao što se iščitava u originalnim rukopisama, čak studentskim zabeleškama sa Filozofskog fakulteta u Beogradu...

- Naša obaveza je bila da se odužimo i pesniku, i njegovoj porodici, koja je 1971. godine ustupila kompletnu pesnikovu zaostavštinu Nišu - kaže za „Novosti“ viši kustos Jovan Mladenović, autor izložbe. - Teško je izdvojiti među ekskluzivnim materijalom koji je dragoceniji. Prvi put prikazujemo topla pisma francuskog pesnika Alana Boskea 1960. godine iz Njujorka. Ima više pisama koja do sada nikada nisu objavljena (Zlatka Tomičića, Slavka Mihalka, Izeta Sarajlića, Milovana Danojlića, Čedomira Minderovića). Dali smo primat rukopisnoj zaostavštini, rekonstruisali smo pesničku sobu.
Izložba je osmišljena u dve celine. Jednu čine originalni rukopisi, prepiske, pesme, knjige, sabrana dela, prva izdanja, prevodi od 1949-1961, intervjui, lični predmeti, naočare, lula, šešir, kucaća mašina, otoman, čiviluk, lična biblioteka, štampa, hemeroteka; dok druga, naslovljena kao „Memento“, sadržajem predstavlja radove 37 umetnika iz Niša i Beograda inspirisanih Miljkovićevim delom.

- Zna se da je Branko sanjao da doživi Dučićevu sudbinu ambasadora. U postavku smo uvrstili i brojne pozivnice diplomata najvišeg ranga, čak pozive na Titov rođendan - iznosi nam Mladenović. - Njegov pesnički intelektualizam, opsežno poznavanje filozofije, kulture vidimo iz ličnih i opštih dokumenata, adpatiranih knjiga na ruskom i na francuskom jeziku. Brojna su priznanja za pesnički rad, prevodi ispred vremena u najvećim časopisima Evrope i Amerike. Fotografije sa bliskim ljudima, saradnicima, sa neosimbolističkim krugom, na Kalemegdanu, u šetnji, sa roditeljima, prijateljima u Hrvatskoj...
U indeksu, očekivano, tek poneka devetka. Iz predvojničke obuke. „Maldoror“ - dramska skica pod uticajem francuskih nadrealista samo je jedna od više nagoveštaja u kome bi pravcu teklo njegovo pero. A ona bi se nadovezala na „Poreklo nade“, „Vatru i ništa“, „Uzalud je budim“.
- Nadam se da smo vizuelno uspeli da predstavimo Branka moderno, jer on je bio ispred vremena - kaže Ivan Hadži-Zdravković, autor postavke.
Izložba koju prati katalog sa hronologijom, neobjavljenim rukopisima, spiskom lične biblioteke, 400 ilustracija, približava odgovor na ključno pitanje koje, čitajući Miljkovićevu poeziju, već duže od pola veka postavljamo: da li je Princa „ubila prejaka reč“ ili ćutanje?


SPOMEN-SOBA DIREKTOR Narodnog muzeja Slaviša Popović kaže da interesovanja za izložbu ima u Zagrebu, a da je i njena beogradska postavka već izvesna.
- I Pariz je na spisku želja. Nadam se da je ovo korak bliže ka otvaranju spomen-sobe Branka Miljkovića, u kojoj bi zaostavština bila trajno izložena - kaže Popović.


IZLOŽBA OTVARANJU izložbe u galeriji „Sinagoga“ prisustvovaće ministar kulture Predrag Marković, predstavnici diplomatskog kora, članovi Miljkovićeve porodice. Izložba će biti otvorena do 8. decembra, a kako saznajemo, 12. oktobra tu će se u istom ovom prostoru dodeliti prestižna nagrada koja nosi pesnikovo ime.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Kap mastila

Sta sve moze da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i jos će ostati toliko
da se napise epitaf,

dve su zvezde zanocile
u cijem srcu, u cijoj noci
zatim su dva cveta nikla
iz cije krvi, iz cije krvi
i dve su ptice poletele
iz cije glave, u ciju noć
dve zvezde, dva cveta, dve ptice
niko ne zna cije su,
niko ne zna odakle su.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Branko Miljkovic - Pismo prijatelju

Branko Miljkovic - Pismo prijatelju


Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Bol i sunce


I

Sunce koje podgrevaš u novom
Svetu stare laži o seljenju praha
Naša je nada očajna i plaha
Naš pakao poče pesmom labudovom.

Ti što nas ne razlikuješ a osvetljavaš
Slikama od juče, danas van vremena,
U pustinji se pretvara svet koji spasavaš -
Zalud ptice kruže oko tvog imena.

O stub sunčev zanet beščulnom muzikom
Ubija nas snom o savršenstvu, slikom
Pustinje što očisti sunce od vremena
I belih svetlošti čula što nam srce kradu.
Hvalite sunce koje osvetljava bez promena
Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

II

To u šta se sjaj i bol pretvara isto
Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta
Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta

Gde je uteha za ono što znamo
Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog
U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?
 
Top