Branko Miljković

[crvendac_011]

Triptihon za Euridiku: I

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

​

 

[crvendac_011]

Triptihon za Euridiku: II

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

​

 

[crvendac_011]

Triptihon za Euridiku: III

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

​

 

[crvendac_011]

Orfej u podzemlju

Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

​

 

[crvendac_011]

Slepi pesnik

Slepi pesnik

Filipu Višnjiću

O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje od sna i vetra mapo!

Odajem se mrtav suncu posle mene
jer nesreća i posle smrti traje.
Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene
predeli nebesni satvoreni od izdaje.
Odajem se mrtav suncu posle mene.

To je sve što je ostalo od moga glasa,
taj odjek u kome su zatočeni svi dani.
Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa
predeo koji ću zauvek da nastanim.
I to je sve što je ostalo od moga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale.
Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.
O tužne noći preko sna mog pale!
Nek nebo usni oganj i oluju!
U tihom se cvetu neke vatre pale.

O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože,
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje o moja slepa mapo!

​

 

[crvendac_011]

Građenje pesme

Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru

Zimska muzika svira
Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi
Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka
Skok od pepela i let
Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast
Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas

​

 

[crvendac_011]

Raspored reči

Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

​

 

[crvendac_011]

Rondel

Rondel

M. D.

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,
od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu
da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,
ako je ime uzrok tome snu.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu
gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
Jedno je ime uzrok tome snu.

Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo
na pomerljivoj liniji između dva vremena,
gde mru
dva glasna kamena i otvoren je put,
neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,
da je jedno ime uzrok tome snu.

​

 

[crvendac_011]

Sonet o ptici

Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

​

 

[crvendac_011]

Sonet o neporočnoj ljubavi

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

​