Branislav Nušić

[Ana_ana]

Branislav Nušić
​

​

Branislav Nušić je srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Nušić je rođen 8. oktobra 1864, a umro je 19. januara 1938. Takođe je radio kao novinar i diplomata.

Biografija
Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu „Dva raba“ u „Dnevnom listu“, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Pisao je pod pseudonimom „Ben Akiba“.

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.
Književna dela:

Drame :

* „Tako je moralo biti“
* „Jesenja kiša“
* „Iza božjih leđa“
* „Pučina“

Komedije :

* „Protekcija“
* „Svet“
* „Put oko sveta“
* „Gospođa ministarka“
* „Narodni poslanik“
* „Mister Dolar“
* „Ožalošćena porodica“
* „Pokojnik“
* „Sumnjivo lice“
* „Dr“
* „Vlast“ (nedovršena)
* Đole Kermit (nedovršena)

Romani :

* „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdato kao „Općinsko dijete“)
* „Hajduci“ („Ajduci“)

 

[Marko 75]

Hvala Ana na temi, dobri naš Ben Akiba.

 

[djenadija]

gospodja ministarka

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator — vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.

Tu liniju socijalni matematičari nazivali bi možda normalnom, a socijalni fizičari početnim gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad kojega, pri hlađenju, silazi.

Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira, iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije silaze samo oni pojedinci koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I ovi, koji u društvu silaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.

Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestiti, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna.


Branislav Nušić

 

[besherat]

Приповjетке


„Посмртно слово“
„Класа“
„Приповетке једног каплара“

Трагедије

„Кнез Иво од Семберије“
„Хаџи-Лоја“
„Наход“

Čitala sam sve njegove komedije. Nušić opisuje likove koji se pojavljuju u svim vremenima, tako da nikada ne mogu biti prevaziđeni.

 

[crvendac_011]

Kako se u Srbiji nekada slavio rođendan Branislava Nušića

Kako je Srbija pre devedeset godina proslavila jubilarni rođendan Branislava Nušića. Slavljeniku su pripali i darovi: od Jugoslovenskog novinskog društva dobio je srebrnu palmu i pehar, od Lekarskog udruženja - zlatno pero, a od nepoznate dame - "katanac za usta"

PREMIJERA novog komada Dušana Kovačevića "Rođendan gospodina Nušića" pre dva dana u Zvezdara teatru, posveta je velikog savremenog komediografa svom prethodniku i deo našeg, (još uvek) veoma skromnog obeležavanja jubileja: sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića.

Koliko današnji jubilej prolazi tiho i neupadljivo, toliko je piščev šezdeseti rođendan (inače tema Kovačevićevog komada), ne samo u Beogradu - bio bleštava državna i kulturna proslava! Kako je izvestilo "Vreme", tog 6. novembra 1924. godine, od ranog jutra raznosači depeša obijali su noge Miletinom ulicom da slavljeniku predaju telegrame i čestitke, a "manifestacije javne prevazišle su svekolika očekivanja" jer, kako se verovalo, "otpočela je nova era u životu naših književnika i umetnosti uopšte", shvaćena kao prilika da se kaže "jedno veliko, iskreno, javno hvala"...

Svečanost je počela na Univerzitetu, tačno u 10 časova. Govornicima je bilo dopušteno da se obrate skupu s najviše sto reči. Ređali su se mnogobrojni govornici, ali je, po našem "običaju", izostao predstavnik Udruženja književnika Marko Car, koji je s Nušićem bio u sukobu i "nije umeo da izvede elegantan gest i ipak govori već, jednostavno, nije došao". U prvom redu sedeo je slavljenik s porodicom, pored njega ministar prosvete Korošec, načelnik Umetničkog odeljenja Branko Šenoa i admiral Prica.

Obraćanje skupu počeo je Pavle Jurišić, koji je u ime Narodne odbrane govorio o Nušićevim patriotskim zaslugama u vreme aneksione krize, potom su se smenjivali predstavnici Matice srpske, pevačkih društava iz cele zemlje, Društva knjeginje Ljubice, Kola sestara, a "veselu senzaciju" izazvala je Simka Jovanović koja mu se obratila u ime - tašti.

Oglasili su se i predstavnice žena iz Hrvatske, maturanti, Udruženje glumaca, delegati iz Češke... I sve se završilo brzo, za sat, a da jubilar nije uzimao reč. Budući da je piščevom zaslugom osnovano Društvo dama za negovanje umetnosti, proslava se nastavila na čaju kod Cvijete Zuzorić u "Palasu", gde se okupio sav otmeni, književni i snobovski Beograd. Omiljena glumica Žanka Stokić izvela je monolog "Nušić i žene", skeč je odigrala i Desa Dugalić s gospodinom Gošićem, Rogovska je otpevala Hristićevu "Elegiju", dok ju je kompozitor diskretno pratio na klaviru. Od Cvijete Zuzorić slavljenik je dobio album s potpisima beogradskih književnika, a na sam rođendan stigla su mu i odlikovanja: Karađorđeva zvezda i Počasna medalja "Stanković".

U popodnevnim časovima nastavljena je proslava u Narodnom pozorištu. Prvo, s nastupom učenika glumačke i baletske škole, a uveče se na istom mestu održala gala svečanost. Novinar "Vremena" zabeležio je da "elegantnijeg i otmenijeg sveta nikada nije bilo na jubilarnim predstavama, kojih je, slava Bogu, bilo poslednjih godina". U dvorskoj loži pojavila se i kraljica Marija, u pratnji dvorske dame, gospođe Hadžić.

"Svečano je izgledala i sama scena, udešena u zelenilu, u zastorima, u trobojnim, diskretnim sijalicama", sa koje se prepunom gledalištu prvo obratio upravnik Milan Predić, upućujući reči zahvalnosti Nušiću za sve što je učinio za teatar. Usledio je zanimljiv i neuobičajen prolog sa senima pokojnika: beogradski glumci pojavili su se na sceni kao Joakim Vujić, Sterija, Kosta Trifković, Matija Ban, Laza Kostić, Đura Jakšić, Milorad Šapčanin, Svetozar Ćorović, Janko Veselinović - i "svi su oni mrtvi slavili svog učenika i druga u nekoliko reči, sasvim u svom stilu". Na kraju im je prišao i sam slavljenik i uzbuđen, klanjajući se, rekao da je samo išao putevima koji su izgradili i pripremili, da nastavlja ono što su započeli, osećajući na kraju života da je više blizak njihovim senima nego ovom životu.

Draž predstave, kako je izvestila štampa, bilo je izvođenje humoreske "Naša deca", u režiji piščeve ćerke Gite Predić Nušić. Mali glumci su imali od pet do sedam godina, a kada im se na kraju pridružio i sam Nušić i uzeo za ruku najmlađu generaciju tumača njegovih dela - kraljica je frenetično zapljeskala. Potom je dečji ansambl pozvala u ložu, "zadivljena njihovom igrom i dikcijom".

Te večeri, u Narodnom pozorištu odigrane su i scene iz "Nahoda", "Narodnog poslanika" i "Kneza Ive od Semberije", da bi se veliko slavlje završilo banketom.

Cela zemlja odazvala se svom piscu, zaključuje u velikom tekstu pod nazivom "Nušićev dan" beogradsko "Vreme". Kako i dolikuje, slavljeniku su pripali i darovi: od Jugoslovenskog novinskog društva Nušić je dobio srebrnu palmu i srebrni pehar, od Lekarskog udruženja zlatno pero, Narodna banka poklonila mu je akcije u vrednosti 25.000 dinara, nepoznata žena "katanac za usta" (da o ženama više ništa ružno ne govori, a jedan invalid je doneo tortu na kojoj je pisalo "Kosovo - Kumanovo za Slivnicu - Bregalnicu"...

U istom listu, objavljen je i vanserijski intervju (M. Svetovski), pod nazivom "Jedan sat, pred veče, kod iskrenog i raskomoćenog Nušića". Domaćin je novinara na Gundulićevom vencu, u kući "višespratnoj mirisavoj na malter" u koju se nedavno preselio, dočekao u "pidžami i crvenim pantuflama", u sobi zastrvenoj ćilimima i s velikom mangalom u uglu. Na pitanje zašto je "očičavio" u toj pidžami, kad je još nedavno u fraku na beogradskoj pozornici ličio na mladog, tragičnog glumca, slavljenik je odgovorio:

- To je što se sad trudim da dobijem fizionomiju šezdesetogodišnjaka, a možda i zato što sam ostavio u onoj sobi, tamo, svoje zube. Uostalom, i vreme je da izgledam star. Četiri pokolenja književnika ja sam poznao, a tri sam nadživeo i sahranio. Na koliko sam pratnji bio, počev od one Đurine, u Skadarliji, kojoj sam prisustvovao kao momčić?! Kada sam se ja rodio, 1864. godine, u Beču je umro Karadžić. Bilo mi je deset godina kada je umro Kosta Trifković... Kada sam počeo da pišem na književnom prestolu su vladali neprikosnoveno Matija Ban, Đorđe Miletić, Milorad Šapčanin. Za njih gospodu i "učene" autoritete, mi koji smo dolazili sa ulice, sa rukopisima, bili smo prosto mangupi. Posle je prolazila druga generacija Vojislava Ilića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića. Pokolenje skromno i veliko i otmeno, ali osuđeno na bedu. Svi oni najviše i najbrže pišu u kafani, hitno, ili u kujni kao što je Vojislav pisao svoje najbolje pesme. Kad oni umreše, naiđe novi naraštaj: Svetolik Ranković, Domanović, Šantić. I najzad, ovi moderni dođoše. I njih sam video.

Zatim, Nušić nastavi kako u modernu veruje, kao što veruje u svaki novi pokret. I proročki zaključi:

-U svakom slučaju, u budućnosti našu priču nosiće posigurno Crnjanski. A poeziju Ujević i Rastko Petrović...

SVE U TRKU

NUŠIĆ je u slavljeničkom razgovoru za "Vreme" otkrio i kako je pisao dela:

-Sve u trku! "Svet" je napisan za 27 dana, "Put oko sveta" za šesnaest, a "Narodni poslanik" za dva meseca. Ali, rekord je postigao "Hadži-Loja". Uveče, u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani je rešilo da odmah treba napisati jedno delo. To je bila sreda. Od devet uveče do tri ujutru, komad je bio gotov. Od sedam do deset pre podne, sve uloge su prepisane. Sutra, u četvrtak, bila je prva proba, a u subotu - premijera u Narodnom pozorištu. Tako se onda pisalo... Samo, gotovo sva moja dela bila su plastično zamišljena već unapred i stavljanje na hartiju je samo poslednji, fizički napor koji je dovršavao delo brzo, gotovo bez ikakvih izmena, sa sitnim, stilskim retuširanjem. I eto.

TELEGRAMI

DESETAK dana pre piščevog rođendana mnoge svetske agencije javile su da u Beogradu, veliki srpski komediograf Branislav Nušić, proslavlja jubilej. Prva depeša stigla je od ruskog kneza Sumbatova Južina (piščevog pobratima iz 1901. godine), potom i od Roberta Braka iz Napulja, italijanskog književnika i narodnog poslanika. Pismom se oglasio iz Minhena i Hajnrih Man, kao i Žemije, slavni pariski glumac i direktor pozorišta "Odeon". Nemački pisac Roda-Roda poslao je telegram iz Portugalije, a čestitke su uputili i Glumačko udruženje iz Pešte, uredništvo lista "Kurijer Poznanjski", redakcija časopisa "Zlatorog" iz Sofije, bugarski ministar prosvete i tamošnje Narodno pozorište, predsednik srpske Narodne skupštine Ljuba Jovanović, a iz Bogatića je stigao posebno dirljiv telegram s potpisom ćerke Janka Veselinovića...

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Ovako je govorio Branislav Nušić

Branislav Nušić, čuveni srpski književnik, komediograf, pisac drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji, rođen je na današnji dan – 20. oktobra 1864. godine u Beogradu.

Predstavljamo vam neke od njegovih najzanimljivijih citata i izreka.

• Mudrost je ljudska često zbir ljudskih ludosti.
• Na pozornici se prvo digne zavesa, pa se tada odigrava drama. U životu to drugačije biva: prvo se odigra drama, pa se onda podigne zavesa.
• Da bi se stalo na noge, potrebno je najpre ići na četiri ili, drugim rečima, da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je da najpre puzi.
• Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje.
• Pravda je često puta teža ljudima od nepravde.
• Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenom.
• Istina je često puta nepostojanija od zablude.
• Kad imaš srce, ne možeš da imaš gaće.
• Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći, nego svojoj sreći.
• Karijeristi ne ostavljaju nikakav trag za sobom, osim bivših prijatelja.
• Prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svim poznatim i nepoznatim količinama.
• Mržnja onih koji su zli nije toliko opasna kao njihovo prijateljstvo.
• Lakše je biti ministar nego berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da nekog ne poseče, a ministar ne mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.

(Edutelevision.com)

 

[crvendac_011]

Ko se boji "Vlasti" još?

Prvi put objavljeno necenzurisano izdanje poslednje Nušićeve komedije. Posle osam decenija štampan original, koji je bio zaturen u piščevom legatu u Muzeju grada Beograda

POSLEDNjA komedija "Vlast" Branislava Nušića (1864-1938), pisana na bolesničkoj postelji, prvi put je tek nedavno objavljena u autentičnom obliku, bez cenzure, u kritičko-naučnom izdanju, u redakciji dr Aleksandra Pejčića. Knjiga, koju je objavio Neopress, idući tragom autorove volje, otkriva i na koje su se sve načine priređivači odnosili prema originalu, skraćujući ga i menjajući ga.

U razgovoru za "Novosti", Pejčić kaže kako je dugo tragao za rukopisom drugog čina, na raznim kulturnim adresama, a bio je sve vreme u Muzeju grada Beograda, zaturen među drugim eksponatima. Posle pomnog proučavanja uočio je, i u knjizi predstavio, kako se sva 33 izdanja "Vlasti" razlikuju od teksta koji je Nušić ostavio u rukopisu.

- Prvi čin je najpre objavljen u januarskom broju časopisa "dvadeseti vek", na godišnjicu smrti komediografa 1939. godine, i tu su već izvršena određena skraćivanja koja teško da potiču od lošeg prepisa - kaže Pejčić. - Naime, cenzurisane su satirične replike koje se odnose na ministra i vlast uopšte. Najviše je izmena pretrpela četvrta i peta pojava prvog čina. Kada se ima u vidu da je časopis u vlasništvu preduzeća "Geca Kon" subvencionisala Vlada Kraljevine Jugoslavije, jasno je zašto su se hteli ublažiti kritika i podsmeh.

Nušićev poslednji rukopis

Koliko je "Vlast" bila nezgodna za mnoge tadašnje i potonje predstavnike vlasti, može se predočiti putem očitog primera cenzura, kada (u komediji) razgovaraju Miloje, tast novopostavljenog ministra, i Arsa, ministrov stric. Cenzurisanja ne zadiru znatno u radnju, ali se intervencijama svakako umanjuje ne samo humorističko-satirički učinak, nego i umetnička i dramaturška vrednost ove izvrsne komedije. Tim više, objašnjava sagovornik, kada se uzme u obzir da je drugi čin štampan samo dva puta pedesetih godina i da su ta izdanja nepoznata široj publici. Najveći broj izdavača odlučivao se da štampa samo prvi čin, izvesno i zbog toga što drugi nije bio "pogodan".

- Čitaocima je sada dostupan integralni tekst, sa drugim činom koji slika iz unutrašnje perspektive funkcionisanje vlasti. Zbog toga sam, da bih to dokumentovao, u knjigu uključio i faksimile stranica Nušićevog rukopisa na osnovu kojih se jasno vidi šta je napisao, šta nije precrtao i šta se, prema tome, nije smelo izostavljati - ističe Pejčić.

Prvi priređivač, pisac Ranko Mladenović, verovatno se pribojavao da neke replike aludiraju na tadašnjeg ministra prosvete Dimitrija Magaraševića. To je, prema mišljenju Pejčića, čista besmislica, jer je Magarašević kao blizak Nušićev poznanik držao govor na njegovoj sahrani, a pored Nušićevog odra iste noći bio je i ministar bez portfelja Voja Đorđević. I kasniji priređivači, čak i oni koji su se koristili izvornikom, poput Mila Stankovića i Milana Đokovića, menjali su tekst verovatno želeći da "zaštite" Nušića od njega samog. Tako je, navodi Pejčić, Mile Stanković, inače poznati humorista i autor tada popularne emisije "Veselo veče", izbacio dužu, izrazito satiričku repliku iz malo poznatog drugog čina.

Uoči smrti Nušić se kolebao kako da završi komediju, čak se nosio mišlju da napusti rad na tekstu da bi potom, što je iz radnje "Vlasti" vidljivo, stavio tačku na kraj drugog čina. Međutim, nije precrtao napomenu ispod naslova: "komedija u četiri čina". U vezi sa istorijatom ovog rukopisa ostala je jedna neobična i po komediografa vrlo neprijatna epizoda. Naime, Nušić je želeo da za života štampa napisana dva čina, i to za časopis "Naša stvarnost", i rukopis obećao tada mladim saradnicima Aleksandru Vuču i Dušanu Matiću. Kada se u tim januarskim danima 1938, prvi put posle operacije srca, obreo u knjižari "Rajković", koja je bila njegova nezvanična kancelarija, suočio se sa ugovorom koji je imao prema "Geci Konu", a koji je predvideo da ovom izdavaču, koji mu je objavljivao sabrana dela, da i sve buduće tekstove.

Nušić u bolesničkoj postelji uz Milana Đokovića

- To ga je veoma pogodilo, razdražilo. Duboko se izvinjavao putem pisama mladim kolegama, a nekoliko dana potom pao je u postelju i nedugo zatim preminuo. Sve to se dogodilo u razmaku od nedelju dana - kaže Pejčić.

UVEK POD LUPOM

KOLIKO je Nušić uspeo da komički prikaže konstantu doživljavanja vlasti u našem narodu, govori i anegdota kada je Mile Stanković, koji je dopisao treći i četvrti čin "Vlasti", bio napadnut od lokalnog partijskog rukovodstva. Optužen je da je, u stvari, sam napisao ceo tekst ne bi li se, sakrivši se iza slavnog komediografa, podsmehnuo novoj narodnoj vlasti. Još jedna nušićevska situacija. Društvena komedija je oduvek, ne samo u našoj kulturi, bila stavljena pod posebnu lupu vlasti, jer se uvek gledalo, tražilo na kog aludira, koje konkretne ličnosti i događaje ismeva. Nušić, međutim, nije za komičke likove uzimao konkretne ličnosti iz javnog političkog života, i, između ostalog, zato su njegove komedije zadržale aktuelnost sve do naših dana, ističe Pejčić.

Aleksandar Pejčić

PREMIJERA NA KOMEMORACIJI

PRVI čin "Vlasti" izveden je 26. januara 1939. u Narodnom pozorištu u režiji D. Mladenovića, ali prepis nije sačuvan, ili nije još pronađen, što bi bilo dragoceno za upoređenje verzija - da li je i tu i u kojoj meri izvršena cenzura. Inače, Nušić je ovu komediju bio obećao direkciji drame ovog pozorišta još za života, prvi čin najavljivan je tokom 1938, ali je premijera odlagana sve do komemorativne večeri.

(Novosti)

 

[rapster]

Da li u nekoj knjizari mogu naci Nisiceva sabrana djela?
Ocekivao bih da se Nusiceva djela mogu naci u svakoj knjizari ali nije tako? :-(

 

[crvendac_011]

Da li u nekoj knjizari mogu naci Nisiceva sabrana djela?
Ocekivao bih da se Nusiceva djela mogu naci u svakoj knjizari ali nije tako? :-(

Zavisi gde živite, ali trebalo bi da ih ima. Čini mi se da je pred sajam knjiga prošle godine poslednje izdanje njegovih sabranih dela objavila "Laguna", a ima ih i pojedinačno.
Probajte u nekoj od knjižara "Laguna" ili "Delfi", a možete ih poručiti i na sajtu.