Šta je novo?

Boško Tomašević

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Boško Tomašević



tomasevic11.jpg



Boško Tomašević je rođen 1947. godine u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta. Od 1990. godine do 2006. godine držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu i Brajsgau, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu. Među njegovim značajnijim stručnim radovima valja pomenuti: Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006). Pesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom (V. Blejk, Dž. Don, F. Helderlin, P. Valeri, R. M. Rilke, B. Pasternak, O. Mendeljštam, T. S. Eliot, E. Paund, G. Trakl, R. Šar, P. Celan, H. L. Borhes, S. Beket), kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja. U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao događaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga „posvećenog nikakvim obalama” Ove tri različite poetike prisutne su u sledećim autorovim pesničkim knjigama: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta (1999), Pustinje jezika (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Celantrifft H(eidegger) undCh(ar) inTodnauberg (2005). Boško Tomašević je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč). Živi u Innsbruck-u.




Dok ništa ne izgleda isto

Nastavljam da pišem
nastavljam da budem Niko
dok ništa ne izgleda isto
što znači još gore je
odustajanja su odlučnija i radosnija
i to je već nešto
nastavljam da pišem ni za koga
jedino je takvo pisanje moj
siguran teret
jedino takvo
ono je moj doprinos
zverstvima sveta
nežnim ubijanjima
uvek bezrazložnim
kad god zaboravim da
ništa drugo i nije traženo
niti očekivano
ali za to su potrebne godine
dok se ne shvati
da više ništa nije isto
dokle god se mislilo
da samo ništa ne izgleda isto
mada su činjenice padale i padale
tako da se apodiktična upornost stvari
isplatila i
više ništa nije bilo isto
mada izgleda
da više ništa ne izgleda isto.


 
Top