Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Bitka za Staljingrad
Ujutro 13. septembra nebo iznad Staljingrada ponovo su prekrili nemački avioni. Grunula je i njihova artiljerija. Petnaestak minuta kasnije u juriš na centralni deo Staljingrada krenule su dve nemačke kopnene grupacije. Prva grupa divizija (295, 71. i 94. pešadijska i 24. oklopna) imala je oko sto tenkova i dolazila je iz pravca železničkog čvora Razguljevka.Druga nemačka grupa je bila još moćnija (29. motorizovana i 14. oklopna divizija) jer je napadala sa 250 tenkova. Ona je u naletu zauzela varošicu Sadovaja i probila se u zapadni deo prigradskog naselja Minjin. Staljingrad je branila 62. armija pod komandom generala Čujkova koji je primajući komandu nad armijom izjavio: “Preduzeću sve mere da bi odbranio grad. I kunem se da ga neću napustiti. Ili ćemo odbraniti Staljingrad ili ćemo u njemu izginuti.“ General se čvrsto držao ovog obećanja.
Sledećeg dana general Čujkov je izdao naredbu da 62. armija pređe u protivudar. Napad je izvršen ali je rezultat bio dosta skroman jer su Nemci odmah podigli svoju avijaciju koja je prosto prikovala sovjetske vojnike za zemlju. Ni fon Paulus nije sedeo skrštenih ruku. Naredio je svojim jedinicama da tačno u 12 časova pređu u novi napad. Rasplamsale su se borbe neviđenih razmera i žestine. U borbama za centralni i južni deo grada Nemci su angažovali sedam elitnih divizija, računajući da će na ovom sektoru izbiti na Volgu za 1-3 dana. Međutim, Rusi su se ogorčeno branili. Svaki kvart, svaka ulica, svaka zgrada, svaki industrijski pogon bio je pretvoren u odbrambeni položaj.
Sukob Nemaca i Rusa u Staljingradu se razlikovao od dosadašnjeg. Ovde se nisu sukobljavale odjednom velike formacije već je gradsko okruženje nametnulo drugačiji način ratovanja. Borba se obično vodila na maloj razdaljini, upotrebom mitraljeza, automata, eksploziva i ručnih bombi, često i bajonetima, tako da nemačka artiljerija i avijacija nije mogla da pomogne svojima. Štaviše, nemački avioni su prestali da bombarduju sovjetske isturene položaje, jer je deo bombi padao i na vojnike 6. nemačke armije.
“Vojnicima Vermahta obećavani su gvozdeni, a dobijali su drvene krstove …” (Ilja Erenburg)
Došao je i 14. septembar, dan koji je zabeležen kao jedan od najkritičnijih dana odbrane grada. U bitku za uže gradsko jezgro Nemci su ubacili nove jedinice. Borbe su se sve više razbuktavale oko Mamajevog kurgana, na obali Carice, oko jednog golemog Silosa (koji je ušao u ratne hronike kao objekat o kojem je napisano na desetine knjiga i stotine napisa, pa se zato i piše velikim slovom) i na zapadnom delu Verhnje Jeljšanke.
Po unapred razrađenom planu, fon Paulusovi tenkovi su rano ujutro prosto jurnuli prema železničkoj stanici.“Udrar je bio silovit“, sećao se kasnije general Čujkov. Nemci su već počeli da veruju kako je bitka dobijena pa su žurili da što pre izbiju na Volgu kako bi 62. armiju pocepali na dva dela, a zatim je lakše uništili.
Stavaka je u pomoć 62. armiji poslala iz svoje rezerve 13. gardijsku diviziju generala A. Radimceva. U noći izmeću 14. i 15. septembra na istočnoj obali Volge bili su koncentrisani pukovi 13. gardijske divizije. Počelo je ukrcavanje trupa u brodiće, ribarske čamce, u skele i njihovo prebacivanje na drugu stranu Volge, uz istovremno ubistvenu vatru koju su Nemci prosipali na vojnike 13. divizije. Nemački avioni su ih napadali u neprekidnim talasima.
Ali gardisti su se iskrcali uprkos olovnom pljusku koji ih je zasipao sa druge obale. Zaposeli su glavno pristanište i odmah se uključili u boj. Nažalost, svi se nisu probili na desnu obalu. Te noći Volga je odnela mnoga tela branilaca otadžbine. Poslednje jedinice pukova pod komandom Jeljina i Panihina prebacile su se u zoru 15. septembra. Zajedno sa njima, u sedam časova izjutra, prešao je i štab divizije.
Tog dana kada su se gardisti iskrcali na staljingradskoj obali, armijski list je pisao: “Za nas više nema puta natrag. On je zatvoren po naredbi otadžbine, po naredbi naroda. Otadžbina zahteva od svih branilaca grada da se bore do poslednjeg čoveka, ali da zadrže grad …“
Oko 6 hiljada gardista koji su se iskrcali u noći 15. septembra očistili su teren od pristaništa do železničke pruge. Dva bataljona su zaposela položaje na južnim padinama Mamajevog kurgana.13. gardijska divizija je u munjevitom napadu počela da potiskuje nemačku vojsku, omogućavajući 62. armiji da izvrši pregrupisavanje i konsolidaciju svojih trupa.
Posebno teški okršaji vođeni su u naselju Minjin. Železnička stanica je u toku dana četiri puta prelazila iz ruke u ruku ali se, najzad, u toku noći našla u sovjetskim rukama. Na nekim sektorima sovjetska armija je pretrpela velike gubitke tako da je bila primorana da se povuče ili da prestane sa napadima.
Uveče 15. septembra teško je bilo reći u čijim se rukama nalazi Mamajev kurgan, stizala su protivrečna obaveštenja. Ako Nemci njime čvrsto ovladaju, zagospodariće čitavim gradom i Volgom.
Na južnoj periferiji Staljingrada, u rejonu Kuporosnoje, 64. armija generala Šumilova nastojala je svim silama da neprestanim udarima olakša položaj 62. armije. Kuporosnoje je često prelazilo iz ruke u ruku da bi ga Nemci čvrsto osvojili 15. septembra i tako razdvojili krilne jedinice 62. i 64. armije. Sada je Čujkovljeva 62. armija bila odsečena ne samo na severu od Staljingradskog fronta, već i od jedinica Jugozapadnog fronta na jugu.
Braniocima grada veliku pomoć su pružale i tri armije Staljingradskog fronta (1. gardijska, 24. i 66. armija), koje su operisale severno od grada. One su neprestano vršile napade na području Rinoka kako bi na sebe privukle što veće protivničke snage. U tim borbama naročito se istakao 7. tenkovski korpus generala Pavela Aleksijeviča Rostmistrova.
BORBE NA KAVKAZU
Sredinom jula GA „A“, pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista, imala je zadatak da se u sadejstvu sa GA „B“ probije do Staljingrada. Kada su nemačke snage zauzele Rostov 23. jula 1942, Hitler je promenio plan i usmerio GA „A“ na jug, ka Kavkazu. Plan za osvajanje Kavkaza šifrovano je nazvan „Edelvajs“ (Planinski cvet).
Plan je predviđao da se u prvoj fazi bitke za Kavkaz sovjetske jedinice opkloe i unište južno od grada Rostova, a zatim bi jedna grupa Vermahta zaobišla sa zapada glavni venac Kavkaza, izbila na Crno more i zauzela Novorosijsk i Tuapse.Druga grupa bi se ustremila na istok i osvojila naftonosna područja Groznog i Bakua.Istovremeno sa zaobilaženjem sa zapada i istoka, treća grupa nemačke vojske prešla bi preko glavnog venca Kavkaza, koristeći se viskokim prevojima Sančaro, Kluhorski, Maruhski i drugim, i izbila u rejone Tbilisija, Kutaisija, Suhumija i dalje sve do Zigadadija.Potom bi se uspostavio kontakt sa turskom vojskom, i zajedno sa njom bi se nastavilo protiv Sovjetske armije, te invazije Bliskog i Srednjeg istoka.
U nastaloj situaciji Stavka je odlučila da 28. jula ujedini Južni i Severnokavkaski front u jedinstveni Severnokavkaski front pod komandom maršala Semjona Buđonija.Većina armija koje su ušle u sastav Sevenokavkaskog fronta bile su malobrojne i slabo naoružane.Dve armije, su hitno prebačene u pozadinu radi reorganizacije, dok je jedna, 51. armija, bila predata Staljingradskom frontu.Buđonijeve trupe podržavale su 4. i 5. vazdušna armija pod komandom generala K.A. Veršinjina i S.K. Gorjunova, koje su imale samo 230 ispravnih aviona.U operativnom pogledu ovom frontu je bila potčinjena i Crnomorska flota pod komandom admirala F.S. Oktjabrskog.
I pored ogorčenog otpora Nemci su 5. avgusta zauzeli Stavropolj, a sledećeg dana Armavir.Već 10. avgusta u njihove ruke je pao i Majkop.Potom je 12. avgusta pao Krasnodar, a onda su trupe generala Klajsta ušle u poznati turistički centar Pjatigorsk.
Sredinom avgusta otpor sovjetskih trupa se povećao, pa je tempo napredovanja nemačkih trupa znatno opao.Prva tenkovska armija nemačkog generala Klajsta je uspela da zauzme Molgobek, ali su je tu zaustavile trupe 37. sovjetske armije svojim energičnim kontraudarima.Videvši da se napredovanje usporilo, Vilhelm List je na svoju ruku naredio 1. oklopnoj armiji da po svaku cenu nastavi napredovanje u pravcu Groznog i Bakua, a 17. armiji genral-pukovnika Riharda Ruofa da se sjuri duž zapadne crnomorske obale prema Batumiju, dok je 49. alpskom korpusu generala Rudolfa Konarda naređeno da se probije prema Suhumiju.S obzirom da ni to nije donelo neke opipljive rezultate, feldmaršal List je pozvan na saslušanje u „Vukodlak“ kod Vinica.Hitler je besneo na Lista:“Zašto ste se feldmaršale ponašali tako drsko i nepromišljeno? Zašto ste ignorisali kristalno jasne, logične i pravilne instrukcije koje sam vam dao? Ja sam naredio da se Konardov korpus ne lomata po bespućima Elbrusa i da ne ide prema Suhumiju kozjim stazama, već da najlakšim putem zauzme luku Tuapse.“
Primivši dosta nejasne i oprečne intsrukcije, i ne usudivši se da oponira Hitleru i Kajtelu, List se vratio na svoje komandno mesto u grad Dinjeck (koji se tada zvao Staljino).
U međuvremenu Nemci su probili front 47. armije na njenom levom krilu sa željom da se probiju ka Novorosijskom sa severozapada.Izbili su na Crno more i zauzeli Anapu.Ovim su odsekli sovjetsku mornaričku pešadiju na Tamanskom poluostrvu od glavnine sovjetske 47. armije.Zatim su Nemci 3. septembra počeli da se sa Krima prebacuju na Tamansko poluostrvo.Nemajući drugo rešenje, maršal Buđoni je naredio da se mornarička pešadija morskim putem hitno evakuiše u luku Gelendžik.
6. septembra Nemcima je pošlo za rukom da izbiju u severno predgrađe Novorosijska gde su im se pisprečile trupe 47. armije kojima je od 8. septembra komandovao general Andrej Grečko.Koncentrisavši ovde pet divizija Nemci su 9. septembra uspeli da zauzmu veći deo grada, dok se u istočnom delu grada još uvek vijorila sovjetska zastava.
Paralelno sa okršajima na novorosijskom pravcu, fon List je preduzeo napad i preko Malgobeka na grad Grozni ali je bio odbijen.Ništa bolje nisu prošle ni jedinice koje su napredovale ka Suhumiju.O nastaloj situaciji obavešten je telefonom nadležan organ u Vrhovnoj komandi Adolf Hojzinger, čovek koji iako je bio notorni nacista, posle drugog svetskog rata ponovo će biti general Bundesvera i važna ličnost u Atlanskom paktu kao stručnjak za „komunističke zemlje“.List je molio da u njegov štab hitno doputuje general Alfred Jodl i na licu mesta razmotri nastale teškoće.Jodl je doleteo u Donjeck, razmotrio situaciju, i prilikom odlaska obećao je Listu i generalu Konardu da će savetovati Hitlera da odustane od pokušaja izbijanja na zadati pravac na crnomorskoj obali.
Kada je Jodl o svemu obavestio Hitlera i ocrtao mu mračne perspektive na Kavkazu, Hitler je sav besan doneo odluku o smeni feldmaršala Lista sa položaja komadanta GA „A“ pa je sam lično preuzo komandu.
Ali snaga Vermahta na Kavkazu je sve više slabila.Samo od 25. septembra do kraja novembra 1942. godine nemačke trupe su tri puta preduzimale opsežne ofanzive pokušavajući da probiju sovjetsku odbranu i da zauzmu Tuapse.Na kraju, nemačka 17. armija je bila prisiljena da odustane od ofanzivnih akcija i da pređe u odbranu do narednog leta 1943. godine.
Krahirao je i nemački pokušaj da se zauzme Grozni i Baku.Nemačka grupacija kod Mozdoka ojačana motorizovanom divizijom SS „Viking“ ustremila se duž železničke pruge Prohladni-Grozni.U podne 27. septembra palo je Eljhatovo gde su i zaustavljeni na svom putu ka Groznom.
Situacija je za Crvenu armiju bila dosta teška.Sovjetski Savez je i dalje dobijao naftu iz Groznog.Nafta je vađena na samo nekoliko kilometra od bojišta i naftovodom slata u pozadinu.Jedan izvor je davao naftu iako se jedno vreme nalazio na ničijoj zemlji.
U međuvremenu Hitler je za komadanta GA „A“ postavio dotadašnjeg komadanta 1. oklopne armije generala Klajsta.Klajst je još 25. septembra na banketu u „Vukodlaku“ obećao Fireru da će mu uskoro održati zdravicu u Bakuu, a ovaj ga je zatim proizveo u feldmaršala.
PAVLOVLjEVA KUĆA
Na južnoj periferiji Staljingrada nalazio se ogromni žitni silos sa mlinom.U borbama za ovaj objekat poginulo je na obe strane oko hiljadu ljudi.Posebno dramatični okršaji vođeni su ovde 16. i 17. septembra kada su čitav silos ili pojedini njegovi spratovi i skladišta prelazili, po nekoliko puta dnevno, iz ruku branilaca u ruke napadača i obrnuto.Komadant 35. gardijske divizije pukovnik V.P. Dubjanski raportirao je Vasiliju Čujkovu:“Situacija se izmenila.Pre smo se mi nalazili na vrhu silosa, a Nemci dole.Sada smo isterali Nemce sa donjih spratova, ali su se zato oni dočepali vrha i sada se gore vode borbe…“ Mnogo je takvih raporta tih dana bilo u Staljingradu.Nedeljama su se vodile borbe za svaku prostoriju, za svaki sprat, za svako stepenište, za svako dvorište.
Krajem septembra, izviđačka grupa 13. gardijske divizije, koju su činili vodnik J.F. Pavlov i vojnici A.M. Aleksandrov, V.S. Glušenko i N.J. Černogolovij osvojili su zgradu u Penzenskoj ulici i držali je 48 sati.Ova zgrada biće u toku bitke nazvana Dom vodnika Pavlova, a taj naziv će kasnije zadržati u svim istorijskim dokumentima.Zgrada je imala tri sprata i bila je sagrađena od cigala.U njenoj blizini se nalazio poveći mlin.
Prilikom zaposedanja kuće, Pavlovljevu grupu su dočekali rafali Nemaca iz pravca obližnjeg trga.Te noći Pavlov je odlučio da sa svojim ljudima zauzme istureni protivnički položaj u obližnjoj zgradi.
Ujutro se na drugoj strani ulice počeo razvijati u borbeni poredak nemački bataljon sa namerom da se probije do Volge.Kada su prvi redovi stigli do tramvajske linije, iza leđa su im zaštektali mitraljezi i puškimitraljezi.Oni su najpre pokosili nemačke podoficire koji su predvodili napad, a zatim su zbrisani i ostali.Preostali Nemci su bili prikovani za zemlju i onemogućeni da krenu u juriš.To je tako trajalo tokom celog dana.Uveče je bataljon dobio naređenje da se povuče.
Sledećeg dana pojavila su se tri tenka i počela da zauzimaju borbeni položaj pre nego što bi otvorila vatru na zgradu.Ali iznenada ispod njihovih gusenica su odjeknule eksplozije.U toku noći Pavlovljeva grupa je minirala sve prilaze zgradi, izuzimajući tajni podrumski prolaz na kanal.Mine su bile povezane specijalnim provodnikom i aktivirane su po naređenju Pavlova.Nemačka pešadija, koja se krila, posle gubitka tenkova se nije usudila da krene u juriš.
2. oktobra je poručnik Ivan Afanasjev dobio naređenje da se sa još sedam ljudi priključi Pavlovljevoj grupi.Nekoliko dana kasnije stigla su još četiri borca.Mada je duša odbrane bio vodnik Pavlov, ipak je 3. oktobra zvaničnu komandu preuzeo poručnik Afanasjev.Pavlovljevu Kuću branilo je ukupno 24 vojnika.
Počev od 3. oktobra Nemci su privukli topove, minobacače i teške mitraljeze i obasipali zgradu vatrom.Gotovo neprestano su vođeni okršaji s Nemcima.Po naređenju komadanta bataljona Pavlovljeva grupa je za samo pet dana prokopala podzemni tunel do zgrade obližnjeg mlina u dužini od 100 metara.Doduše s druge strane u susret grupi, tunel su kopali i vojnici iz 7. čete.
Zanimljiva je sudbina komadanta grupe, poručnika Ivana Afanasjeva, koji je 24. novembra 1942. godine teško kontuzovan.Posle izlaska iz bolnice vratio se na front pa su ga putevi rata odveli sve do Berlina.Međutim, zadobijena kontuzija i nezalečene rane učinile su to da je postepeno počeo da gubi vid, da bi 1952. godine potpuno oslepeo.Čuveni moskovski hirurg Vodovozov izvršio je na njegovom oku veoma tešku operaciju posle koje je ovaj veliki junak progledao.Afanasjev je 1954. ponovo video Staljingrad.Posetio je i legendarnu „Pavlovljevu kuću“ i na mermernoj ploči pročitao svoje ime.
JUNACI SA VOLGE
Bitka za grad iz dana u dan postajala je sve žešća.Nemci su 21. septembra sa četiri svoje divizije pokušali da se probiju do Volge kroz centralni deo grada, ali je njihov pokušaj osujetila 13. gardijska divizija.
U Hitlerovom glavnom stanu izbila su krupna neslaganja.Firer je odlučio da 24. septembra smeni Haldera sa položaja i da na njegovo mesto dovede generala Kurta Cajclera, dotadašnjeg načelnika GA „D“ (glavna komanda „Zapada“).Ova smena je dovela do naglog pada uticaja Alfreda Jodla, jednog od najsposobnijih generala Vermahta.Cajcler je izbegavao da protivureči Hitleru tako da je, bar u početku, bio samo puka transmisija Firerovih pogleda i namera.
Došao je i oktobar mesec, po mnogima najkrvaviji mesec borbi u čitavom sovjetsko-nemačkom ratu.Glavne borbe vođene su u severnom delu grada, to jest, na teritoriji traktorskog zavoda.
U septembru i oktobru i prvoj polovini novembra za Staljingradsku bitku je karakterističan jedan fenomen – borba sovjetskih i nemačkih snajperista.Čuveni snajperista 62. armije Vasilij Zajcev ubio je na stotine Nemaca.Pored Zajceva u Staljingradu su se borili i drugi sovjetski snajperisti koji su ubili mnoge visoke nemačke oficire i unosili paniku kod vojnika Vermahta, pa je iz Berlina, avionom hitno na bojište prebačen glavni instruktor nemačkih snajperista major Konings, sa zadatkom da ubije Zajceva o kome su već kružile legende na obe sukobljene strane.Rusi su za dolazak čuvenog strelca saznali od nemačkih zarobljenika, pa su snajperisti 62. armije pod komandom pukovnika N.F. Batjuka počeli da prave plan kako da smaknu majora Koningsa, što bi omogućilo značajan moralni prestiž.
Danima je trajalo nadmudrivanje sovjetskih i nemačkih snajperista, dok snajperista Nikolaj Kulikov nije jednim hicem, 4. oktobra 1942. godine, usmrtio glavnog instruktora škole za strelce u Berlinu.
Sledećeg dana, 5. oktobra ujutro, Nemci su krenuli u još jednu silovitu ofanzivu na industrijski deo grada.Čujkov je komandovao:“Ne osvrtati se nazad … Gledati napred… Ni korak nazad“.Jedan za drugim smenjivali su se nemački juriši.Cilj je bio da se osvoji zavod kako bi se raščlanila i po delovima uništila 62. armija.Fon Paulus je 10. oktobra na ovaj sektor ubacio još pet jurišnih inžinjerskih bataljona, specijalno obučenih i opremljnjnih za bitke u gradskim uslovima.Gubici na obe strane bili su ogromni.
Glavna udarna grupacija nemačkih trupa koja je direktno bila usmerena protiv Čujkovljeve 62. armije imala je osam divizija, odnosno formaciju od oko 90.000 ljudi.Ove snage su raspolagale sa 2.300 topova, oko 300 tenkova i sa 1.000 aviona iz 4. vazdušne flote.Te snage napadale su sektor Rinoka (na severu grada) pa preko Traktorskog zavoda, fabrika „Barikade“ i „Crveni oktobar“, severoistočne padine Mamajevog kurgana, pa do železničke stanice Staljingrad-1.Ovoj nemačkoj grupaciji suprotstavljala se 62. armija sa 55.000 vojnika, 1.400 topova i 80 tenkova.Sovjetska 8. vazdušna armija, koja ju je podržavala, imala je 9. oktobra samo 190 ispravnih aviona.
Ceo slobodoljubivi svet pratio je s napetom pažnjom razvoj i tok grandiozne bitke na Volgi, bitke koja je u oktobru dospela u fazu usijanja.U noći 9. oktobra Volga je kod Staljingrada dobila prvi led.To nije bio led preko koga je moglo da se hoda, ali on nije dozvoljavao plovidbu manjih brodova i šlepova.Prebacivanje municije i ranjenika, kao i dostavljanje hrane postalo je krajnje otežano.Fon Paulus je na sve moguće načine pokušavao da iskoristi tu povoljnu situaciju po njegove trupe.
Hitlerov Glavni stan je odlučio da 14. oktobra preduzme najsilovitiji napad u čitavoj kampanji na jugu SSSR-a i osvoji Staljingrad.Zgusnuvši na frontu užem od 5 km tri pešadijske i dve tenkovske divizije, fon Paulus je 14. oktobra započeo novu veliku ofanzivu.Hitler je zahtevao da se bitka na Volgi, po svaku cenu, završi zauzimanjem Staljingrada.Fon Paulusove trupe krenule su u napad u 8 sati ujutro.Glavni udar je bio usmeren u pravcu Traktorskog zavoda i zavoda „Barikade“.Velike grupacije nemačkih aviona napale su teritoriju širine pet kilometra svim vrstama bombi kojima je Luftvafa raspolagala.Istovremeno je usledila i uraganska artiljerijska vatra.
Nemački tenkovi su krenuli u napad napadajući položaje Čujkovljeve armije.Zemlja se tresla od eksplozija bombi i granata, pucala je armatura utvrđenja, rušila se velika kamena zdanja isprepletana betonom i gvožđem.Svaki metar zemlje bio je izranjavan rupčagama.Sve što je moglo da gori bilo je u plamenu.Rusi su uspeli da odbiju prvi napad.Sat i po kasnije Nemci su ponovo napali sa još većom žestinom.
U 10 sati 109. puk 37. gardijske divizije prosto su samleli nemački tenkovi i pešadija.
U 11 sati Čujkov dobija izveštaj da je neprijatelj takođe pregazio i levo krilo 112. pešadijske divizije.Oko 50 nemačkih tenkova „peglalo“ je položaje te divizije.
U 11 i 50 protivnik je zauzeo lokalni stadion Staljingradskog traktorskog zavoda i duboko se uklinio u sovjetsku odbranu.
Već u 14 časova telefonske veze sa svim trupama bile su u prekidu.Funkcionisale su jedino radio-stanice.
U 15 časova Nemci su se još dublje uklinili u sovjetske položaje, stigavši do ivice Traktorskog zavoda i „Barikada“.U jednom trenutku nemački tenkovi su uspeli da se probiju na samo trista metara od komandnog mesta 62. armije, pa je prateća četa bila primorana da stupi u borbu.Na sreću, fon Paulus nije raspolagao ni jednim slobodnim bataljonom koji bi mogao da ubaci u borbu i tako zarobi štab 62. armije.A moguće je da Paulus u tom trenutku nije ni znao gde se štab nalazi.
U 16 časova i 35 minuta potpukovnik Ustinov je zatražio da sovjetska artiljerija otvori vatru na njegovo komandno mesto, kojem su Nemci prišli i zasuli ga bombama.Nije bilo ni malo lako doneti takvu odluku, ali je general Požarski morao da naredi divizionu „kaćuša“ da raspali po neprijatelju.Vatreni udar je izveden uspešano …
Borbe su nastavljene nesmanjenom žestinom i 15. oktobra.Nemcima je 18. oktobra pošlo za rukom da probiju front 62. armije u rejonu Traktorskog zavoda, da zauzmu Zavod i odseku severnu grupaciju Čujkovljevih trupa.
Sredinom novembra napredovanje Paulusovih trupa bilo je zaustavljno na čitavom frontu.Nemci su najzad rešili da pređu u odbranu.Njihova glavna udarna snaga bila je istrošena.Tako se sredinom novembra završila treća i poslednja etapa Staljingradske odbrambene operacije.Grad-heroj se nije pokorio osvajačima.
Prema dvanaestotomnoj sovjetskoj „Istoriji drugog svetskog rata“ (Istoriя vtoroй mirovoй voйnы) na Istočnom frontu nikada ranije nije bilo toliko jedinica kao u novembru 1942.Sile Osovine su ovde imale ukupno 266 divizija, od toga 193 nemačkih, 18 finskih, 26 rumunskih, 11 italijanskih, 14 mađarskih, 2 slovačke i jednu špansku.
Počev od leta 1942. sovjetska Avijacija za daljinska dejstva počela je sa bombardovanjem vojnih, industrijskih i saobraćajnih objekata u Nemačkoj, naročito u istočnom delu.Od 19. avgusta do 14. septembra bombardovani su Berlin i glavni gradovi nemačkih saveznika.Berlin je bombardovan 27. i 30. avgusta, kao i 10 septembra.Budimpešta je bombardovana 5. i 10. septembra, a Bukurešt 14. septembra.
Preuzeto sa svetskirat.net
Ujutro 13. septembra nebo iznad Staljingrada ponovo su prekrili nemački avioni. Grunula je i njihova artiljerija. Petnaestak minuta kasnije u juriš na centralni deo Staljingrada krenule su dve nemačke kopnene grupacije. Prva grupa divizija (295, 71. i 94. pešadijska i 24. oklopna) imala je oko sto tenkova i dolazila je iz pravca železničkog čvora Razguljevka.Druga nemačka grupa je bila još moćnija (29. motorizovana i 14. oklopna divizija) jer je napadala sa 250 tenkova. Ona je u naletu zauzela varošicu Sadovaja i probila se u zapadni deo prigradskog naselja Minjin. Staljingrad je branila 62. armija pod komandom generala Čujkova koji je primajući komandu nad armijom izjavio: “Preduzeću sve mere da bi odbranio grad. I kunem se da ga neću napustiti. Ili ćemo odbraniti Staljingrad ili ćemo u njemu izginuti.“ General se čvrsto držao ovog obećanja.
Došao je i 14. septembar, dan koji je zabeležen kao jedan od najkritičnijih dana odbrane grada. U bitku za uže gradsko jezgro Nemci su ubacili nove jedinice. Borbe su se sve više razbuktavale oko Mamajevog kurgana, na obali Carice, oko jednog golemog Silosa (koji je ušao u ratne hronike kao objekat o kojem je napisano na desetine knjiga i stotine napisa, pa se zato i piše velikim slovom) i na zapadnom delu Verhnje Jeljšanke.
Stavaka je u pomoć 62. armiji poslala iz svoje rezerve 13. gardijsku diviziju generala A. Radimceva. U noći izmeću 14. i 15. septembra na istočnoj obali Volge bili su koncentrisani pukovi 13. gardijske divizije. Počelo je ukrcavanje trupa u brodiće, ribarske čamce, u skele i njihovo prebacivanje na drugu stranu Volge, uz istovremno ubistvenu vatru koju su Nemci prosipali na vojnike 13. divizije. Nemački avioni su ih napadali u neprekidnim talasima.
Ali gardisti su se iskrcali uprkos olovnom pljusku koji ih je zasipao sa druge obale. Zaposeli su glavno pristanište i odmah se uključili u boj. Nažalost, svi se nisu probili na desnu obalu. Te noći Volga je odnela mnoga tela branilaca otadžbine. Poslednje jedinice pukova pod komandom Jeljina i Panihina prebacile su se u zoru 15. septembra. Zajedno sa njima, u sedam časova izjutra, prešao je i štab divizije.
Tog dana kada su se gardisti iskrcali na staljingradskoj obali, armijski list je pisao: “Za nas više nema puta natrag. On je zatvoren po naredbi otadžbine, po naredbi naroda. Otadžbina zahteva od svih branilaca grada da se bore do poslednjeg čoveka, ali da zadrže grad …“
Posebno teški okršaji vođeni su u naselju Minjin. Železnička stanica je u toku dana četiri puta prelazila iz ruke u ruku ali se, najzad, u toku noći našla u sovjetskim rukama. Na nekim sektorima sovjetska armija je pretrpela velike gubitke tako da je bila primorana da se povuče ili da prestane sa napadima.
Uveče 15. septembra teško je bilo reći u čijim se rukama nalazi Mamajev kurgan, stizala su protivrečna obaveštenja. Ako Nemci njime čvrsto ovladaju, zagospodariće čitavim gradom i Volgom.
Na južnoj periferiji Staljingrada, u rejonu Kuporosnoje, 64. armija generala Šumilova nastojala je svim silama da neprestanim udarima olakša položaj 62. armije. Kuporosnoje je često prelazilo iz ruke u ruku da bi ga Nemci čvrsto osvojili 15. septembra i tako razdvojili krilne jedinice 62. i 64. armije. Sada je Čujkovljeva 62. armija bila odsečena ne samo na severu od Staljingradskog fronta, već i od jedinica Jugozapadnog fronta na jugu.
Braniocima grada veliku pomoć su pružale i tri armije Staljingradskog fronta (1. gardijska, 24. i 66. armija), koje su operisale severno od grada. One su neprestano vršile napade na području Rinoka kako bi na sebe privukle što veće protivničke snage. U tim borbama naročito se istakao 7. tenkovski korpus generala Pavela Aleksijeviča Rostmistrova.
BORBE NA KAVKAZU
Sredinom jula GA „A“, pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista, imala je zadatak da se u sadejstvu sa GA „B“ probije do Staljingrada. Kada su nemačke snage zauzele Rostov 23. jula 1942, Hitler je promenio plan i usmerio GA „A“ na jug, ka Kavkazu. Plan za osvajanje Kavkaza šifrovano je nazvan „Edelvajs“ (Planinski cvet).
Plan je predviđao da se u prvoj fazi bitke za Kavkaz sovjetske jedinice opkloe i unište južno od grada Rostova, a zatim bi jedna grupa Vermahta zaobišla sa zapada glavni venac Kavkaza, izbila na Crno more i zauzela Novorosijsk i Tuapse.Druga grupa bi se ustremila na istok i osvojila naftonosna područja Groznog i Bakua.Istovremeno sa zaobilaženjem sa zapada i istoka, treća grupa nemačke vojske prešla bi preko glavnog venca Kavkaza, koristeći se viskokim prevojima Sančaro, Kluhorski, Maruhski i drugim, i izbila u rejone Tbilisija, Kutaisija, Suhumija i dalje sve do Zigadadija.Potom bi se uspostavio kontakt sa turskom vojskom, i zajedno sa njom bi se nastavilo protiv Sovjetske armije, te invazije Bliskog i Srednjeg istoka.
I pored ogorčenog otpora Nemci su 5. avgusta zauzeli Stavropolj, a sledećeg dana Armavir.Već 10. avgusta u njihove ruke je pao i Majkop.Potom je 12. avgusta pao Krasnodar, a onda su trupe generala Klajsta ušle u poznati turistički centar Pjatigorsk.
Sredinom avgusta otpor sovjetskih trupa se povećao, pa je tempo napredovanja nemačkih trupa znatno opao.Prva tenkovska armija nemačkog generala Klajsta je uspela da zauzme Molgobek, ali su je tu zaustavile trupe 37. sovjetske armije svojim energičnim kontraudarima.Videvši da se napredovanje usporilo, Vilhelm List je na svoju ruku naredio 1. oklopnoj armiji da po svaku cenu nastavi napredovanje u pravcu Groznog i Bakua, a 17. armiji genral-pukovnika Riharda Ruofa da se sjuri duž zapadne crnomorske obale prema Batumiju, dok je 49. alpskom korpusu generala Rudolfa Konarda naređeno da se probije prema Suhumiju.S obzirom da ni to nije donelo neke opipljive rezultate, feldmaršal List je pozvan na saslušanje u „Vukodlak“ kod Vinica.Hitler je besneo na Lista:“Zašto ste se feldmaršale ponašali tako drsko i nepromišljeno? Zašto ste ignorisali kristalno jasne, logične i pravilne instrukcije koje sam vam dao? Ja sam naredio da se Konardov korpus ne lomata po bespućima Elbrusa i da ne ide prema Suhumiju kozjim stazama, već da najlakšim putem zauzme luku Tuapse.“
Primivši dosta nejasne i oprečne intsrukcije, i ne usudivši se da oponira Hitleru i Kajtelu, List se vratio na svoje komandno mesto u grad Dinjeck (koji se tada zvao Staljino).
U međuvremenu Nemci su probili front 47. armije na njenom levom krilu sa željom da se probiju ka Novorosijskom sa severozapada.Izbili su na Crno more i zauzeli Anapu.Ovim su odsekli sovjetsku mornaričku pešadiju na Tamanskom poluostrvu od glavnine sovjetske 47. armije.Zatim su Nemci 3. septembra počeli da se sa Krima prebacuju na Tamansko poluostrvo.Nemajući drugo rešenje, maršal Buđoni je naredio da se mornarička pešadija morskim putem hitno evakuiše u luku Gelendžik.
Paralelno sa okršajima na novorosijskom pravcu, fon List je preduzeo napad i preko Malgobeka na grad Grozni ali je bio odbijen.Ništa bolje nisu prošle ni jedinice koje su napredovale ka Suhumiju.O nastaloj situaciji obavešten je telefonom nadležan organ u Vrhovnoj komandi Adolf Hojzinger, čovek koji iako je bio notorni nacista, posle drugog svetskog rata ponovo će biti general Bundesvera i važna ličnost u Atlanskom paktu kao stručnjak za „komunističke zemlje“.List je molio da u njegov štab hitno doputuje general Alfred Jodl i na licu mesta razmotri nastale teškoće.Jodl je doleteo u Donjeck, razmotrio situaciju, i prilikom odlaska obećao je Listu i generalu Konardu da će savetovati Hitlera da odustane od pokušaja izbijanja na zadati pravac na crnomorskoj obali.
Kada je Jodl o svemu obavestio Hitlera i ocrtao mu mračne perspektive na Kavkazu, Hitler je sav besan doneo odluku o smeni feldmaršala Lista sa položaja komadanta GA „A“ pa je sam lično preuzo komandu.
Ali snaga Vermahta na Kavkazu je sve više slabila.Samo od 25. septembra do kraja novembra 1942. godine nemačke trupe su tri puta preduzimale opsežne ofanzive pokušavajući da probiju sovjetsku odbranu i da zauzmu Tuapse.Na kraju, nemačka 17. armija je bila prisiljena da odustane od ofanzivnih akcija i da pređe u odbranu do narednog leta 1943. godine.
Krahirao je i nemački pokušaj da se zauzme Grozni i Baku.Nemačka grupacija kod Mozdoka ojačana motorizovanom divizijom SS „Viking“ ustremila se duž železničke pruge Prohladni-Grozni.U podne 27. septembra palo je Eljhatovo gde su i zaustavljeni na svom putu ka Groznom.
Situacija je za Crvenu armiju bila dosta teška.Sovjetski Savez je i dalje dobijao naftu iz Groznog.Nafta je vađena na samo nekoliko kilometra od bojišta i naftovodom slata u pozadinu.Jedan izvor je davao naftu iako se jedno vreme nalazio na ničijoj zemlji.
U međuvremenu Hitler je za komadanta GA „A“ postavio dotadašnjeg komadanta 1. oklopne armije generala Klajsta.Klajst je još 25. septembra na banketu u „Vukodlaku“ obećao Fireru da će mu uskoro održati zdravicu u Bakuu, a ovaj ga je zatim proizveo u feldmaršala.
PAVLOVLjEVA KUĆA
Krajem septembra, izviđačka grupa 13. gardijske divizije, koju su činili vodnik J.F. Pavlov i vojnici A.M. Aleksandrov, V.S. Glušenko i N.J. Černogolovij osvojili su zgradu u Penzenskoj ulici i držali je 48 sati.Ova zgrada biće u toku bitke nazvana Dom vodnika Pavlova, a taj naziv će kasnije zadržati u svim istorijskim dokumentima.Zgrada je imala tri sprata i bila je sagrađena od cigala.U njenoj blizini se nalazio poveći mlin.
Prilikom zaposedanja kuće, Pavlovljevu grupu su dočekali rafali Nemaca iz pravca obližnjeg trga.Te noći Pavlov je odlučio da sa svojim ljudima zauzme istureni protivnički položaj u obližnjoj zgradi.
Ujutro se na drugoj strani ulice počeo razvijati u borbeni poredak nemački bataljon sa namerom da se probije do Volge.Kada su prvi redovi stigli do tramvajske linije, iza leđa su im zaštektali mitraljezi i puškimitraljezi.Oni su najpre pokosili nemačke podoficire koji su predvodili napad, a zatim su zbrisani i ostali.Preostali Nemci su bili prikovani za zemlju i onemogućeni da krenu u juriš.To je tako trajalo tokom celog dana.Uveče je bataljon dobio naređenje da se povuče.
Sledećeg dana pojavila su se tri tenka i počela da zauzimaju borbeni položaj pre nego što bi otvorila vatru na zgradu.Ali iznenada ispod njihovih gusenica su odjeknule eksplozije.U toku noći Pavlovljeva grupa je minirala sve prilaze zgradi, izuzimajući tajni podrumski prolaz na kanal.Mine su bile povezane specijalnim provodnikom i aktivirane su po naređenju Pavlova.Nemačka pešadija, koja se krila, posle gubitka tenkova se nije usudila da krene u juriš.
Počev od 3. oktobra Nemci su privukli topove, minobacače i teške mitraljeze i obasipali zgradu vatrom.Gotovo neprestano su vođeni okršaji s Nemcima.Po naređenju komadanta bataljona Pavlovljeva grupa je za samo pet dana prokopala podzemni tunel do zgrade obližnjeg mlina u dužini od 100 metara.Doduše s druge strane u susret grupi, tunel su kopali i vojnici iz 7. čete.
Zanimljiva je sudbina komadanta grupe, poručnika Ivana Afanasjeva, koji je 24. novembra 1942. godine teško kontuzovan.Posle izlaska iz bolnice vratio se na front pa su ga putevi rata odveli sve do Berlina.Međutim, zadobijena kontuzija i nezalečene rane učinile su to da je postepeno počeo da gubi vid, da bi 1952. godine potpuno oslepeo.Čuveni moskovski hirurg Vodovozov izvršio je na njegovom oku veoma tešku operaciju posle koje je ovaj veliki junak progledao.Afanasjev je 1954. ponovo video Staljingrad.Posetio je i legendarnu „Pavlovljevu kuću“ i na mermernoj ploči pročitao svoje ime.
JUNACI SA VOLGE
Bitka za grad iz dana u dan postajala je sve žešća.Nemci su 21. septembra sa četiri svoje divizije pokušali da se probiju do Volge kroz centralni deo grada, ali je njihov pokušaj osujetila 13. gardijska divizija.
U Hitlerovom glavnom stanu izbila su krupna neslaganja.Firer je odlučio da 24. septembra smeni Haldera sa položaja i da na njegovo mesto dovede generala Kurta Cajclera, dotadašnjeg načelnika GA „D“ (glavna komanda „Zapada“).Ova smena je dovela do naglog pada uticaja Alfreda Jodla, jednog od najsposobnijih generala Vermahta.Cajcler je izbegavao da protivureči Hitleru tako da je, bar u početku, bio samo puka transmisija Firerovih pogleda i namera.
Došao je i oktobar mesec, po mnogima najkrvaviji mesec borbi u čitavom sovjetsko-nemačkom ratu.Glavne borbe vođene su u severnom delu grada, to jest, na teritoriji traktorskog zavoda.
U septembru i oktobru i prvoj polovini novembra za Staljingradsku bitku je karakterističan jedan fenomen – borba sovjetskih i nemačkih snajperista.Čuveni snajperista 62. armije Vasilij Zajcev ubio je na stotine Nemaca.Pored Zajceva u Staljingradu su se borili i drugi sovjetski snajperisti koji su ubili mnoge visoke nemačke oficire i unosili paniku kod vojnika Vermahta, pa je iz Berlina, avionom hitno na bojište prebačen glavni instruktor nemačkih snajperista major Konings, sa zadatkom da ubije Zajceva o kome su već kružile legende na obe sukobljene strane.Rusi su za dolazak čuvenog strelca saznali od nemačkih zarobljenika, pa su snajperisti 62. armije pod komandom pukovnika N.F. Batjuka počeli da prave plan kako da smaknu majora Koningsa, što bi omogućilo značajan moralni prestiž.
Danima je trajalo nadmudrivanje sovjetskih i nemačkih snajperista, dok snajperista Nikolaj Kulikov nije jednim hicem, 4. oktobra 1942. godine, usmrtio glavnog instruktora škole za strelce u Berlinu.
Sledećeg dana, 5. oktobra ujutro, Nemci su krenuli u još jednu silovitu ofanzivu na industrijski deo grada.Čujkov je komandovao:“Ne osvrtati se nazad … Gledati napred… Ni korak nazad“.Jedan za drugim smenjivali su se nemački juriši.Cilj je bio da se osvoji zavod kako bi se raščlanila i po delovima uništila 62. armija.Fon Paulus je 10. oktobra na ovaj sektor ubacio još pet jurišnih inžinjerskih bataljona, specijalno obučenih i opremljnjnih za bitke u gradskim uslovima.Gubici na obe strane bili su ogromni.
Ceo slobodoljubivi svet pratio je s napetom pažnjom razvoj i tok grandiozne bitke na Volgi, bitke koja je u oktobru dospela u fazu usijanja.U noći 9. oktobra Volga je kod Staljingrada dobila prvi led.To nije bio led preko koga je moglo da se hoda, ali on nije dozvoljavao plovidbu manjih brodova i šlepova.Prebacivanje municije i ranjenika, kao i dostavljanje hrane postalo je krajnje otežano.Fon Paulus je na sve moguće načine pokušavao da iskoristi tu povoljnu situaciju po njegove trupe.
Hitlerov Glavni stan je odlučio da 14. oktobra preduzme najsilovitiji napad u čitavoj kampanji na jugu SSSR-a i osvoji Staljingrad.Zgusnuvši na frontu užem od 5 km tri pešadijske i dve tenkovske divizije, fon Paulus je 14. oktobra započeo novu veliku ofanzivu.Hitler je zahtevao da se bitka na Volgi, po svaku cenu, završi zauzimanjem Staljingrada.Fon Paulusove trupe krenule su u napad u 8 sati ujutro.Glavni udar je bio usmeren u pravcu Traktorskog zavoda i zavoda „Barikade“.Velike grupacije nemačkih aviona napale su teritoriju širine pet kilometra svim vrstama bombi kojima je Luftvafa raspolagala.Istovremeno je usledila i uraganska artiljerijska vatra.
Nemački tenkovi su krenuli u napad napadajući položaje Čujkovljeve armije.Zemlja se tresla od eksplozija bombi i granata, pucala je armatura utvrđenja, rušila se velika kamena zdanja isprepletana betonom i gvožđem.Svaki metar zemlje bio je izranjavan rupčagama.Sve što je moglo da gori bilo je u plamenu.Rusi su uspeli da odbiju prvi napad.Sat i po kasnije Nemci su ponovo napali sa još većom žestinom.
U 10 sati 109. puk 37. gardijske divizije prosto su samleli nemački tenkovi i pešadija.
U 11 sati Čujkov dobija izveštaj da je neprijatelj takođe pregazio i levo krilo 112. pešadijske divizije.Oko 50 nemačkih tenkova „peglalo“ je položaje te divizije.
U 11 i 50 protivnik je zauzeo lokalni stadion Staljingradskog traktorskog zavoda i duboko se uklinio u sovjetsku odbranu.
U 15 časova Nemci su se još dublje uklinili u sovjetske položaje, stigavši do ivice Traktorskog zavoda i „Barikada“.U jednom trenutku nemački tenkovi su uspeli da se probiju na samo trista metara od komandnog mesta 62. armije, pa je prateća četa bila primorana da stupi u borbu.Na sreću, fon Paulus nije raspolagao ni jednim slobodnim bataljonom koji bi mogao da ubaci u borbu i tako zarobi štab 62. armije.A moguće je da Paulus u tom trenutku nije ni znao gde se štab nalazi.
U 16 časova i 35 minuta potpukovnik Ustinov je zatražio da sovjetska artiljerija otvori vatru na njegovo komandno mesto, kojem su Nemci prišli i zasuli ga bombama.Nije bilo ni malo lako doneti takvu odluku, ali je general Požarski morao da naredi divizionu „kaćuša“ da raspali po neprijatelju.Vatreni udar je izveden uspešano …
Borbe su nastavljene nesmanjenom žestinom i 15. oktobra.Nemcima je 18. oktobra pošlo za rukom da probiju front 62. armije u rejonu Traktorskog zavoda, da zauzmu Zavod i odseku severnu grupaciju Čujkovljevih trupa.
Sredinom novembra napredovanje Paulusovih trupa bilo je zaustavljno na čitavom frontu.Nemci su najzad rešili da pređu u odbranu.Njihova glavna udarna snaga bila je istrošena.Tako se sredinom novembra završila treća i poslednja etapa Staljingradske odbrambene operacije.Grad-heroj se nije pokorio osvajačima.
Prema dvanaestotomnoj sovjetskoj „Istoriji drugog svetskog rata“ (Istoriя vtoroй mirovoй voйnы) na Istočnom frontu nikada ranije nije bilo toliko jedinica kao u novembru 1942.Sile Osovine su ovde imale ukupno 266 divizija, od toga 193 nemačkih, 18 finskih, 26 rumunskih, 11 italijanskih, 14 mađarskih, 2 slovačke i jednu špansku.
Počev od leta 1942. sovjetska Avijacija za daljinska dejstva počela je sa bombardovanjem vojnih, industrijskih i saobraćajnih objekata u Nemačkoj, naročito u istočnom delu.Od 19. avgusta do 14. septembra bombardovani su Berlin i glavni gradovi nemačkih saveznika.Berlin je bombardovan 27. i 30. avgusta, kao i 10 septembra.Budimpešta je bombardovana 5. i 10. septembra, a Bukurešt 14. septembra.
Preuzeto sa svetskirat.net
Poslednja izmena:
