UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.544
Bitef u znaku Prvog svetskog rata
Pre desetak godina je lansirana teza da je Bitef u krizi i to je postala mantra koju često i rado prenosi čak i državna televizija, iako niko ne pokušava da nam objasni zašto
Scena iz predstave „Front” reditelja Luka Persevala (Foto A. Smailović)
Ovogodišnja selekcija 48. Bitefa inspirisana je u velikoj meri godišnjicom Prvog svetskog rata, ali ne na komemorativan ili državno prikladan način, već s idejom da se ovaj datum tematizuje kao početak određenih političkih i društvenih procesa koji su obeležili istoriju 20. veka. U tom smislu, sve predstave iz selekcije korespondiraju s nekim događajem ili fenomenom 20. veka, kaže za „Politiku” Anja Suša, koselektor 48. Bitefa.
Ovogodišnji Bitef biće otvoren 20. septembra, a pratiće ga podnaslov „Prošlost je sada”, kako glasi i naslov švajcarske predstave Korine Majer, koja je deo zvanične festivalske selekcije. Verna bitefovska publika imaće priliku da do 30. septembra vidi zanimljiva scenska ostvarenja umetničkih trupa iz Poljske, Litvanije, Nemačke, Švajcarske..., zemalja regiona i Srbije. Pored Prvog svetskog rata, teme koje će biti zastupljene na Bitefu su i Drugi svetski rat, antisemitizam, ratovi, cenzura.
– Ovogodišnja selekcija u potpunosti je posvećena političkom teatru. Zadovoljstvo mi je da najavim da će Bitef zatvoriti reditelj koga smo dugo čekali u Beogradu: Luk Perseval. On dolazi sa svojom najnovijom predstavom „Front”, koja se bavi Prvim svetskim ratom iz zapadne perspektive – objašnjava Anja Suša i otkriva da li će i ove jeseni Bitef izazvati polemike:
– Još se nikada nije dogodilo u istoriji ovog festivala da nije izazvao polemike, pa će sasvim sigurno tako biti i sada. Nisu problem polemike. One su uvek dobrodošle, nego narcisoidne tirade pojedinaca, koje se temelje na problematičnom ličnom ukusu i veoma skromnom poznavanju savremenog teatra.
Bitef već tradicionalno prate i finansijske nedoumice, zbog čega selektorski tim Jovan Ćirilov i Anja Suša iz godine u godinu prave kompromisne selekcije.
Na naše pitanje koje bi trupe i umetnike ove jeseni pozvali na Bitef kada bi postojale finansijske mogućnosti, Anja Suša odgovara:
– Žao mi je što ove godine nismo uspeli da dovedemo nemačku grupu „She She Pop”, još jednu briljantnu nemačku predstavu iz Minhner Kameršpila „Fegefeuer in Ingolstadt”, kao i irsku predstavu „Lipi”. Sa svima smo se već dogovorili za sledeću godinu. Inače, u nekoj mojoj imaginarnoj selekciji, neopterećenoj budžetom, uvek bi se našli Hajner Gebels, Alan Platel, Jan Lauers, Kejti Mičel, Ivo van Hove, Luk Perseval, Konstanca Makras i trupa „Institutet”. Većina ih je, srećom, već bila na Bitefu.
Utisak je da reditelji i glumci uglavnom ne prate Bitef u onoj meri u kojoj bi to bilo potrebno. Da li postoji bojazan za budućnost Bitefa?
– Kako koji reditelji i kako koji glumci. Sigurna sam da se to ne može reći za moju generaciju i one koji dolaze posle nas. Mnogi od njih su se formirali zahvaljujući Bitefu. Mislim da Bitef više nije stigmatizovan od takozvanog mejn strim esnafa, onako kako je bio u vreme svog nastanka. Mada, činjenica je da je i dalje veliki broj onih koji sistematski ignorišu i ovaj festival i sve druge događaje koji imaju neke veze s izvanlokalnim kontekstom.
Ove godine su na festivalu u Visbadenu prikazane dve predstave sa prošlogodišnjeg Bitefa, a Bečki festival i mnogi drugi evropski festivali kontinuirano su pratili regionalnu selekciju Bitefa i često pozivali predstave iz naše selekcije. Ako to ne govori o značaju Bitefa, ne znam šta govori. Kada, na primer, pročitate tekstove stranih novinara sa Bitefa, postaće vam jasno koliko je lokalni odjek ovog festivala parohijalan i zamagljen isparenjima raznih čaršijskih kuhinjica u kojima se kuvaju tradicionalni srpski specijaliteti. Pre desetak godina je lansirana teza da je Bitef u krizi i to je postala mantra koju često i rado prenosi čak i državna televizija, iako niko ne pokušava da nam objasni zašto. Kad pogledate listu umetnika koji su u tom periodu gostovali na Bitefu, ona se ne razlikuje mnogo od Avinjonskog ili nekog drugog važnog evropskog festivala, za koje niko ne misli da su u krizi.
Osim toga, Bitef se u tom periodu i te kako menjao, samopropitivao i na svaki način pokušavao da pronađe svoju poziciju u promenjenom kontekstu. Kada bi Bitef bio najveći problem srpskog teatra, verovatno bismo imali najbolji teatar u Evropi, što, nažalost, nije slučaj. Mislim da u gradu koji ima pet pozorišnih premijera godišnje, dok je pre nekoliko godina imao 50, Bitef ne treba da bude objekat najveće kritike, već mesto na kojem se pune baterije i vraća dostojanstvo pozorištu koje je, kod nas, skoro pregaženo. Bilo bi produktivnije da domaća kulturna javnost usmeri svoju kritičnost na, recimo, nezakonitu smenu upravnih odbora u gradskim institucijama kulture. Inače, budućnosti se ne bojim, ona će biti onakva kakvu zaslužujemo i kakvu smo činjenjem ili nečinjenjem stvorili.
Koliko se odnos pozorišta i politike promenio od vremena kada je Bitef osnovan do danas? I odnos grada i države prema ovom festivalu?
–Potpuno se promenio. Bitef je bio državni i politički projekat SFRJ koja ga je videla kao sredstvo sopstvene internacionalne promocije i to je bilo odlično za ovaj festival. Ta država je imala veoma ozbiljan odnos prema kulturi. Današnje vlasti, a namerno koristim plural jer nije u pitanju samo jedna garnitura političara, već čitava neoliberalna politička kasta u koju spadaju različite političke partije, ima katastrofalan odnos prema kulturi. Ja, na primer, još nisam imala prilike da se sretnem s nadležnima u aktuelnom Sekretarijatu za kulturu ili Ministarstvu kulture čiji je posao da, između ostalog, komuniciraju s onima koji programiraju određene manifestacije. Još, dakle, nisam dobila priliku da nadležnima predstavim viziju razvoja Bitefa i da čujem povratno mišljenje, koje bi potvrdilo postojanje strategije u kulturi. Umesto toga, neprestano nam šalju nekakve tabele koje iz godine u godinu postaju sve komplikovanije, a umesto o idejama, priča se isključivo o novcu.
Polirtika
Pre desetak godina je lansirana teza da je Bitef u krizi i to je postala mantra koju često i rado prenosi čak i državna televizija, iako niko ne pokušava da nam objasni zašto
Scena iz predstave „Front” reditelja Luka Persevala (Foto A. Smailović)
Ovogodišnja selekcija 48. Bitefa inspirisana je u velikoj meri godišnjicom Prvog svetskog rata, ali ne na komemorativan ili državno prikladan način, već s idejom da se ovaj datum tematizuje kao početak određenih političkih i društvenih procesa koji su obeležili istoriju 20. veka. U tom smislu, sve predstave iz selekcije korespondiraju s nekim događajem ili fenomenom 20. veka, kaže za „Politiku” Anja Suša, koselektor 48. Bitefa.
Ovogodišnji Bitef biće otvoren 20. septembra, a pratiće ga podnaslov „Prošlost je sada”, kako glasi i naslov švajcarske predstave Korine Majer, koja je deo zvanične festivalske selekcije. Verna bitefovska publika imaće priliku da do 30. septembra vidi zanimljiva scenska ostvarenja umetničkih trupa iz Poljske, Litvanije, Nemačke, Švajcarske..., zemalja regiona i Srbije. Pored Prvog svetskog rata, teme koje će biti zastupljene na Bitefu su i Drugi svetski rat, antisemitizam, ratovi, cenzura.
– Ovogodišnja selekcija u potpunosti je posvećena političkom teatru. Zadovoljstvo mi je da najavim da će Bitef zatvoriti reditelj koga smo dugo čekali u Beogradu: Luk Perseval. On dolazi sa svojom najnovijom predstavom „Front”, koja se bavi Prvim svetskim ratom iz zapadne perspektive – objašnjava Anja Suša i otkriva da li će i ove jeseni Bitef izazvati polemike:
– Još se nikada nije dogodilo u istoriji ovog festivala da nije izazvao polemike, pa će sasvim sigurno tako biti i sada. Nisu problem polemike. One su uvek dobrodošle, nego narcisoidne tirade pojedinaca, koje se temelje na problematičnom ličnom ukusu i veoma skromnom poznavanju savremenog teatra.
Bitef već tradicionalno prate i finansijske nedoumice, zbog čega selektorski tim Jovan Ćirilov i Anja Suša iz godine u godinu prave kompromisne selekcije.
Na naše pitanje koje bi trupe i umetnike ove jeseni pozvali na Bitef kada bi postojale finansijske mogućnosti, Anja Suša odgovara:
– Žao mi je što ove godine nismo uspeli da dovedemo nemačku grupu „She She Pop”, još jednu briljantnu nemačku predstavu iz Minhner Kameršpila „Fegefeuer in Ingolstadt”, kao i irsku predstavu „Lipi”. Sa svima smo se već dogovorili za sledeću godinu. Inače, u nekoj mojoj imaginarnoj selekciji, neopterećenoj budžetom, uvek bi se našli Hajner Gebels, Alan Platel, Jan Lauers, Kejti Mičel, Ivo van Hove, Luk Perseval, Konstanca Makras i trupa „Institutet”. Većina ih je, srećom, već bila na Bitefu.
Utisak je da reditelji i glumci uglavnom ne prate Bitef u onoj meri u kojoj bi to bilo potrebno. Da li postoji bojazan za budućnost Bitefa?
– Kako koji reditelji i kako koji glumci. Sigurna sam da se to ne može reći za moju generaciju i one koji dolaze posle nas. Mnogi od njih su se formirali zahvaljujući Bitefu. Mislim da Bitef više nije stigmatizovan od takozvanog mejn strim esnafa, onako kako je bio u vreme svog nastanka. Mada, činjenica je da je i dalje veliki broj onih koji sistematski ignorišu i ovaj festival i sve druge događaje koji imaju neke veze s izvanlokalnim kontekstom.
Ove godine su na festivalu u Visbadenu prikazane dve predstave sa prošlogodišnjeg Bitefa, a Bečki festival i mnogi drugi evropski festivali kontinuirano su pratili regionalnu selekciju Bitefa i često pozivali predstave iz naše selekcije. Ako to ne govori o značaju Bitefa, ne znam šta govori. Kada, na primer, pročitate tekstove stranih novinara sa Bitefa, postaće vam jasno koliko je lokalni odjek ovog festivala parohijalan i zamagljen isparenjima raznih čaršijskih kuhinjica u kojima se kuvaju tradicionalni srpski specijaliteti. Pre desetak godina je lansirana teza da je Bitef u krizi i to je postala mantra koju često i rado prenosi čak i državna televizija, iako niko ne pokušava da nam objasni zašto. Kad pogledate listu umetnika koji su u tom periodu gostovali na Bitefu, ona se ne razlikuje mnogo od Avinjonskog ili nekog drugog važnog evropskog festivala, za koje niko ne misli da su u krizi.
Osim toga, Bitef se u tom periodu i te kako menjao, samopropitivao i na svaki način pokušavao da pronađe svoju poziciju u promenjenom kontekstu. Kada bi Bitef bio najveći problem srpskog teatra, verovatno bismo imali najbolji teatar u Evropi, što, nažalost, nije slučaj. Mislim da u gradu koji ima pet pozorišnih premijera godišnje, dok je pre nekoliko godina imao 50, Bitef ne treba da bude objekat najveće kritike, već mesto na kojem se pune baterije i vraća dostojanstvo pozorištu koje je, kod nas, skoro pregaženo. Bilo bi produktivnije da domaća kulturna javnost usmeri svoju kritičnost na, recimo, nezakonitu smenu upravnih odbora u gradskim institucijama kulture. Inače, budućnosti se ne bojim, ona će biti onakva kakvu zaslužujemo i kakvu smo činjenjem ili nečinjenjem stvorili.
Koliko se odnos pozorišta i politike promenio od vremena kada je Bitef osnovan do danas? I odnos grada i države prema ovom festivalu?
–Potpuno se promenio. Bitef je bio državni i politički projekat SFRJ koja ga je videla kao sredstvo sopstvene internacionalne promocije i to je bilo odlično za ovaj festival. Ta država je imala veoma ozbiljan odnos prema kulturi. Današnje vlasti, a namerno koristim plural jer nije u pitanju samo jedna garnitura političara, već čitava neoliberalna politička kasta u koju spadaju različite političke partije, ima katastrofalan odnos prema kulturi. Ja, na primer, još nisam imala prilike da se sretnem s nadležnima u aktuelnom Sekretarijatu za kulturu ili Ministarstvu kulture čiji je posao da, između ostalog, komuniciraju s onima koji programiraju određene manifestacije. Još, dakle, nisam dobila priliku da nadležnima predstavim viziju razvoja Bitefa i da čujem povratno mišljenje, koje bi potvrdilo postojanje strategije u kulturi. Umesto toga, neprestano nam šalju nekakve tabele koje iz godine u godinu postaju sve komplikovanije, a umesto o idejama, priča se isključivo o novcu.
Polirtika