Lamarkizam, darvinizam i malo dalje
Lamarkizam
Prva ozbiljnija i celovitija evoluciona teorija bila je data od strane Lamarka. On je francuski prirodnjak koji je živeo od 1744 - 1829.godine. Njegova teorija evolucije, u suštini teorija "aktivnog prilagodjavanja", podrazumeva sledeće principe:
1. Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savršena uskladjenost izmedju živih bica i sredine u kojoj žive. Recimo, na primer: polarna lisica... I, on je zaključio da nikako ne može biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili čas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A budući da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, očigledno je da se živa bica menjaju, odnosno evoluiraju.
Znači, on je video savršenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o božanskom stvaranju nepromenljivih vrsta, zato što bi vrlo brzo došlo do disharmonije izmedju organizma i sredine, usled promene sredine, a nepromenljivosti vrsta.
On konstatuje sredjenost u prirodi, harmoniju izmedju organizama i prirode, i onda zaključuje, budući da se sredina menjala, da su morali da se menjaju i organizmi.
Sa promenom sredine organizmi imaju novu potrebu da razvijaju nove organe. Ali, sredina nije direktni agens (to je vrlo važno, to se pripisivalo Lamarku; Darvin je "potreba" preveo sa "želja", kada je prevodio Lamarka sa francuskog), nego sredina na indirektan način učestvuje na promenu organizma, time što otvara mogućnosti za promene njihovih organa. Znaci, tako što se menja, sredina otvara mogućnost da organizmi odgovore na tu promenu. Sledeći princip jeste:
2. Princip navike ili primene - Nema novih adaptacija ili promena, bez promena u sredini. Znači, nema novih adaptacija bez novih potreba. A organizmi reaguju na nove potrebe upotrebom ili neupotrebom svojih organa. Recimo, ptice koje žive u močvarama moraju da razvijaju svoje plovne kožice da bi mogle da plivaju, a neke da bi mogle što dublje da love izdužuju svoje noge, izdužuju svoje vratove.
Razvoj pojedinog novog organa je direktno proporcionalan stepenu njegove upotrebe. Znaci, ako žirafa sve vise i vise izduzuje svoj vrat, njen vrat ce sve vise i vise biti duzi. Dolazi do odredjene modifikacije tkiva, promene tkiva, i
3. Stepen promene se beleži u nasledje i prenosi na narednu generaciju, tako da je razvoj pojedinog organa iz generacije u generaciju kumulativan, sabiran. To je princip nasledjivanja stečenih osobina. Lamark je smatrao da je nasledjivanje stečenih osobina jedan od osnovnih zakona biologije.
Darvinizam
Da bismo razumeli pojam darvinizma, moramo malo nešto i da kazemo o Čarlsu Darvinu. To je toliko značajna ličnost, čije je delo frapantno uticalo na kraj 19. i 20. vek, da svako ko pretenduje da bude iole intelektualac trebao bi barem malo da se pozabavi sa zivotnom istorijom samog Čarlsa Darvina.
Čarls Darvin je rodjen u bogatoj engleskoj porodici, koja je po tradiciji bila lekarska. Znači, i njegov deda i njegov otac bili su lekari. U svojoj mladosti Čarls Darvin se ni po čemu nije isticao, tako da se i sam njegov otac jadao na njegovo ponašanje i na njegov ucinak.
Darvin je, zahvaljujući odredjenim poznanstvima, bio primljen da ucestvuje u toj ekspediciji koja je trajala od 1831.-1836.
Darvin se na tom putu upoznao sa nekim činjenicama za koje nikako ne bi saznao da je sedeo kod svoje kuće u Engleskoj. Recimo, on je primetio da postoji kontinuirano variranje kod predstavnika odredjenih vrsta kako se putuje po ostrvima po Tihom okeanu. On je video da su vrste slične, ali da postoje razlike medju njima.
Zatim je primetio da postoji izuzetna sličnost, ali ipak razlika izmedju fosilnih i sada živećih krezubica (Edentata). Tako je Darvin počeo da sumnja u fiksizam, u apsolutnu nepromenljivost vrsta - koncept koji su zagovarali tadašnji kreacionisti.
Znači, u to vreme ste imali jedan ekstrem: "Vrste su onakve kakve ih je Bog stvorio, bez obzira sto se sredina menja." Dakle, bez obzira sto dolazi do promena u spoljnoj sredini, vrste ostaju konstantne, fiksirane, nepromenljive. "Kakve ih je Bog stvorio, takve ih mi danas vidimo."
Darvin je, dakle, počeo u to da sumnja. Kada je došao u Englesku, počeo je da se zanima za veštačku selekciju, pa se onda upoznao sa rezultatima koje su postigli selekcionari.
I još jedna je stvar kod njega značajna - upoznavanje sa delom Tomasa Maltusa "O principima populacije".
Na osnovu svih ovih činioca, Darvin je koncipirao svoju teoriju evolucije, gde je glavni mehanizam u nastanku evolutivnih novina "prirodna selekcija", i 1859. godine on je publikovao svoje delo "Poreklo vrsta" prirodnim odabiranjem.
Kako je Darvin došao do svog koncepta prirodne selekcije? Obično se kaže da je Darvin do principa prirodne selekcije došao na osnovu tri činjenice i dve dedukcije.
1. činjenica: Biološke vrste imaju potencijal za geometrijsko povećanje broja svojih jedinki. To se ogleda u činjenici da svaki roditeljski par daje mnoštvo potomaka. Brojnost potomaka, bar na početnim stupnjevima njihovog razvica, je uvek veća (a kod nekih vrsta enormno veća) od brojnosti roditeljske generacije.
2. činjenica jeste ta, da uprkos spomenutoj tendenciji, brojnost jedinki u prirodi ostaje relativno konstantan. To ne treba apsolutizovati. U prirodi postoje vrste čija brojnost raste, a i obratno. I tamo gde vrsta raste u brojnosti, taj rast je manji od potencijalnog. Kod nekih vrsta sigurno u ogromnoj stopi manje ima potomaka nego što je potencijal.
Iz ove dve činjenice Darvin je izvukao
1. dedukciju, a to je: da postoji borba za opstanak, zato što rast broja jedinki bilo koje vrste je eksponencijalan, a resursi sredine nemaju taj rast. Pa prema tome, za ograničene resurse sredine (hrana, prostor...) konkuriše mnogo veći broj jedinki nego sto sredina može da podrzi, pa prema tome, po prirodi stvari postoji borba za opstanak.
3. činjenica koja je njega uputila na zaključak da postoji prirodna selekcija, jeste postojanje individualne varijabilnosti u populacijama jedinki. I na osnovu treće činjenice u prve dedukcije, zaključio, dedukovao je da postoji prirodna selekcija.
Pošto u prirodi postoji kompeticija za ograničene resurse, odnosno, pošto postoji borba za opstanak, i pošto se jedinke iste vrste medjusobno razlikuju (individualna varijabilnost pripadnika iste vrste), neke varijante ce u toj opštoj i često oštroj konkurenciji imati prednost u preživljavanju i razmnožavanju.
Nema selekcije bez varijabilnosti. Mora postojati individualna varijabilnost da bi bilo selekcije, ili kako se to popularno kaze: "Individualna varijabilnost u populaciji jedinki iste vrste je 'hrana za selekciju'." Moraju postojati varijante da bi vi selektirali.
Na osnovu ove treće činjenice i prve dedukcije Darvin je, dakle, izveo svoj princip prirodne selekcije.
Po Darvinu prirodna selekcija je osnovni mehanizam evolucije, ali je on zagovarao i druge mehanizme, kao što je nasledjivanje stečenih promena, usmereni efekat sredine... Ali svi ovi mehanizmi stoje u senci njegovog otkrića prirodne selekcije. Mada se danas sve više i više pojavljuje autora koji ističu da je princip prirodne selekcije postojao i pre samoga Darvina.
I na taj način je, ustvari, Darvin uspeo da objasni problem ljudske patnje i bola. Zašto postoji bol? Zato što postoji nemilosrdna borba jedinki za opstanak. I u toj opštoj borbi svih protiv svih, slabiji stradaju, a prilagodjeniji opstaju i umnožavaju se. Prema tome, ni sama bol nije potpuno besmislena jer evolutivni procesi dovode do nečeg novog, naprednijeg. Napredak, evolutivni uspon života (od amebe do čoveka), je praćen neizmernim bolom i nebrojenim propadanjima, ali, na kraju krajeva, to ne bi trebalo da izgleda krajnje besmisleno.
Darvin se u velikoj meri mučio da objasni mehanizme kako nastaje indivudualna promenljivost. Danas se to za tili čas objasni genetikom. A genetika je počela da se razvija sa radovima Mendela. Mendel je svoj prvi rad objavio 1865. godine. Važno je zapaziti da se obično ističe, da je evoluciona teorija unapredila biologiju. Pod uticajem evolucione teorije koja se tada forsirala, Mendelov rad niko nije primetio. Razmatrana je samo evolucija, uporedna anatomija, uporedna embriologija, i gotovo niko nije primetio Mendelov rad.
I tek 1900. godine su trojica genetičara otkrila "Mendelove zakone", ono što je Mendel već otkrio. I tada je genetika počela da se razvija. Prvi korak je, dakle, učinio Mendel, a onda je polaganim koracima od 1900. godine počela da se razvija genetika. Posle 2. svetskog rata, dok se u Evropi ratovalo, američki genetičari su radili. Kad je 1953.godine otkrivena struktura DNK, onda je počela revolucija u genetici….. I nastavak na teoriju evolucije...
