Biljana Srbljanović

[crvendac_011]

Biljana Srbljanović




Biljana Srbljanović (rođena 15. oktobra 1970. godine u Stokholmu u Švedskoj) je srpska dramska spisateljica i političarka. Diplomirala je dramaturgiju 1995. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde danas predaje. Od sredine devedesetih godina, njenih pet od ukupno šest drama prevedeno je na dvadeset stranih jezika i izvedeno u preko pedeset pozorišta u Evropi i Americi.

Njen dramski rad karakteriše politička angažovanost i beskompromisno proevropski stav kao i oštra kritika savremenog društva, jer kako ona kaže, „politička i socijalna dimenzija sasvim je neodvojiva od ljudskog bića“.

Stvaralaštvo
​

Iako je delo Biljane Srbljanović s početka bilo kritika Srbije iz doba Miloševića, ona se ne ograničava samo na kritiku sopstvene zemlje. Prema rečima austrijske kritičarke Kornelije Nidermajer, oštrica Biljane Srbljanović je okrenuta uvek ka okruženju u kom se nalazi. NJena dela su nastala iz "snažnog ličnog doživljaja okruženja u kom se nalazi.". Dok je živela u Srbiji, njena kritika je bila okrenuta ka srpskom društvu (Beogradska trilogija, Porodične priče, Pad), da bi joj, kad je otišla iz Srbije i počela da upoznaje evropsko društvo kao i nakon posete SAD, meta postalo društveno ustrojstvo tzv. "prvog sveta" i njihov način života, konkretno, naličje ujedinjene Evrope (predstava Supermarket), ili "američki san" (predstava Amerika, drugi deo). Almut Vagner, dramska spisateljica iz Hamburga kaže "da niko ne zna da opisuje i analizira tako dobro fenomene istorijskih zaokreta, tranzicije između dve ere, kao Biljana."


Međutim, politička i društvena kritika nisu jedina tema Biljane Srbljanović. NJene drame takođe govore i o intimnijim i ličnijim problemima savremenog čoveka kao što su porodični i međugeneracijski odnosi i sukobi. Doduše, sama političnost njenih drama se upravo bazira na sukobu generacija. U poslednjim dramama se takođe govori i o nekim čisto metafizičkim temama kao što su usamljenost, starenje i naročito smrt.

Prema Srbljanovićki, dramska književnost takođe potpada pod literaturu, te je razbijanje jedinstva mesta i jedinstva vremena sasvim prihvatljivo za gledaoca koji više ne želi da gleda hronološki uverljivo pozorište, već ga zanima da na sceni vidi sebe, svoje okruženje, svoje lične probleme i da sve to bude uverljivo prikazano. O strukturi svoje drame, Srbljanovićka kaže:
​

„Ja pišem o svojim osećanjima, košmarima snovima, o svojim prvim borama, o ožiljcima koji zarastaju na svima nama a da ih nikada niko ne leči, o svojim razočarenjima i promašenim iluzijama i uopšte me ne zanima da tome namećem nekakav lažni kalup nekakve prevaziđene forme. Pozorište čine uverljivi likovi koji nešto uverljivo rade i to je jedino što je važno.“
​

Napisala je sedam pozorišnih komada:

• Beogradska trilogija (1997)
• Porodične priče (1998)
• Pad (2000)
• Supermarket (2001)
• Amerika drugi deo (2003)
• Skakavci (2005)
• Barbelo,o psima i deci (2007).

Kao glumica se pojavila u nekoliko filmova:

• Pad u raj (2004)
• Lisice (2002)
• Zemlja istine (2000)
• Kazna (1999)

Kao student Akademije napisala je scenario za 13 epizoda serije Otvorena vrata, koja na humorističan način govori o životu jedne građanske porodice.

Beogradska trilogija
​

Beogradska trilogija je bio prvi pozorišni komad koji je napisala i čija je premijera bila 1997. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Gorana Markovića. Ova drama govori o problemima dijaspore prateći nekoliko grupa srpskih emigranata kroz Prag, Sidnej i Los Anđeles. Scene su kratke i visceralne, dijalozi brzi sa malo reči ali veoma efektni.

Predstava se igrala i u drugim zemljama kao što su Nemačka, Austrija, Švajcarska, Belgija i skandinavske zemlje. U SAD je bila premijerno prikazana 19. aprila 2004. u Vašingtonu, u režiji Roberta Maknamare, umetničkog direktora Teatra Scena koji je izveo predstavu. U programu predstave se navodi da se radi o delu "jednog od najtalentovanijih mladih pisaca Evrope i snažnom pogledu na teme rata i emigracije".

Porodične priče
​

Porodične priče je njena druga predstava koja se premijerno davala u aprilu 1998. u Ateljeu 212. Predstava je dobila nagradu na festivalu u Novom Sadu. Biljana Srbljanović je 1. decembra 1999. godine postala prvi strani pisac dobitnik nemačke nagrade Ernst Toler. Anselm Veber je postavio ovu predstavu u hamburškom pozorištu Dojčes Šaušpilhaus (nem. Deutsches Schauspielhaus), da bi ubrzo postala deo redovnog repertoara u 25 nemačkih pozorišta (Hamburg Špilhaus, Kameršpile Minhen, Nemačko pozorište u Berlinu, Štutgart Šaušpil, itd). Takođe je igrana i u Poljskoj (Teatar Grotocki Vroclava), Sloveniji, SAD u Jeil Repertori Teatru (eng. Yale Repertory Theater) i drugim evropskim državama.

Dnevnici
​

Tokom prve tri nedelje NATO bombardovanja Jugoslavije, iz Beograda piše dnevnik za dnevni list La Republika. Ti tekstovi su takođe objavljeni i nedeljniku Špigel (broj 17/1999) a u Italiji ih je objavila izdavačka kuća Baldini&Kastoldi, kao i Gardijan. U tim dnevnicima prikazivala je svu besmislenost rata i kvazipatriotizma na prostorima bivše Jugoslavije kao i tragediju srpskog naroda za koju je po njenom mišljenju, jedan od glavnih krivaca Slobodan Milošević. Međutim, ona takođe smatra da Milošević nije jedini krivac za srpsku tragediju i ističe kako veliki deo krivice leži na nesvesnosti samog naroda koji je, uprkos prevari na izborima, teroru i totalnom uništenju ekonomije, ipak održao ovog čoveka na vlasti čitavu deceniju.

Pad
​

Pad je bio njen treći pozorišni komad završen decembra 1999. Premijerno je prikazan na festivalu Budva Grad-teatar jula 2000. U avgustu 2000, Biljana Srbljanović je pozvana na Festival u Bisanu, gde je Žan Klod Beruti postavio na scenu Pad, a Evelin Didi Leže Porodične priče.

Supermarket
​

Supermarket je pozorišni komad koji je premijerno prikazan na festivalu u Beču 2001, u režiji Tomasa Ostermajera, da bi zatim ova predstava postala deo redovnog repertoara bečkog pozorišta Burgteatar.

Supermarket je melodrama, to jest, „sapunska opera“ po rečima same Srbljanovićke. u ovom delu, Srbljanovićka oštro kritikuje Zapad i neoliberalne zablude postnacionalističke Evrope, sa posebnim osvrtom na potrebu da se autsajder, naročito ako dolazi s Balkana, kategoriše kao obskurni, iracionalni ratni huškač. Imigrant, autsajder, željan da stvori novi dom i da se uklopi u društvo u kom se nalazi, međutim, koliko god se trudio, ipak nikad ne uspeva da dostigne svoj novi, bezbedni i priznati identitet zahvaljujući predrasudama na koje ni moderna i napredna Evropa nije imuna.

Glavni lik je Leo, istočnoevropski imigrant koji živi negde u Zapadnoj Evropi i koji ulazi u vremeplov. On sedam puta proživljava isti dan – četvrti novembar 1999. Srbljanovićka koristi amneziju da izrazi poentu — likovi se ne sećaju šta su radili prethodnog dana, osim Lea koji takođe koristi tu situaciju: izmislio je svoj identitet. Iz ogromne želje da bude heroj izmislio je sam sebi biografiju istočnoevropskog disidenta. Supermarket je komad o očajnoj i komičnoj nameri da se održi ova iluzija. Kada konačno posustaje, spreman na samoubistvo, sticajem okolnosti on će zaista i postati heroj.
​

Amerika, drugi deo

Amerika, drugi deo je njen peti pozorišni komad dovršen krajem 2003. u kome kritikuje „američki san“. Radnja se odvija u NJujorku, nakon 11. septembra i velikog terorističkog napada Al Kaide. Prema rečima Tomasa Ostermajera, Biljana Srbljanović ovom dramom govori da je: „...prva žrtva, kao i uvek, bila istina. Druga je bila solidarnost koja se izgubila među ljudima. Još jedan novi rat – ovoga puta globalan – nema svoj početak niti kraj. San je, nasuprot tome, izgledao sasvim drugačije: biti slobodan. Ali ne po cenu podeljenog društva koje se može svesti na jedini, prepoznatljiv, zajednički imenitelj: želju za profitom.“

Skakavci
​

Skakavci je drama iz 2005. godine koju je Srbljanovićka napisala po narudžbini Jugoslovenskog dramskog pozorišta i koja govori o problemima starih ljudi. Premijerno je prikazana 26. aprila 2005. na Velikoj sceni JDP-a. Ova drama joj je donela dva veoma značajna priznanja: Evropsku nagradu za novu pozorišnu umetnost, jednu od najvažnijih nagrada za dramsko stvaralaštvo, kao i titulu najboljeg stranog pisca u sezoni 2005/2006 koju dodeljuje nemački časopis Teatar hojte.

U obrazloženju za dodelu Evropske nagrade stoji:
​

„Za nju i za narod njene zemlje koji je toliko patio, epitet Evropske nagrade sigurno najviše znači kao potvrda činjenici da su Srbi prisutni i da će uvek biti prisutni na ovom kontinentu. Više nego bilo ko od njenih prethodnika, ova spisateljica je učinila Balkan bližim Evropi i nagnala nas da razmišljamo koliko od balkanskog duha ima u našim dušama. NJen glas snažno odjekuje celim kontinentom.“

​

Ova drama ujedno čini Biljanu Srbljanović prvim savremenim dramaturgom iz Srbije čija je predstava postavljena u Zagrebačkom kazalištu mladih. Premijera je bila 3. marta 2006.

Nagrade
​

Pored već pomenutih osvojila je i sledeće nagrade: nagrade „Slobodan Selenić“, Osvajanje slobode, Statueta Joakim Vujić, Sterija, nagrada „Nova pozorišna realnost“ u okviru manifestacije „Premio Europa“.
​

Politički angažman
​

Član je političkog saveta Liberalno-demokratske partije. Kandidovana je kao kandidat LDP-a za gradonačelnicu Beograda na lokalnim izborima 2008. godine.

Privatni život
​

Udata je za Gabrijela Kelera, bivšeg ambasadora Republike Francuske u Beogradu.


Izvor: Vikipedija



​

 

[crvendac_011]

Neću da učestvujem u medijskoj buci i besu

Kada, na primer, na televiziji pratite debatu onih kojisu „za” i onih koji su „protiv” genocida, čime se zapravo poručuje da su to samo dve legitimne strane rasprave, koju želju čovek može da ima da se i dalje uključuje u to? Ima stvari o kojima ne pristajem da debatujem, ima ljudi sa kojima ne pristajem da raspravljam – kaže dramska autorka Biljana Srbljanović


Biljana Srbljanović (Foto M. Sovilja)

Nova drama Biljane Srbljanović „Nije smrt bicikl (da ti ga ukradu)” govori o porodičnim sukobima, opsesiji, velikoj ljubavi i besu, nesporazumima roditelja i dece, bolnom odrastanju koje nekada traje do pozne starosti. Premijera je zakazana za petak, 17. jun na Velikoj sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.
Od sredine devedesetih dramski tekstovi Biljane Srbljanović ne prestaju da intrigiraju domaću i stranu pozorišnu scenu. Drame „Beogradska trilogija”, „Porodične priče”, „Pad”, „Supermarket”, „Amerika drugi deo”, „Skakavci”, „Barbelo, o psima i deci” prevedene su do sada na dvadesetak stranih jezika. Za svoje tekstove Biljana Srbljanović je nagrađena velikim brojem domaćih i inostranih priznanja.

Dramu „Nije smrt bicikl(da ti ga ukradu)” posvetili ste svome ocu, generaciji Valtera u Sarajevu, onima koji nastavljaju ciklus porodičnih sukoba, opsesija, velike ljubavi i besa... Koja pitanje ovoga puta postavljate?
Jedna ista, stvarno stalno jedna ista: govorim o ljudima koji me okružuju, o ljudima koje znam i ne znam, koji nekad čak i ne postoje, ljudima sa margina velikih zbivanja, ljudima koji nisu ni heroji ni veliki zlikovci, o običnim „ljudskim ljudima”, onima iza kojih ostaje tek ponešto, a to malo nešto, za mene je čitav svet. Pišem o porodičnim odnosima, ali nikad neke jedne, ili samo jedne, konkretne porodice, skupljam krpice i mrve iz tuđih života, spajam ih i uranjam jedne u druge, stvaram neki svoj svet, koji liči na ovaj naš, u kojem živimo, ali u stvari, nigde ne postoji.

Ključne reči kada je drama „Nije smrt bicikl (da ti ga ukradu)” upitanju jesu: smrt kao smrt oca, ćerka (bez oca), propuštene prilike, neostvarene ljubavi, seta, melanholija...?
Ja ipak ne bih rekla, melanholija i seta su potpuno strane mom shvatanju sveta, onome o čemu volim i želim da pišem. Nikad nisam razumevala melanholične ljude, zagledane u prošlost, u neko „lepše”doba, koje je obično jednako ružno kao i ovo, koje možda upravo proživljavaju i iz kojeg žele pobeći. Ja ne bežim ni od čega, ne volim slinave sentimente, izražavam se jasno i direktno i pišem dramsku formu, jer je ona sva u sukobu. Smrt je, kao retko koja druga životna tema, precizna, oštra i konačna, zato me zanima na sceni.

Gotovo da je postala tradicija da Vaše tek napisane drame premijerno gledamo na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta?
Jugoslovensko dramsko, baš ovakvo kakvo je, oduvek sam smatrala najvažnijim pozorištem naše zemlje, jednim od najvažnijih u ovom delu Evrope, svojom prirodnom umetničkom kućom, nečemu čemu pripadam svojom poetikom i ličnim ubeđenjima. Već desetak godina pišem komade pod ugovorima za neka svetska pozorišta i uvek u njima tražim uslov da pretpremijeru imam u svojoj „matičnoj kući”. Tako je bilo i ovog puta. Komad je napisan po porudžbini Šaušpilhausa u Bohumu, reditelja i umetničkog direktora Anselma Vebera, sa kojim sam više puta do sada divno radila. Ipak, moje najdublje interesovanje i najveće uzbuđenjeje za premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Slobodan Unkovski je deo te značajne tradicije JDP-a, veliki reditelj i na evropskoj pozorišnoj sceni.

Godinama ste pisali politički angažovane tekstove. Danas puno ćutite, pažljivo se izražavate... Prošla Vas je, tvrdite, potreba da menjate svet. Zašto?
Pažljivije se izražavam, jer tražim reči, tražim nepotrošene reči i značenja, a i nekako ispada da i ne ćutim baš toliko, šta god da tvrdim. I dalje pišem na isti način politički angažovane tekstove, odsvog prvog komada, „Beogradska trilogija”, koji je 1996. godine govorioo novom talasu mlade emigracije, iz svoje zemlje oteranih ljudi zbog mobilizacije, vulgarnog nacionalizma, bede i potpunog odsustva svake ljudske perspektive, do danas, ovog poslednjeg teksta, uopšte nisam odmakla od svojih tema, a ni zemlja od svojih mrakova.
U dramskom pisanju uvek imam isti postupak: zanimaju me pojedinačne ljudske sudbine, kroz koje se prelama tragična slika sveta. Naš svet, naš život, naši porodični, bračni, prijateljski, baš svi odnosi, uvek su, u manjoj ili većoj meri, obeleženi politikom. I to ne znači banalno raspravljati na dnevne teme, nego pisati o ljudima koji posrću pod teretom svog vremena. U svojim autorskim tekstovima koje, zaista, mnogo ređe objavljujem, pišem nešto sasvim drugo, ili, u stvari, sasvim isto, ali potpuno drugačijim postupkom. Učešće u javnoj raspravi na najvažnije teme ovog društva koje je u dugogodišnjoj strahovitoj krizi, moja potreba i obaveza. Ipak, neka strasna relativizacija, neka banalizacija svakog dijaloga, to je ono što me obeshrabruje. Kada, na primer, na televiziji pratite debatu onih koji su „za” i onih koji su „protiv” genocida, čime se zapravo poručuje da su to samo dve legitimne strane rasprave, koju želju čovek može da ima da se i dalje uključuje u to? Ima stvari o kojima ne pristajem da debatujem, ima ljudi sa kojima ne pristajem da raspravljam. A medije,sve više, zanima spektakl, fajt, arena, vika i bes, a sve manje suština onoga o čemu govore. U tome mi je, jednostavno, sve teže da učestvujem.

Ne volite da pišete. Ipak, iza Vas je bogat dramski opus. Ne čitate ono što ste napisali, ne odlazite na svoje premijere, ne volite dagledate svoje predstave. Čime to „branite”?
Pisanje je strašno iscrpljujuće, svakom novom tekstu uvek prilazim kao da je prvi, gotovo diletantski, bez rezerve i bilo kakve zadrške. Tome svakako boli i troši, i kada jednom prođem taj težak proces, teško se suočavam sa sopstvenom publikom, čak i prvim čitaocima mojih tekstova. U pozorištu je stvar ipak ogoljenija, nego u drugoj vrsti literature; romani, na primer, čitaju se u samoći, u najrazličitijim uslovima i stupnjevima koncentracije, u vozu, na plaži, za radnim stolom, u krevetu ili u klozetu, i pisac romana svog čitaoca nikada ne vidi, dok traje taj proces čitanja. Pozorište je nešto sasvim drugo, jedan perverzni odnos autora i publike, kad ste u sali i osluškujete kako ljudi dišu, kako razumeju i koliko ih uopšte zanima, to što je vama najvažnije na svetu – to je nešto što se ne podnosi lako. Premijere komada, osim toga, zbog samog procesa rada u pozorištu, dođu i veoma kasno, nekada i mnogo godina nakon što je komad završeni prosto je jako teško vraćati se u ono isto mentalno i emotivno stanje i ponovo proživljavati nešto što ste tako lepo sakrili i zatrpali, ubedili sebe da ste iživeli i preboleli.

Izvesni broj godina ne živite u Beogradu. Osećate se srpskim piscem i dok se Vaše drame igraju na mnogim scenama sveta. Ipak, nedavno ste izjavili: „Kada u Srbiji poštenje postane brend, onda će to biti nešto”?
To je bio moj odgovor na ono tipično pitanje medija opsednutih brendovima i brendiranjem, pa je neko ljubazno pomislio da bih i ja mogla biti kao neki brend. Što ja, svakako, nisam. Jer, stvarno ne znam šta bi nekom umetniku moglo da znači da ga prozovu „robnom markom”, makar i rodne zemlje? Vrlo cenim sportiste, volim i navijam za Novaka Đokovića, na primer, ali taj cirkus oko njega i ta gomila parazita, političara, bankrotiranih ideja, što pokušavaju da se ogrebu o lični trud, talenat i znoj jednog uspešnog pojedinca, to je nešto što mi stvara strahovitu odbojnost, jedan neprijatan ukus u ustima. Posebno što se ljudi kod nas „brendiraju” samo onda kada su na vrhu, do kojeg, po pravilu, dolaze sami i isključivo sopstvenim radom, a nikada kada su početnici, ili, taman posla, kad su u krizi. Pogledajte kako Srbija tretira Anu i Jelenu? Pre nekoliko godina, kad je osvojila Rolan Garos, Ana je bila najveći ponos srpske nacije, onog momenta kada je ušla u period krize, postala je omražena pastorka, ismevana i surovo kritikovana u medijima. To je, čak i među predškolskom decom, jedna izrazito ružna osobina, da se lepiš uz najjačeg i šutiraš slabijeg, posebno u trenutku njegove slabosti, a to nepoštenje je predominantna osobina ovih što vole da brendiraju.

Stid su izgubili mnogi. Da li je iščezao sa ovih prostora? Ko su, po Vama, u ovom krhkom tranzicionom periodu, čuvari društvenog morala, pravde?
Čuvari morala i pravde su religiozne kategorije, koje me ne zanimaju previše. Ono što mene zanima je pravni sistem, uređena država, zakoni i pravila ponašanja, ljudske slobode i prava. U savremenom svetu, moral i osećaj za pravdu su jednako intimna pitanja, kao i seksualne preference ili zdravstveno stanje. Nečija religioznost ili moralnost, zanima me isto koliko i stanje njegovih bubrega, prosto smatram vulgarnim to javno metanisanje ili javnu psihoanalizu. Naprotiv, ono što smatram presudnim jeste donošenje i poštovanje zakona, nezavisni pravosudni sistem, zahvaljujući kome deci, s punim pravom, možete reći ko krade, ide u zatvor, a ne postaje predsednik stranke, ko ubije, ide u zatvor, a ne postaje premijer, ko osnuje zločinačko udruženje, ide, brate, u zatvor, a ne postaje šef tajne policije.
----------------------------------------------------------------------
Trema od Anite

Izbegavam da gledam svoje komade, kad god mogu, na premijeru dođem, samo ako sam vezana za tu pojedinačnu kuću ili kad me agent silom natera. Osim toga, moja velika trema je i pred glumcima. I kada sam pisala ovaj komad, jasno sam zamišljala Anitu Mančić kako igra tu neku moju Nadeždu, o kojoj stalno pišem. Tako sam želela da to bude baš ona, a takvu sam strašnu tremu imala baš pred njom. Ili Voja Brajović, taj fantastični umetnik, koji stvarno može sve, pa i da igra osamdesetogodišnjaka, a najviše da tačno oseti tu strašno ranjivu situaciju, u koju samu sebe stavljam. I svi ostali glumci, sa nekima sam radila, sa nekima je sada prvi put, ali ipak, idalje od te treme, ne mogu da prisustvujem ni probama, jednostavno osećam da mi tu nije mesto i da me je stid mojih reči. Ne znam da li možete da razumete tu neku ambivalenciju, tu neku moju strašno paradoksalnu zavrzlamu, koja me drži daleko od svih mojih predstava.
-----------------------------------------------------
Pozorište se ne vodi kao stranka ili kiosk

Moram reći i to da sa priličnim razočaranjem pratim spekulacije umedijima, pa čak i u vašem listu, o eventualnim „kandidatima” za upravničko mesto, koje, naime, uopšte nije upražnjeno! Jugoslovensko dramsko je jedna od najvažnijih kulturnih institucija koje ova zemlja ima, ono ne može biti poligon za mlađane, ambiciozne, naravno partijski podržane ljude, željne da profesionalni život započnu, ni manje ni više, nego u upravničkoj fotelji. Voditi jedno veliko pozorište, nije isto što i voditi stranku ili kiosk. Možda postajem staromodna, što bi me dosta porazilo, ali mislim da se čovek ipak mora pokazati kao nesumnjivo vredan u svojoj sopstvenoj profesiji, pre nego što mu se ukaže poverenje da rukovodi ovako značajnom institucijom. Ko nema ličnog umetničkog i profesionalnog integriteta, da može mirne duše da stane pred taj fantastičan ansambl, pred sve umetnike i saradnike okupljene u ovoj kući, tome mesta tamo i nema. Sećam se odlično koliko sam drhtala, kada sam 1995. godine prvi put ušla u kancelariju Branka Cvejića, da govorimo o produkciji mog diplomskog komada. Ne mogu da zamislim da se tako osećam pred nekim mladim menadžerom, koji, kakvu god političku podršku da ima, ne može imati ono najvažnije, umetnički i profesionalni kredibilitet.

Borka G. Trebješanin
Objavljeno: 11.06.2011.
Izvor: Politika




​