- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
SRPSKO-AMERIČKE VEZE
Biblioteka kao zalog mira
Uz druge poduhvate na Balkanu i u Evropi posle Prvog svetskog rata, novoosnovana Karnegijeva zadužbina finansirala je i izgradnju biblioteke Beogradskog univerziteta koja je otvorena 1926.
Među najznačajnijim naporima Karnegijeve zadužbine bilo je izučavanje ne samo uzroka već i posledica rata na civilno stanovništvo. Po završetku Prvog svetskog rata, Karnegijeva zadužbina oživela je napore za međunarodnim pomirenjem i preduzela niz poduhvata na izgradnji i rekonstrukciji širom Evrope. Inicijativa Karnegijeve zadužbine pomogla je redefinisanju uloge takvih organizacija u posleratnom međunarodnom državnom uređenju.
Buran period 1914-1918. ne samo da je promenio mapu Evrope već je duboko modifikovao način vođenja međudržavnih odnosa; pojavili su se novi akteri; Sjedinjene Američke Države ušle su u političku arenu kao velika sila; u Jugoistočnoj Evropi pojavljuju se nove države, među njima i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca; najzad se javlja i novi igrač, ključni elemenat čija će uloga i participacija bivati sve veća tokom 20. veka: neprofitne organizacije, naročito one čije su vizije podržavale snažne finansijske zadužbine kao što je Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace, CEIP).
Kakve su bile veze između jedne tako moćne institucije kao što je CEIP, sa sedištem u SAD i nove Kraljevine Srbije, rođene u ratu? Malo je, ili nimalo dostupnih istraživanja o periodu formiranja CEIP, 1900-1930. Među brojnim projektima, počev od 1919, ova zadužbina finansirala je izgradnju nekoliko univerzitetskih biblioteka u Belgiji, (Luven), Francuskoj (Rems) i Jugoslaviji (Beograd).
Jedna grupa ljudi u CEIP-u, bila je čvrsto rešena da uspe u poduhvatu rekonstrukcije opustošenih područja. Uglavnom stasali u predratnom mirovnom pokretu, ti advokati, profesori i diplomate verovali su da ako se rat ne može eliminisati, može se kodifikovati kroz međunarodno pravo i arbitražu (Peace through Low, engl. Pravo za mir).
Uspešni preduzetnici, uglavnom Amerikanci i Britanci, i glavni među njima, Endru Karnegi (1835-1919), podržavali su mirovni pokret povezujući ekonomski napredak, prosperitet i poslovni uspeh kao ključnu garanciju mira. Rasejani diljem Evrope i SAD, ti ljudi ujedinili su se oko Karnegijeve zadužbine 10. decembra 1910. da bi stvorili neformalnu i transnacionalnu mrežu. Karnegijeva fondacija imala je tri cilja: da promoviše međunarodno razumevanje i saradnju (koncept sprečavanja sukoba), da izučava uzroke i posledice rata (posebno probleme civilnog stanovništva) i najzad da pomogne razvoj koncepta Međunarodnog prava.
Briga za civile
Karnegijeva fondacija osnovala je 1912. Evropski centar sa sedištem u Parizu, kao ogranak odeljenja za uzajamne veze i obrazovanje. Endru Karnegi okuplja oko sebe istaknute ličnosti i lidere iz akademskih i političkih krugova: Fedora Martensa (Rusija), Semjuela Djutna (SAD), Henrija Lamaša (Austrougarska), Nikolasa Batlera, predsednika Kolumbija univerziteta, kasnije i predsednika Zadužbine, kao i D’Esturnela de Konstana, predsednika Evropskog centra CEIP-a, francuskog diplomatu.
Zašto Beograd? Koji si razlozi bili presudni da ovaj grad, od svih ostalih koji su pretrpeli ratna razaranja, bude odabran 1919? Beograd je bio prilično razrušen od 1914. do 1918. Štampa u SAD detaljno je izveštavala o užasnim životnim uslovima stanovništva za vreme rata, njihovim patnjama i nevoljama. I američki Crveni krst odigrao je posebnu ulogu u izveštavanju o dramatičnim okolnostima u Srbiji. Njegov ratni savet, u koji su bili uključeni i članovi CEIP-a organizovao je glavnu pomoć i apelovao za novčanu podršku.
Uključivanje Karnegijeve zadužbine u ovaj region nije bilo novina. Odmah posle Drugog balkanskog rata, 1913, CEIP pod vođstvom Batlera i D’Esturnela de Konstana poslao je osmočlani tim da ispita uzroke rata i njegove posledice na civilno stanovništvo. Rezultat je bio dobropoznati izveštaj, objavljen 1914, prvi široko rasprostranjen dokument koji se gotovo isključivo bavio civilima u ratu. Juna 1914, izveštaji balkanske komisije CEIP-a ističu potrebu da se prati situacija na Balkanu i da mu se obezbedi ekonomska pomoć. Već 1919, briga za civilno stanovništvo tokom rata otišla je korak dalje poklanjanjem pažnje ulozi javnog mnjenja i obrazovanja u posleratnoj rekonstrukciji i razvoju. Prema Nikolasu Batleru, javno mnjenje je sada sagledano kao potencijalna snaga u oblasti informisanja i edukovanja s ciljem da se doprinese sprečavanju budućih sukoba. Glavni cilj Karnegijeve zadužbine sada je obrazovanje, a naročito kontinuirano obrazovanje za odrasle.
Da smo razumeli i na pravi način ocenili priču o izgradnji biblioteke Beogradskog univerziteta koristićemo dve različite perspektive. Najpre, istraživanje i ostvarivanje samog projekta od strane male grupe ljudi različitog porekla i nacionalnosti. U Beogradu, projekat je nadgledao Lio V. Kepser (1893-1975), poručnik američke mornarice. Tokom 1916-1917. bio je u Solunu a kasnije radio za Službu američke pomoći na jugu Srbije. Lio Kepser je 1920. imenovan za šefa lokalnog Karnegijevog komiteta, osnovanog u saradnji sa jugoslovenskim vlastima. Ostali članovi komiteta bili su: Svetozar Pribićević, ministar obrazovanja, Persival Dodž (1870-1936), američki ambasador u Beogradu, Slobodan Jovanović, rektor Beogradskog univerziteta i arhitekte: Nikola Nestorović, prof. Dragutin Đorđević i Andra Stefanović. Na osnovu izveštaja koje je Kepser slao pratimo različite faze projekta počev od formiranja komiteta, odnosa između njegovih sedam članova, njihova mišljenja i stavove i tok radova na izgradnji. Istražujemo i priču u pozadini, odnosno, trojni odnos između izrazito različitih učesnika tokom ovog složenog posleratnog perioda.
Pored ostalog, jedne od relativno novih neprofitnih organizacija (CEIP) i dve države – ove kraljevine i SAD – prve novoformirane, bez definisanih granica i međunarodno priznate, i druge, pridošlice na međunarodnoj pozornici. Uprkos preprekama i teškoćama, biblioteka je uspešno puštena u rad 1926. i mogla je da primi više od 200.000 knjiga. Danas je Biblioteka Beogradskog univerziteta poznata pod imenom Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“.
Nadin Akund
Objavljeno: 18.06.2011.
Izvor: Politika
Biblioteka kao zalog mira
Uz druge poduhvate na Balkanu i u Evropi posle Prvog svetskog rata, novoosnovana Karnegijeva zadužbina finansirala je i izgradnju biblioteke Beogradskog univerziteta koja je otvorena 1926.
Među najznačajnijim naporima Karnegijeve zadužbine bilo je izučavanje ne samo uzroka već i posledica rata na civilno stanovništvo. Po završetku Prvog svetskog rata, Karnegijeva zadužbina oživela je napore za međunarodnim pomirenjem i preduzela niz poduhvata na izgradnji i rekonstrukciji širom Evrope. Inicijativa Karnegijeve zadužbine pomogla je redefinisanju uloge takvih organizacija u posleratnom međunarodnom državnom uređenju.
Buran period 1914-1918. ne samo da je promenio mapu Evrope već je duboko modifikovao način vođenja međudržavnih odnosa; pojavili su se novi akteri; Sjedinjene Američke Države ušle su u političku arenu kao velika sila; u Jugoistočnoj Evropi pojavljuju se nove države, među njima i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca; najzad se javlja i novi igrač, ključni elemenat čija će uloga i participacija bivati sve veća tokom 20. veka: neprofitne organizacije, naročito one čije su vizije podržavale snažne finansijske zadužbine kao što je Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace, CEIP).
Kakve su bile veze između jedne tako moćne institucije kao što je CEIP, sa sedištem u SAD i nove Kraljevine Srbije, rođene u ratu? Malo je, ili nimalo dostupnih istraživanja o periodu formiranja CEIP, 1900-1930. Među brojnim projektima, počev od 1919, ova zadužbina finansirala je izgradnju nekoliko univerzitetskih biblioteka u Belgiji, (Luven), Francuskoj (Rems) i Jugoslaviji (Beograd).
Jedna grupa ljudi u CEIP-u, bila je čvrsto rešena da uspe u poduhvatu rekonstrukcije opustošenih područja. Uglavnom stasali u predratnom mirovnom pokretu, ti advokati, profesori i diplomate verovali su da ako se rat ne može eliminisati, može se kodifikovati kroz međunarodno pravo i arbitražu (Peace through Low, engl. Pravo za mir).
Uspešni preduzetnici, uglavnom Amerikanci i Britanci, i glavni među njima, Endru Karnegi (1835-1919), podržavali su mirovni pokret povezujući ekonomski napredak, prosperitet i poslovni uspeh kao ključnu garanciju mira. Rasejani diljem Evrope i SAD, ti ljudi ujedinili su se oko Karnegijeve zadužbine 10. decembra 1910. da bi stvorili neformalnu i transnacionalnu mrežu. Karnegijeva fondacija imala je tri cilja: da promoviše međunarodno razumevanje i saradnju (koncept sprečavanja sukoba), da izučava uzroke i posledice rata (posebno probleme civilnog stanovništva) i najzad da pomogne razvoj koncepta Međunarodnog prava.
Briga za civile
Karnegijeva fondacija osnovala je 1912. Evropski centar sa sedištem u Parizu, kao ogranak odeljenja za uzajamne veze i obrazovanje. Endru Karnegi okuplja oko sebe istaknute ličnosti i lidere iz akademskih i političkih krugova: Fedora Martensa (Rusija), Semjuela Djutna (SAD), Henrija Lamaša (Austrougarska), Nikolasa Batlera, predsednika Kolumbija univerziteta, kasnije i predsednika Zadužbine, kao i D’Esturnela de Konstana, predsednika Evropskog centra CEIP-a, francuskog diplomatu.
Zašto Beograd? Koji si razlozi bili presudni da ovaj grad, od svih ostalih koji su pretrpeli ratna razaranja, bude odabran 1919? Beograd je bio prilično razrušen od 1914. do 1918. Štampa u SAD detaljno je izveštavala o užasnim životnim uslovima stanovništva za vreme rata, njihovim patnjama i nevoljama. I američki Crveni krst odigrao je posebnu ulogu u izveštavanju o dramatičnim okolnostima u Srbiji. Njegov ratni savet, u koji su bili uključeni i članovi CEIP-a organizovao je glavnu pomoć i apelovao za novčanu podršku.
Uključivanje Karnegijeve zadužbine u ovaj region nije bilo novina. Odmah posle Drugog balkanskog rata, 1913, CEIP pod vođstvom Batlera i D’Esturnela de Konstana poslao je osmočlani tim da ispita uzroke rata i njegove posledice na civilno stanovništvo. Rezultat je bio dobropoznati izveštaj, objavljen 1914, prvi široko rasprostranjen dokument koji se gotovo isključivo bavio civilima u ratu. Juna 1914, izveštaji balkanske komisije CEIP-a ističu potrebu da se prati situacija na Balkanu i da mu se obezbedi ekonomska pomoć. Već 1919, briga za civilno stanovništvo tokom rata otišla je korak dalje poklanjanjem pažnje ulozi javnog mnjenja i obrazovanja u posleratnoj rekonstrukciji i razvoju. Prema Nikolasu Batleru, javno mnjenje je sada sagledano kao potencijalna snaga u oblasti informisanja i edukovanja s ciljem da se doprinese sprečavanju budućih sukoba. Glavni cilj Karnegijeve zadužbine sada je obrazovanje, a naročito kontinuirano obrazovanje za odrasle.
Da smo razumeli i na pravi način ocenili priču o izgradnji biblioteke Beogradskog univerziteta koristićemo dve različite perspektive. Najpre, istraživanje i ostvarivanje samog projekta od strane male grupe ljudi različitog porekla i nacionalnosti. U Beogradu, projekat je nadgledao Lio V. Kepser (1893-1975), poručnik američke mornarice. Tokom 1916-1917. bio je u Solunu a kasnije radio za Službu američke pomoći na jugu Srbije. Lio Kepser je 1920. imenovan za šefa lokalnog Karnegijevog komiteta, osnovanog u saradnji sa jugoslovenskim vlastima. Ostali članovi komiteta bili su: Svetozar Pribićević, ministar obrazovanja, Persival Dodž (1870-1936), američki ambasador u Beogradu, Slobodan Jovanović, rektor Beogradskog univerziteta i arhitekte: Nikola Nestorović, prof. Dragutin Đorđević i Andra Stefanović. Na osnovu izveštaja koje je Kepser slao pratimo različite faze projekta počev od formiranja komiteta, odnosa između njegovih sedam članova, njihova mišljenja i stavove i tok radova na izgradnji. Istražujemo i priču u pozadini, odnosno, trojni odnos između izrazito različitih učesnika tokom ovog složenog posleratnog perioda.
Pored ostalog, jedne od relativno novih neprofitnih organizacija (CEIP) i dve države – ove kraljevine i SAD – prve novoformirane, bez definisanih granica i međunarodno priznate, i druge, pridošlice na međunarodnoj pozornici. Uprkos preprekama i teškoćama, biblioteka je uspešno puštena u rad 1926. i mogla je da primi više od 200.000 knjiga. Danas je Biblioteka Beogradskog univerziteta poznata pod imenom Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“.
Nadin Akund
Objavljeno: 18.06.2011.
Izvor: Politika