Znamo da Sveto pismo kazuje da nas je Bog nadahnuo duhom životnim te smo postali duše žive. Ako kažemo da je duša stvorena, a da je duh ono što nazivamo Obrazom Božijim u nama, onda je jasno da je duh nestvoren pa prema tome i besmrtan.
Čovek nije stvoren ni kao smrtno ni kao besmrtno biće po svojoj prirodi. Čovek je stvoren sa mogućnošću da se opredeli ili za smrtnost ili za besmrtnost. Da naši praroditelji nisu sagrešili, tada bi se oni usavršili u
dobru i postali besmrtni, ali ne besmrtni po prirodi, već besmrtni kao i anđeli nebeski - po Blagodati Božijoj. A ovako kroz prestup je ušao greh u svet i kroz greh smrt i smrt je prešla na sve ljude, jer svi sagrešise i lišeni su Slave Božije.
Ako uzmemo da je duša stvorena, to onda znači da ona u sebi sadrži potencijalnu smrtnost koja nastaje kroz njeno otuđene od Boga; ali isto tako stvorena duša, baš kao i stvoreno telo (odnosno čovek kao psihofizičko jedinstvo) sadrži u sebi i potencijalnu besmrtnost koja se ostvaruje kroz Blagodatno sjedinjenje sa Bogom, kao našim Tvorcem.
Međutim, možemo govoriti o smrtnosti stvorene duše, a ova smrtnost je posledica greha i otuđenja od Boga, baš kao što je slučaj i sa telom.
Duh Životni (Treće Lice Svete Trojice) je nestvoren, večan i besmrtan, i Njegovim dejstvom duša živi, jer je On Životvorjasci Gospod. Ako je duša kao stvoreno, razumno i slobodno biće, odlučila da živi - ona će živeti. No ako duša uporno greši protiv Životvornog Duha - ona će umreti, otstupivši od izvora života. Pod terminom "smrt", ne podrazumevam prestanak postajanja, odnosno povratak u nebiće; jer kad bi smrt zaista značila povratak u nebiće, to bi bilo veliko olakšanje za sve one koji umiru.