U kladionici igrači ulože neki novac koji se podeli na porez, profit priređivača, dobitke i troškove, pa za iduće kolo sve od početka, od nule. Velika većina igrača trenutno izgubi sve što je uložila. Kod berze vrednost akcija raste i pada dovoljno polako da vlasnik akcija ima vremena da u nepovoljnom razvoju situacije proda akcije i izvuče deo uloga i tako ne izgubi sve. Samo, pre nego što išta odluči mora stalno da prati situaciju, a pre odluke je često izložen stresu ili bar dilemi, da li da proda ili da čeka, jer je možda pad trenutan pa će biti veliki porast. Posle prodaje sledi kajanje. U gubitku je prodao baš u pogrešnom trenutku jer je pre ili kasnije cena ipak bila bolja, a gubitak manji. U dobitku sledi kajanje opet zbog prodaje u pogrešnom trenutku jer je pre ili posle cena bila bolja i profit veći. Kod kladionica mali igrač sa malim ulogom ima šanse da pokupi sav kajmak i ako izuzmemo nameštanje rezultata svi učesnici su ravnopravni. Kod berze profitiraju veliki igrači (i oni koji imaju insajdere) pa pre svih saznaju bitnu informaciju. Mali igrači i pored svih dostupnih analiza na kraju ipak ponekad srećom uđu na vreme u pravi voz, mada mnogo češće promaše taj voz i reaguju kasno ili kupe kad treba prodati, ili prodaju kada treba kupiti. Bez obzira na razlike, zajedničko za berzu i kladionice je da veoma mali procenat igrača dobije i to na račun veoma velikog broja igrača koji gube. Ne postoji matematički precizna formula da se predvidi budućnost i igra na sigurno. Sve je to kockanje sa lošim ishodom, a najgore od svih je forex zbog poluge (leverage) gde se ubrzano gubi u nizu pogrešnih odluka, sve do bankrota.
