Član
- Učlanjen(a)
- 11.02.2010
- Poruka
- 9
Masimo Savić i Bebi Dol, estradni umetnici
(časopis „Nada“, 16. april 1988.)
Ne dešava se tako često, bar ne kod nas, da se dvoje vrhunshih pevača nađu na istoj ploči. Naime, na najnovijoj LP „Riječi čarobne“ Masima Savića sve prateće vokale otpevala je Dragana Šarić, poznatija kao Bebi Dol,a na ploči se je našao i njihov duet „Sunce sija, trava miriše“. No, nije više tajna da ovo dvoje pevača vezuje i nešto više od muzike, da imaju mnogo toga zajedničkog na svim poljima života. Ipak, oni o privatnom životu ne vole mnogo da govore.
MASIMO: Svako ima svoju karijeru, i zašto vezivati privatan život i posao?
BEBI DOL: Jednostavno, pozvali su me kao gosta i ja sam pristala da pevam na toj ploči.
Ekipa koja je potpisala ovaj najnoviji album manje – više je ista kao na prethodnom, veoma tiražnom „Strancu u noći“. Producent i aranžer je Mato Došen, a kompozitor „hitmejker“ Zrinko Tutić. Ipak, čini se da je nova ploča raznovrsnija, pa i komercijalnija.
MASIMO: Sada smo otišli do kraja u eksperimentima. Recimo, ima pjesama u kojima smo išli na tipično italijansku kanconu u stilu Klaudija Vile, ili u vode čistog kantrija („Sunce sija, trava miriše“), ali sve što se radilo radilo se sa željom da se sa odabranim žanrom ide do kraja. Bez zadrške. Na albumu nema ničega što liči na ovo ili ono. To je jednostavno „to“. Čak i pjesma u kojoj sam pjevam svih pet glasova ima svoj lični pečat, svoju ličnu kartu. Čini mi se da smo još dublje otišli u uzimanju djela sa tih vatrenih područja Mediterana.
NADA: Pesmu „Malagenja Salerosa“ otpevali ste sjajno, ali nije li taj šaroliki izbor starih pesama ipak, na neki način ustupak široj publici?
MASIMO: Nismo to planirali, sve je išlo nekako spontano. Počeli smo da radimo vrlo rasterećeni. Znam da je granica između komercijalnog i nekvalitetnog vrlo blizu i uvijek sam se borio protiv toga. Mislim da smo napravili i dobru i komercijalnu ploču. Tako je moralo da bude, ja sam znao da je druga ploča –„prekretnica“, ona je presudna, „ostati ili ne ostati“, ali mislim da ovaj materijal omogućuje ostajanje.
NADA: Mnogi naši popularni pevači prešli su na tu popularnu ili pop muziku kao da rokenrol više ne postoji, a to je ipak ustupak publici.
MASIMO: Morate pitati publiku i ovu zemlju zašto se to dogodilo. Mi svi u sebi nosimo rokenrol, načinom života. Ne možemo da ga sviramo jer ne bismo mogli da od njega živimo. Oni koji su mu ostali vjerni ne mogu da računaju da će snimati ploče u velikom tiražu, pošto ljudi danas traže sasvim drugu muziku.
NADA: Šta podrazumevate pod „živeti na rokenrol način“?
BEBI DOL: Rokenrol je teško definisati, ali živeti taj život znači, recimo, i da odete u krevet u četiri ujutru a morate da ustanete u pola šest. Onda je mrak i zima, vi idete na aerodrom, avion kasni, vi se tamo međ’ svetom borite sa snom, onda zaspite i utom shvatite da ste već negde stigli i uveliko radite i, opet trčite na aerodrom, dođete kući, prevrnete kofer i opet idete dalje. Zaista, ima perioda kad tako živimo. To su lude, iscrpljujuće stvari i mi to zovemo rokenrol, mada ne znam koliko ćemo to još izdržati, da li ću tako moći i za deset godina. Sa šesnaest je bilo mnogo lakše. Morali bismo da se malo štedimo, jer ne znamo koliko ćemo još trajati, zavisimo od glasa...
MASIMO: Ako nas izda glas – nema problema. Ja ću svirati gitaru, Dragana klavir. Sreća je da pjevanje nije jedino što znamo da radimo. Mene to rasterećuje.
NADA: Ne, nišu samo naši pevači i kompozitori prešli na pop, on je preplavio i Ameriku, to je izgleda svetski trend?!
BEBI DOL: Po mom mišljenju to je nalepša muzika za pred kraj veka, jer situacija u svetu je znamo kakva, oko nas su ratovi i glad, a pop muzika je pitka, laka, a ima i kvaliteta. Nije to šund i zato je normalno da privuče muzičare svih žanrova. Za prave muzičare je svejedno koja se muzika radi, važno je da je ona dobra, da nas čini boljima, da nam pomogne da se lepo osećamo. Puno vrhunskih muzičara je otišlo na to bolje i sada su među svetskim hitovima. Zašto da ne? Ali kod nas je to malo drukčije, tržište je malo i ima mesta samo za nekoliko pop pevača i za nekoliko novokomponovanih. Moramo žestoko da se borimo za svoje mesto. S druge strane, zna se da rokenrol i pank muzika znače neki revolt, bunt, a naši mladi su dosta zaštićeni po mom mišljenju. Možda je za to kriv rat koji su naši roditelji preživeli pa nas dugo pomažu. A u Engleskoj je drukčije. Tamo mladi ljudi od 17 ili 18 godina moraju teško da rade da bi sebi obezbedili egzistenciju. Kad mlad čovek kupi gitaru i kad počne kroz pesmu da govori o životu – vi osetite da je taj život preživeo na svojoj koži.
NADA: Ni kod nas mladi nisu u zavidnoj situaciji...
BEBI DOL: Mislila sam na one koji se bave muzikom. Oni ne znaju šta je glad, žive u udobnim kućama svojih roditelja... bar većina njih. A mladi zaista nisu u zavidnoj situaciji. Dosta nam je pruženo, a s druge strane – sva vrata su nam zatvorena. Plašim se pogotovu za generacije koje dolaze. Ne znam ni šta će s nama biti. Sada smo u najboljim godinama da nešto stvorimo, a nemamo mogućnosti za to.
NADA: Ploča „Riječi čarobne“ ne dotiče tu stvarnost, pevate samo o ljubavi. Da li je to na neki način bekstvo od stvarnosti?
BEBI DOL: U ovoj našoj situaciji to jeste bežanje. Želeli smo bar na trenutak da odvučemo pažnju sa svega što se oko nas dešava. Privatno smo bombardovani problemima, i po dvadeset sati dnevno i zato je divno bar na trenutak pobeći od njih. To ne znači da nas politika ne interesuje, ali ipak, ne moramo samo o tome da mislimo.
MASIMO: Bili bismo srećni da i drugim ljudima muzikom makar malo uljepšamo život. Jer, ako smo realni – svi osjećamo strah, ne zato što ne znamo što će biti već zato što znamo da neće biti lako. Zašto da i mi malo ne pomognemo da se ljudi malo rasterete?
NADA: Da li vam je, ipak, teško što ne radite ono što najviše volite: rok muziku?
BEBI DOL: Teško je, ali baš zato što je teško na neki način je dobro to preživeti. Iz svakog iskustva, ma koliko ono bilo ružno, nešto se nauči.
MASIMO: Sa grupom „Dorijan Grej“ svirao sam tu muziku koju najviše volim, ali ne žalim za tim vremenima. Da žalim – to bi značilo da živim u prošlosti, a to ne bi bilo dobro jer me sada ne bi bilo ovdje i ne bismo razgovarali. Bilo je to vrijeme mog idealizma, kad sam bio uvjeren da sam napravio sve same hitove, a nije bilo tako. Nisam se saživljavao sa okolinom, živio sam pretežno u nekom svom svijetu. Onda sam, shvatajući da ipak nešto nije u redu, otputovao u Švedsku, sredio svoje misli, sredio sam sebe.
NADA: Oboje ste putovali u beli svet da sredite misli, Dragana u Kairo, Masimo u Švedsku. Kako ste uspeli u tom sređivanju misli? Poznato je da je Dragana otišla jer više nije bilo pravih pesama za nju, niti pravih saradnika.
BEBI DOL: Provela sam tri godine u Kairu, to je dovoljan broj godina da mnoge stvari zaboravite. Bila sam naivna kad sam očekivala da će se mnogo toga promeniti u mom odsustvu. A ništa se nije promenilo, ustvari, sve to staro bilo mi je na neki način novo, morala sam ponovo da se prilagođavam, čak i na stare prijatelje. Kad se samo setim koliko sam želela da se vratim! To je sve prirodno. Igrom slučaja nastavila sam posao kojim sam se i pre bavila. Ali moram mnogo da se borim, za sve pa i za privatan život. Morala sam sve to da predvidim. Nisam ni očekivala da će me dočekati raširenih ruku, ali ovde se nekim ljudima zaista teško pruža šansa. Možda u svemu tome ima i zavisti, koja je prirodna pojava, ali je ne prihvatam kao kategoriju. Nije mi jasno zašto su toliko puta morali da vređaju i ismevaju moju karijeru ?! Mladim ljudima treba pomoći, ne pustiti ih da sami nalaze svoj put.
MASIMO: Meni je u Švedskoj najviše pomogla samoća, to što sam bio daleko od svega ovoga ovdje. Svirao sam i pjevao, ne razmišljajući da li će me neko primjetiti i angažirati na ploči. Tako sam u miru shvatio šta treba da radim, da htjeli mi to ili ne, ipak treba misliti na ono što najviše djeluje na publiku. Mislio sam nekada tvrdoglavo da svojim pjesmama mijenjam svijet, ali sam samo zavaravao sebe. Pomirio sam se i sa time da iza dobrog glasa ne mora da stoji i autorska ličnost. Zašto bih morao uvijek pjevati svoje pjesme kad ima toliko dobrih kompozitora?! Ako i napišem pjesmu, uradiću je u privatnom aranžmanu.
NADA: Kada ste se vas dvoje prvi put sreli i upoznali?
MASIMO: Pred kraj 1986. godine, kad su me pozvali da se vratim iz Švedske i učestvujem na MESAM – u sa pjesmom „Zadnja noć“. Bio sam na generalnoj probi i video da učestvuje i Bebi. Dopalo mi se strašno kao pjeva, uostalom i prije toga sam znao da je fantastična pjevačica, i rekao sam producentu da je odmah, istog časa, angažira da pjeva vokale na mojoj ploči. Bio sam siguran da će pobijediti na MESAM – u, što se i dogodilo, i želio sam da je imam na ploči. Naravno, u toj gužvi producent je nije pitao, a poslije, kad je pobijedila bilo je nezgodno da joj to predložim.Inače, malo slušam domaće izvođače, ali nju sam odmah primjetio. Uvijek sam bio zadivljen njenim glasovnim mogućnostima, promijenama njenog glasa iz pjesme u pjesmu.Njen „Rudi“ mi je dao inspiraciju za jednu pjesmu na albumu „Sjaj u tami“. Za ono vreme to je zaista bila „opasna“ stvar.
BEBI DOL: I ja sam jako poštovala Savićev rad, on zaista divno peva. Nedavno je snimao za televiziju jednu pesmu i po meni je bio najbolji.
NADA: Da li je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se bavite istim poslom?
BEBI DOL: Za sada je to dobro. Dobro se razumemo, koristimo isti jezik, imamo zajedničke prijatelje, volimo da putujemo. Od Masima sam mnogo toga naučila, recimo da budem strpljiva i taktična sa ljudima.
MASIMO: Mi smo pre svega izuzetno dobri prijatelji, a prave prijatelje je danas zaista teško imati. To je najljepša stvar na svijetu. A kad se bavite ovim poslom život možete da dijelite ili sa nekim ko se bavi istim poslom jer je on specifičan, ili sa nekim ko nema nikakve veze sa tim. Presudno je da osoba sa kojom ste zna kroz što se sve mora proći u ovom našem poslu.
NADA: Kad jedno od vas ima malo više uspeha, kako se ono drugo oseća?
MASIMO: Zavist? Nikad! Jednostavno, volimo kako onaj drugi radi i nikad nam nije palo na pamet da kažemo: „ja bih to bolje uradio“. Ja, recimo, mislim, da ne bih mogao da otpjevam ni pola stvari koje pjeva Dragana.
BEBI DOL: Ne, nego smo mi samo različiti pevači.
NADA: Različito se i odevate: Dragana je vrlo ekstravagantna na sceni, Masimo izuzetno elegantan...
BEBI DOL: Masimo je po majci Italijan, a oni vode mnogo računa o odevanju. A ja se odevam onako kao se osećam. Verujem da ću se kad budem malo starija, kad uđem u mirnije vode, drukčije odevati.
MASIMO: Na mene je utjecao djed, Italijan, koji je nekada imao fabriku tekstila. Naučio me je što je pravi kvalitet, a što ne. Uvijek se sjetim njegovih savjeta. Znam da odijelo ne čini čovijeka, ali kad znam da ću biti u kontaktu sa publikom onda ću biti što bolje odjeven, jer mislim da i slušaocima i gledaocima time ukazujem poštovanje. Ako su kupili kartu, odvojili vrijeme za mene i još se lijepo odjenuli, pa zašto bih ja svojom odjećom iskazivao bunt?!
NADA: Kakvi su tvoji planovi?
BEBI DOL: Ići ćemo zajedno na turneju po Jugoslaviji, ja se pripremam za snimanje ploče...
MASIMO: Imamo još nečeg zajedničkog, eto, planiramo da jedan stari prostor u Labinu adaptiramo u studio, ali ne u studio u kome bi se snimale ploče, već bismo se tu sa prijateljima bavili muzikom iz hobija. Želimo tamo da budemo sa prijateljima, da se kupamo, i šta ima ljepše posle dobrog vina – nego dobra svirka.
NADA: Gde zapravo vas dvoje živite?
BEBI DOL: I u Beogradu i u Zagrebu.
MASIMO: Oba grada nam pružaju sve što nam treba...
(časopis „Nada“, 16. april 1988.)
ZAJEDNO, SVAKO SVOJOM STAZOM
Snimili su zajedno ploču „Riječi čarobne“, idu zajedno na turneju po Jugoslaviji, ali kako kažu, iako ih vezuje nešto mnogo više od muzike svako će izgrađivati svoj muzički put. Iako rokeri u duši oni pevaju popularnu muziku, jer ta muzika ima više pristalica, a uz to veruju da ljudima opterećenim problemima bar malo ulepšavaju život...
Ne dešava se tako često, bar ne kod nas, da se dvoje vrhunshih pevača nađu na istoj ploči. Naime, na najnovijoj LP „Riječi čarobne“ Masima Savića sve prateće vokale otpevala je Dragana Šarić, poznatija kao Bebi Dol,a na ploči se je našao i njihov duet „Sunce sija, trava miriše“. No, nije više tajna da ovo dvoje pevača vezuje i nešto više od muzike, da imaju mnogo toga zajedničkog na svim poljima života. Ipak, oni o privatnom životu ne vole mnogo da govore.
MASIMO: Svako ima svoju karijeru, i zašto vezivati privatan život i posao?
BEBI DOL: Jednostavno, pozvali su me kao gosta i ja sam pristala da pevam na toj ploči.
Ekipa koja je potpisala ovaj najnoviji album manje – više je ista kao na prethodnom, veoma tiražnom „Strancu u noći“. Producent i aranžer je Mato Došen, a kompozitor „hitmejker“ Zrinko Tutić. Ipak, čini se da je nova ploča raznovrsnija, pa i komercijalnija.
MASIMO: Sada smo otišli do kraja u eksperimentima. Recimo, ima pjesama u kojima smo išli na tipično italijansku kanconu u stilu Klaudija Vile, ili u vode čistog kantrija („Sunce sija, trava miriše“), ali sve što se radilo radilo se sa željom da se sa odabranim žanrom ide do kraja. Bez zadrške. Na albumu nema ničega što liči na ovo ili ono. To je jednostavno „to“. Čak i pjesma u kojoj sam pjevam svih pet glasova ima svoj lični pečat, svoju ličnu kartu. Čini mi se da smo još dublje otišli u uzimanju djela sa tih vatrenih područja Mediterana.
NADA: Pesmu „Malagenja Salerosa“ otpevali ste sjajno, ali nije li taj šaroliki izbor starih pesama ipak, na neki način ustupak široj publici?
MASIMO: Nismo to planirali, sve je išlo nekako spontano. Počeli smo da radimo vrlo rasterećeni. Znam da je granica između komercijalnog i nekvalitetnog vrlo blizu i uvijek sam se borio protiv toga. Mislim da smo napravili i dobru i komercijalnu ploču. Tako je moralo da bude, ja sam znao da je druga ploča –„prekretnica“, ona je presudna, „ostati ili ne ostati“, ali mislim da ovaj materijal omogućuje ostajanje.
NADA: Mnogi naši popularni pevači prešli su na tu popularnu ili pop muziku kao da rokenrol više ne postoji, a to je ipak ustupak publici.
MASIMO: Morate pitati publiku i ovu zemlju zašto se to dogodilo. Mi svi u sebi nosimo rokenrol, načinom života. Ne možemo da ga sviramo jer ne bismo mogli da od njega živimo. Oni koji su mu ostali vjerni ne mogu da računaju da će snimati ploče u velikom tiražu, pošto ljudi danas traže sasvim drugu muziku.
NADA: Šta podrazumevate pod „živeti na rokenrol način“?
BEBI DOL: Rokenrol je teško definisati, ali živeti taj život znači, recimo, i da odete u krevet u četiri ujutru a morate da ustanete u pola šest. Onda je mrak i zima, vi idete na aerodrom, avion kasni, vi se tamo međ’ svetom borite sa snom, onda zaspite i utom shvatite da ste već negde stigli i uveliko radite i, opet trčite na aerodrom, dođete kući, prevrnete kofer i opet idete dalje. Zaista, ima perioda kad tako živimo. To su lude, iscrpljujuće stvari i mi to zovemo rokenrol, mada ne znam koliko ćemo to još izdržati, da li ću tako moći i za deset godina. Sa šesnaest je bilo mnogo lakše. Morali bismo da se malo štedimo, jer ne znamo koliko ćemo još trajati, zavisimo od glasa...
MASIMO: Ako nas izda glas – nema problema. Ja ću svirati gitaru, Dragana klavir. Sreća je da pjevanje nije jedino što znamo da radimo. Mene to rasterećuje.
NADA: Ne, nišu samo naši pevači i kompozitori prešli na pop, on je preplavio i Ameriku, to je izgleda svetski trend?!
BEBI DOL: Po mom mišljenju to je nalepša muzika za pred kraj veka, jer situacija u svetu je znamo kakva, oko nas su ratovi i glad, a pop muzika je pitka, laka, a ima i kvaliteta. Nije to šund i zato je normalno da privuče muzičare svih žanrova. Za prave muzičare je svejedno koja se muzika radi, važno je da je ona dobra, da nas čini boljima, da nam pomogne da se lepo osećamo. Puno vrhunskih muzičara je otišlo na to bolje i sada su među svetskim hitovima. Zašto da ne? Ali kod nas je to malo drukčije, tržište je malo i ima mesta samo za nekoliko pop pevača i za nekoliko novokomponovanih. Moramo žestoko da se borimo za svoje mesto. S druge strane, zna se da rokenrol i pank muzika znače neki revolt, bunt, a naši mladi su dosta zaštićeni po mom mišljenju. Možda je za to kriv rat koji su naši roditelji preživeli pa nas dugo pomažu. A u Engleskoj je drukčije. Tamo mladi ljudi od 17 ili 18 godina moraju teško da rade da bi sebi obezbedili egzistenciju. Kad mlad čovek kupi gitaru i kad počne kroz pesmu da govori o životu – vi osetite da je taj život preživeo na svojoj koži.
NADA: Ni kod nas mladi nisu u zavidnoj situaciji...
BEBI DOL: Mislila sam na one koji se bave muzikom. Oni ne znaju šta je glad, žive u udobnim kućama svojih roditelja... bar većina njih. A mladi zaista nisu u zavidnoj situaciji. Dosta nam je pruženo, a s druge strane – sva vrata su nam zatvorena. Plašim se pogotovu za generacije koje dolaze. Ne znam ni šta će s nama biti. Sada smo u najboljim godinama da nešto stvorimo, a nemamo mogućnosti za to.
NADA: Ploča „Riječi čarobne“ ne dotiče tu stvarnost, pevate samo o ljubavi. Da li je to na neki način bekstvo od stvarnosti?
BEBI DOL: U ovoj našoj situaciji to jeste bežanje. Želeli smo bar na trenutak da odvučemo pažnju sa svega što se oko nas dešava. Privatno smo bombardovani problemima, i po dvadeset sati dnevno i zato je divno bar na trenutak pobeći od njih. To ne znači da nas politika ne interesuje, ali ipak, ne moramo samo o tome da mislimo.
MASIMO: Bili bismo srećni da i drugim ljudima muzikom makar malo uljepšamo život. Jer, ako smo realni – svi osjećamo strah, ne zato što ne znamo što će biti već zato što znamo da neće biti lako. Zašto da i mi malo ne pomognemo da se ljudi malo rasterete?
NADA: Da li vam je, ipak, teško što ne radite ono što najviše volite: rok muziku?
BEBI DOL: Teško je, ali baš zato što je teško na neki način je dobro to preživeti. Iz svakog iskustva, ma koliko ono bilo ružno, nešto se nauči.
MASIMO: Sa grupom „Dorijan Grej“ svirao sam tu muziku koju najviše volim, ali ne žalim za tim vremenima. Da žalim – to bi značilo da živim u prošlosti, a to ne bi bilo dobro jer me sada ne bi bilo ovdje i ne bismo razgovarali. Bilo je to vrijeme mog idealizma, kad sam bio uvjeren da sam napravio sve same hitove, a nije bilo tako. Nisam se saživljavao sa okolinom, živio sam pretežno u nekom svom svijetu. Onda sam, shvatajući da ipak nešto nije u redu, otputovao u Švedsku, sredio svoje misli, sredio sam sebe.
NADA: Oboje ste putovali u beli svet da sredite misli, Dragana u Kairo, Masimo u Švedsku. Kako ste uspeli u tom sređivanju misli? Poznato je da je Dragana otišla jer više nije bilo pravih pesama za nju, niti pravih saradnika.
BEBI DOL: Provela sam tri godine u Kairu, to je dovoljan broj godina da mnoge stvari zaboravite. Bila sam naivna kad sam očekivala da će se mnogo toga promeniti u mom odsustvu. A ništa se nije promenilo, ustvari, sve to staro bilo mi je na neki način novo, morala sam ponovo da se prilagođavam, čak i na stare prijatelje. Kad se samo setim koliko sam želela da se vratim! To je sve prirodno. Igrom slučaja nastavila sam posao kojim sam se i pre bavila. Ali moram mnogo da se borim, za sve pa i za privatan život. Morala sam sve to da predvidim. Nisam ni očekivala da će me dočekati raširenih ruku, ali ovde se nekim ljudima zaista teško pruža šansa. Možda u svemu tome ima i zavisti, koja je prirodna pojava, ali je ne prihvatam kao kategoriju. Nije mi jasno zašto su toliko puta morali da vređaju i ismevaju moju karijeru ?! Mladim ljudima treba pomoći, ne pustiti ih da sami nalaze svoj put.
MASIMO: Meni je u Švedskoj najviše pomogla samoća, to što sam bio daleko od svega ovoga ovdje. Svirao sam i pjevao, ne razmišljajući da li će me neko primjetiti i angažirati na ploči. Tako sam u miru shvatio šta treba da radim, da htjeli mi to ili ne, ipak treba misliti na ono što najviše djeluje na publiku. Mislio sam nekada tvrdoglavo da svojim pjesmama mijenjam svijet, ali sam samo zavaravao sebe. Pomirio sam se i sa time da iza dobrog glasa ne mora da stoji i autorska ličnost. Zašto bih morao uvijek pjevati svoje pjesme kad ima toliko dobrih kompozitora?! Ako i napišem pjesmu, uradiću je u privatnom aranžmanu.
NADA: Kada ste se vas dvoje prvi put sreli i upoznali?
MASIMO: Pred kraj 1986. godine, kad su me pozvali da se vratim iz Švedske i učestvujem na MESAM – u sa pjesmom „Zadnja noć“. Bio sam na generalnoj probi i video da učestvuje i Bebi. Dopalo mi se strašno kao pjeva, uostalom i prije toga sam znao da je fantastična pjevačica, i rekao sam producentu da je odmah, istog časa, angažira da pjeva vokale na mojoj ploči. Bio sam siguran da će pobijediti na MESAM – u, što se i dogodilo, i želio sam da je imam na ploči. Naravno, u toj gužvi producent je nije pitao, a poslije, kad je pobijedila bilo je nezgodno da joj to predložim.Inače, malo slušam domaće izvođače, ali nju sam odmah primjetio. Uvijek sam bio zadivljen njenim glasovnim mogućnostima, promijenama njenog glasa iz pjesme u pjesmu.Njen „Rudi“ mi je dao inspiraciju za jednu pjesmu na albumu „Sjaj u tami“. Za ono vreme to je zaista bila „opasna“ stvar.
BEBI DOL: I ja sam jako poštovala Savićev rad, on zaista divno peva. Nedavno je snimao za televiziju jednu pesmu i po meni je bio najbolji.
NADA: Da li je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se bavite istim poslom?
BEBI DOL: Za sada je to dobro. Dobro se razumemo, koristimo isti jezik, imamo zajedničke prijatelje, volimo da putujemo. Od Masima sam mnogo toga naučila, recimo da budem strpljiva i taktična sa ljudima.
MASIMO: Mi smo pre svega izuzetno dobri prijatelji, a prave prijatelje je danas zaista teško imati. To je najljepša stvar na svijetu. A kad se bavite ovim poslom život možete da dijelite ili sa nekim ko se bavi istim poslom jer je on specifičan, ili sa nekim ko nema nikakve veze sa tim. Presudno je da osoba sa kojom ste zna kroz što se sve mora proći u ovom našem poslu.
NADA: Kad jedno od vas ima malo više uspeha, kako se ono drugo oseća?
MASIMO: Zavist? Nikad! Jednostavno, volimo kako onaj drugi radi i nikad nam nije palo na pamet da kažemo: „ja bih to bolje uradio“. Ja, recimo, mislim, da ne bih mogao da otpjevam ni pola stvari koje pjeva Dragana.
BEBI DOL: Ne, nego smo mi samo različiti pevači.
NADA: Različito se i odevate: Dragana je vrlo ekstravagantna na sceni, Masimo izuzetno elegantan...
BEBI DOL: Masimo je po majci Italijan, a oni vode mnogo računa o odevanju. A ja se odevam onako kao se osećam. Verujem da ću se kad budem malo starija, kad uđem u mirnije vode, drukčije odevati.
MASIMO: Na mene je utjecao djed, Italijan, koji je nekada imao fabriku tekstila. Naučio me je što je pravi kvalitet, a što ne. Uvijek se sjetim njegovih savjeta. Znam da odijelo ne čini čovijeka, ali kad znam da ću biti u kontaktu sa publikom onda ću biti što bolje odjeven, jer mislim da i slušaocima i gledaocima time ukazujem poštovanje. Ako su kupili kartu, odvojili vrijeme za mene i još se lijepo odjenuli, pa zašto bih ja svojom odjećom iskazivao bunt?!
NADA: Kakvi su tvoji planovi?
BEBI DOL: Ići ćemo zajedno na turneju po Jugoslaviji, ja se pripremam za snimanje ploče...
MASIMO: Imamo još nečeg zajedničkog, eto, planiramo da jedan stari prostor u Labinu adaptiramo u studio, ali ne u studio u kome bi se snimale ploče, već bismo se tu sa prijateljima bavili muzikom iz hobija. Želimo tamo da budemo sa prijateljima, da se kupamo, i šta ima ljepše posle dobrog vina – nego dobra svirka.
NADA: Gde zapravo vas dvoje živite?
BEBI DOL: I u Beogradu i u Zagrebu.
MASIMO: Oba grada nam pružaju sve što nam treba...
(Jelena Marinčić)