Ukratko o bankarskim sredstvima i plasmanima.
Glavni izvori bankarskih sredstava sastoje se iz:
- Dugoročnih i kratkoročnih depozita pravnih lica i građana;
- Kredita od drugih banaka i finansijskih ogranizacija i fondova;
- Vlastitih sredstava.
Banka klasifikuje i vodi evidenciju sredstava (pasive) po ročnosti, da bi znala sa kakvom vrstom plasmana može računati. Naime, Banke o tome moraju strogo voditi računa – da usklada dugoročne i kratkoroče izvore, sa dugoročnim i kratkoročnim plasmanima, (kreditima) jer bi u suprotom ugrozile svoju likvidnost. To znači da se dugoročni plasmani moraju kretati u visini dugoročnih izvora, odnosno, kratkoročni plasmani moraju odgovarati kratkoročnim izvorima.
Ovo je princip. To ne znači da se izvori i plasmani, po njihovoj ročnosti, moraju podudarati u paru. To u praksi nikada nije tako. Postoje, naime neke vrste kratkoročnih depozita koje se jednim dijelom i u određenim okolnostima mogu smatrati dugoročnim izvorima i kao takvi plasirati kao dugoročni plamani. Uzmimo primjer tekućih računa grđana, i žiro računa preduzeća. To su kratkoročna sredstva, odnosno, kratkoročni depoziti, čije se stanje svakodnevno mijenja. Međutim, bez obzira na te promjene, na tim računima uvijek postoji neko stanje, neka količina sredstava. Prosječno godišnje stanje na takvim računima, može se smatrati dugoričnom pasivom, to jest, dugoročnim stanjem izvora sredstava, pa se kao takvo može dugoročo plasirati.
Zbog toga su obično dugoročni plasmani veći od nominalnog inosa dugoročnih izvora. Međutim, u ovakvoj kreditnoj politici se ne smije pretjerati i pri njenom planiranju, moraju se uzeti u obzir i mnogi drugi faktori koji mogu uticati na promjenu prosječnog stanja kratkoročnih računa.
