Rukometaši Banjalučkog Borca su 1975. godine propustili veliku šansu da se popnu na evropski presto. Stigli su do finala Kupa šampiona u kom su važili za favorita, ali pobednički pehar je posle finala u Vestfalen Hali ipak otišao u ruke rukometaša IstočnoNemačkog Forverca. Banja Luka je i pored toga slavila veliki uspeh i titulu vicešampiona Evrope. Već sledeće godine rukometaši Borca dotakli su sam vrh Evrope, osvajanjem svog prvog Evropskog trofeja – pehara namenjenog pobedniku Kupa šampiona.
Bombarderi iz “Borika” put ka kruni su započeli protiv Čehoslovačke Červene Hviezde. Čehoslovaci su doživeli debakl u gradu na Vrbasu (14 : 27) a boljem su morali čestitati i na svom terenu (22 : 26). Zatim je na red došla španska Kalpisa. U “Boriku” je bilo 28 : 21 za Borac a u revanšu u Alikanteu nerešeno 13 : 13, nakon čega su Banjalučani izbacili moćni Gumersbah. U Nemačkoj nije bilo pobednika (16 : 16), da bi “crveno-plavi” finale vizirali domaćim trijumfom 15 : 13.
A onda je došao i taj dugo očekivani 11. april. 1976. godine. Banjalučki “hram” sporta bio je premalen da primi sve navijače željne da pomognu svojim ljubimcima u istorijskom meču protiv danske Fredericije. I krenulo je odlično po ekipu koju je sa klupe predvodio Pero Janjić. Bilo je 2 : 1, pa 5 : 2 a na odmoru i sigurnih 11 : 7 za njegove pulene. No, Danci se nisu predali bez ispaljenog metka. Serija gostiju 3 : 0 na startu drugog dela dodatno je podgrejala i onako vrelu atmosferu u Boriku. Nedeljko Vujinović je odgovorio zlata vrednim golom a kada je još jednu maestralnu odbranu Abasa Arslanagića, Rade Unčanin u kontri pretvorio u 14 : 10, činilo se da je meč rešen. Ipak, Danci se nisu predavali, u poslednji minut se ušlo sa rezultatom 16 : 15 za Borac a onda je posle jedne greške Banjalučana, Anderson izašao sam pred Arslanagića, ali tada najbolji svetski golman brani zicer Andersonu a kada je u narednom napadu iz sedmerca Zdravko Rađenović postigao gol, slavlje je moglo početi. Usledio je kraj i veliko slavlje Banjalučana, u teren su utrčali navijači, “škljocali” aparati a banjalučkim “hramom” sporta se orilo “Borac je šampion”. Najveći uspeh u istoriji rukometnog kluba Borac, kao i jedan od najvećih uspeha YU sporta ostvarili su: Milorad Karalić, Zdravko Rađenović, Nedeljko Vujinović, Abas Arslanagić, Dobrivoje Selec, Momo Golić, Nebojša Popović, Miro Bjelić, Rade Unčanin, Slobodan Vukša, Boro Golić, Zoran Ravlić i trener Pero Janjić.
Ostaje za dugo sećanje veliki uspeh koji su igrači Borca napravili te sezone a sigurno je da to veče i taj 11. april 1976. godine Banjalučani nikad neće zaboraviti.
Bombarderi iz “Borika” put ka kruni su započeli protiv Čehoslovačke Červene Hviezde. Čehoslovaci su doživeli debakl u gradu na Vrbasu (14 : 27) a boljem su morali čestitati i na svom terenu (22 : 26). Zatim je na red došla španska Kalpisa. U “Boriku” je bilo 28 : 21 za Borac a u revanšu u Alikanteu nerešeno 13 : 13, nakon čega su Banjalučani izbacili moćni Gumersbah. U Nemačkoj nije bilo pobednika (16 : 16), da bi “crveno-plavi” finale vizirali domaćim trijumfom 15 : 13.
A onda je došao i taj dugo očekivani 11. april. 1976. godine. Banjalučki “hram” sporta bio je premalen da primi sve navijače željne da pomognu svojim ljubimcima u istorijskom meču protiv danske Fredericije. I krenulo je odlično po ekipu koju je sa klupe predvodio Pero Janjić. Bilo je 2 : 1, pa 5 : 2 a na odmoru i sigurnih 11 : 7 za njegove pulene. No, Danci se nisu predali bez ispaljenog metka. Serija gostiju 3 : 0 na startu drugog dela dodatno je podgrejala i onako vrelu atmosferu u Boriku. Nedeljko Vujinović je odgovorio zlata vrednim golom a kada je još jednu maestralnu odbranu Abasa Arslanagića, Rade Unčanin u kontri pretvorio u 14 : 10, činilo se da je meč rešen. Ipak, Danci se nisu predavali, u poslednji minut se ušlo sa rezultatom 16 : 15 za Borac a onda je posle jedne greške Banjalučana, Anderson izašao sam pred Arslanagića, ali tada najbolji svetski golman brani zicer Andersonu a kada je u narednom napadu iz sedmerca Zdravko Rađenović postigao gol, slavlje je moglo početi. Usledio je kraj i veliko slavlje Banjalučana, u teren su utrčali navijači, “škljocali” aparati a banjalučkim “hramom” sporta se orilo “Borac je šampion”. Najveći uspeh u istoriji rukometnog kluba Borac, kao i jedan od najvećih uspeha YU sporta ostvarili su: Milorad Karalić, Zdravko Rađenović, Nedeljko Vujinović, Abas Arslanagić, Dobrivoje Selec, Momo Golić, Nebojša Popović, Miro Bjelić, Rade Unčanin, Slobodan Vukša, Boro Golić, Zoran Ravlić i trener Pero Janjić. Ostaje za dugo sećanje veliki uspeh koji su igrači Borca napravili te sezone a sigurno je da to veče i taj 11. april 1976. godine Banjalučani nikad neće zaboraviti.