LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Bajka o punoj korpi
Nema mesta u Srbiji u kojem je prosečna zarada dovoljna za podmirenje mesečnih porodičnih potreba za hranu, piće, račune...
Ni u jednom gradu u Srbiji plata ne pokriva troškove prosečne potrošačke korpe. To znači da nema mesta niti opštine u kojoj je jedna zarada dovoljna kako bi porodica podmirila mesečne izdatke za hranu, piće, račune...
Nevolja je utoliko veća što je za mnoge i prosečna plata, koja prema poslednjim podacima statistike iznosi 39.127 dinara, nedostižna, a najveći broj građana Srbije radi za 20.000 ili 25.000 dinara. Zbog toga je puna potrošačka korpa, koja prema podacima Ministarstva poljoprivrede i trgovine vredi 56.081 dinar za većinu – pusti san.
Ni plata Beograđana, za koje se veruje da dobijaju „iznad proseka”, više nije dovoljna za ovu životnu statistiku. Prosečna zarada u glavnom gradu je, istini za volju, i dalje nedostižna za mnoge u centralnoj i južnoj Srbiji i iznosi 49.100 dinara, ali ni ona nije dobila „prolaznu ocenu”.
A šta tek da kaže žitelj Vladičinog Hana, koji je u junu zaradio svega 24.706 dinara, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ili stanovnik Bele Palanke u čiji se novčanik slilo svega 22.511 dinara. San o punoj korpi u ovim mestima postao je svakodnevica.
Ni tu, međutim, nije kraj. I takva, nedostižna potrošačka korpa od oko 56.000 dinara daleko je od realnosti. Predviđa oskudnu količinu namirnica, drastično štedljivu potrošnju i gotovo nikakve troškove za odeću, obuću, izlaske... U Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije (NOPS) podsećaju da postoji pregršt troškova koje državna statistika ne evidentira, poput kablovske televizije, troškova za mobilne telefone, vrtiće, kupovinu bele tehnike, a tu je i otplata kredita. San o punoj korpi sa ovim podacima pretvara se u pravu noćnu moru.
– To što već godinama čim pomenemo potrošačku korpu pričamo jedino o hrani i piću i što nam je zapravo glavni cilj da pokrijemo troškove ishrane pokazuje koliko se u Srbiji loše živi. Kupovna moć je pred izdisajem i sve što zaradimo potrošimo samo kako bismo napunili frižider – ističe Goran Papović, predsednik NOPS-a, objašnjavajući da nisu u potpunosti precizni ni podaci po kojima oko 41 odsto mesečnih izdataka domaćinstva čine troškovi hrane i pića.
– To je 41 odsto potrošnje prosečnog domaćinstva, pa važi jedino za one koji toliko zarađuju. A najveći broj građana Srbije ne zaradi ni toliko, već znatno manje, pa zbog toga tvrdimo da sve što se zaradi ode na hranu – kaže Papović.
Za utehu je to što se čini da je, barem za sada, posustao talas poskupljenja hrane, ali nova pretnja stiže u vidu najavljenih povećanja cena energenata. A ako postoji nešto dobro što su kupci izvukli iz ovog perioda besparice, to je da su naučili da traže maksimum za svoj novac, smatra Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača.
– Potrošači u Srbiji su sada, čini se, potpuno sazreli. Nema olakog trošenja ni jednog jedinog dinara. Postali su oprezniji prilikom kupovine i to je veoma dobro. Tako se, primera radi, sada manje žale kada dođe do nesporazuma sa trgovcima, već nas zovu unapred da se raspitaju o mogućim problemima – objasnio je Bogosavljević.
Još je nešto uradila nemaština – promenila je „krvnu sliku” maloprodaje. Kako bi se nadomestila razlika između plate i korpe, čekovi su se vratili u modu, a spiskovi su ponovo postali obavezan rekvizit prilikom svake kupovine. Kupuje se samo neophodno, i to ne više u hipermarketu, već u radnji na ćošku. Mnogi su tako prestali da odlaze u hipermarkete, vratili se manjim prodavnicama u komšilukui kupuju znatno manje nego prethodnih godina, pokazuju podaci GFK agencije za marketinška istraživanja. Oko 16 odsto potrošača prestalo je da odlazi u velike kupovine, a 30 odsto kupaca više ne može da priušti impulsivnu kupovinu.
– To znači da pazare isključivo planski, a zanimljivo je da velikom kupovinom ispitanici smatraju onu u kojoj potroše oko 4.000 dinara – objasnili su.
U agenciji GFK došli su do zaključka da širok asortiman robe više nije glavna konkurentska prednost trgovaca, već je sada to mesto stanovanja, pa iako se već godinama smanjivao broj malih radnji, u poslednje tri godine taj trend je usporen. A razlog je jasan – iako su hipermarketi jeftiniji, u manjim radnjama se kupuje isključivo namenski. Ne ide se po puna kolica, koja su potrošački san, već po svega dva ili tri artikla.
Plata godinama „kratka” od 30 do 50 odsto
Već godinama u Srbiji prosečna zarada juri korpu, a nedostaje joj od 30 do 50 odsto da bi je napunila. Tako je u junu 2008. godine, pred sam početak krize, korpa vredela 1,35 zarade, a u junu 2009. godine 1,51 platu. U šestom mesecu protekle godine bilo je potrebno 1,45 prosečnih koverti kako bi se podmirile potrebe domaćinstva. Ovog juna to je 1,43 plate.
Zanimljivo je da se do januara ove godine korpa obračunavala po starom modelu, pa je vredela dvadesetak hiljada dinara manje, odnosno gotovo taman toliko koliko je iznosila prosečna plata. Sadašnji model je neprimeren realnom životu, a za stari su u organizacijama za zaštitu potrošača govorili da pripada domenu naučne fantastike. Šta je sledeći, realniji, pokazatelj? Za sada niko nema odgovor.
Provokacija zvana statistički minimalac
Naša zvanična statistika prati i model takozvane minimalne potrošačke korpe. Ovaj statistički minimalac vredeo je u junu 30.349,99 dinara i za njega je bila dovoljna zarada u mnogim većim mestima u Srbiji. Međutim, ukoliko se samo baci pogled na ono što on predviđa, jasno je zašto ga kupci smatraju provokacijom. Tako je za tročlano domaćinstvo model minimalne korpe za mesec dana predvideo svega 1,8 kilograma svinjskog mesa ili tri litra jogurta. Tu su i kilogram i 400 grama paradajza, kao i neverovatnih 400 grama junećeg mesa za 30 dana!
Politika
Nema mesta u Srbiji u kojem je prosečna zarada dovoljna za podmirenje mesečnih porodičnih potreba za hranu, piće, račune...
Ni u jednom gradu u Srbiji plata ne pokriva troškove prosečne potrošačke korpe. To znači da nema mesta niti opštine u kojoj je jedna zarada dovoljna kako bi porodica podmirila mesečne izdatke za hranu, piće, račune...
Nevolja je utoliko veća što je za mnoge i prosečna plata, koja prema poslednjim podacima statistike iznosi 39.127 dinara, nedostižna, a najveći broj građana Srbije radi za 20.000 ili 25.000 dinara. Zbog toga je puna potrošačka korpa, koja prema podacima Ministarstva poljoprivrede i trgovine vredi 56.081 dinar za većinu – pusti san.
Ni plata Beograđana, za koje se veruje da dobijaju „iznad proseka”, više nije dovoljna za ovu životnu statistiku. Prosečna zarada u glavnom gradu je, istini za volju, i dalje nedostižna za mnoge u centralnoj i južnoj Srbiji i iznosi 49.100 dinara, ali ni ona nije dobila „prolaznu ocenu”.
A šta tek da kaže žitelj Vladičinog Hana, koji je u junu zaradio svega 24.706 dinara, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ili stanovnik Bele Palanke u čiji se novčanik slilo svega 22.511 dinara. San o punoj korpi u ovim mestima postao je svakodnevica.
Ni tu, međutim, nije kraj. I takva, nedostižna potrošačka korpa od oko 56.000 dinara daleko je od realnosti. Predviđa oskudnu količinu namirnica, drastično štedljivu potrošnju i gotovo nikakve troškove za odeću, obuću, izlaske... U Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije (NOPS) podsećaju da postoji pregršt troškova koje državna statistika ne evidentira, poput kablovske televizije, troškova za mobilne telefone, vrtiće, kupovinu bele tehnike, a tu je i otplata kredita. San o punoj korpi sa ovim podacima pretvara se u pravu noćnu moru.
– To što već godinama čim pomenemo potrošačku korpu pričamo jedino o hrani i piću i što nam je zapravo glavni cilj da pokrijemo troškove ishrane pokazuje koliko se u Srbiji loše živi. Kupovna moć je pred izdisajem i sve što zaradimo potrošimo samo kako bismo napunili frižider – ističe Goran Papović, predsednik NOPS-a, objašnjavajući da nisu u potpunosti precizni ni podaci po kojima oko 41 odsto mesečnih izdataka domaćinstva čine troškovi hrane i pića.
– To je 41 odsto potrošnje prosečnog domaćinstva, pa važi jedino za one koji toliko zarađuju. A najveći broj građana Srbije ne zaradi ni toliko, već znatno manje, pa zbog toga tvrdimo da sve što se zaradi ode na hranu – kaže Papović.
Za utehu je to što se čini da je, barem za sada, posustao talas poskupljenja hrane, ali nova pretnja stiže u vidu najavljenih povećanja cena energenata. A ako postoji nešto dobro što su kupci izvukli iz ovog perioda besparice, to je da su naučili da traže maksimum za svoj novac, smatra Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača.
– Potrošači u Srbiji su sada, čini se, potpuno sazreli. Nema olakog trošenja ni jednog jedinog dinara. Postali su oprezniji prilikom kupovine i to je veoma dobro. Tako se, primera radi, sada manje žale kada dođe do nesporazuma sa trgovcima, već nas zovu unapred da se raspitaju o mogućim problemima – objasnio je Bogosavljević.
Još je nešto uradila nemaština – promenila je „krvnu sliku” maloprodaje. Kako bi se nadomestila razlika između plate i korpe, čekovi su se vratili u modu, a spiskovi su ponovo postali obavezan rekvizit prilikom svake kupovine. Kupuje se samo neophodno, i to ne više u hipermarketu, već u radnji na ćošku. Mnogi su tako prestali da odlaze u hipermarkete, vratili se manjim prodavnicama u komšilukui kupuju znatno manje nego prethodnih godina, pokazuju podaci GFK agencije za marketinška istraživanja. Oko 16 odsto potrošača prestalo je da odlazi u velike kupovine, a 30 odsto kupaca više ne može da priušti impulsivnu kupovinu.
– To znači da pazare isključivo planski, a zanimljivo je da velikom kupovinom ispitanici smatraju onu u kojoj potroše oko 4.000 dinara – objasnili su.
U agenciji GFK došli su do zaključka da širok asortiman robe više nije glavna konkurentska prednost trgovaca, već je sada to mesto stanovanja, pa iako se već godinama smanjivao broj malih radnji, u poslednje tri godine taj trend je usporen. A razlog je jasan – iako su hipermarketi jeftiniji, u manjim radnjama se kupuje isključivo namenski. Ne ide se po puna kolica, koja su potrošački san, već po svega dva ili tri artikla.
Plata godinama „kratka” od 30 do 50 odsto
Već godinama u Srbiji prosečna zarada juri korpu, a nedostaje joj od 30 do 50 odsto da bi je napunila. Tako je u junu 2008. godine, pred sam početak krize, korpa vredela 1,35 zarade, a u junu 2009. godine 1,51 platu. U šestom mesecu protekle godine bilo je potrebno 1,45 prosečnih koverti kako bi se podmirile potrebe domaćinstva. Ovog juna to je 1,43 plate.
Zanimljivo je da se do januara ove godine korpa obračunavala po starom modelu, pa je vredela dvadesetak hiljada dinara manje, odnosno gotovo taman toliko koliko je iznosila prosečna plata. Sadašnji model je neprimeren realnom životu, a za stari su u organizacijama za zaštitu potrošača govorili da pripada domenu naučne fantastike. Šta je sledeći, realniji, pokazatelj? Za sada niko nema odgovor.
Provokacija zvana statistički minimalac
Naša zvanična statistika prati i model takozvane minimalne potrošačke korpe. Ovaj statistički minimalac vredeo je u junu 30.349,99 dinara i za njega je bila dovoljna zarada u mnogim većim mestima u Srbiji. Međutim, ukoliko se samo baci pogled na ono što on predviđa, jasno je zašto ga kupci smatraju provokacijom. Tako je za tročlano domaćinstvo model minimalne korpe za mesec dana predvideo svega 1,8 kilograma svinjskog mesa ili tri litra jogurta. Tu su i kilogram i 400 grama paradajza, kao i neverovatnih 400 grama junećeg mesa za 30 dana!
Politika