LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Atomski aduti Severne Koreje
Severna Koreja poseduje tehnologiju i materijal za 10 nukelarnih bombi, tvrdi u intervjuu za RTS nemački stručnjak za severnu Koreju Frank Rudiger. Do pre desetak godina, novac je bio samo irelevantna simbolička veličina, jer nije nikad spajan sa idejom da uz pomoć njega nešto može da se kupi, navodi Rudiger.
Frank Rudiger je profesor istočnoazijskih studija na univerzitetu u Beču, Seulu i na američkom Kolumbija Univerzitetu, danas je najpoznatiji evropski ekspert za Severnu Koreju. Rođen je u Lajpcigu, odrastao u tadašnjem DDR-u i Rusiji, gde mu je otac radio kao nuklearni fizičar. Pošto je studirao je u Berlinu i Pjongjangu, Frank je jedan od retkih koreanologa na svetu koji svoju ekonomsku i političku ekspertizu regiona spaja sa poznavanjem njegovog jezika, kulture i mitologije.
Parada-raketa.jpg
RTS: Poseduje li Severna Koreja zaista rakete s nuklearnim punjenjima, ili je u stanju da ih brzo napravi?
Rudiger: Oni definitno imaju odgovarajući materijal i tehnologiju. Po svim izveštajima tajnih službi, poseduju punjenja plutonijuma za otprilike deset bombi, negde oko 50-60 kilograma. Kritična masa za inicijalnu nuklearnu reakciju je pet kilograma, uzmimo šest za svaki slučaj, s time podelimo ukupnu sumu. Znam to jer me je otac učio nižoj računici na plutonijumu, s plutonijumom se lako računa! Amerikance još više plaši nova dimenzija severnokorejskog nuklearnog programa, gomilanje uranovog izotopa U-235, kao i zagonetka kako je Pjongjangu uspelo da, uprkos sankcijama, sklopi postojenja za obogaćivanje urana? Odakle uran, to nije problem, na poluostrvu ima nalazišta rude, ali je sam postupak obogaćivanja tehnički zahtevniji i upadljiviji nego proizvodnja plutonijuma.
RTS: Odakle stiže tehnološka pomoć. Iz Kine, Irana?
Rudiger: Sasvim je realistično da Severna Koreja sama poseduje znanje kako se to radi! Ta je zemlja industrijalizovana od strane Japanaca još pre 80-90 godina, posle toga su uživali period stabilne tehnološke kooperacije sa Kinom i Rusijom, njihovi inženjeri su se obrazovali u Istočnom bloku, imaju fizičare, imaju tehnologiju, imaju sve. Ako im treba nešto od materijala za centrifuge, to su aluminijske cevi, a one se lako daju utovariti u podmornice, nikakav problem. Severna Koreja ima morsku granicu s obe strane, ko to može da kontroliše čitavom dužinom? Kopnom ne dolazi ništa, pogotvu ne s juga, ali preko mora?
Skola--Severna-Koreja.jpg
RTS: Kako jedan tako rigidni režim uspeva da se decenijama održava bez promene?
Rudiger: Dinastička tajna režima u Pjongjangu leži u veštoj upotrebi nacionalizma. Nacionalizam je u Koreji enormno važan. Sve do 1945. godine Koreja je bila japanska kolonija i to ne obične vrste. Japanci su pokušali da „japaniziraju" Korejce, da ih unište kao naciju, zabranili su korejski jezik, dopuštali su upotrebu samo japanskih imena. Poruka koju sistem neprestano odašilje i varira je: najvažnija je nacionalna nezavisnost.
Drugo, da se nacionalna samostalnost može osigurati samo ako smo vojno jaki i ekonomski uspešni - sve drugo je nižeg ranga. Nije slučajno da je aktuelni propagandni slogan u Severnoj Koreji „bogata zemlja, jaka armija" samo doslovni prevod japanskog povika "fukoku-kjohei", pod kojim je tekla nacionalna obnova Japana iz Meiji perioda. Korejci su danas samo preuzeli parolu svog japanskog osvajča iz tog vremena! Nikad više okupacija i odrođivanje, stalno se poručuje ljudima, moramo učiti iz istorije, moramo se paziti, jer velike sile i ne rade ništa drugo po čitav dan, nego smišljaju kako će potčiniti nas Korejce!
I ta logika funkcioniše. Zapravo funkcionisala je do pre 10-15 godina. Ono što je sada drugačije jeste da su, pod utiskom gladi iz 1995-97, počeli da eksperimentišu sa kineskim metodama, što znači umereno uvođenje tržišne privrede. Severna Koreja je tek nedavno monetarizovala svoju ekonomiju. Uveli su novac! Naravno da je novac postojao i pre u Severnoj Koreji, ali samo kao irelevantna simbolička veličina, nije nikad spajan sa idejom kupovine za novac.
Mentalna predstava da se za novac nešto može dobiti cirkuliše Severnom Korejom tek poslednjih desetak godina. Pogled na novac menja pogled na svet, i taj Severnokorejac, kome su do nedavno trubili da je nacionalna samostalnost najvažnija, odjednom vidi da je i novac važan. Nisam siguran kako će se ta drama unutar nacionalnog vrednosnog sistema završiti.
RTS: Ali taj proces umerene liberalizacije je zaustavljen.
Rudiger: O ne, nije, to se više ne može zaustaviti kad jednom krene. U međuvremenu se formirao i srednji sloj, raširila se korupcija, ima već milion mobilnih telefona, svaki po 350 evra, znači ima i evra. Do novca se dolazi u principu na četiri načina: nešto ste prodali, ili ste potkupljivi, ili ste u milosti države, ili imate rođake u Južnoj Koreji, Japanu ili Kini.
RTS: Da li se severokorejsko društvo i dalje deli na „drugove", „nepouzdane" i „neprijatelje"?
Rudiger: Otkad je novac ušao u zemlju, sve manje. Kategorija je bilo više, preko 50, a onda je došao novac i sve ih poravnao. Onog trenutka kada za novac možete da kupite ono za šta vam je pre bio potreban politički kapital, postaje irelevantno kojoj grupi pripadate. Naravno da je važno da se kao i pre ponašate politički konformno, ne dao vam Bog da skrenete na sebe pažnju tog režima.
RTS: Takvi se onda pošalju u koncentracioni, odnosno logor za preodgajanje?
Rudiger: Ta mogućnost uvek postoji. Stvari se menjaju, ali Severna Koreja je i dalje zemlja gde se ljudska prava krše na neverovatno brutalan način. Ljudi se tamo ne šalju u zatvore, iako ima i toga, već se kazna sprovodi kroz „preodgajanje". Nije to samo njihova specijalnost, to je u principu azijski koncept, kulturna tradicija. Cilj takvih logora nije uništenje, nego promena. Posle jednog takvog iskustva, poslednji kineski car je postao baštovan! Naravno, ako se ljudi nađu u takvoj instituciji, pod čuvarima bez kontrole, u zemlji koja ne poštuje ljudska prava i ekonomiji bez hrane, sve je moguće. Kako su meni objasnili izgled tih logora, to je više geto nego logor, naselje kolibica okruženo zidom, gde ljudi pod vrlo teškim uslovima rade, nekad dobiju nešto za jelo, nekad ne.
RTS: Kako je vama pošlo za rukom da studirate u Pjongjangu?
Rudiger: To je sasvim jednostavna priča. Univerzitet "Kim Il Sung" i Humboldt Univerzitet u Berlinu imaju sporazum o razmeni studenata, koji nije poništen ni posle nemačkog ujedinjenja. Istina je da sam rođen u Istočnoj Nemačkoj, ali kad sam studirao u Pjongjangu bila je 1991-92. godina, doživljavali su me kao „zapadnjaka".
U principu, kretao sam se slobodno po gradu, ali sam siguran da sam se sve vreme nalazio pod direktnim ili indirektnim nadzorom. To nije tamo teško, malo je stranaca, pa ih je lako i nadzirati, kao belac upadate u oči isti trenutak. Ne mislim da sam uvek imao jednog te istog kontrolora, ali ako bih učinio nesto neodgovarajuće, odmah bi se neko našao pored mene i skrenuo mi pažnju.
RTS: Šta je bilo ono što smo gledali prošlog decembra posle smrti Kim Džong Ila, koliko je žalbena histerija bila inscenirana, koliko stvarna?
Rudiger: Kulturološki gledano, to za njih nije teško. Za Korejce je vrlo važan simbolički doživljaj društva kao tela. Društvo je telo s rukama, nogama, stopalima, stomakom i glavom. Glava je Vođa. Bez Vođe, ne ide ništa. Kad neko ostane bez glave, onda je to tužna stvar i od vas se kao građanina očekuje da pokažete koliko tužna. Ritualizovana državna žalost je tradicionalni fenomen azijskih društava. A u jednom represivnom društvu kao što je Severna Koreja demonstrativna žalost je ne samo tradicionalni, nego i pametni model ponašanja. Bolje da žališ više nego manje, nikad se ne zna! Sigurno da je bilo i direktnih uputstava, ali misim da je većina dobrovoljno tugovala kako bi se osigurali da ne naprave neku grešku.
Kao u DDR-u, i tamo je represija funkcionisala na indirektan način: Ako nešto napraviš krivo, onda je to loše, koliko loše, dimenzije su ti odmah jasne; ali kako znaš da si nešto dobro napravio na dovoljan način? Upravo zbog nedostatka jasnih pravila ljudi su se ponašali poslušnije nego što su morali. Osim toga, nije svako napravljen da bude junak.
Kim Džong Il i Kim Džong Un
RTS: Hoće li ih novi vođa pustiti da žive?
Rudiger: Kim Džong Un ima veliki problem s legitimitetom. Deda je bio partizanski vođa, pobedio Amerikance u ratu za nezavisnost. Tata je prorok, onako kao što je Mohamed jedni Alahov prorok, tako je Kim Džong Il jedini prorok božanskog bića Kim Il Sunga. Uz to, dvadeset godina je Kim Džong Il stajao na tribinama pored Kim Il Sunga. Ta se vizuelna formula usadila u glave ljudi: Kim Il Sung plus Kim Džong Il jednako jedna jedinica. Sin uči od oca, otac dobija pomoć od sina, to se lako prepoznaje, tako da je politički i ideološki transfer vlasti 1994. godine obavljen automatski.
Kim Džong Un ima problem da je mlad i da kod ljudi nije stvorio naviku pojavljivanja u javnosti, što mu otežava uspostavljanje ideološkog legitimiteta u dinastičkom trojstvu dede, oca i unuka. Jedino što mu preostaje je, interesantno, isto što je radio i deda 1945.godine - dobaviti legitimitet na osnovu stvarnih dostigunuća. I zato je moja procena da će se Kim Džong Un usmeriti na ekonomiju.
RTS: Amerika je do sada lako započinjala ratove. Zašto nikad protiv Severne Koreje, barem ne posle 1953?
Rudiger: Danas sam čitao izjavu jednog američkog vojnog stratega koji je to ovako objasnio. Rat sa Severnom Korejom, ako ga bude, bio bi pravi rat; neće biti rat ograničenog dometa ili pseudo-konflikt; borili bi se sa vojskom u koju Severna Koreja svake godine stuče trećinu bruto-nacionalnog dohotka, žrtve bi bile velike sa obe strane. U jednom trenutku prešlo bi se upotrebu atomskog oružja. U izvesnom momentu, u sukob bi se uključila i Kina i onda imamo treći svetski rat, a to niko ne bi hteo.
RTS: Ukrako, novi lider u Pjongjangu ima dobre karte u ruci.
Rudiger: Definitivno, kao i onaj pre njega. Može biti siguran da ga niko neće napasti, ali ne i da neće probati da mu spolja izazovu kolaps sistema, a da bi se izazvao kolaps, potrebno je da pre toga ljudi masovno umru od gladi. To je cena koja se kroz istoriju uvek plaćala: kada bi se srednjevekovni gradovi nalazili pod opsadom, prvo bi umirali obični ljudi od gladi i žeđi, onda vojnici, i na kraju bi grad pao. Moderne sankcije vrše funkciju srednjevekovne opsade, one uvek prvo pogode krive, pre nego što pogode prave.
Umesto sankcija, bolje se pouzdati u delotvornost fenomena "novac". Videli smo kako je to izgledalo na primeru nekadašnjeg Istočnog bloka: kada u zatvoreni politički sistem jednom uđe virus slobodnog tržišta, on je u peprspektivi gotov. Osim, kao u Kini, sistem razume šta se događa i sam preuzima u ruke proces demokratizacije, ne bi na na taj način osigurao moć političke elite.
U jednu stvar treba biti siguran. Severna Koreja može zamrznuti svoj nuklearni program, ili reći da ga je zamrzla, ali ga se nikad neće odreći.
A i zašto bi - to im je glavni argument za ucenjivanje i jedini pravi "uspeh" kojim se taj režim može pohvaliti u poslednjih pedeset godina. Ali oni ga ionako neće upotrebiti, bilo bi to ravno samoubistvu. Potreban im je samo kao uslov da se sa njima uopšte razgovara. Šta bi Severna Koreja bila bez atomskog programa - samo još jedna komična mala diktatura gde ljudi loše žive!
RTS
Severna Koreja poseduje tehnologiju i materijal za 10 nukelarnih bombi, tvrdi u intervjuu za RTS nemački stručnjak za severnu Koreju Frank Rudiger. Do pre desetak godina, novac je bio samo irelevantna simbolička veličina, jer nije nikad spajan sa idejom da uz pomoć njega nešto može da se kupi, navodi Rudiger.
Frank Rudiger je profesor istočnoazijskih studija na univerzitetu u Beču, Seulu i na američkom Kolumbija Univerzitetu, danas je najpoznatiji evropski ekspert za Severnu Koreju. Rođen je u Lajpcigu, odrastao u tadašnjem DDR-u i Rusiji, gde mu je otac radio kao nuklearni fizičar. Pošto je studirao je u Berlinu i Pjongjangu, Frank je jedan od retkih koreanologa na svetu koji svoju ekonomsku i političku ekspertizu regiona spaja sa poznavanjem njegovog jezika, kulture i mitologije.
Parada-raketa.jpg
RTS: Poseduje li Severna Koreja zaista rakete s nuklearnim punjenjima, ili je u stanju da ih brzo napravi?
Rudiger: Oni definitno imaju odgovarajući materijal i tehnologiju. Po svim izveštajima tajnih službi, poseduju punjenja plutonijuma za otprilike deset bombi, negde oko 50-60 kilograma. Kritična masa za inicijalnu nuklearnu reakciju je pet kilograma, uzmimo šest za svaki slučaj, s time podelimo ukupnu sumu. Znam to jer me je otac učio nižoj računici na plutonijumu, s plutonijumom se lako računa! Amerikance još više plaši nova dimenzija severnokorejskog nuklearnog programa, gomilanje uranovog izotopa U-235, kao i zagonetka kako je Pjongjangu uspelo da, uprkos sankcijama, sklopi postojenja za obogaćivanje urana? Odakle uran, to nije problem, na poluostrvu ima nalazišta rude, ali je sam postupak obogaćivanja tehnički zahtevniji i upadljiviji nego proizvodnja plutonijuma.
RTS: Odakle stiže tehnološka pomoć. Iz Kine, Irana?
Rudiger: Sasvim je realistično da Severna Koreja sama poseduje znanje kako se to radi! Ta je zemlja industrijalizovana od strane Japanaca još pre 80-90 godina, posle toga su uživali period stabilne tehnološke kooperacije sa Kinom i Rusijom, njihovi inženjeri su se obrazovali u Istočnom bloku, imaju fizičare, imaju tehnologiju, imaju sve. Ako im treba nešto od materijala za centrifuge, to su aluminijske cevi, a one se lako daju utovariti u podmornice, nikakav problem. Severna Koreja ima morsku granicu s obe strane, ko to može da kontroliše čitavom dužinom? Kopnom ne dolazi ništa, pogotvu ne s juga, ali preko mora?
Skola--Severna-Koreja.jpg
RTS: Kako jedan tako rigidni režim uspeva da se decenijama održava bez promene?
Rudiger: Dinastička tajna režima u Pjongjangu leži u veštoj upotrebi nacionalizma. Nacionalizam je u Koreji enormno važan. Sve do 1945. godine Koreja je bila japanska kolonija i to ne obične vrste. Japanci su pokušali da „japaniziraju" Korejce, da ih unište kao naciju, zabranili su korejski jezik, dopuštali su upotrebu samo japanskih imena. Poruka koju sistem neprestano odašilje i varira je: najvažnija je nacionalna nezavisnost.
Drugo, da se nacionalna samostalnost može osigurati samo ako smo vojno jaki i ekonomski uspešni - sve drugo je nižeg ranga. Nije slučajno da je aktuelni propagandni slogan u Severnoj Koreji „bogata zemlja, jaka armija" samo doslovni prevod japanskog povika "fukoku-kjohei", pod kojim je tekla nacionalna obnova Japana iz Meiji perioda. Korejci su danas samo preuzeli parolu svog japanskog osvajča iz tog vremena! Nikad više okupacija i odrođivanje, stalno se poručuje ljudima, moramo učiti iz istorije, moramo se paziti, jer velike sile i ne rade ništa drugo po čitav dan, nego smišljaju kako će potčiniti nas Korejce!
I ta logika funkcioniše. Zapravo funkcionisala je do pre 10-15 godina. Ono što je sada drugačije jeste da su, pod utiskom gladi iz 1995-97, počeli da eksperimentišu sa kineskim metodama, što znači umereno uvođenje tržišne privrede. Severna Koreja je tek nedavno monetarizovala svoju ekonomiju. Uveli su novac! Naravno da je novac postojao i pre u Severnoj Koreji, ali samo kao irelevantna simbolička veličina, nije nikad spajan sa idejom kupovine za novac.
Mentalna predstava da se za novac nešto može dobiti cirkuliše Severnom Korejom tek poslednjih desetak godina. Pogled na novac menja pogled na svet, i taj Severnokorejac, kome su do nedavno trubili da je nacionalna samostalnost najvažnija, odjednom vidi da je i novac važan. Nisam siguran kako će se ta drama unutar nacionalnog vrednosnog sistema završiti.
RTS: Ali taj proces umerene liberalizacije je zaustavljen.
Rudiger: O ne, nije, to se više ne može zaustaviti kad jednom krene. U međuvremenu se formirao i srednji sloj, raširila se korupcija, ima već milion mobilnih telefona, svaki po 350 evra, znači ima i evra. Do novca se dolazi u principu na četiri načina: nešto ste prodali, ili ste potkupljivi, ili ste u milosti države, ili imate rođake u Južnoj Koreji, Japanu ili Kini.
RTS: Da li se severokorejsko društvo i dalje deli na „drugove", „nepouzdane" i „neprijatelje"?
Rudiger: Otkad je novac ušao u zemlju, sve manje. Kategorija je bilo više, preko 50, a onda je došao novac i sve ih poravnao. Onog trenutka kada za novac možete da kupite ono za šta vam je pre bio potreban politički kapital, postaje irelevantno kojoj grupi pripadate. Naravno da je važno da se kao i pre ponašate politički konformno, ne dao vam Bog da skrenete na sebe pažnju tog režima.
RTS: Takvi se onda pošalju u koncentracioni, odnosno logor za preodgajanje?
Rudiger: Ta mogućnost uvek postoji. Stvari se menjaju, ali Severna Koreja je i dalje zemlja gde se ljudska prava krše na neverovatno brutalan način. Ljudi se tamo ne šalju u zatvore, iako ima i toga, već se kazna sprovodi kroz „preodgajanje". Nije to samo njihova specijalnost, to je u principu azijski koncept, kulturna tradicija. Cilj takvih logora nije uništenje, nego promena. Posle jednog takvog iskustva, poslednji kineski car je postao baštovan! Naravno, ako se ljudi nađu u takvoj instituciji, pod čuvarima bez kontrole, u zemlji koja ne poštuje ljudska prava i ekonomiji bez hrane, sve je moguće. Kako su meni objasnili izgled tih logora, to je više geto nego logor, naselje kolibica okruženo zidom, gde ljudi pod vrlo teškim uslovima rade, nekad dobiju nešto za jelo, nekad ne.
RTS: Kako je vama pošlo za rukom da studirate u Pjongjangu?
Rudiger: To je sasvim jednostavna priča. Univerzitet "Kim Il Sung" i Humboldt Univerzitet u Berlinu imaju sporazum o razmeni studenata, koji nije poništen ni posle nemačkog ujedinjenja. Istina je da sam rođen u Istočnoj Nemačkoj, ali kad sam studirao u Pjongjangu bila je 1991-92. godina, doživljavali su me kao „zapadnjaka".
U principu, kretao sam se slobodno po gradu, ali sam siguran da sam se sve vreme nalazio pod direktnim ili indirektnim nadzorom. To nije tamo teško, malo je stranaca, pa ih je lako i nadzirati, kao belac upadate u oči isti trenutak. Ne mislim da sam uvek imao jednog te istog kontrolora, ali ako bih učinio nesto neodgovarajuće, odmah bi se neko našao pored mene i skrenuo mi pažnju.
RTS: Šta je bilo ono što smo gledali prošlog decembra posle smrti Kim Džong Ila, koliko je žalbena histerija bila inscenirana, koliko stvarna?
Rudiger: Kulturološki gledano, to za njih nije teško. Za Korejce je vrlo važan simbolički doživljaj društva kao tela. Društvo je telo s rukama, nogama, stopalima, stomakom i glavom. Glava je Vođa. Bez Vođe, ne ide ništa. Kad neko ostane bez glave, onda je to tužna stvar i od vas se kao građanina očekuje da pokažete koliko tužna. Ritualizovana državna žalost je tradicionalni fenomen azijskih društava. A u jednom represivnom društvu kao što je Severna Koreja demonstrativna žalost je ne samo tradicionalni, nego i pametni model ponašanja. Bolje da žališ više nego manje, nikad se ne zna! Sigurno da je bilo i direktnih uputstava, ali misim da je većina dobrovoljno tugovala kako bi se osigurali da ne naprave neku grešku.
Kao u DDR-u, i tamo je represija funkcionisala na indirektan način: Ako nešto napraviš krivo, onda je to loše, koliko loše, dimenzije su ti odmah jasne; ali kako znaš da si nešto dobro napravio na dovoljan način? Upravo zbog nedostatka jasnih pravila ljudi su se ponašali poslušnije nego što su morali. Osim toga, nije svako napravljen da bude junak.
Kim Džong Il i Kim Džong Un
RTS: Hoće li ih novi vođa pustiti da žive?
Rudiger: Kim Džong Un ima veliki problem s legitimitetom. Deda je bio partizanski vođa, pobedio Amerikance u ratu za nezavisnost. Tata je prorok, onako kao što je Mohamed jedni Alahov prorok, tako je Kim Džong Il jedini prorok božanskog bića Kim Il Sunga. Uz to, dvadeset godina je Kim Džong Il stajao na tribinama pored Kim Il Sunga. Ta se vizuelna formula usadila u glave ljudi: Kim Il Sung plus Kim Džong Il jednako jedna jedinica. Sin uči od oca, otac dobija pomoć od sina, to se lako prepoznaje, tako da je politički i ideološki transfer vlasti 1994. godine obavljen automatski.
Kim Džong Un ima problem da je mlad i da kod ljudi nije stvorio naviku pojavljivanja u javnosti, što mu otežava uspostavljanje ideološkog legitimiteta u dinastičkom trojstvu dede, oca i unuka. Jedino što mu preostaje je, interesantno, isto što je radio i deda 1945.godine - dobaviti legitimitet na osnovu stvarnih dostigunuća. I zato je moja procena da će se Kim Džong Un usmeriti na ekonomiju.
RTS: Amerika je do sada lako započinjala ratove. Zašto nikad protiv Severne Koreje, barem ne posle 1953?
Rudiger: Danas sam čitao izjavu jednog američkog vojnog stratega koji je to ovako objasnio. Rat sa Severnom Korejom, ako ga bude, bio bi pravi rat; neće biti rat ograničenog dometa ili pseudo-konflikt; borili bi se sa vojskom u koju Severna Koreja svake godine stuče trećinu bruto-nacionalnog dohotka, žrtve bi bile velike sa obe strane. U jednom trenutku prešlo bi se upotrebu atomskog oružja. U izvesnom momentu, u sukob bi se uključila i Kina i onda imamo treći svetski rat, a to niko ne bi hteo.
RTS: Ukrako, novi lider u Pjongjangu ima dobre karte u ruci.
Rudiger: Definitivno, kao i onaj pre njega. Može biti siguran da ga niko neće napasti, ali ne i da neće probati da mu spolja izazovu kolaps sistema, a da bi se izazvao kolaps, potrebno je da pre toga ljudi masovno umru od gladi. To je cena koja se kroz istoriju uvek plaćala: kada bi se srednjevekovni gradovi nalazili pod opsadom, prvo bi umirali obični ljudi od gladi i žeđi, onda vojnici, i na kraju bi grad pao. Moderne sankcije vrše funkciju srednjevekovne opsade, one uvek prvo pogode krive, pre nego što pogode prave.
Umesto sankcija, bolje se pouzdati u delotvornost fenomena "novac". Videli smo kako je to izgledalo na primeru nekadašnjeg Istočnog bloka: kada u zatvoreni politički sistem jednom uđe virus slobodnog tržišta, on je u peprspektivi gotov. Osim, kao u Kini, sistem razume šta se događa i sam preuzima u ruke proces demokratizacije, ne bi na na taj način osigurao moć političke elite.
U jednu stvar treba biti siguran. Severna Koreja može zamrznuti svoj nuklearni program, ili reći da ga je zamrzla, ali ga se nikad neće odreći.
A i zašto bi - to im je glavni argument za ucenjivanje i jedini pravi "uspeh" kojim se taj režim može pohvaliti u poslednjih pedeset godina. Ali oni ga ionako neće upotrebiti, bilo bi to ravno samoubistvu. Potreban im je samo kao uslov da se sa njima uopšte razgovara. Šta bi Severna Koreja bila bez atomskog programa - samo još jedna komična mala diktatura gde ljudi loše žive!
RTS
