Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.557
ASTOR PJACOLA

1.jpg

Astor Pjacola je rodjen 11. marta 1921. godine u Mar del Plati, lepom primorskom letovalistu na atlantskoj obali, na 400 km od Buenos Ajresa. Kada je imao 2 godine, njegova porodica se preselila u Njujork, gde je ziveo do 1937. Sa 10 godina je vec bio vest izvodjac na bandoneonu, a od 1934. godine nadalje radio je zajedno sa velikim tango pevacem Karlosom Gardelom. 1937. godine se vratio u Buenos Ajres i poceo da komponuje, aranzira i svira tango u svom sopstvenom nepogresivom stilu, zbog kojeg je u to vreme bio mnogo kritikovan, posto je kao i uvek, misljenje publke bilo veoma promenljivo. Komponovao je kamernu muziku, simfonije i muziku za balet - ali uvek ostajuci veran svom osobenom stilu.
1954. godine je dobio stipendiju za studije u Parizu. Po povratku u Argentinu, godinu dana kasnije, konacno je prihvacen njegov novi tango stil i popularnost mu je od tada bila osigurana. Napisao je ukupno 200 aranzmana za dva najslavnija tango sastava tog vremena. Bio je prvi tango muzicar koji je bio pozvan da priredi koncerte sa svojim oktetom na Univerzitetu u Buenos Ajresu. Pozorista i filmske kompanije poceli su da narucuju muziku, a potom i kompanije za snimanje gramofonskih ploca. Snimio je preko 70 LP ploca. Radio je sa gudacima Orkestra pariske Opere, sa muzicarima milanske Skale i sa najboljim muzicarima Buenos Ajresa. Stotine kompozicija nose njegovo ime.
Pjacoline koncerte za bandoneon su izvodili sirom sveta orkestri velikih imena kao vasingtonski i njujorski Simfonijski Orkestar, izraelska Filharmonija, berlinska Filharmonija, Orkestri Kajzersloterna i Liona i, naravno, svi vazniji Juzno americki simfonijski orkestri.
Od 1961. godine nadalje, Pjacola je intenzivno pravio turneje po inostranstvu. Za muzicare tog vremena koji su posecivali Buenos Ajres, odlazak na koncert Pjacola Kvinteta (violina, klavir, kontrabas, gitara, bandoneon) je postao obavezan.
Danas je Pjacola neodvojivi deo muzicke scene Argentine. Tango koncert je logicni razvitak tanga koji je nastao u Buenos Ajresu na pocetku veka; njegova buducnost je neodvojivo vezana za ime Pjacole.

PLAMENO RASKRSCE TANGA

Astor Pjacola (Astor Piazzolla) rodjen je 11. marta 1921. u Mar del Plati (Argentina) kao jedino dijete Vinsenta Pjacole i Asunte Maneti. Umro je u Buenos Airesu 4. jula 1992. Pjacola je cio svoj zivot proveo na plamenom raskrscu tanga. Njegov kompozitorski rad je tako bogat da se ne moze precizno klasifikovati, ali je moguce odvojiti glavne periode i stilove njegovog stvaralastva: tipicni orkestri (orquestas tipicas), oktet, kvintet, sekstet, klasika, filmska muzika itd. Pjacola je uspjesno osvojio instrument bandoneon, danas kljucni instrument u tangu (minijaturna harmonika porijeklom iz Njemacke, koji su emigranti-misionari koristili umjesto orgulja tokom crkvenog obreda) i tango muziku u cjelini bez uobicjenog rada na pozornicama plesnih dvorana i nocnih klubova Buenos Airesa. Jos kao dijete preselio se u Njujork gdje je u svojoj 13. godini cuo Karlosa Gardela, kralja klasicnog tanga, da svira u filmu "El Did Que Me Quieras". Po povratku u Argentinu svirao je u sastavu Anibala Troila. Kada je Troilo umro, Pjacola je zapoceo svoju solisticku karijeru.
Pjacola je studirao komponovanje kod reprezenata klasicne skole - Alberto Ginastera, Nadja Bulanze (Nadia Boulanger) i Herman Sersen (Herman Scherchen) odredili su njegov kompozitorski stil slican datom akademoskom muzickom obrazovanju. Kod Pjacole su medjutim bili na snazi i drugi elementi suprotni ucenom komponovanju. Taj dualizam je bio prisutan jos za vrijeme rada u Troilovom orkestru a narocito tokom studija kod Nadje Bulanze u Parizu. Godine 1954. Bulanze mu je dala istorijske preporuke: "Tvoji uceni radovi su dobro napisani ali "ti" se mozes prepoznati u tvojim tangoima". Razliciti su nacini da se razumiju ove preporuke. Tacnija interpretacija nije pitanje "sta je slavni profesor mislio?", nego koje su bile posledice? Poslije te epizode Pjacola se vratio tangu i svom instrumentu bandoneonu. To nije bilo pokorno vracanje tangu vec namjera da ga sustinski izmijeni. Ne slijedeci evropsku muzicku tradiciju i upotrebljavajuci tehnicku konstelaciju muzike tanga, Pjacola tada zapocinje borbu njegovih uticaja i tenzija izmedju evropskog obrazovanja i korijena tanga. On je tango transformisao u estetski identitet. Nova muzika je rodjena, obradjena i ostrascena, stvorena novom mjesavinom i bez eklektizma.
Kada se vratio u Argentinu 1955. formirao je oktet "Buenos Aires" a kasnije, 1960. kvintet "Nueva Tango". Tu elektricna gitara daje novi zvuk koji ne postoji u zanru, ali je od tog vremena odlucujuca u neumoljivoj fuziji izmedju izvodjenja i kompozicije. Intenzitet koji Pjacola zeli u svojim izvodjenjima unosi u partituru namjeru da dostigne psihicke drhtaje. Bandoneon, njegov izvodjacki stil, njegova koncepcija fraza, neocekivan tretman tempa, unutrasnja eksplozija koja lomi mir je mnogo vise nego perfekcija izvodjaca, sto utice na tretman partiture. Pjacola sam smatra oktet kao pocetak savremenog tanga.

Preokrenuvsi tango za novu generaciju, njegov stil "nuevo tango" uskoro je odusevljeno pozdravljen od juznoamericke publike, opozicije tango tradicionalistima. Sedamdesetih godina bio je prinudjen da napusti Argentinu i preseli se u Pariz zbog labilne politicke klime u zemlji, ali je njegov uticaj nastavio da se siri. Preokret na internacionalnom planu dolazi u ranim osamdesetim godinama sa njegovim kvintetom "Tango Nuevo", ponovo formiran 1976, koga su cinili Fernando Suarez Paz (violina), Pablo Zieger (klavir), Horacio Malvicino (gitara) i Hector Console (kontrabas), sa kojim je snimio reprezentativnu muzicku kolekciju i koncerte uzivo.

Od Pjacole tango je prestao da bude zastitni kovertirani zanr sa preciznim odrednicama. Pjacola je razbio zanr. Njegov tango stoji na raskrscu zanrova, u njega su stopljeni argentinska tradicija, klasicni kompozitorski nacini, dzez improvizacije, zvuci akusticnih i elektricnih instrumenata u osoben stil prepoznatljiv na svim meridijanima svijeta. Pjacolin stil. Sa njim tango postaje umjetnost nostalgije, strasti, ljubavi, radosti, slobode. Ako je Pjacola nekada morao da se bori za svoju umjetnost zbog negodovanja tango tradicionalista, danas, njegova muzika dozivljava ogromnu popularnost. Imena povezana sa njegovom estetikom izgledaju kao njegovi simboli: Gari Barton (Garry Burton), Rostropovic (Rostropovich), Gidon Kremer, Maligan (Mulligan), Kronos kvartet (Kronos Quartet), Jo Jo Ma i naravno svi mladi muzicari tangoa.


Maja Popovic


Da li danas tango ima u sebi bilo cega znacajnog? Odgovor mora biti svakako, ubedljivo potvrdan. U svojoj najboljoj kreativnosti i osecajnosti, tango je vise od svojih sopstvenih klisea ovekovecenih kroz vrhunske aranzmane. Astor Pjacola je u najvecoj meri zasluzan sto je tangu osiguran kontinualni razvoj.
Vise od plesa koji se osvrce na svoju culnu proslost, tango je puls jednog drustva. Kao alzirski rai, portugalski fado, grcka rembetika, i americki bluz, tango potice sa izvora pod-kulture. Podsecanje na neka poznata i mozda ne tako poznata imena je vise od prividnog intelektualizma ili zapadanja u neka poredjenja, tango je takodje rodjen iz kulture polusveta. Bila je to muzika urbanih gubitnika. Bila je to i muzika pobune potcinjenih koji, u ovom slucaju, nisu odobravali argentinsko visoko drustvo - iako je vecina odlucila da zivi u bedi uz Blagoslov.

Tango nije izgubio svoj glas kada je njegova velika zvezda Karlos Gardel poginuo 1935, iako kazu da je cela nacija bila u zalosti za njim. Tango je bila ziva tradicija i muzika opstanka; pa ipak opasno je slabio. Tango je preziveo, pronasao nove glasove, a Pjacola je bio jedan od tih novih glasova. U vreme Gardelove smrti, Pjacola je bio tinejdzer koji je ziveo u Njujorku, vec je uspesno prosao audicije za maestra i bio prepoznat kao neko na koga treba obratiti paznju.
Pjacola je ubacio u tango razlicite uticaje, kao dzez, savremenu klasiku i italijansku operu, iz cega je proizasao nuevo tango ('novi tango'). Dok je klasicni salonski tango nastavio svoj san, Pjacolina muzika je pevala hitniju, radikalniju pesmu. Njegova pesma nije uvek nailazila na dopadanje. Bila je puna izazova. Pobudjivala je strasti. Opstila je duende, tim inspirativnim duhom o kojem je Federiko Garsija Lorka govorio tako ubedljivo, i poput duende, saopstavao opasnost u Pjacolinom slucaju, ne samo na figurativan nacin. Njegov zivot je bio ugrozen, njegovu muziku su ozloglasili ljudi cija je samozadovoljnost bila poremecena tako zestokom novinom.; insistirali su da se na njegovu muziku ne obraca paznja i proglasavali je konvencionalnom. Medjutim, Pjacola je na vreme prepoznat kao jedan od inspirativnih glasova tanga, isto toliko inspirativna licnost u muzici kao sto je to bio njegov sunarodnik Horhe Luis Borhes u knjizevnosti. To je prava velicina za uporedjivanje sa Astorom Pjacolom.
Bandoneon za kojim Pjacola svira, primetio je licno, rodjen je u crkvi u Nemackoj, a preselio se na Prostibulos - argentinske burdelje. Tango je nastao u javnim kucama Argentine i potom usao u svetske koncertne dvorane. Ovaj preokret predstavlja ironiju, ostru poput seciva.


Ken Hunt, november 1990


Pri pomenu reci "tango", prvo padaju na pamet stari hitovi poput "Ljubomore". Reci, ipak mogu da prevare, jer je tango primenjen kod Astora Pjacole potpuno drugaciji. Evropski caj-u-pet-tango ima vrlo malo zajednickog sa klasicnim argentinskim tangom, kao sto "Na lepom plavom Dunavu" ima sa "Rozen Kavalirom".
Poreklo tanga, ipak, bilo je daleko od "klasicnog": u bednim oblastima predgradja Buenos Ajresa, prizemni barovi na losem glasu bili su iz noci u noc ispunjeni nesrecnim urbanizovanim gaucosima i frustriranim imigrantima iz Italije, Spanije i Nemacke. Desavalo se to na prelasku u novi vek, kada je stanovnistvo grada naraslo na preko 2 miliona. Vecina njih je trazila najjeftiniji i najbrzi nacin za postizanje stanja opijenosti ili jednostavno zaborava. Bio je to svet muskaraca. U toj atmosferi tuzne samoobmane, nostalgije za prosloscu i izneverenih snova, rocen je tango - elegija, muzicki iskaz muskog sovinizma.
Kao sto je becki valcer nezamisliv bez violine, tako je tango nezamisliv bez bandoneona. Poreklom evropski instrument, razvijen u Nemackoj, bandoneon je vrsta harmonike. Njena svojstvenost je u tom da pritiskom jednog dugmeta/kljuca mogu da se proizvedu dva razlicita kvaliteta tona (kroz razlicite visine oktava), bez obzira na to da li je pritisnut ili rasiren. Tako se stvara karakteristican napadni ritam sporog duplog trajanja (2/4). Tango nije prodro u Evropu zbog svog originalnog, isuvise egzoticnog oblika. Zadrzana je njegova lascivna pseudo-elegancija, ali je potpuno sentimentalizovana ubacivanjem jecaja gudaca i banalnih ili ponekad saljivih tekstova, sve dok nije postao karikatura podijuma balske dvorane nekog postidjenog dzunglastog plesnog rituala.

Cak i u ovom, veoma izmenjenom obliku, tango je smatran nesumnjivo eroticnim zbog cega je Rimo-katolicka crkva zelela da ga zabrani. Pruska vojska je takodje poduzela disciplinske mere da spreci njegov prodor: svim oficirima je bilo zabranjeno da igraju tango. Uprkos ovom protivljenju, ipak, ples je trijumfalno osvojio ceo svet. Karlos Gardel, argentinski tango idol dvadesetih, je jos uvek duboko postovan u Argentini na isti nacin kao Johan Straus u Becu. Rudolf Valentino je predstavio svoju neprolaznu verziju na filmskom platnu, a i dan danas ga obozava kao polu-Boga mnostvo zivahnih starijih dama kao i brojni mladi nostalgicnog talasa.
Astor Pjacola je bio zadnji veliki tango virtuoz. Paganini bandoneona, on i njegov kvintet (bandoneon, violina, klavir, gitara, kontrabas) postali su slavni daleko izvan granica Argentine. Njegovi koncerti, uvek rasprodati u kojem god delu sveta da nastupaju, su pomogli da daju tangu, mada visoko sofisticiranog oblika, umetnicku prepoznatljivost koju zasluzuje, i stavise, doneli su Pjacoli ugled muzicara "par excellence".
Astor Pjacola je umro jula 1992. godine od mozdanog udara.

Astor Piazzolla. Njegov zivot.

Maestro… Ukoliko zelite primer cistog koncepta strasti u muzici, onda je to muzika Astora Pjacole. Rodjen u Buenos Ajresu 1921. godine, ziveo je u Bronksu u Njujorku, kada ga je kao petnaestogodisnjaka pozvao Karlos Gardel da svira bandoneon u filmu "El dia que me quieras" ("Dan kada si me volela"). Gardel je bio toliko zadivljen njegovim izvodjenjem da je ponudio Pjacoli da krene zajedno sa njim na turneju po Juznoj Americi. On je odbio ponudu i vratio se u Buenos Ajres. Mozda je to bila sudbina… ko zna? … ali, cinjenica je da se tokom te turneje dogodio udes aviona u kojem je Gardel tragicno izgubio zivot. Po povratku u Argentinu, Pjacola je svirao sa grupom Anibala Troila do 1944, kada je oformio svoju grupu i otpoceo studije klasicne muzike. 1954. godine je dobio ponudu da studira kod Nadje Bulanze. Astor se stideo svojih pocetaka kao tango sviraca u kabareima. Ali, jednog dana, Nadja Bulanze je pozelela da cuje nesto iz njegovog ranog perioda i Pjacola je izveo jedan od njegovih tangoa. "Ovo je Pjacola", rekla je njegov mentor, "Nikada ne odustaj od tanga!". Ove reci su mu se urezale duboko u svest i Pjacola pocinje da dopunjuje svoje tango iskustvo klasicnim dzez uticajima, a iz te mesavine je nastao pravi Pjacola. Po povratku u Buenos Ajres, Pjacola je izveo revoluciju u svetu Tanga, dodeljujuci mu nove sadrzaje i izvlaceci ga iz krize oskudice ideja u koju je bio zapao. Posle pokusaja razlicitih kombinacija, oformio je Quinteto Tango Nuevo (Novi Tango Kvintet) 1960. godine. U tom periodu je komponovao sjajne komade kao "Adios Nonino" (u znak secanja na njegovog oca) i uveo savremene i improvizovane dzez elemente na koje su klasicni tango zaljubljenici gledali sa sumnjom i potpunim prezirom. Ali, Pjacola je uspeo da stvori novi muzicki stil koji je zadrzao romantizam, strast i zestinu tradicionalnog tanga.
Stavise, uneo je u tango obnovljene i snazne melodije. Takodje, Astor je uspeo da prosiri ovu muziku izvan Buenos Ajresa pa je pocela da se slusa u auditorijumima sirom sveta. Ukratko, oziveo je tango i obnovio ga kao popularni zanr, nacinivsi ga onakvim kakav je bio na svom pocetku. Sa svojim Kvintetom Tango Nuevo, Pjacola je dostigao specijalne trenutke kreativne sposobnosti i intenziteta, koji se mogu zapaziti na njegovim studijskim snimcima kao "Nuevo Tango: Hora Cero" i "La Camorra: la soledad de la provocación apasionada". U stvari, Astor je smatrao svaki svoj prethodni snimak najboljim. Krajem 80-tih, Astor Pjacola je vec bio veoma poznat muzicar u celom svetu. 1989. godine oformio je Sekstet Tango Nuevo sa dva bandoneona nastavljajuci da komponuje i priredjuje koncerte, iako mnoge njegove kompozicije nikada nisu snimljene u studiju. Avgusta 1990. godine, Pjacolino zdravlje se pogorsava, i umire dve godine kasnije, 4. jula 1992. Imao je 71 godinu. Za svog zivota ostavio je mnoga nezaboravna dela kao "Concierto para Quinteto", "Adiós Nonino", "Libertango", la serie "Las cuatro estaciones porteñas", "Tristezas de un Double A", "Soledad", "Muerte del Angel", "Tanguedia", "Violentango", "Tango apasionado" ili seriju komada "Pet Tango Senzacija", snimljenu sa Kronos Kvartetom. Preko trideset ploca (neke od njih ponovo su izdate) objedinjuje posebnu zivotnu viziju ovog univerzalnog Argentinca, viziju vodjenu tugom i melanholijom, zestinom i seksom, strahom i hrabroscu, nalik zvuku samog bandoneona.

TANGUEROS


Tanguerosi su, kao i ljubitelji dzeza, strasni sladokusci. Svaki razvoj u muzici povlaci za sobom stvaranje bojnih linija i svrstavanje. Posle vise od tri decenije, mnogi jos nisu prihvatili "novi tango" Astora Pjacole. Neki ga nikada nece prihvatiti.
Tango je rodjen osamdesetih godina 19. veka kao kreolski spoj crnackih i evropskih tradicija. Napredovao je po prljavim obodima Buenos Ajresa, u burdeljima, u svetu oriljerosa, kako su nazivani ljudi iz predgradja; ljudi brzih nozeva i polupopusenih cigareta koje bi stalno visile u cosku njihovih usta; ljudi koji nose bele svilene kravate i funis, sesir fedora na vrh glave, iskosenog pod uglom od tacno 45 stepeni. Tango je postao odraz ogledala zabave zemlje imigranata. Bio je strastan, snazan, hrabar. Ispoljavao je svoju seksualnost gresnom, ali siroko uocljivom nevinoscu. Bio je plemenit i tvrdoglav. Pozdravljao je, ali se i borio protiv nove krvi, bio je sumnjicav u strane jezike, ali i radoznao, nestrpljiv da ih nauci. Na prvi pogled je odbacio nemacki bandoneon, rodjaka harmonike sa mracnijim zvukom harmonije. "Cosa 'e gringos", (stvar koja pripada strancu) rekli bi tanguerosi. Ipak, kroz nekoliko godina, bandoneon je postao dusa tanga.
Bio je sramota Buenos Ajresa koja je trazila od Evrope priznanje. Bio je i zabranjeno voce. Tango je neizbezno, ali polako postigao priznanje u uglednim krugovima. Putovao je. Stilizovan i ugladjen, postao je hit Pariza desetih godina 20. veka. Ubrzo zatim, pao je u zagrljaj Holivuda. Trpeo je orkestre odevene u smesnu gauco odecu, plesne korake i samozvane latinske ljubavnike sa crvenim ruzama medju zubima. Preziveo je. Tango je trajno osvojio siroku publiku Buenos Ajresa. Menjao se. Ponovo. Ples je postajao sekundaran dok su reci dobijale na znacaju. Tridesetih godina, mracnih godina argentinske istorije, tango pesme govorile su o obecanjima datih obespravljenima. Postao je hit na radiju i u balskim dvoranama, dozivljavajuci vrhunac uz zlatno doba radija. Potom je pao u zaborav. Niko vise nije imao vremena da uci korake, a Elvis i Bitlsi su, ipak, zauvek izmenili muziku.
Na svom putu, tango gasne i slabi, a Pjacola postaje glavni covek avangarde.
On je rastegao stara pravila formi pesama, a ponekad bi ih cak potpuno odbacio. Zadrzao je romantizam tanga, odbacujuci njegove sklonosti ka nostalgiji i morbidnom samosazaljevanju. Izvrsio je reviziju harmonijskog jezika da bi ubacio Ravela, Mesijana, Senberga i Bartoka - da bi zatim dodao setajuci bas. Sjedinio je trodelne fuge i dzez improvizaciju i osnazio ih neocekivanim spojem tradicionalnog tango pulsa i ritma Stravinskog.
Uvredio je tango svet.
Jedan argentinski pijanista je nedavno ispricao pricu koja ilustruje dubinu strasti koju je pobudio "novi tango". "Moj otac je bio svirac na bandoneonu i kao decak je obicavao da ga obesi u svojoj radnji. Jedne noci je Pjacolin orkestar (1955) nastupio uzivo na radiju i odsvirao 'Tri minuta realnosti'. U tom trenutku u radnji se nasla skupina muzicara i odjednom je nastupila tisina. To je bilo nesto potpuno drugacije od svega sto smo culi do tada", prisecao se. "U trenutku kada se zavrsila kompozicija, izbila je rasprava; dok se to desavalo, zazvonio je telefon i moj otac se javio. Slusao je, jedva izgovarajuci rec, zatim spustio slusalicu i rekao: "So-and-So (poznati vodja sastava tog vremena) ide u radio da saceka Pjacolu da ga prebije".
Pjacola je danas jedan od argentinskih kulturnih heroja, ali iza toga stoje mnoge teske godine. Tango je delom bio muzika, a delom religija pri cemu nije bilo mesta za jeretike. Najgore od svega je bilo to sto je, sa tacke gledista njegovih klevetnika, Pjacola imao nepogresive dokaze da je tanguero.
Astor Pjacola je rodjen 1921. godine u Mar del Plati, letovalistu juzno od Buenos Ajresa, odrastao u Njujorku gde je ziveo od 1924. do 1936. godine. 1938. se nastanio u Buenos Ajresu, svirao sa nekim od velikih imena tog vremena i stekao ugled izvodjaca na bandoneonu i aranzera u Anibal Troilovom tipicnom orkestru. Troilo, kompozitor nekoliko klasika zanra i sjajan svirac bandoneona i aranzer, je kljucna licnost u istoriji tanga. Njegov orkestar, bezpogovorno najpopularniji u to vreme, negovao je talenat mnogih pevaca i muzicara koji su napredovali da bi postali istaknute licnosti tanga.
Pjacola je napustio Troila 1944. i ubrzo potom formirao svoj orkestar prema tradicionalnim obrascima. U medjuvremenu, nastavio je klasicne studije i 1954. jedan od njegovih simfonijskih radova obezbedjuje mu stipendiju da studira kod legendarne Nadje Bulanze u Parizu. Vratio se u Buenos Ajres i nepokolebljivo se udaljio od tradicionalnih formata i stilova. Prvo je obrazovao veliki sastav, zatim "Oktet Buenos Ajres" i konacno, 1968. njegov "Kvintet Novi Tango". Godinama kasnije koristio je druge oblike, od kojih je najzapazeniji briljantni nonet ranih 70-tih, ali bi se Pjacola uvek vracao formatu kvinteta.
Ali, ova muzika poznaje mnoge dijalekte. I osluskuje. U njoj nema povucenih granica niti odabranih strana. To je novi tango.

Fernando Gonzales (novinar za "The Boston Globe")

Izvor: Drenik.net
 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.557
Muzički primeri





 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.557
TANGO BEZ POZIVA
NA IGRU


1.jpg

Kralja melanholije, kako su nazivali ovog kompozitora i bandoneonistu, u Argentini su često napadali da je prekršio sva pravila tradicionalnog tanga, ali on je ipak postao i ostao drugo ime upravo za – tango!

2.jpg

Ah Pjacola! Pjacola! Kakve on ima veze s tangom? Komponovao je muziku za milonge koje nemaju nikakve veze s milongom!”, pisao je slavni pripovedač Horhe Luis Borhes 1974. godine o Astoru Pjacoli (1921–1992), najvećem svetskom sviraču bandoneona i kompozitoru novog tanga. I Borhes je pisao stihove za milonge, argentinske narodne igre s pevanjem (uz muzičku pratnju). „Ne verujem da je Pjacola toliko slavan”, uporan je bio Borhes. „Mislim da u Buenos Ajresu niko ne zna za njega!”
Borhes nije bio u pravu. Pjacola je bio slavan. Upravo je ovaj muzičar udahnuo novi život tangu. Čuvenu, a danas često slušanu milongu – „Libertango”, komponovao je sedamdesetih godina prošlog veka, baš kada je Borhes tvrdio da niko čuo nije za Pjacolu. Iza sebe je u tom trenutku imao više od pedeset godina života, a bar trideset godina muzičarskog staža i isto toliko godina sukoba s argentinskim „tango-zvaničnicima”.
Kao umetnik, Astor Pjacola nije bio samoljubiv i sujetan. Naprotiv. Često je ostajao zarobljen u sopstvenu samokritičnost. Svojevrsnu nesigurnost mnogostruko su uvećavale kletve onih koji su verovali da se Astor neprestano ogrešuje o svetu prirodu najomiljenijeg argentinskog plesa. Na izvestan način, njegovi progonitelji bili su u pravu: nije postojalo nijedno pravilo tanga koje Pjacola nije prekršio! Pet godina provedenih u dobrovoljnom izgnanstvu u Italiji, u sigurnosti italijanske izdvojenosti, pomoglo mu je da se uveri kako je bio potpuno u pravu u svemu čega se u muzici latio.

Za oca u tehnološkoj odeždi

Prema rečima kompozitorovog biografa Krisa Mosa, kao „kolos među velikim majstorima tanga i vrhunski inovator ovog žanra, Pjacola je bio taj koji je tango ukrao od umornih plesača, pospanih bandoneonista i nostalgičnih parodista i poveo je na svetsku turneju, kroz hrabru odiseju ogledanja i oživljavanja. Potpuno sam, on je preoblikovao umornu baštinu i dao joj svoju krv, znoj i strahove, svoje strasti i bolove. U duhovnom smislu, Pjacola je tango vratio u Arabal, graničnu zonu u kojoj se Buenos Ajres gubi u pampasima i gde su u sudaru evropske, afričke i kreolske kulture stvorena prva tanga i milonge.”
Osamdesetih godina prošlog veka tamnoputa pevačica Grejs Džons bila je prva koja je Pjacolinu melanholiju zaodenula u novu tehnološku odeždu i tako je ponela u novi milenijum. U njenoj obradi milonga „Libertango” dospela je munjevitom brzinom na vrhove top-lista omiljene muzike. Grejsinim primerom ubrzo su krenuli mnogi muzičari, polazeći s najrazličitijih strana zvučnog iskustva: džeza, klasike, ambijentalne muzike. Istu melodiju obradili su i Džulijen Klerk i violončelista Jo Jo Ma, a druge potom neki od najvećih izvođača klasične muzike s kraja 20. veka, Gidon Kremer, Danijel Barenbojm i gudački kvartet „Kronos”.

3.jpg
Astor Pjacola – argentinski bandoneonista i kompozitor tanga koga su nazivali kraljem melanholije

Kompoziciju „Adios noninjo”, Astor Pjacola napisao je 1959. godine, kao spomen tek preminulom ocu, Vićentu Pjacoli. Ovom melodijom, koja je vremenom stekla status nezvanične argentinske himne, oprostio se od čoveka koji mu je kao trogodišnjem detetu stavio u ruke instrument koji će sa sobom svirati čitavog života. Dogodilo se to 1924. godine, pošto se porodica Pjacola iz Mar del Plate preselila u Njujork. Mada je poreklom bio Italijan, Vićente Pjacola patio je od nostalgije za zvucima iz predgrađa Buenos Ajresa. A bandoneon je bio dovoljan da ublaži njegovu doseljeničku tugu.
Nije teško naslutiti da je mali Astor vredno vežbao kako bi savladao ovaj ćudljivi instrument čiji je zvuk njegovom obožavanom ocu toliko mnogo značio. S druge strane, kao i sva deca, s lakoćom je naučio engleski jezik, obojen osobenim njujorškim akcentom. I jedno i drugo uskoro je odredilo njegovu sudbinu umetnika i ambasadora tanga. Inače, Astor je rođen u Mar del Plati, 11. marta 1921. godine kao jedinac Vinćentea Pjacole, poreklom sa italijanskog juga, i njegove žene – Ađunte Maneti, doseljenice iz Toskane.

Previše nota

Astor je prvi put došao pred oči javnosti 1935. godine, pojavljujući se kao četrnaestogodišnjak u filmu „El dia que me quieras”, pored tada najpoznatijeg izvođača tanga – Karlosa Gardela. Zabeleženo je da je zaradio od 25 dolara glumeći malog prodavca novina koji izgovara samo jednu rečenicu. Dve godine posle ovog neočekivanog pojavljivanja u filmu, vratio se u Argentinu. Svirao je bandoneon sa nekoliko vodećih orkestara, polako se upoznajući sa kabaretskom scenom i publikom u buržoaskim noćnim klubovima Buenos Ajresa.
Repertoarom salonskog tanga tog vremena dominirali su tradicionalisti. Pjacola je kasnije priznao da je tih godina više slušao Mocarta i Geršvina, nego tango. Ipak, između 1940. i 1944. bio je muzički vođa orkestra Anibala Troilja, jednog od najvećih tango orkestra u to vreme. Čuveni su postali Troiljovi prigovori Pjacoli da dodaje previše nota u njegove kompozicije i time uznemirava igrače. Pjacola je ubrzo rešio da piše sopstvene komade, sa onoliko mnogo nota koliko god može u njih da „sabije”. Tridesetak godina kasnije, Pjacola je, uprkos tim ranim sukobima, Anibala Troilja označio kao svog muzičkog predvodnika. Učinio je to na sebi svojstven način, odajući mu počast komponujući svitu koju je nazvao „Svita Troiljeana”.
Pjacoline prve svite, pisane početkom četrdesetih godina prošlog veka, prošle su gotovo nezapaženo. Ipak, njegov drugačiji pristup tangu počeo je da uznemirava konzervativce u „tango-zvaničnike” Buenos Ajresa. Osnovao je orkestar 1946. godine, koji je potrajao tri godine. U to vreme komponovao je i prvi tango, „El Desbande”. Mada je ovaj prvenac bio sasvim konvencionalan, uskoro su sledile kompozicije poput „Kontra-baheando” i „Lo ke vendra”, koje nisu bile nimalo nalik tangu koji se svirao tih godina.

4.jpg

Uporedo sa karijerom bandoneoniste na podijumu za tango, Pjaocla je studirao i klasičnu muziku na akademiju u Buenos Ajresu: kompoziciju kod Alberta Hinastere i klavir kod Raula Spivala. Ipak, 1954. godine dobio je stipendiju da studira u Parizu, u klasi slavne kompozitorke Nađe Bulanže. Poveo je sa sobom suprugu, Dede Volf, dok su deca, Dijana i Danijela, ostavljena brizi porodica Pjacola i Volf u Argentini.

Revolucija

Pjacoline pariske studije ostale su najpoznatije po savetu koji je Nađa Bulanže, uprkos glasu tvrdokornog neoklasiciste, dala argentinskom učeniku. Ona mu je, naime, savetovala da se mane komponovanja u maniru Bele Bartoka i da – svira tango. Kada joj je na bandoneonu odsvirao jednu od svojih numera, „Triunfa”, Nađa Bulanže mu je rekla: „Budalo! Kako ne vidiš? Pa ovo je tvoja muzika. Sve ostalo možeš slobodno da baciš!” Pjacola je ovaj savet poslušao, ne sledeći ga, ipak, u potpunosti. U mnogim kompozicijama koje je pisao posle tih pariskih dana ostali su tragovi muzike koju je slušao kao student.
Kada se Astor Pjacola 1956. godine vratio u Buenos Ajres, tango je već bio na samrti. Ekonomski sunovrat koji je pratio Peronovu vladavinu doveo je do smanjivanja orkestara i opšteg propadanja salonske scene. Povrh svega, populistički nastrojeni Peron omalovažavao je tango, kao gradsku muziku boema i pijanaca, dajući prednost kreolskoj narodnoj muzici i seoskom okruženju. Međutim, to nije pokolebalo Astora: osnovao je oktet „Buenos Ajres”, i dodao mu električnu gitaru i violončelo. Svirali su setove tanga bez poziva na igru! Godine 1955. napisao je orkestarsku kompoziciju za gudače i počeo da svira pred brojnijom publikom. Od tog trenutka kritičari i mediji počeli su sve žešće da napadaju njegove muzičke novotarije i drsko napuštanje argentinske muzičke baštine.
Svoj prvi kvintet osnovao je početkom šezdesetih godina. To je bilo vreme kada je počeo da koristi termin tango nuevo ili novi tango, da bi ono što radi izdvojio od uobičajenog, glavnog toka, tada zaokupljenog poslednjim trzajima staromodnih velikih orkestara. Jer, muzika koju je Pjacola tada stvarao bila je zaista drugačija. Revolucionarno drugačija. Verovatno da su zbog toga spone koje su ga tada vezale uz članove njegovog tadašnjeg kvinteta bile toliko jake da su ih vraćale na okup i u godinama u kojima su njihove karijere pošle različitim stazama. Tako su se u julu 1973. godine, na jednoj neformalnoj svirci u teatru Odeon u Buenos Ajresu, uz Pjacolu okupili violinista Antonio Agri, gitarista Orasio Malvićino i basista Kičo Dijaz, i ostvarili prvi snimak najtužnije od svih kompozicija ovog kralja melanholije – „Milongu anđel”.
Astor Pjacola je 1968. godine ostavio suprugu Dede Volf zbog Amelite Baltar, pevačice za koju je napisao ogroman broj dela, između ostalog i malu operu „Marija iz Buenos Ajresa” i nadrealističku tango-pesmu „Balada za ludaka”. I jedno i drugo u saradnji s urugvajskim pesnikom Orasiom Fererom.

Čežnja za Buenos Ajresom

Početkom sedamdesetih uveo je sintisajzere i džez bubanj u svoje partiture, svirajući s novim elektronskim nonetom. Kao klavijaturista bio je uposlen i njegov sin Danijel. Posle niza koncerata u Argentini, uključujući tu i ključno nastupanje na velikoj sceni operske kuće „Teatro Kolon” 1972. godine, usledila je turneja po Italiji. Turneja koja je potrajala... Astor je odlučio da narednih pet godina ostane u ovoj zemlji. Pravdao da se tu oseća kod kuće iz dva razloga: ličnog, budući da su mu roditelji Italijani i umetničkog, jer, za razliku od njegovih sunarodnika, Italijani nisu bili zainteresovani da od njega brane sveto biće starog tanga i sa dobrodošlicom su primali njegov pobunjenički zvuk.

5.jpg

Uprkos tom dobrovoljnom izgnanstvu, ono što ga je neprestano nadahnjivalo bio je ipak Buenos Ajres. Kroz Pjacolin obimni opus ogledaju se sve promene koje su se desile u ovom gradu tokom 20. veka. Svoju strast prema argentinskoj prestonici izlio je i u četiri kompozicije u kojima, sledeći Vivaldija, slika četiri godišnja doba u ovom gradu.
Upravo kada se razveo od Amelite Baltar, a to je bilo 1974. godine, sreo se sa čuvenim američkim saksofonistom Gerijem Maligenom. Ovaj susret doveo je do snimanja čuvenog albuma „Summit”, jednog izrazito lirskog dueta u kome se Pjacolin elegični stil nametnuo Maligenovim džez potpisu. Dve godine kasnije, upoznao je Lauru Eskaladu, televizijskog producenta, i sa njom, 1984. godine, po treći put u životu, stao pred matičara.
Ostalo je nepoznato zašto je u julu 1988. godine, posle završetka snimanja sada već legendarnog albuma „La Kamora”, Pjacola raspustio svoj kvintet. Godinu dana kasnije osnovao je Novi tango sekstet, ali je sa njim radio veoma kratko. Avgusta 1990. godine doživeo je moždani udar od kojeg se nikad nije oporavio. Umro je u Buenos Ajresu, 4. jula 1992. godine. Iza sebe je ostavio deset obimnih orkestarskih kompozicija, četiri kamerna dela, četiri komada za solo instrument, dvadesetak albuma i verovatno više od hiljadu tango-melodija.
„Pjacola je tango spasao sigurne smrti”, tvrdi njegov biograf Kris Mos. „Učinio je to budeći njegove obrasce neočekivanim lirskim pasažima, svežim harmonijama, novopronađenim zvučnim efektima. Svirao je bandoneon stojeći, pomno prateći članove svojih kvinteta, seksteta, noneta i okteta, osmatrajući publiku i promatrajući samog sebe. Zahtevao je poslušnost i potpuno uvažavanje svih muzičara koji su sa njim radili. Njegova muzika, na trenutke osiona, silovita, komična ili manična, zahtevala je pažnju svih slušalaca. Oni koji su pretili da će ga ubiti zbog njegove lične muzičke revolucije, sada moraju da priznaju da je on čovek tanga više nego bilo ko drugi. Pored svih svojih fuga i varijacija, fantazija i tehničkih vratolomija, Pjacola je uvek bio duboko ukorenjen u tango, i uvek mu se vraćao posle svih, naizgled beskrajnih, putovanja u nove predele.”

Autor: Mirjana Ognjanović
Izvor: Politikin Zabavnik

 
Top