- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Asteci
Mnogi pisani izvori koji nam govore o životu Atsteka potiču kako od ovog plemena tako i od Španjolaca izu vremena velikih osvajanja konkvistadora.
Najstariji zapisi o Atstecima govore da su oni poreklom jedno od plemena Chi-Chi-Meka koja su živela na neplodnom području severnog Meksika. Ime Atsteka potiče od predela sa koga dolaze, od Atstlana. Krajem 11 veka p.n.e. lutali su poljima krećući se na jug do plodne doline Meksika. Sredinom 12 veka p.n.e. njihovu zemlju osvojilo je pleme Tolteka. Par generacija kasnije, ponovo su bili primorani da se sele na jug zbog novih osvajača. 1325. godine dosli su do ostrva u jezeru slane vode.
Prema legendi Atsteka, bog Uitsilopočitli im je rekao da će jednoga dana biti veliki i poznati ljudi. Ali moraju prihvatiti njegov savet i tragati za dobrom zemljom. Da sade kukuruz i pasulj. Da ratuju samo kada imaju dovoljno snage za osvajanje. Da žrtvuju ratne zarobljenike. Oni će znati da su našli pravu zemlju onda kada naiđu na malo ostrvo. Naići će na orla koji stoji na kaktusu. U njegovom kljunu će biti ymija.
Kada su Atsteci naišli na jezero, oni su verovatno naišli i na ove znakove. Izgradili su grad koji su zvali Tenočtitlen – Kaktus u steni (danas ovog jezera više nema, ali Meksiko Siti se nalazi u njegovom koritu). Atsteci su gajili kukuruz, bundeve, pasulj, paradajz i papriku, i drugo. Kako je njihova civilizacija cvetala, dolazili su u sukobe sa plemenima iz susedstva. Tenočtitlen je ubrzo postao veliki grad – država. Konfederacijo država – gradova, Atsteci su širili moć i uticaj u centralnom i južnom Meksiku. Njihova imperija u najboljim vremenima brojala je i do 5 miliona ljudi.
Politička i socijalna organizacija u konfederaciji Atsteka je bila kompleksna. Na čelu ove velike sile bio je vođa koga su španski osvajači kasnije proglasili imperatorom. Zemlja Atsteka je bila sačinjena od mnogo manjih država. Svaka je bila podeljena na oblasti – kalpule, koje su sadržale par desetina ili stotina porodica. Staleški sistem je bio vrlo strog i na njegovom malom vrhu su bili sveštenici i plemstvo. Nižem nivou su pripadali obični ljudi kojih je bilo najviše dok je između njih i plemstva bilo daljih podela. Njima su u samom vrhu pripadali školovani umetnici. Na samom dnu lestvice bili su robovi koje su činili ratni zarobljenici, kriminalci ili dužnici. Ponekad su robovi mogli da zarade svoju slobodu ili čak da imaju svog roba.
Ekonomija Atsteka je bila bazirana na poljoprivredi. Oni su izgradili složeni sistem za navodnjavanje polja. Na močvarnim područjima su izgradili ploveće bašte koristeći plodnu zemlju koja se nalazila ispod vode. Da bi napravili ovakva ostrva, kopali su kvadratne ili pravougaone rovove. Zatim su ograđeno zemljište popunjavali blatom koje su stavljali na grane trske. Njihovi usevi su uglavnom bili sejani kukuruzom.
Osim poljoprivrednika, Atsteci su bili i školovani umetnici i trgovci. Proizvodili su razne vrste drveta, perja, tekstila, zlata, srebra, dragog kamenja. Trgovina je postala važan deo života Atsteka.
Međutim, veoma često su sirovi materijali postajali uzroci ratova. Jednom kada ljudi padnu u zarobljeništvo, postaju deo imperije i moraju da plaćaju porez caru koji je obično bio u takvoj formi materijala i resursa koji se nisu nalazili u blizini Tebočtitlana.
Glavni bog Atsteka, Uitzilopočtli je bio bog rata. Mnoge ceremonije koje je zahtevala njihova religija je uključivala prinošenje ljudskih žrtava. Obično su to bili ratni zarobljenici. Ponekad je čak rat i izazavan da bi se našle žrtve.
Obučavanje ratnika je počinjalo od malena. To je bila odgovornost kalpule, da obuči mlade ratnike. I svaki od njih je takođe pohađao školu. Od oružja, koristili su drvene batine, koplja, lukove i strele, kao i praćke. Kao zaštitu, vojnici su nosili šlemove i odeću od teško postavljenog kotona. Tada je jedna bitka bila dovoljna da za proglašenje pobednika.
Glavni zadatak oko 5 hiljada sveštenika koji su živeli u glavnom gradu Atsteka je bio da se postaraju da kraj sveta dođe što kasnije. Ovo se moglo jedino ostvariti udovoljavanjem legijama bogova koji su vladali svetom. Najbolji način na koji su pokušavali da umilostive bogove je bilo darovanje poklonima, od kojih su najvrednija bila sveža ljudska srca. Srca ratnih zarobljenika su bila najpoželjniji pokloni jer su osvojeni po veliku cenu i rizik.
Ceremonije su se održavale na velikim piramidalnim platformama pri vrhu hramova. To su bile pozornice na kojima se drama ljudske žrtve odigravala bar jednom dnevno tokom cele godine. Kada su u pitanju bili posebno kritični dani, žrtve su se prinosile i više puta dnevno. Ceremonija je sadržala prvo uspinjanje žrtve ogromnim stepeništem do vrha piramide, zatim na samom vrhu žrtvu su držala četiri sveštenika, po jedan za svaki od ekstremiteta, na žrtveničkom kamenu lica okrenutog ka nebu. Peti sveštenik je otvarao grudi žrtve obrednim nožem i srce koje kuca je iščupao napolje. Srce je premazano preko statue boga i kasnije spaljeno. Konačno, beživotno telo je gurnuto preko ivice piramide odakle se skotrljalo niz stepenice.
Svi rituali koji su se održavali bili su tačno organizovani po kalendarskom sistemu koji je bio razumljiv samo za sveštenike. Smisao ovih kalendara je bio u praćenju pojave bogova u kritičnim danima, kao i studija o tome koji bi od njih mogao izazvati kraj sveta. Atstečki sveštenici su bili astrolozi po čijoj interpretaciji astronomskih događaja i kalendarskih konjukcija ljudskoj vrsti sledi užasna sudbina.
Atsteci su smatrali da godina ima 365 dana. Ovaj period su delili na 18 meseci od kojih je svaki imao po 20 dana što ostavlja pet dana za izuzetno loš period. Svaki od tih 20 dana je imao ime i svaki je imao broj od 1 do 13. Svakih 13x20=260 dana broj 1 je označavao početak novog meseca. Taj broj 260 je bio nekako povezan sa prvobitnih 365 dana u godini. Svake 52 godine pocetak 260-tog dana i 365-tog dana su se poklapali. Dani sa najvećom duhovnom vrednošću su upravo ti kada se poklapaju ciklus od 365 dana i 52 godine. Tada su sveštenici u posebnom nastojanju da spreče kraj sveta. Vatre sa oltara, koje su gorele 52 godine, gašene su zajedno sa svim ostalim širom kraljevstva. Ljudi su uništavali kućni nameštaj i molili se, čekajući krajnju katastrofu. Trudne žene su sakrivane a deci nije dozvoljeno da spavaju. Na zalasku sunca poslednjeg dana, sveštenici su se okupljali na vulkanskom krateru u centru doline Meksika i posmatrali nebo u iščekivanju znakova da će svet preživeti. Kada su određene zvezde prosle kroz meridijanu, žrtvovali su zarobljenike i palili novu vatru u grudima žrtve. Trkači su raznosili vatru od tog mesta pa svuda širom kraljevstva.
Veruje se da je tokom četvorodnevne ceremonije na glavnom hramu u Tenočtitlanu oko 20 hiljada zatvorenika žrtvovano. Godišnji broj iznosi oko 4 hiljade ljudskih bića koja su poslata u smrt da bi udovoljila bogovima žednih krvi kojis u vladali svakoga dana u svakom ciklusu od 13, 20, 260 i 365 dana, i 5 dana izuzetne opasnosti. Većinom ove žtve su bili ratni zarobljenici, ali je bilo i lokalnih kriminalaca, čak i dece koja su žrtvovana s vremena a vreme.
Kada je imperija Atsteka imala tek oko 200 godina, Španci su došli u Novi Svet. U to doba, Atstečko carstvo se još širilo. Da li bi Atsteci imali uspešniju zajednicu i carstvo od ranijih plemena? Nikada nećemo saznati. Kada su Španci ubili Montezumu II 1521, uništili su celu civiližaciju Atsteka.
Mnogi pisani izvori koji nam govore o životu Atsteka potiču kako od ovog plemena tako i od Španjolaca izu vremena velikih osvajanja konkvistadora.
Najstariji zapisi o Atstecima govore da su oni poreklom jedno od plemena Chi-Chi-Meka koja su živela na neplodnom području severnog Meksika. Ime Atsteka potiče od predela sa koga dolaze, od Atstlana. Krajem 11 veka p.n.e. lutali su poljima krećući se na jug do plodne doline Meksika. Sredinom 12 veka p.n.e. njihovu zemlju osvojilo je pleme Tolteka. Par generacija kasnije, ponovo su bili primorani da se sele na jug zbog novih osvajača. 1325. godine dosli su do ostrva u jezeru slane vode.
Prema legendi Atsteka, bog Uitsilopočitli im je rekao da će jednoga dana biti veliki i poznati ljudi. Ali moraju prihvatiti njegov savet i tragati za dobrom zemljom. Da sade kukuruz i pasulj. Da ratuju samo kada imaju dovoljno snage za osvajanje. Da žrtvuju ratne zarobljenike. Oni će znati da su našli pravu zemlju onda kada naiđu na malo ostrvo. Naići će na orla koji stoji na kaktusu. U njegovom kljunu će biti ymija.
Kada su Atsteci naišli na jezero, oni su verovatno naišli i na ove znakove. Izgradili su grad koji su zvali Tenočtitlen – Kaktus u steni (danas ovog jezera više nema, ali Meksiko Siti se nalazi u njegovom koritu). Atsteci su gajili kukuruz, bundeve, pasulj, paradajz i papriku, i drugo. Kako je njihova civilizacija cvetala, dolazili su u sukobe sa plemenima iz susedstva. Tenočtitlen je ubrzo postao veliki grad – država. Konfederacijo država – gradova, Atsteci su širili moć i uticaj u centralnom i južnom Meksiku. Njihova imperija u najboljim vremenima brojala je i do 5 miliona ljudi.
Politička i socijalna organizacija u konfederaciji Atsteka je bila kompleksna. Na čelu ove velike sile bio je vođa koga su španski osvajači kasnije proglasili imperatorom. Zemlja Atsteka je bila sačinjena od mnogo manjih država. Svaka je bila podeljena na oblasti – kalpule, koje su sadržale par desetina ili stotina porodica. Staleški sistem je bio vrlo strog i na njegovom malom vrhu su bili sveštenici i plemstvo. Nižem nivou su pripadali obični ljudi kojih je bilo najviše dok je između njih i plemstva bilo daljih podela. Njima su u samom vrhu pripadali školovani umetnici. Na samom dnu lestvice bili su robovi koje su činili ratni zarobljenici, kriminalci ili dužnici. Ponekad su robovi mogli da zarade svoju slobodu ili čak da imaju svog roba.
Ekonomija Atsteka je bila bazirana na poljoprivredi. Oni su izgradili složeni sistem za navodnjavanje polja. Na močvarnim područjima su izgradili ploveće bašte koristeći plodnu zemlju koja se nalazila ispod vode. Da bi napravili ovakva ostrva, kopali su kvadratne ili pravougaone rovove. Zatim su ograđeno zemljište popunjavali blatom koje su stavljali na grane trske. Njihovi usevi su uglavnom bili sejani kukuruzom.
Osim poljoprivrednika, Atsteci su bili i školovani umetnici i trgovci. Proizvodili su razne vrste drveta, perja, tekstila, zlata, srebra, dragog kamenja. Trgovina je postala važan deo života Atsteka.
Međutim, veoma često su sirovi materijali postajali uzroci ratova. Jednom kada ljudi padnu u zarobljeništvo, postaju deo imperije i moraju da plaćaju porez caru koji je obično bio u takvoj formi materijala i resursa koji se nisu nalazili u blizini Tebočtitlana.
Glavni bog Atsteka, Uitzilopočtli je bio bog rata. Mnoge ceremonije koje je zahtevala njihova religija je uključivala prinošenje ljudskih žrtava. Obično su to bili ratni zarobljenici. Ponekad je čak rat i izazavan da bi se našle žrtve.
Obučavanje ratnika je počinjalo od malena. To je bila odgovornost kalpule, da obuči mlade ratnike. I svaki od njih je takođe pohađao školu. Od oružja, koristili su drvene batine, koplja, lukove i strele, kao i praćke. Kao zaštitu, vojnici su nosili šlemove i odeću od teško postavljenog kotona. Tada je jedna bitka bila dovoljna da za proglašenje pobednika.
Glavni zadatak oko 5 hiljada sveštenika koji su živeli u glavnom gradu Atsteka je bio da se postaraju da kraj sveta dođe što kasnije. Ovo se moglo jedino ostvariti udovoljavanjem legijama bogova koji su vladali svetom. Najbolji način na koji su pokušavali da umilostive bogove je bilo darovanje poklonima, od kojih su najvrednija bila sveža ljudska srca. Srca ratnih zarobljenika su bila najpoželjniji pokloni jer su osvojeni po veliku cenu i rizik.
Ceremonije su se održavale na velikim piramidalnim platformama pri vrhu hramova. To su bile pozornice na kojima se drama ljudske žrtve odigravala bar jednom dnevno tokom cele godine. Kada su u pitanju bili posebno kritični dani, žrtve su se prinosile i više puta dnevno. Ceremonija je sadržala prvo uspinjanje žrtve ogromnim stepeništem do vrha piramide, zatim na samom vrhu žrtvu su držala četiri sveštenika, po jedan za svaki od ekstremiteta, na žrtveničkom kamenu lica okrenutog ka nebu. Peti sveštenik je otvarao grudi žrtve obrednim nožem i srce koje kuca je iščupao napolje. Srce je premazano preko statue boga i kasnije spaljeno. Konačno, beživotno telo je gurnuto preko ivice piramide odakle se skotrljalo niz stepenice.
Svi rituali koji su se održavali bili su tačno organizovani po kalendarskom sistemu koji je bio razumljiv samo za sveštenike. Smisao ovih kalendara je bio u praćenju pojave bogova u kritičnim danima, kao i studija o tome koji bi od njih mogao izazvati kraj sveta. Atstečki sveštenici su bili astrolozi po čijoj interpretaciji astronomskih događaja i kalendarskih konjukcija ljudskoj vrsti sledi užasna sudbina.
Atsteci su smatrali da godina ima 365 dana. Ovaj period su delili na 18 meseci od kojih je svaki imao po 20 dana što ostavlja pet dana za izuzetno loš period. Svaki od tih 20 dana je imao ime i svaki je imao broj od 1 do 13. Svakih 13x20=260 dana broj 1 je označavao početak novog meseca. Taj broj 260 je bio nekako povezan sa prvobitnih 365 dana u godini. Svake 52 godine pocetak 260-tog dana i 365-tog dana su se poklapali. Dani sa najvećom duhovnom vrednošću su upravo ti kada se poklapaju ciklus od 365 dana i 52 godine. Tada su sveštenici u posebnom nastojanju da spreče kraj sveta. Vatre sa oltara, koje su gorele 52 godine, gašene su zajedno sa svim ostalim širom kraljevstva. Ljudi su uništavali kućni nameštaj i molili se, čekajući krajnju katastrofu. Trudne žene su sakrivane a deci nije dozvoljeno da spavaju. Na zalasku sunca poslednjeg dana, sveštenici su se okupljali na vulkanskom krateru u centru doline Meksika i posmatrali nebo u iščekivanju znakova da će svet preživeti. Kada su određene zvezde prosle kroz meridijanu, žrtvovali su zarobljenike i palili novu vatru u grudima žrtve. Trkači su raznosili vatru od tog mesta pa svuda širom kraljevstva.
Veruje se da je tokom četvorodnevne ceremonije na glavnom hramu u Tenočtitlanu oko 20 hiljada zatvorenika žrtvovano. Godišnji broj iznosi oko 4 hiljade ljudskih bića koja su poslata u smrt da bi udovoljila bogovima žednih krvi kojis u vladali svakoga dana u svakom ciklusu od 13, 20, 260 i 365 dana, i 5 dana izuzetne opasnosti. Većinom ove žtve su bili ratni zarobljenici, ali je bilo i lokalnih kriminalaca, čak i dece koja su žrtvovana s vremena a vreme.
Kada je imperija Atsteka imala tek oko 200 godina, Španci su došli u Novi Svet. U to doba, Atstečko carstvo se još širilo. Da li bi Atsteci imali uspešniju zajednicu i carstvo od ranijih plemena? Nikada nećemo saznati. Kada su Španci ubili Montezumu II 1521, uništili su celu civiližaciju Atsteka.
Poslednja izmena: