- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Aristotelova definicija tragedije
ragedija je podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju; a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih osećanja.
Šta pokazuje ova definicija? Pre svega tragedija je oponašanje, podražavanje ozbiljne, za tragediju specifične, dostojne radnje. Ne može biti bilo kakva radnja tragična, već samo ozbiljna radnja sa opštečovečanskim komponentama, radnja koja ne samo što se odnosi na nešto bitno, duboko, potresno već, a to je najvažnije- na nešto univerzalno- jer će samo takva radnja moći da izazove katarzu u svim ljudima. Odmah zatim Aristotel dodaje ''i završene radnje koja ima određenu veličinu''. Umetničko delo ne sme imati bilo kakvu veličinu, jer je jedna od bitnih karakteristika lepote veličina i red, mera. Sama fabula tragedije u svojoj jedinstvenosti i koherentnosti, tj. radnja koja ima početak, sredinu i kraj koji su organski povezani, određuje svoju vlastitu veličinu. Aristotel dalje u definiciji kaže ''...govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima...'' U tragediji, dakle, lica ne govore obično, već otmeno, uzvišeno, ne svakodnevnim izgovorom i rečnikom. Kada kaže otmeno Aristotel misli o meri između dve krajnosti a tu meru zapravo određuje karakter koji posredstvom glumca eksplicira tragedija. Na tu karakteristiku ukazuje posebno Aristotel kada piše o govoru posebnom ''...za svaku vrstu u pojedinim delovima''. Pritom on želi reći da glumac mora različito glumiti u svakoj dramskoj radnji.
Kada nadalje Aristotel u svojoj definiciji kaže ''...licima koja delaju, a ne pripovedaju...'' tada ukazuje na jednu bitnu karakteristiku kojom se, nasuprot epu, odlikuje drama. Jer u drami lica nisu naprosto pripovedači radnje, već deluju kao akteri, kao nosioci celokupne tragične priče. Obično pripovedanje radnje ne može u tolikoj meri uzbuditi onoga koji čita ili sluša. Na kraju definicije Aristotel kaže: ''...a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih osećanja''. Reč '''' kod Platona znači nasilno čišćenje, uklanjanje, zabranjivanje svega zemaljskog, prljavog, telesnog, a kod Aristotela oplemenjivanje, pročišćavanje svih naših osećanja. Pročišćenje, oplemenjivanje je omogućeno, po Aristotelu, mnogo više tragedijom nego što se to može zbiti u stvarnom životu, jer u stvarnom životu ljudi mnogo manje misle na druge, manje ih žale, pošto su na neki način uvek zainteresovani za vlastitu dobit, vlastite egoističke svrhe. Ali u tragičnoj radnji gledalac nije u tom smislu zainteresovan za sudbinu junaka jer je njegov vlastiti interes u promatranju drame isključen. Tu se stoga najbolje može naučiti čistom saosećanju s drugim. Aristotel nabraja šest sastavnih delova tragedije: priča (ili sklop događaja po Đuriću), karakteri, izgovor (dikcija), misli, prizori (scenski aparat) i napevi (melodije).
1. Prema Aristotelovom mišljenju najvažniji od svih elemenata je radnja. Ona je važnija od likova jer u komadu ''oni ne delaju da bi podražavali karaktere nego uzimaju karaktere zbog radnje''. Aristotel navodi i svoje razloge: ''Tragedija je, naime, podražavanje, ne ljudi, već radnje i života, sreće i nesreće koji su u radnji. Po karakteru ljudi su takvi i takvi, no po delovanju srećni ili nesrećni. Povrh toga, bez radnje ne bi bilo ni tragedije, a bez karaktera ona bi mogla postojati''.
2. Međutim, ovim Aristotel ne želi da umanji značaj dobrog ocrtavanja karaktera u drami. Bez toga tragedija je manjkava i dobra karakterizacija likova je najznačajniji element posle radnje.
3. Misli kod Aristotelove podele znače: ''moći reći ono moguće i prikladno, podesno prema okolnostima''. Tu Aristotel misli na misli u govoru u kom likovi dokazuju da nešto jeste ili nije, ili pokazuju nešto opšte.
4. Način govorenja, odnosno stih ili proza. Taj element je značajan, ali primećuje Aristotel, ''ako neko po redu postavi govore karaktera dobro doterujući misli, on ipak neće proizvesti ono što je pravi učinak tragedije''.
5. Melodijski napev je najveći od ukrasa tragedije.
6. Prizor predstavlja nešto privlačno za dušu; ali on je najmanje umetnički i najmanje blizak pesničkoj umetnosti. ''Vizuelno uređenje scene'' više je umeće reditelja nego pesnika.
- Da bi ukazao na priču kao na najvažniju komponentu tragedije Aristotel pravi analogiju stvaranja priče sa stvaranjem slike. Ako slikar stavi najlepše šare na platno, slika neće biti obavezno lepa, a isto tako ni najlepši karakter ili misli neće učiniti lepom tragediju. Tragični pesnik treba da ispriča događaje ne onako kako su se dogodili, nego tako da onima koji slušaju ili gledaju izgleda da su se dogodili upravo tako kako se prikazuju. U tom smislu poezija je iznad konkretnog istorijskog opisa. Ona prikazuje kako se nešto moglo dogoditi, a ne činjeničnost koju prikazuje istorija. Ona prikazuje tipične situacije koje se mogu odnositi na više slučajeva, a ne samo jedan, i kao takva oponaša ono moguće, ideju mogućeg koja je primenljiva na mnogo pojedinačnih slučajeva. Ona može prikazati u odnosu na određenu realnost i nešto neistinito, samo ako nam se to čini verovatnim, ako verujemo da bismo i sebe mogli pronaći u takvoj situaciji i ponašati se slično junaku drame. Odgovarajući na pitanje da li je potrebno da pesnik uzme fabulu iz istorije ili da je sam izmisli. Aristotel će doći da i u jednom i u drugom slučaju pesnik mora zbivanju pridati značaj nužnosti i opštost povezujući ga u celinu po zakonima verovatnoće i nužnosti. Kad to čini, irelevantno je da li je fabulu uzeo iz istorije ili je sam izmislio. On može da ispriča istinite događaje jer da nije verovatno da su se dogodili ne bi se ni dogodili.
ragedija je podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju; a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih osećanja.
Šta pokazuje ova definicija? Pre svega tragedija je oponašanje, podražavanje ozbiljne, za tragediju specifične, dostojne radnje. Ne može biti bilo kakva radnja tragična, već samo ozbiljna radnja sa opštečovečanskim komponentama, radnja koja ne samo što se odnosi na nešto bitno, duboko, potresno već, a to je najvažnije- na nešto univerzalno- jer će samo takva radnja moći da izazove katarzu u svim ljudima. Odmah zatim Aristotel dodaje ''i završene radnje koja ima određenu veličinu''. Umetničko delo ne sme imati bilo kakvu veličinu, jer je jedna od bitnih karakteristika lepote veličina i red, mera. Sama fabula tragedije u svojoj jedinstvenosti i koherentnosti, tj. radnja koja ima početak, sredinu i kraj koji su organski povezani, određuje svoju vlastitu veličinu. Aristotel dalje u definiciji kaže ''...govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima...'' U tragediji, dakle, lica ne govore obično, već otmeno, uzvišeno, ne svakodnevnim izgovorom i rečnikom. Kada kaže otmeno Aristotel misli o meri između dve krajnosti a tu meru zapravo određuje karakter koji posredstvom glumca eksplicira tragedija. Na tu karakteristiku ukazuje posebno Aristotel kada piše o govoru posebnom ''...za svaku vrstu u pojedinim delovima''. Pritom on želi reći da glumac mora različito glumiti u svakoj dramskoj radnji.
Kada nadalje Aristotel u svojoj definiciji kaže ''...licima koja delaju, a ne pripovedaju...'' tada ukazuje na jednu bitnu karakteristiku kojom se, nasuprot epu, odlikuje drama. Jer u drami lica nisu naprosto pripovedači radnje, već deluju kao akteri, kao nosioci celokupne tragične priče. Obično pripovedanje radnje ne može u tolikoj meri uzbuditi onoga koji čita ili sluša. Na kraju definicije Aristotel kaže: ''...a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih osećanja''. Reč '''' kod Platona znači nasilno čišćenje, uklanjanje, zabranjivanje svega zemaljskog, prljavog, telesnog, a kod Aristotela oplemenjivanje, pročišćavanje svih naših osećanja. Pročišćenje, oplemenjivanje je omogućeno, po Aristotelu, mnogo više tragedijom nego što se to može zbiti u stvarnom životu, jer u stvarnom životu ljudi mnogo manje misle na druge, manje ih žale, pošto su na neki način uvek zainteresovani za vlastitu dobit, vlastite egoističke svrhe. Ali u tragičnoj radnji gledalac nije u tom smislu zainteresovan za sudbinu junaka jer je njegov vlastiti interes u promatranju drame isključen. Tu se stoga najbolje može naučiti čistom saosećanju s drugim. Aristotel nabraja šest sastavnih delova tragedije: priča (ili sklop događaja po Đuriću), karakteri, izgovor (dikcija), misli, prizori (scenski aparat) i napevi (melodije).
1. Prema Aristotelovom mišljenju najvažniji od svih elemenata je radnja. Ona je važnija od likova jer u komadu ''oni ne delaju da bi podražavali karaktere nego uzimaju karaktere zbog radnje''. Aristotel navodi i svoje razloge: ''Tragedija je, naime, podražavanje, ne ljudi, već radnje i života, sreće i nesreće koji su u radnji. Po karakteru ljudi su takvi i takvi, no po delovanju srećni ili nesrećni. Povrh toga, bez radnje ne bi bilo ni tragedije, a bez karaktera ona bi mogla postojati''.
2. Međutim, ovim Aristotel ne želi da umanji značaj dobrog ocrtavanja karaktera u drami. Bez toga tragedija je manjkava i dobra karakterizacija likova je najznačajniji element posle radnje.
3. Misli kod Aristotelove podele znače: ''moći reći ono moguće i prikladno, podesno prema okolnostima''. Tu Aristotel misli na misli u govoru u kom likovi dokazuju da nešto jeste ili nije, ili pokazuju nešto opšte.
4. Način govorenja, odnosno stih ili proza. Taj element je značajan, ali primećuje Aristotel, ''ako neko po redu postavi govore karaktera dobro doterujući misli, on ipak neće proizvesti ono što je pravi učinak tragedije''.
5. Melodijski napev je najveći od ukrasa tragedije.
6. Prizor predstavlja nešto privlačno za dušu; ali on je najmanje umetnički i najmanje blizak pesničkoj umetnosti. ''Vizuelno uređenje scene'' više je umeće reditelja nego pesnika.
- Da bi ukazao na priču kao na najvažniju komponentu tragedije Aristotel pravi analogiju stvaranja priče sa stvaranjem slike. Ako slikar stavi najlepše šare na platno, slika neće biti obavezno lepa, a isto tako ni najlepši karakter ili misli neće učiniti lepom tragediju. Tragični pesnik treba da ispriča događaje ne onako kako su se dogodili, nego tako da onima koji slušaju ili gledaju izgleda da su se dogodili upravo tako kako se prikazuju. U tom smislu poezija je iznad konkretnog istorijskog opisa. Ona prikazuje kako se nešto moglo dogoditi, a ne činjeničnost koju prikazuje istorija. Ona prikazuje tipične situacije koje se mogu odnositi na više slučajeva, a ne samo jedan, i kao takva oponaša ono moguće, ideju mogućeg koja je primenljiva na mnogo pojedinačnih slučajeva. Ona može prikazati u odnosu na određenu realnost i nešto neistinito, samo ako nam se to čini verovatnim, ako verujemo da bismo i sebe mogli pronaći u takvoj situaciji i ponašati se slično junaku drame. Odgovarajući na pitanje da li je potrebno da pesnik uzme fabulu iz istorije ili da je sam izmisli. Aristotel će doći da i u jednom i u drugom slučaju pesnik mora zbivanju pridati značaj nužnosti i opštost povezujući ga u celinu po zakonima verovatnoće i nužnosti. Kad to čini, irelevantno je da li je fabulu uzeo iz istorije ili je sam izmislio. On može da ispriča istinite događaje jer da nije verovatno da su se dogodili ne bi se ni dogodili.
Poslednja izmena: