Antonije Isaković

[sendi]

Antonije Isaković



Antonije Isaković (6. novembar 1923 — 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna („Gospodar i sluga“, „Tren 1“ i „Tren 2“, „Govori i razgovori“). Umro je u Beogradu u 78. godini. Poznata pripovetka „Kašika“ je obavezni deo gradiva iz predmeta srpski jezik i književnost u osnovnoj školi. Njegova ćerka je poznata glumica Milica Milša, a supruga srpska spisateljica Leposava Milanin.
Jedan je od ljudi kojima je Dobrica Ćosić posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji.




( Vikipedija )

 

[zjovan29]

Antonije Isaković

1923–2002

Da pobednici pišu istoriju, to je opšte mesto. Ali, šta se dogodi kada sami pobednici, u jednom trenutku otrežnjeni saznanjem da je sve "za vremena", postanu razočarani svojom pobedom, o tome se može čitati u knjigama Antonija Isakovića. Pre petnaestak godina, u redakciji "Književnih novina", gde se tada okupljao spisateljski svet (koji se sada izgleda nigde ne okuplja), rekao nam je: "Mi bismo bili bolji pisci da nije politike." Ali, politike je, nažalost, bilo preko svake mere, u šta smo se, svi skupa, uskoro ponovo uverili, i te kako. Usledila je nova, destogodišnja epizoda balkanskog ludila u kojoj se ni ovdašnji pisci (u kojima uvek drema demon politike) nisu najbolje snašli. Hm, najbolje snašli...
I zaista, da je ikako moguće, bilo bi dobro u govoru o pričama i romanima Antonija Isakovića razdvojiti politiku od književnosti. Ali moguće nije, to je naprosto činjenica, piscima Isakovićeve generacije politika se, čak i kada to nisu hteli (da paradoks bude veći: hteli su!), stalno mešala u samo pisanje, i u svakom slučaju ga određivala. Šta bi srpski pisci bez politike, o čemu bi uopšte pisali? Što bliže politici, mislilo se, to veći i bolji pisac. Politika je, ovde, uvek bila deo nekog šireg društvenog računa u sklopu kojeg se onda i književnost snalazila kako je mogla i umela. To je već stabilizovano (književno)istorijsko znanje: senka ideologije, svejedno da li su pisci bili "za" ili "protiv", natkriljivala je srpsku književnost druge polovine prošlog veka. I presudno uticala na njen lik. A pisci ko pisci, ta "velika deca", hrlili su prema ideologiji, privlačila ih je kao "crna rupa", bili su opsednuti njome, čas kao sledbenici, čas kao jeretici, misleći da se njihova reč broji i uvažava, da im, i kada uznose i kada poriču, donosi prestiž, slavu, ugled. Igrom slučaja, ispostavilo se: ništa od svega toga. I tako se konačno srušio taj veliki modernistički projekat verovanja, najpre u bolji svet, a potom i u reč.
Više puta sam o tome razgovarao s piscem antologijskih priča U znaku aprila, Podne, Dinje, i on mi je uvek odgovarao da to zna, ali je dodavao da je piščevo da piše do kraja, kao što je i sam činio. Isakovićev kasni plod je baš dobra knjiga priča Nestajanje. O njegovim romanima, koji imaju svoje mesto u istorijskoj raspravi o onoj famoznoj tematskoj detabuizaciji književnosti (pre svih Tren 2) i koji, delom, pokazuju kako se s vremenom menjao pogled na svet nekadašnjih "vojnika partije" retko smo i nerado razgovarali. Isaković je, ne samo za mene, pre svega pripovedač od nerva, što je bolje od svih kritičara video Aleksandar Saša Petrović u filmu Tri. O politici nismo pričali nikada, šta se tu moglo pričati kad je sve samorazumljivo, do banalnosti. A o ribolovu uvek, i najradije.
Sada, kada je Antonije Isaković otišao, čini mi se da se jasnije nego za njegovog života može ustvrditi da je njegova stvaralačka pozicija, uslovljena izvornim darom, a neprestano korigovana brojnim protivrečnostima političke prirode, u ponečemu indikativna ne samo za piščevu književnu generaciju, koja, silom vremena, polako prelazi u istoriju nego, više od toga, za jedan evolutivni period srpske književnosti, sav u znaku nastojanja da se reši nerešiva jednačina umetnosti i ideologije. Kako god bilo, ideološki angažman ("za" ili "protiv", opet kažem, nije presudno bitno) nakratko je pomagao piscima da se realizuju kao važni protagonisti društvene scene, ali je štetio njihovom delu, dugoročno erodirao njihov talenat, sileći ga da se modifikuje u pravcu koji je suprotan umetnosti: pisac ne menja svet, makar imao plemenitu nameru da to bude nabolje, on ga samo konstatuje, pokušava da ga razume. Setimo se Marka Ristića, Radovana Zogovića, Oskara Daviča... Uhvatiću još mnogo dunavskih riba pre nego što neko počne ponovo da čita njihove sjajne tekstove i knjige, nepristrasno, bez senke, ako je to uopšte nekako izvodivo.
Jer je ta senka neodvojivi deo srpske književnosti XX veka, skok preko nje izgleda da nije bio moguć, mada su mnogi pokušavali. Izbeći ideološki kvar, u pripovedanju ga demaskirati, a istovremeno to pripovedanje učiniti lepim i uzbudljivim, bilo je ključno književno pitanje epohe. Zato je književnost bila toliko važna, za razliku od danas. Ko je pročitao makar jednu priču neporecivog pripovedača Antonija Isakovića zna o čemu govorim. Mada je u velikom ratu pripadao pobedničkoj strani, Antonije Isaković nije apsolutizovao tu pobedu. Naprotiv, svedočio je, bez razlike, o svim ljudima koji su prošli kalvariju sasvim nepristrasno, na sebi svojstven i zato umetnički sugestivan način. I nije bio pripovedač rata, kako se prečesto čuje, nego pripovedač male, i obične i tragične ljudske sudbine, jedine i vredne. Isakovićeva priča ostaje u najdubljoj memoriji srpske pripovedačke umetnosti. Uprkos piščevom odlasku u književnosti nema završnog računa, pisac je živ dok mu je živo delo. Isakovićevo jeste.

izvor:vreme




Antonije Isaković

1923. Beograd - 2002. Beograd

"Dragoslavu Simiću.... kada smo pričali i ja čitao "Ždrebe" za njegov projekat "Pisci čitaju svoje priče".

Meni je bilo zanimljivo što sam upoznao Dragana.
Srdačno Antonije Isaković,
u Beogradu 14.3.1998.

U ovim brdima daleko samo kilometar od mesta snimanja, nalazi se selo Babe. U tom selu, Antonije Isaković Lule, imao je kuću u kojoj je često boravio. Taj podatak samo naizgled nema veze sa literaturom. Učesnik NOBA, član SANU, nekadašnji direktor NINA i Prosvete, pisac romana Tren1~3, po čijim su delima snimljeni filmovi, jedan od naših najboljih stvaralaca kratke priće, među ljudima ovog podkosmajskog sela nalazio je inspiraciju za pisanje. Njegova novela Kašika prema izboru koji je objavljen u Italiji, uneta je 1961. u antologiju Najlepših novela sveta.
Luleta sam upoznao pred kraj njegovog života. Priče sam mu čitao još sedamdesetih godina XX veka. Znatno kasnije moj sin će mi reći posle čitanja zbirke „Berlin kaput“:
„Vidi, kakav divan pisac, ovaj Isaković.“

izvor:audioifotoarhiv

Antonije Isakovic, knjizevnik, clan SANU


ZASTO SAM SE RAZISAO SA MILOSEVICEM


Moje opredeljenje za SPS je bilo prirodno i iskreno. Mislio sam da ce jedna nova partija kao SPS propagirati i zalagati se za humane ideje. Na zalost, video sam suvise kriminalnog ponasanja, lopovluka i licne koristi, suvise mangupa u sopstvenim redovima da bih na sve to mirno gledao. Video sam da ne mogu nista da promenim i polako sam se povlacio.

Zbog cega je jedan od osnivaca i prvih potpredsednika SPS-a Antonije Isakovic pre nekoliko mesci zatrazio ostavku predsednika svoje stranke na mestu predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica? Lule Isakovic tek danas otkriva neke detalje iz svog dugogodisnjeg odnosa sa predsednikom Srbije, odnosno Jugoslavije i njegovom suprugom.
Mnogi su spremni da kazu kako je na njega uticao njegov zet Zarko Jokanovic. Tako pogresan odgovor daju oni koji veoma slabo poznaju autora "Trena", "Velike dece", "Crvenog sala", "Gospodara i sluge"... dobitnika najvecih jugoslovenskih knjizevnih nagrada. Naljutio se jer je Mira Markovic svom psu dala ime Antonije - tvrde upuceni u odnose izmedu knjizevnika, akademika SANU i najslavnije profesorke sociologije sa ovih prostora koja je postala takodje knjizevnik i akademik (ovo poslednje, doduse u Rusiji i uz sumnjiv doprinos fondacije Karic). Tacno je da je tada zaljubljena vlasnica dobermana svom psu dala ime po tadasnjem kucnom prijatelju Antoniju Isakovicu, ali to je bilo pocetkom devedesetih, a ne danas. Lule je to znao, nije reagovao, ali mu nije bilo prijatno. Imao je svoje objasnjenje za to koje se svodi na prostu misao:
"Nikada nisam bio po volji predsednice JUL-a, pa cak ni onda kada sam govorio na promociji jedne od njenih knjiga. Tada je sa mnom govorio Aleksandar Tijanic, ministar informisanja. Video sam tada da nisam dovoljno hvalio knjigu. Govorio sam tada i nikad vise. Posle te promocije, na Milosevicev poziv, rucali smo zajedno i rekao sam da ima u knjizi jos nesto dobro sto nisam istakao. Na to me je autorka pomalo neprijatno upitala: Pa, zasto niste?" Mnogo godina kasnije, Luletu je pripisano da je njenu literaturu kvalifikovao kao "srednjoskolski socijalizam utopijskog smera, u kojem ima nekih iskrenih i dobro napisanih partija", ali on to autorstvo nikada nije ni potvrdio ni negirao. Svi njihovi kasniji odnosi pokazace da Lule nije bio covek po Mirinoj volji, a pripadao je tada bliskom okruzenju predsednika Srbije:
"Moje opredeljenje za SPS je bilo prirodno i iskreno. Mislio sam da ce jedna nova partija kao SPS propagirati i zalagati se za humane ideje. Na zalost, video sam suvise kriminalnog ponasanja, lopovluka i licne koristi, suvise mangupa u sopstvenim redovima da bih na sve to mirno gledao. Video sam da ne mogu nista da promenim i polako se sam se povlacio. Hteo sam o tome da razgovaram sa Milosevicem, trazio sam ga vise puta telefonom, ali do njega vise nisam mogao da dodem. Nije me udostojio bilo kakvnog odgovora. Doduse, i ranije dok smo razgovarali Milosevic je vrlo uljudno slusao sve sto bih mu rekao, a potom bi radio po svom. Na jednoj sednici Glavnog odbora SPS-a raspravljalo se o osnivanju JUL-a. Tu, pred svima, u mikrofon, sam objasnio: Mi socijalisti ne treba uopste da brinemo zbog toga. JUL je jedna konzervativna leva partija koja ce kao upijac da pokupi sve konzervativne ljude iz SPS-a i ocistice nase redove od onih ljudi koji ovde ne treba da budu. Taj moj govor je sa zaprepascenjem primljen od strane nekih ljudi iz vrha SPS-a, ali ja u tom trenutku zbog toga nisam imao nikakvih problema. Medjutim, mislim da mi ta izjava nikada nije oprostena. Poslednjih godina su me pozivali na razne prijeme na kojima bih se sreo sa Milosevicem i samo bismo izmenili ljubazne pozdrave: Dobro vece, kako ste? Na poslednji, proslogodisnji prijem povodom 7. jula, nisu me pozvali." Mozda je to bio poslednji, nedvosmislen signal da se na njega vise ne racuna. Prvoborac, ucesnik Narodnooslobodilackog rata od 1941-1944. smatrao je da kao tvorac tog praznika ima vise prava na njega od bracnog para, pocasnih gostiju Milana Milutinovica u zdanju na Andricevom vencu.
"Milosevica je jednostavno strah da izgubi vlast, kaze Lule i na pitanje jednog prijatelja da li bi sada mogao da napise knjigu o novom "Gospodaru i slugi", odgovorio je:"Ja sam napisao jednog "Gospodara i slugu" za sve gospodare i sve sluge".
Antonije Isakovic je i danas formalno clan SPS-a. Ali, ne bi on prihvatio posle ovog svog javnog cina nikakve razgovore sa njima gde bi pred "sudom partije" trebalo da objasnjava zasto je trazio Milosevicevu ostavku. Niko ga iz SPS-a nije zvao telefonom. Antonije Isakovic kaze licno nije imao nikakve koristi od svog boravka u vrhu vladajuce partije. U svojoj dugoj knjizevnoj karijeri objavio je sve sto je napisao, bio je potredsednik SANU, obavljao razne funkcije u izdavackim i umetnickim kucama. U raznim partijskim cistkama njegov glas razuma je bio protiv "skidanja glava" u onim godinama tvrdog ili mekog komunizma, sve jedno je.

izvor:news.beograd

• Velika deca, pripovjetke, Beograd 1953.
• Paprat i vatra, pripovjetke, Beograd 1962.
• Pripovetke, 1964.
• Prazni bregovi, pripovjetke, Beograd 1969.
• Sabrana dela u pet tomova. Beograd 1976.
• Tren 1, roman, Beograd 1976.
• Tren 2, roman, Beograd 1982.
• Berlin kaputt, Beograd 1982.
• Obraz, pripovjetke, 1988.
• Govori i razgovori, 1990.
• U znaku aprila: i druge priče, Belgrad 1991.
• Miran zločin, roman, Belgrad 1992
• Drugi deo mog veka: da se ne zaboravi, 1993.
• Gospodar i sluge, roman, Beograd 1995.
• Riba , 1998.
• Nestajanje, 2000.