Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Anton Pavlovič Čehov

  • Začetnik teme erinija
  • Datum pokretanja
sondria

sondria

Član
XIV


Doktor je hodao, razgledao, jeo, pio, ali je osjećao samo jedno - razdražljivost u društvu Mihaila Averjaniča. Htio je da se odmori od
prijatelja, da ode nekud od njega i da se sakrije, a njegov prijatelj je opet smatrao svojim dugom da ga ni koraka ne pušta od sebe i da ga što više razonodi. Kad nije imalo šta da se gleda, on ga je zabavljao pričanjem. Dva dana je to trpio Andrej Jefimič, ali treći dan je rekao svom prijatelju da je bolestan i da hoće da čitav dan ostane kod kuće. Prijatelj mu je odgovorio da u tom slučaju i on ostaje.
Stvarno, treba se odmoriti, inače i noge mogu otkazati poslušnost. Andrej Jefimič je legao na otoman i, okrenuvši se zidu, stisnutih zuba je slušao svog prijatelja, koji ga je vatreno uvjeravao da će Francuska prije ili kasnije sigurno potući Njemačku, da u Moskvi ima mnoštvo varalica i da se po izgledu konja ne mogu procjenjivati njegove dobre strane. Doktoru je već brujalo u ušima i srce tuklo, ali iz svoje delikatnosti on se nije mogao odlučiti da zamoli svog prijatelja da ga ostavi samog ili da prestane sa pričanjem. Na sreću, Mihailu Averjaniču je dosadilo da sjedi u hotelskoj sobi, i on je poslije ručka izišao da prošeta.

Ostavši sam, Andrej Jefimič se predao osjećanju zadovoljstva. Kako je prijatno nepokretno ležati na otomanu i znati da si sam u sobi!
Istinska sreća je nemoguća bez usamljenosti. Po svoj prilici, pali anđeo je iznevjerio Boga zato što se zaželio samoće za koju anđeli nisu znali. Andrej Jefimič je htio da porazmisli o svemu što je posljednjih dana vidio i čuo, ali mu Mihail Averjanič nikako nije izlazio iz glave.

"Ali on je uzeo dopust i pošao sa mnom iz prijateljstva, iz velikodušnosti", razmišljao je doktor srdeći se. "Nema ništa gore od tog
prijateljskog tutorstva. Eto, izgleda da je i dobar, i velikodušan i veseljak, ali je dosadan. Nepodnošljivo dosadan. Tako isto ima ljudi koji uvijek upotrebljavaju samo pametne i lijepe riječi, ali osjećaš da su tupoglavci."

Sljedećih dana Andrej Jefimič se pretvarao da je bolestan i nije izlazio iz sobe. On je ležao okrenut naslonu otomana i jedio se kad ga
je prijatelj zabavljao svojim razgovorima, ili bi se odmarao kad bi prijatelj otišao. Ljutio se na sebe što je pošao na put, a i na prijatelja, koji je svaki dan postajao sve govorljiviji i sve nametljiviji, i nikako mu nije polazilo za rukom da svoje misli usmjeri u pravcu nečeg ozbiljnog i uzvišenog.

"To na mene djeluje stvarnost o kojoj je govorio Ivan Dmitrič", razmišljao je srdeći se na svoju sitničavost. "Uostalom, sve su to
gluposti... Kad se vratim kući, sve će poći po starom..."

I u Peterburgu je bilo isto: po čitave dane on nije izlazio iz sobe, stalno je ležao na otomanu i ustajao samo da pije pivo.

Mihail Averjanič je stalno nastojao da što prije putuje u Varšavu.

- Dragi moj, šta ću ja tamo? - Andrej Jefimič je govorio molećivim glasom. - Putujte vi sami, a mene pustite da se vratim kući! Molim
vas!
- Ni u kom slučaju! - protestovao je Mihail Averjanič. - To je prekrasan grad. U njemu sam ja proveo pet najsretnijih godina svog života!

Andrej Jefimič nije imao snage da ostane pri svom, i on se, protiv svoje volje, našao u Varšavi. Tu on uopće nije izlazio iz hotelske
sobe, stalno je ležao na otomanu i ljutio se i na sebe, i na prijatelja i na poslugu, koja nikako nije htjela da razumije ruske riječi, a Mihail Averjanič, kao i uvijek, zdrav, bodar i veseo, od jutra do mraka je šetao po gradu i tražio svoje stare poznanike. Nekoliko puta nije noćio kod kuće. Poslije jedne takve noći, koju je proveo ko zna gdje, on se rano ujutru vratio jako uzbuđen, zajapuren i neočešljan. Dugo je šetkao po sobi i nešto gunđao za sebe, a onda se zaustavio i rekao:

- Čast prije svega!

Šetkao je još malo, a onda se uhvati za glavu i reče tragičnim glasom:

- Da, čast prije svega! Neka je proklet čas kad mi je prvi put došlo u glavu da dođem u ovaj Vavilon! Dragi moj - sada se obrati
doktoru - možete me prezirati: izgubio sam na kartama! Dajte mi petsto rubalja!

Andrej Jefimič izbroja petsto rubalja i šutke ih dade svom prijatelju, a on, još uvijek zajapuren od stida i gnjeva, progunđa nekakvu
nepotrebnu kletvu, obuče kapu i izađe. Kada se vratio dva sata kasnije, on se zavalio u naslonjaču i teško uzdahnuo:

- Čast je spašena! Odlazimo, prijatelju moj! Ni trenutka više ne želim da ostanem u ovom prokletom gradu. Lupeži! Austrijski špijuni!

A kad su se prijatelji vratili u svoj grad, bio je već novembar i dubok snijeg je prekrivao ulice. Dužnost Andreja Jefimiča sada je vršio
doktor Hobotov. On je još stanovao u starom stanu očekujući da se vrati Andrej Jefimič i isprazni bolnički stan. Ona ružna žena, koju je on predstavljao kao svoju kuharicu, već je stanovala u jednom krilu bolnice.

Po gradu su se već širile nove spletke o bolnici. Pričalo se da se ta ružna žena posvađala sa nadzornikom i da je on na koljenima molio
da mu oprosti.

A Andrej Jefimič je istog dana kad je stigao morao da potraži sebi drugi stan.

- Prijatelju moj - neodlučno ga upita upravnik pošte - oprostite za neskromno pitanje: kakvim sredstvima vi raspolažete?

Andrej Jefimič je šutke prebrojao svoj novac i odgovorio:
- Imam osamdeset i šest rubalja.

- Ne pitam vas ja za to - ne razumijevši doktora, zbunjeno reče Mihail Averjanič. - Ja vas pitam kakvim sredstvima uopće raspolažete?
- Pa ja vam i kažem: imama osamdeset i šest rubalja... Više nemam.
Mihail Averjanič je smatrao doktora za poštenog i plemenitog čovjeka, ali ipak je pretpostavljao da ima kapital od najmanje
dvadesetak hiljada rubalja. A sada, kada je saznao da je Andrej Jefimič sirotinja i da nema od čega živjeti, on najednom zaplaka i zagrli svoga prijatelja.



XV


Andrej Jefimič je stanovao u kući sa tri prozora koja je pripadala mještanki Bjelovoj. Ne računajući kuhinju, ta kuća je imala samo tri
sobe. Dvije od njih, čiji su prozori gledali na ulicu, zauzeo je doktor, a u trećoj i u kuhinji stanovali su Darjuška i gazdarica sa svoje troje djece. Ponekad je gazdarici dolazio na spavanje njen ljubavnik, pijanica mužik, koji je noću tako larmao da su i djeca i Darjuška stalno strahovali. Kada bi došao, on bi se razbaškario u kuhinji, tražio je votku, i tada bi za sve bilo tijesno, pa je doktor iz sažaljenja uzimao rasplakanu djecu sebi i smještao ih da spavaju na podu, što mu je činilo veliko zadovoljstvo.

Kao i ranije, on je ustajao u osam sati i poslije čaja sjedao da čita svoje stare knjige i časopise. Za nove knjige sada više nije imao novca. Da li zato što su to već bile stare knjige ili, možda, zato što su se izmijenile prilike, ali čitanje ne samo da ga više nije tako
zanosilo nego ga je i zamaralo. Da ne bi besposličario, on je sastavljao detaljni katalog svojih knjiga i lijepio na njih brojeve, i taj mehanički, pipavi posao sada mu se činio interesantnijim od čitanja. Taj jednoliki i pipavi posao nekako je uspavljivao njegove misli,
pa ni o čemu nije razmišljao, i vrijeme mu je brzo prolazilo. Čak mu se činilo interesantno da sjedi u kuhinji i da s Darjuškom guli krompire ili da prebire heljdu. Subotom i nedeljom je išao u crkvu. Stojeći pored zida i zatvorivši oči, slušao je pjevanje i razmišljao o svom ocu i materi, o univerzitetu i religiji; osjećao je spokojstvo i neku tugu i, odlazeći iz crkve, žalio je što se služba tako brzo završila.

Dva puta je išao u bolnicu da porazgovara sa Ivanom Dmitričem. Ali oba puta Ivan Dmitrič je bio neobično uzbuđen i ljut; molio je da ga ostavi na miru, jer da mu je već odavno dodijalo jalovo naklapanje, i govorio je da on od prokletih i podlih ljudi za sve svoje muke traži samo jedno - da ga zatvore u samicu. Zar mu čak ni tu želju neće ispuniti? Oba puta, kada se Andrej Jefimič opraštao s njim i zaželio mu lahku noć, on se obrecnuo:

- K vragu!

I Andrej Jefimič sada više nije znao da li da pođe do njega i treći put ili da više ne ide. A želio je da se opet nađe s njim.

Prije je Andrej Jefimič poslije ručka šetkao po sobama i razmišljao, a sada je sve od ručka pa do večernjeg čaja ležao na otomanu i, okrenut naslonu, predavao se beznačajnim mislima, kojih se više nije mogao osloboditi. Bio je uvrijeđen što mu za njegovu više nego dvadesetogodišnju službu nisu dali ni penziju ni jednokratnu novčanu pomoć. Doduše, on se nije pošteno odnosio prema službi, ali penziju dobijaju svi službenici, bez obzira da li su pošteni ili ne. Sadašnja pravičnost i sastoji se baš u tome da se činovi, ordeni i penzije daju ne za vrline i sposobnosti, nego za službu uopće, bez obzira o kakvoj se službi radi. Zašto bi onda trebalo da samo on
predstavlja neki izuzetak? Novaca više nije bilo. Stid ga je bilo da prolazi pored bakalnice i gleda gazdarici u oči. Za pivo je dužan već trideset i dva rublja. I gazdarici Bjelovoj je također dužan. Darjuška polahko prodaje stara odijela i knjige i laže gazdarici da će doktor uskoro dobiti velike pare.

Sada se ljutio na sebe što je na putovanje potrošio ušteđenih hiljadu rubalja. Kako bi mu sada dobro došlo tih hiljadu rubalja! Jedilo ga je i to što ga ljudi ne ostavljaju na miru. Hobotov je smatrao svojim dugom da s vremena na vrijeme posjeti bolesnog kolegu. Sve na njemu je Andreju Jefimiču bilo odvratno: i njegovo gojazno lice, i njegov mrski snishodljivi ton, i riječ "kolega", pa i njegove visoke čizme, ali najodvratnije mu je bilo to što je on smatrao svojom obavezom da liječi Andreja Jefimiča i što je mislio da ga stvarno liječi. Svaki put mu je donosio po bočicu broma i pilule od raveda.

I Mihail Averjanič je također smatrao svojim dugom da obilazi prijatelja i da ga zabavlja. Svaki put je dolazio praveći se nehajnim, usiljeno se smijao i uvjeravao Andreja Jefimiča kako danas odlično izgleda i kako stvar, hvala Bogu, ide nabolje, a iz toga se moglo zaključiti da on smatra da se njegov prijatelj nalazi u beznadnom stanju. On još nije isplatio svoj varšavski dug, zato je bio utučen i potišten, i zato je nastojao da se smije što glasnije i da priča što smješnije viceve, sada je izgledalo da njegovim vicevima i pričama nema kraja, i već su se pretvorile u napast i za Andreja Jefimiča, a i za njega samog.

Kad bi on došao, Andrej Jefimič bi legao na divan i, okrenut naslonu, slušao ga stisnutih zuba; u njegovoj duši su se stvarale čitave naslage neprijatnog taloga, i poslije svake posjete prijatelja, on je osjećao da taj talog sve više raste i kao da mu se već guši približava.

Da bi ugušio ta sitničava osjećanja, on se žurio da misli o tome kako će i on, i Hobotov i Mihail Averjanič, prije ili kasnije umrijeti ne ostavivši u prirodi čak ni najmanji trag. Ako zamislimo da će nakon milion godina pored Zemljine kugle preletjeti neki duh, on će vidjeti samo ilovaču i gole stijene. Sve će - i kultura i moralni zakon - nestati bez traga i ni od korova ih neće biti. Šta znači nekakav stid od bakalina, pa ništavni Hobotov i nesnosno prijateljstvo s Mihailom Averjaničem? Sve su to gluposti i trice.

Ali takva rezonovanja više nisu pomagala. Tek što bi zamislio Zemaljsku kuglu nakon milion godina, iza gole stijene bi se pojavio Hobotov u svojim visokim čizmama ili usiljeno nasmi-jani Mihail Averjanič, pa je čak čuo i njegov sramežljivi šapat: "Prijatelju moj, varšavski dug ću vam ovih dana vratiti... Sigurno."



XVI


Jednog dana je Mihail Averjanič došao poslije ručka, upravo kada je Andrej Jefimič ležao na otomanu. Dogodilo se tako da je baš u to vrijeme došao i Hobotov sa svojom bočicom broma. Andrej Jefimič se s mukom digao, sjeo i objema rukama se naslonio na otoman.

- O, danas vam je, dragi moj - počeo je Mihail Averjanič - boja lica mnogo bolja nego jučer. Pa vi ste junačina! Bogami, prava junačina!

- Vrijeme, vrijeme je da ozdravite, kolega - otegnuo je Hobotov zijevajući. - Vjerujem, i vama je već dosadila ta gnjavaža.

- Pa i ozdravićemo! - veselo je dobacio Mihail Averjanič.

- Još ćemo sto godina da živimo! Tako je to!

- Stotinu ili ne stotinu, ali svakako još dvadeset - tješio ga je Hobotov. - Ništa, ništa, kolega, nemojte da padate duhom... Nemojte da sumnjate...

- Još ćemo mi pokazati koliko vrijedimo! - zasmijao se Mihail Averjanič i potapšao prijatelja po koljenu. - Još ćemo mi pokazati!
Sljedećeg ljeta, akobogda, idemo na Kavkaz, pa ćemo ga svega u sedlu prokrstariti - hop, hop, hop! A s Kavkaza kad se vratimo, lahko se može desiti da i na svadbi zapjevamo.

- Mihail Averjanič lukavo namignu. - Oženićemo mi vas, prijane dragi... oženićemo...

Andrej Jefimič najednom osjeti kako onaj talog poče da ga guši, i srce strašno poče da lupa.
- To je vulgarno! - reče on ustajući naglo i polazeći prema prozoru. - Pa zar vi ne shvatate da govorite banalnosti?

Htio je da produži blago i pristojno, ali i protiv svoje volje najednom steže pesnice i diže ih iznad glave.
- Ostavite me! - prodera se kao van sebe, sav zajapuren i tresući se čitavim tijelom. - Napolje! Obojica napolje, obojica!

Mihail Averjanič i Hobotov ustadoše i blenuše u njega prvo iznenađeno, a onda uplašeno.

- Gubite se obojica! - derao se Andrej Jefimič. - Tupoglavci! Glupani! - Ne treba meni ni tvoje prijateljstvo, ni tvoji lijekovi, tikvane jedan! Gnusoba! Podlost!

Pogledajući zbunjeno jedan u drugog, Hobotov i Mihail Averjanič uzmaknuše prema vratima i izađoše u predsoblje. Andrej Jefimič zgrabi bočicu s bromom i zavitla za njima, i bočica se u paramparčad razbi o prag.

- Tornjajte se do vraga! - doviknu plačnim glasom potrčavši u predsoblje. - Do vraga!

Kada se oslobodio svojih gostiju, tresući se kao u groznici, Andrej Jefimič je legao na otoman i još dugo ponavljao: - Tupoglavci! Glupani!

Kada se smirio, prvo je pomislio da se sada jadni Mihail Averjanič, vjerovatno, strašno stidi, da mu je teško i da je to sve što se dogodilo užasna stvar. Nikada prije se tako nešto s njim nije dogodilo. Pa gdje su tu bili razum i taktičnost? A gdje razumijevanje stvari i filozofska ravnodušnost?

Od stida i ljutnje na samog sebe, doktor svu noć nije mogao zaspati, a ujutro, oko deset sati, otišao je na poštu i izvinio se upravniku.

- Nećemo spominjati to što se dogodilo - uzdahnuvši, rekao je Mihail Averjanič i snažno mu stegao ruku. - Ko staro spomene, oko da mu izbijemo. Ljubavkine! - najednom on viknu glasno da se trgoše svi poštari i posjetioci. - Daj stolicu! A ti pričekaj! - doviknu ženi koja mu je kroz rešetku pružala preporučeno pismo. - Zar ne vidiš da sam zauzet? Staro nećemo spominjati - nastavi on nježno, obraćajući se Andreju Jefimiču. - Najljepše vas molim, sjedite, dragi prijatelju.

Trenutak-dva on je šutke trljao svoja koljena, a onda reče:

- Meni ni na kraj pameti nije bilo da se ljutim na vas. Bolest nije prijatelj, ja to razumijem. Vaš jučerašnji napad uplašio je i mene i doktora, pa smo kasnije dugo razgovarali o vama.

Dragi moj, zašto vi nećete da se ozbiljno pozabavite svojom bolešću? Zar se smije tako? Izvinite za prijateljsku otvorenost - poče šapatom Mihail Averjanič - vi živite u krajnje nepovoljnim uslovima: tjesnoća, prljavština, nema ko da vas dvori, nemate sredstava za liječenje... Dragi moj prijatelju, i ja i doktor vas molimo poslušajte naš savjet: idite u bolnicu! Tamo ćete imati i zdravu hranu, i njegu i liječenje. Jevgenij Fjodorič, iako je moveton (neodgojen, franc. - mauvais ton), on je potkovan stručnjak, i na njega se čovjek može potpuno osloniti. On mi je dao riječ da će se zauzeti za vas.

Andrej Jefimič je bio dirnut iskrenim saosjećanjem i suzama, koje najednom zablistaše na obrazima upravnika pošte.

- Poštovani prijatelju, ne vjerujte! - on poče šapatom stavivši ruku na srce. - Ne vjerujte im! To je podvala! Moja bolest se sastoji samo u tome što sam ja za dvadeset godina u čitavom ovom gradu našao jednog pametnog čovjeka, pa i taj je luđak. Nemam ja nikakve bolesti, ja sam prosto zapao u začaran krug iz koga nema izlaza. Meni je potpuno svejedno, ja sam na sve spreman.

- Idite u bolnicu, dragi moj.

- Potpuno mi je svejedno, ako hoćete, i u jamu.

- Dajte mi riječ, prijatelju moj, da ćete u svemu slušati Jevgenija Fjodoriča.

- Pa izvolite, dajem riječ. Ali, ponavljam, poštovani prijatelju, ja sam zapao u začaran krug. Sada sve, pa i iskreno saosjećanje mojih prijatelja, vodi samo jednom - mojoj propasti. Ja propadam, i imam hrabrosti da to vidim.

- Prijatelju moj, vi ćete ozdraviti.


- Zašto da o tome govorimo? - reče Andrej Jefimič razdraženo. - Malo je ljudi koji na kraju života ne osjećaju što ja sada osjećam. Kada vam kažu, naprimjer, da vam bubrezi nisu uredu, da imate prošireno srce, pa počnete da se liječite, ili kada vam kažu da ste luđak ili zločinac, to jest, kratko rečeno, kada ljudi najednom počnu da vam poklanjaju pažnju, onda znajte da ste zapali u začaran krug iz koga više nećete izići. Ako budete nastojali da iziđete iz njega, vi ćete još više zabludjeti. Predajte se, jer vas više nikakva ljudska upinjanja neće spasiti. Tako se bar meni čini.


U to vrijeme kod rešetke se već tiskala čitava gomila, i da ne bi smetao, Andrej Jefimič se diže i poče da se oprašta. Mihail Averjanič
mu još jednom uze časnu riječ i isprati ga do izlaznih vrata.

Tog istog dana, predveče, u njegovom stanu neočekivano se pojavi Hobotov u kratkoj bundi i visokim čizmama i poče takvim tonom
kao da se jučer ništa nije dogodilo:

- Poslom sam došao kod vas, kolega. Došao sam da vas pozovem - da li biste htjeli sa mnom na konzilijum, a?

Misleći da Hobotov želi da ga malo zabavi u šetnji ili stvarno da mu da prilike da nešto zaradi, Andrej Jefimič se obukao i izišao s
njim na ulicu. Bilo mu je drago što mu se ukazala prilika da izgladi jučerašnju krivicu i da se izmiri, pa je osjećao zahvalnost prema Hobotovu, koji, očevidno štedeći ga, nije čak ni spominjao jučerašnji dan. Od tog nekulturnog čovjeka jedva se mogla očekivati obazrivost.

- A gdje vam je bolesnik? - upita Andrej Jefimič.
- Kod mene u bolnici. Odavno sam već htio da vam ga pokažem... Vrlo interesantan slučaj.

Ušavši u bolničko dvorište i obišavši glavnu zgradu, uputili su se odjeljenju u kome su se nalazili luđaci. I čitavo dvorište su prešli
nekako sve šutke. Kada su ušli u odjeljenje, kao i obično, Nikita skoči i isprsi se.

- Tu je kod jednog bolesnika došlo do komplikacije u plućima - reče poluglasno Hobotov ulazeći s Andrejem Jefimičem u odjeljenje.
- Vi pričekajte ovdje, a ja ću odmah. Idem samo da donesem stetoskop.

I izađe.



XVII


Već se smrkavalo. Ivan Dmitrič je ležao u svojoj postelji zagnjurivši lice u jastuk; paralitičar je sjedio nepokretno, tiho plakao i micao
usnama. Debeli mužik i bivši poštar su spavali. U sobi je vladala tišina.

Andrej Jefimič je sjedio na krevetu Ivana Dmitriča i čekao. Ali tek pola sata kasnije, umjesto Hobotova, u odjeljenje je ušao Nikita
držeći u naramku bolnički ogrtač, nekakvo rublje i papuče.

- Izvolite da se oblačite, vaše visoko blagorođe - reče on tiho. - Evo, ovo je vaša posteljica, izvolite ovamo - dodade pokazujući na
prazan, očevidno, tek donesen krevet. - Ništa, ništa, daće Bog, ozdravićete.

Sada je Andreju Jefimiču sve bilo jasno. Ne rekavši ni riječi, on je prišao krevetu koji mu je pokazao Nikita i sjeo; videći da Nikita
stoji i čeka, on se svuče sasvim, i osjeti stid. Zatim obuče bolničku odjeću; gaće su mu bile veoma kratke, košulja dugačka a ogrtač je zaudarao na sušenu ribu.

- Daće Bog, ozdravićete - ponovi Nikita, uze u naramak odjeću Andreja Jefimiča, a zatim izađe i zatvori vrata za sobom.

"Svejedno..." razmišljao je Andrej Jefimič stidljivo se umotavajući u ogrtač i osjećajući da u toj novoj odjeći liči na hapšenika.
"Svejedno... Potpuno je isto - i frak, i uniforma i ovaj ogrtač..."

A šta je sa satom? Šta je sa bilježnicom u bočnom džepu? Šta je sa cigaretama? Kuda je Nikita odnio odijelo? Po svoj prilici, do kraja
života neće više obući pantalone, prsluk i čizme. Sve je to nekako čudnovato i čak neshvatljivo u prvom trenutku. Andrej Jefimič je i sada bio uvjeren da između kuće njegove gazdarice Bjelove i paviljona br. 6 nema nikakve razlike i da je sve na ovom svijetu glupost i sujeta nad sujetama, a ipak su mu ruke drhtale, noge se kočile i jeza ga hvatala kad bi pomislio da će Ivan Dmitrič uskoro ustati i vidjeti ga u bolničkom ogrtaču. On se diže, prošeta, pa opet sjede.

Sjedio je tako pola sata - sat, i to mu je strašno dodijalo. Zar se može ovdje živjeti dan, sedmicu, pa čak i čitave godine ovako kako ovi
ljudi žive? I, eto, opet je sjeo, opet prošetao i opet sjeo. Može poći i pogledati kroz prozor i opet prošetati duž sobe. A šta onda? Zar da stalno sjedi kao kip i da razmišlja? Ne, vjerovatno, to je nemoguće.

Andrej Jefimič leže, ali odmah ustade, obrisa rukavom hladan znoj sa čela. I sada osjeti da mu čitavo lice poče zaudarati na suhu ribu.

Opet pođe da šeta.

- To je neki nesporazum... - promrsi šireći ruke u nedoumici. - Moramo se objasniti, to je neki nesporazum...

Upravo u tom trenutku probudi se Ivan Dmitrič. On sjede i podnimi se. Pljunu, a onda lijeno pogleda doktora i izgledalo je da u prvom
trenutku ništa nije razumio, ali uskoro njegovo sanjivo lice postade pakosno i podrugljivo.

- Aha, golubiću, i vas su ovamo strpali! - škiljeći jednim okom, otegnu on promuklim i bunovnim glasom. - Baš mi je milo. Ranije ste
vi iz ljudi pili krv, a sada će iz vas da piju. Odlično!

- To je neki nesporazum - odgovori Andrej Jefimič uplašen riječima Ivana Dmitriča, a onda sleže ramenima i ponovi: - Nesporazum
neki!

Ivan Dmitrič opet pljunu, leže i poče da gunđa:
- Prokleti život! I što je najgore i najžalosnije, on se neće završiti nekom nagradom za muke, nekom opernom apoteozom, nego -
smrću. Doći će bolničari, pa će za noge i za ruke odvući mrtvaca u podrum. Brr! Ali ništa... Zato će na onom svijetu za nas biti praznik... S onog svijeta ću dolaziti kao priviđenje i plašiti ove gadove. Ja ću njih do sijede kose dovesti.

Vratio se Mojsejka. Čim ugleda doktora, ispruži ruku:

- Daj kopjejku!



XVIII


Andrej Jefimič priđe prozoru i pogleda u polje. Napolju je već bio mrak, a na horizontu, s desne strane, pojavljivao se mjesec, hladan i
tamnocrven. Nedaleko od bolničke ograde, svega jedno sto hvati daleko, vidjela se visoka bijela zgrada ograđena kamenim zidom.

To je bila tamnica.

"To je ta stvarnost!" pomisli Andrej Jefimič i obuze ga strah.

Stravično su djelovali i mjesec, i tamnica, i ekseri na ogradi i daleki plamen iz fabrike za preradu kostiju. Čuvši za leđima nečiji
uzdah, Andrej Jefimič se okrenu i ugleda čovjeka sa sjaj-nim zvijezdama i ordenjem na grudima. Taj čovjek se smiješio i lukavo namigivao. I to mu se učini jezivo.

Andrej Jefimič je uvjeravao samog sebe da ni mjesec ni tamnica ne predstavljaju ništa naročito, da i psihički zdravi ljudi nose ordene i
da će to sve vremenom istrunuti i pretvoriti se u ilovaču, ali najednom ga obuze očajanje, i on objema rukama zgrabi rešetku i svom snagom poče da je drma. Ali rešetka je bila isuviše čvrsta.
Zatim, da mu ne bi bilo tako strašno, on priđe postelji Ivana Dmitriča i sjede.

- Pao sam duhom, dragi moj - progunđa drhteći i brišući hladan znoj. - Pao sam duhom.
- A vi malo pofilozofirajte - podrugljivo otegnu Ivan Dmitrič.

- Bože moj, Bože moj... Da, da... Vi ste mi jednom izvoljeli reći da u Rusiji nema filozofije, ali da filozofiraju svi, pa čak i svaka
sitnarija. Ali od filozofiranja te sitnarije nema nikakve štete - Andrej Jefimič reče takvim tonom kao da je htio da zaplače i da rastuži. - Pa našto onda, dragi moj, taj vaš zluradi smijeh? I zašto da ne filozofira ta sitnarija kad nije zadovoljna? Za pametnog, obrazovanog, ponosnog i slobodoljubivog čovjeka, slici i prilici Božijoj, nema drugog izlaza nego da bude Ijekar u prljavoj i zaostaloj palanci i da čitav život posluje sa kupicama, pihavicama i oblogama od slačice! Šarlatanstvo, ograničenost i prostakluk! O, Bože moj!

- Vi gluposti trućate. Ako vam je bilo odvratno da radite kao ljekar, zašto niste u ministre otišli?

- Nikuda, nikuda se ne može. Slabi smo mi, dragi... Bio sam hladnokrvan, bodro i zdravo sam rezonovao, ali trebalo je samo da dođem
u grubi dodir sa životom, i ja sam pao duhom... nastupila je prostracija (prostracija - krajnja iznemoglost (lat.). Prim. prev.) ... Slabi smo mi, ništavni... Pa i vi, dragi moj. Vi ste pametni, plemeniti, s materinim mlijekom ste usisali plemenite sklonosti, ali tek što ste stupili u život, vi ste se umorili i razboljeli... Slabotinja smo mi, slabotinja!


Osim straha i osjećanja uvrede, još od početka večeri Andreja Jefimiča je stalno nešto mučilo, i tek sada je shvatio da je osjećao potrebu za pivom i pušenjem.

- Ja ću malo izići, dragi moj - reče on. - Reći ću im da upale svjetlost... Ne mogu ja ovako... nisam u stanju...
Andrej Jefimič pođe vratima i otvori ih, ali Nikita odmah skoči i prepriječi mu put.

- Kuda ćete? Ne može, ne može! Vrijeme je da se spava!
- Ali samo trenutak, po dvorištu da prošetam! - zgranu se Andrej Jefimič.
- Ne može, ne može, takva je naredba. Sami znate. Nikita zalupi vratima i poduprije ih leđima.
- Ali ako ja izađem odavde, kakva će od toga biti šteta? - upita Andrej Jefimič sliježući ramenima. - Ne razumijem! Nikita, ja moram
da izađem! - reče drhtavim glasom. - Potrebno mi je!
- Nemojte da pravite nered, ne valja to! - poučno otegnu Nikita.

- Dođavola, šta je to! - najednom se prodera Ivan Dmitrič i skoči. - Kakvo on ima pravo da ne pušta? Ko je njih ovlastio da nas drže
ovdje? Meni se čini, u zakonu je jasno rečeno da niko ne može biti lišen slobode bez sudske presude! To je nasilje! Tiranija!
- Naravno, tiranija! - dočeka Andrej Jefimič ohrabren vikom Ivana Dmitriča. - Potrebno mi je, moram da izađem. On nema prava! Pusti kad ti kažem!

- Čuješ li blesava marvo? - proguli se Ivan Dmitrič i zalupa šakom u vrata. - Otvori, razvaliću vrata! Živoderu jedan!

- Otvori! - povika Andrej Jefimič tresući se čitavim tijelom. - Ja zahtijevam!

- Kaži još nešto! - odgovori Nikita iza vrata. - Kaži!

- Idi bar i pozovi ovamo Jevgenija Fjodoriča! Reci da ga molim da dođe... samo na trenutak!

- Sutra će on i sam doći.

- Nikada nas oni neće pustiti! - nastavljao je Ivan Dmitrič. - Do truhljenja će nas dovesti! O, Gospode, zar zaista na tom svijetu nema
pakla i zar će ovi nitkovi ostati nekažnjeni? Pa gdje je onda pravda? Otvori, nitkove, ja se gušim! - sad zakrešta i navali na vrata. - Razmoždiću sebi glavu! Ubice!

Nikita naglo otvori vrata, pa objema rukama i koljenom grubo odgurnu Andreja Jefimiča, a onda zamahnu i udari ga pesnicom po licu.


Andreju Jefimiču se činilo da ga je ogroman slan talas zapljusnuo preko glave i povukao krevetu. I zaista, u ustima je osjećao nešto slano - po svoj prilici, iz zuba je potekla krv. I kao da je htio da ispliva, on je zamlatarao rukama i uhvatio se za nečiji krevet, i u tom trenutku je osjetio kako ga je Nikita dvaput udario u leđa.


Sada se začu dreka Ivana Dmitriča. Biće da je i njega tukao.

A onda je nastala tišina. Blijeda mjesečeva svjetlost se probijala kroz rešetke, i po podu se pružala sjenka koja je ličila na mrežu. Jeza
ga je obuzimala, i Andrej Jefimič leže i poče zadržavati dah. S užasom je očekivao da će ga opet početi tući. Osjećao se kao da je neko uzeo srp, zabo ga u njega i nekoliko puta ga okrenuo u njegovim grudima i crijevima. Od bola je zagrizao jastuk i stisnuo zube, i najednom u njegovoj glavi, usred haosa, jasno sinu strašna i neizdrživa misao da su isti takav bol već godinama, iz dana u dan, morali trpjeti ovi ljudi koji sada na mjesečini izgledaju kao crne sjenke. Kako se to moglo dogoditi da on u toku više od dvadeset godina nije
znao i nije htio da zna za to? On nije znao, pojma nije imao o bolu, pa, prema tome, nije ni kriv, ali savjest, isto tako nepopustljiva i svirepa kao i Nikita, primorala ga je da se sledi od glave do pete. On najednom skoči, htjede da zaurla iz sve snage i da potrči da što prije ubije Nikitu, zatim Hobotova, pa nadzornika i ljekarskog pomoćnika, a onda i sebe, ali iz grla mu ne izađe ni zvuk, a i noge mu otkazaše poslušnost. Zadišući se, on zgrabi na grudima ogrtač i košulju, razdera ih i onesviješten pade na krevet.



XIX


Sljedećeg jutra boljela ga je glava, brujalo mu je u ušima i u čitavom tijelu je osjećao malaksalost. Nije ga bilo stid da se sjeća svoje
jučerašnje slabosti. Da, jučer je bio malodušan, čak i mjeseca se bojao, iskreno je iskazivao svoja osjećanja i misli o kojima ranije nije pojma imao. Naprimjer, misli o filozofiranju nezadovoljne sitnarije. Ali sada mu je bilo potpuno svejedno.

On nije ni jeo ni pio, ležao je nepomično i stalno šutio.

"Potpuno mi je svejedno", mislio je kad su mu postavljali pitanja. - "Neću da odgovaram... Potpuno mije svejedno."

Poslije ručka je došao Mihail Averjanič i donio mu paketić čaja i funtu marmelade. I Darjuška je dolazila i čitav sat stajala kraj
njegovog kreveta s izrazom prigušene tuge na licu. Posjetio ga je i doktor Hobotov. On mu je donio bočicu broma i naredio Nikiti da nečim okadi to odjeljenje.

Predveče je Andrej Jefimič umro od apopleksičkog udara. U početku je osjećao užasnu groznicu i gađenje; činilo mu se da nešto
odvratno prodire kroz čitavo tijelo, pa čak i u prste, a onda je pošlo od želuca prema glavi i zalilo mu i oči i uši. Andrej Jefimič je shvatio da mu je došao kraj, i sada se sjetio da Ivan Dmitrič, Mihail Averjanič i milioni ljudi vjeruju u besmrtnost. A šta ako ona zbilja postoji? Ali on nije želio besmrtnost, i samo jedan trenutak je mislio o njoj. Stado jelena, neobično lijepih i vitkih, o kojima je juče čitao, promače pored njega; a onda ona žena pruži preporučeno pismo... Nešto reče Mihail Averjanič. A onda sve iščeze, i Andrej Jefimič zaspa zauvijek.

Došli su bolničari, uzeli ga za ruke i za noge i odnijeli u kapelu. Tamo je on ležao otvorenih očiju i mjesec ga je cijele noći obasjavao.
Ujutro je došao Sergej Sergejič, pobožno se pomolio pred raspećem i svom bivšem šefu zatvorio oči.

Sutradan su sahranili Andreja Jefimiča. Na sahrani su bili samo Mihail Averjanič i Darjuška.







Anton Chekhov


* Anton Pavlovič Čehov - Novele
** Svjetlost, Sarajevo 2001.
*** preveo Derviš Imamović
--------
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Sve što mislite da znate o Čehovu je pogrešno



Čehov – obeshrabren, oboleo od tuberkuloze, pisac veličanstveno sumornih drama o dekadentnoj aristokratiji neposredno pred početak Ruske revolucije, velikan u zemlji čija je nacionalna himna ništa drugo do jednominutni uzdah. Ova predstava opstaje, jer to je ono što očekujemo od Rusa iz XIX veka: ozbiljnost, fatalizam, melanholiju, umove obuzete velikim pitanjima. Danas ne bismo voleli ovakvu književnost – lišenu ironije, prezasićenu emocijama, previše strogu i previše naivnu u ubeđenju da ipak postoje odgovori na velika pitanja. Ali dopada nam se njen odjek.

Ipak, ovo nije osoba na koju pomislim kada razmišljam o Čehovu. Pomislim na fotografiju tridesetogodišnjaka koji se železnicom vraća iz Azije. Nije on neki raskalašni bogataš na proputovanju – on je upravo okončao putešestvije koje bi se i u današnjim okolnostima smatralo veoma napornim: radilo se o humanitarnoj poseti kaznenoj koloniji na dalekom istoku Rusije. Ali on nije ni neki namršteni marksista koji škraba svoj manifest dok vozom juri natrag u prestonicu. Ne, on je krenuo kući zaobilaznim putem: Hong Kong, Singapur i Šri Lanka, o kojima je, svom zaštitniku i prijatelju, napisao: „Kada budem imao decu, reći ću im, i to sa ponosom: 'Hej, vi, kučkini sinovi, ja sam u svoje vreme imao seksualne odnose sa crnookom Indijkom, a znate gde? Među kokosovim palmama pod mesečinom...'“

I ovo nije neočekivano odstupanje do koga je došlo kada nismo obraćali pažnju. Gospodin Čehov je voleo svoje dame – svoje Lidije – iz prestonice; ponekad se viđao sa Lidijom Javorskajom, a ponekad sa Lidijom Avilovom. Ali on nije gradski snob. Na jednom seoskom venčanju, na kom je bio kum, video je, kako je pisao svojoj sestri Mariji, „mnogo imućnih, poželjnih udavača... ali sam sve vreme bio toliko pijan da sam stalno greškom posezao za flašama umesto za devojkama, i za devojkama umesto za flašama! Jedna od devojaka... stalno me je udarala svojom lepezom i govorila: 'Oh, ti nevaljalče!'“

Na jednoj fotografiji iz 1890, sunce je visoko na nebu, a Čehov je zaklon pronašao na klupi pored jednog poznanika. Obojica u naručju drže po jednog mungosa – što da ne. Čehov je obučen kao mešavina seljaka, istočnjačkog gurua i bogataša: fedora visoko na čelu, košulja bez kragne, široke bele pantalone. Na licu mu je osmeh čoveka koji je proveo prijatnu noć, kosa mu je razbarušena, a njegova kovrdžava bradica očigledno je svih ovih godina služila kao inspiracija Leonardu Dikapriju. On je slika i prilika radosti i vitalnosti.

Čehova su pokretale velike strasti – ne znam nijednog ruskog velikana koji je toliko rizikovao. I malo je onih koji su umeli da budu toliko duhoviti i nepristojni usred sve te trezvenosti... ali, to vam je život. Zaboravimo sad to. U početku, Čehov je zarađivao pišući humorističke kratke priče, potpuno suprotno Dikensu kome su plaćali samo ako bi predao više od 100 redova. (Tada je otplaćivao studije medicine, odabravši profesiju koja je bliska mnogim velikim piscima. Ali to nije potrajalo.) Jedna od njih je i priča „Sirena“, svojevrsna oda ruskoj nacionalnoj kuhinji, koja podseća na proširenu verziju Gogoljevog oduševljenja ukrajinskim knedlicama u kiseloj pavlaci koje same uleću u usta izvesnog gospodina. Govorim o ironičnom, razigranom humoru koji dolazi do izražaja čak i u najmračnijim pričama: „Stotinama vrsta opustošene, monotone, suncem spaljene stepe, ne može da izazove tako sumorno raspoloženje, kao jedan čovek koji sedi i priča, i niko ne zna kad će već jednom otići“, napisao je u kratkoj priči „O umetniku“ (“The Artist’s Story”), koja predstavlja jedno od mnogih svedočenja o ljudskim tugama. Uzmite bilo koju „mračnu“ priču i samo prebrojte uzvičnike. Nabokov je potekao iz biblioteke. Gogolj iz državne administracije. Dostojevski i Tolstoj su se postavili kao da su sišli sa onoga sveta da svojim delima pročiste svet i ponovo uspostave stari poredak, zasnovan na utopističkoj predstavi o hrišćanskom stradanju i iskupljenju – Dostojevski je insistirao i na moralnoj pravednosti, dok je Tolstoj zagovarao život na selu i vegetarijanski način ishrane. Čehov je potekao sa zemlje. I to bukvalno. Bio je jedini velikan ruske književnosti XIX veka koji je potekao iz seljačke, a ne iz plemićke porodice, što je jedan od razloga za to što su seljaci predstavljeni u njegovim pričama kao vrlo kompleksna ljudska bića, nisu ni sveci, ali ni grešnici, a to što su ponekad pokvareni je samo nužno zlo, poput ponekog nategnutog argumenta u velikim filozofskim sistemima.



„Dok su i Tolstoj i Dostojevski verovali da je hrišćanska vera osnovni izvor moralne snage među siromašnim i neukim ruskim seljacima“, napisao je Simon Karlinski, posvećen izučavanju Čehova, „Čehov je seljake mnogo pomnije posmatrao i njegova verna slika života na selu ne prikazuje ništa slično.“ Pročitajte samo pripovetku „U jaruzi“. Nakon sahrane jednog bespomoćnog, mučki ubijenog stvorenja, žrtve pohlepe i zavisti nekog daljeg rođaka, sahrane tokom koje su „pridošlice i sveštenici jeli... toliko halapljivo da bi čovek pomislio da dugo nisu okusili hranu“, sluša se „sveštenik, koji podižući svoju viljušku na koju je nabodena usoljena pečurka“, pokornoj i ucveljenoj majci tog nesrećnog stvorenja nudi sledeću utehu: „Nemoj žaliti... jer Njegovo je carstvo Nebesko.“ Očigledno mu je u tom trenutku usoljena pečurka bila mnogo važnija. Sam Čehov je u jednom pismu napisao sledeće: „Mojim venama teče seljačka krv, i teško će me zavarati vrline seljaka... Tolstojeva moralna filozofija na mene nema uticaja... Razboritost i pravičnost me uče da u struji i parnoj mašini ima mnogo više ljubavi za čovečanstvo, nego u neporočnosti i uzdržavanju od mesa.“

Ali upravo kod Čehova ćemo pronaći i portret religioznog čoveka. „I pored svog bavljenja verom“, napisao je Karlinski, „[Tolstoj i Dostojevski] nikad nisu pravoslavnog sveštenika, đakona ili monaha postavili za junaka u svojim delima, kao što je to Čehov uradio... Većina ovih sveštenih lica predstavljeni su kao ljudska bića, od krvi i mesa, sa sopstvenim problemima i radostima.“

Ideja toliko jednostavna da je gotovo radikalna: prikazati stvari onakvima kakve jesu, a ne kakve bi trebalo da budu. Ovaj pristup je danas toliko prirodan, koliko je bio radikalan pre samo jednog veka – što je uobičajen proces koji prati umetnost svaki put kada se od predstave idealnog približi predstavi stvarnog. (Setimo se samo sedamnaestovekovnog evropskog slikarstva koje je od predstava „anđela sa providnim krilima“ prešlo na „stvarni izgled i utisak koji ovaj, bogom dan, svet zapravo ostavlja“, kako se izrazio kritičar umetnosti Robert Hjuz.) Ukoliko se Dostojevski bavio ekstremnim pojavama u ljudskoj prirodi, ako je Tolstoj tragao za konačnim, nepromenljivim odgovorima, Čehov se bavio običnim ljudima, osećajući da nema te filozofije koja može da ponudi odgovore u svetu koji se neprestano menja, da i ne pominjemo nestalnost ljudske prirode – do čega je došao kao empiričar i lekar, zahvaljujući i svom obrazovanju. U tišini se bavio istim onim poslom koji su drugi oglašavali na sva zvona.

Kao što je izjavio Dr Živago u čuvenom romanu, Čehov u svom delu pokazuje „skromnost i uzdržanost kad je reč o tim značajnim temama kao što su konačna svrha postojanja čovečanstva i njegovo spasenje. Ne radi se o tome da on nije razmišljao o tim stvarima... ali govoriti o tome... činilo mu se pretencioznim, arogantnim.“ To se ticalo njegovog odnosa prema stvaralaštvu: „Smatram da nije na piscima da daju odgovore na pitanja kao što je postojanje boga, pesimizam i tako dalje.“ Još jedan od Čehovljevih značajnih saveta piscima glasi: „Zadatak pisca je samo u tome da opiše ko, na koji način i u kakvim okolnostima razmatra pitanja postojanja boga i pesimizma.“

Ali u svemu tome je značajnu ulogu odigrao njegov karakter; ne iznenađuje činjenica da Čehov nije imao naročito pozitivno mišljenje o sebi. „Čak i ako posedujem određeni talenat vredan poštovanja“, pisao je jednom starijem prijatelju, piscu, koji ga je ohrabrivao da napiše roman, „navikao sam da na to gledam kao na nešto beznačajno.“ Moguće je da je takav stav posledica njegovog porekla: ne postoji bolji opis samoodricanja i pokornosti koju su pripadnici niže klase, u to vreme ruski kmetovi i njihovi potomci – nosili u sebi. „Pokušajte da napišete priču o tome kako jedan mladić, sin kmeta... vaspitan da poštuje poredak, ljubi ruke sveštenicima, obožava tuđe ideje, zahvalan na svakoj korici hleba... licemeran prema bogu, čovek čija je jedina vrlina svest o sopstvenoj beznačajnosti – pišite o tome kako je ovaj čovek iscedio iz sebe roba, kap po kap.“ Čehov je uspeo da uradi upravo to, zahvaljujući rigoroznom samopodučavanju i samounapređivanju uprkos nedostatku sredstava i sitničavom tiraninu kakav je bio njegov otac, što potvrđuje i Ajlin Keli, stručnjak za Čehova: „Uspeo je da postigne ono što je Tolstoj pokušavao čitavog svog života iz čiste sujete: iznova je stvorio samog sebe kao osobu sa moralnim integritetom, lišenu izobličenja izazvanih despotizmom koji je vladao Rusijom.“

Ako je Čehov olako shvatao svoj talenat, potpuno je ignorisao svoje zdravlje. Vukao je tuberkulozu čitavu jednu deceniju pre nego što je konačno odlučio da se obrati lekaru i otkrije dijagnozu, toliko je bio zauzet pisanjem i različitim društvenim projektima kojima se neprestano posvećivao. Čitavu zimu 1891-92. proveo je radeći na suzbijanju gladi koja je zahvatila čitavu državu zbog loše žetve prethodnog leta, „koncentrišući se, sa sebi svojstvenom praktičnošću, ne samo na deljenje pomoći, već i na organizovanje kampanje koja će sprečiti seljake da kolju svoje konje zbog hrane, zbog čega bi se period gladi odužio jer ne bi preostalo konja za poljske radove sledeće sezone“ (Karlinski). Sledećeg leta izbila je epidemija kolere nedaleko od Moskve u oblasti u kojoj je Čehov upravo bio kupio kuću; sledeće dve godine proveo je volontirajući u borbi protiv epidemije i lečeći na hiljade seljaka.



Svaku zajednicu sa kojom je došao u dodir, učinio je boljom: biblioteka u Taganrogu, na jugu Rusije, Čehovljevom rodnom mestu, do kraja njegovog života je dobijala stalnu isporuku knjiga na različitim jezicima, kao i biblioteke u blizini njegovog imanja na selu i u Sibiru. Gradio je škole, učestvovao u izgradnji puteva, osnovao kliniku za alkoholičare, obezbeđivao konje seljacima, prikupljao sredstva za časopis o medicini, i čak pomogao da se formira laboratorija za izučavanje organizama iz morskih dubina. Izjavio je da je bio mnogo srećniji kada je pružao medicinsku pomoć seljacima nego tokom književnih večeri u Moskvi.

Čak i na samrtnoj postelji nije imao srca da odbije one koji su se okupljali na njegovom pragu. Maksim Gorki, jedan od mnogih pisaca kojima je Čehov pružao pomoć i podršku, najbolje je to opisao: „U prisustvu Antona Pavloviča svako je osetio nesvesnu potrebu da bude jednostavniji, iskreniji, verniji sebi, i mnogo puta sam imao priliku da posmatram kako ljudi odbacuju svoju svečanu pozu, velike književne fraze, pomodarsko izražavanje, ostale jeftine trikove kojima su se Rusi, u pokušaju da podražavaju Evropljane, kitili, poput divljaka koji na sebe stavljaju školjke i riblje zube.“ Jedna jedina rečenica koju je Čehov izgovorio, nakon što ga je Tolstoj posetio u jednoj od seoskih ambulanti, najbolje opisuje kakav je bio čovek: „Vodili smo izuzetno zanimljiv razgovor, odnosno za mene je bio izuzetno zanimljiv, jer sam slušao više nego što sam govorio.“

Čehov je iste vrednosti unosio i u svoj zanat i u svoj politički angažman, mada su u politici nailazile na mnogo manje razumevanja. Novine koje je Čehov unosio u svoju umetnost danas su standard u vrhunskoj književnosti, ali u njegovo vreme nisu uvek nailazile na odobravanje, smatrane su jeretičkim. Njegove priče su „spore poput kornjače“, navodno je izjavio Džon Golsvorti; mnogi su mu zamerali na tome što njegove priče „nemaju kraj“. Istina je da je umeo da razvlači radnju, ostavljajući konvencionalne zaplete priručnicima iz književnosti. Ali ukoliko biste se prepustili njegovim delima, ako biste odustali od uobičajenih dramatičnih zapleta koji su i danas standard u književnosti, otkrićete da su vas opisi i karakterizacije odveli u potpuno drugi svet – na novo mesto, među nove ljude, u potpuno nove okolnosti – veoma slično Floberu i njegovim zapažanjima, kojima gotovo da nema premca kad je reč o senzitivnosti, mudrosti, preciznosti i elanu. Takođe je začuđujuće to što uspeva da ispolji neopisivu duševnost, bez trunke kočoperenja.

Ali nijedan čitalac Čehova ne mora da se zadovoljava samo estetikom. Toliko često, situacija koju nam autor predstavlja iznenada prerasta u nešto poražavajuće i konačno, priča se razvije odjednom poput jedra na jakom vetru, i čita se grozničavo. Počev od detaljnih opisa, preciznih i punih poleta, zbog kojih zaboravite da ste pročitali već 20 strana, a priča još nije „počela“, preko veštine kojom naizgled bezazlena situacija odjednom prerasta u nepriliku od koje vam se srce stegne; do načina na koji oboje uklapaju mnoštvo priča unutar osnovne priče – to je autentični Čehov.



Neće vas iznenaditi činjenica da je Čehov, takođe, odbio da na sebe navuče ludačku košulju koju mu je, kao i većini ruskih pisaca sa kraja XIX veka, namenila takozvana književna elita: odnosno, autokratska liberalna kritika. Nije Čehov bio protiv zvanične državne politike; ali nije se slagao sa nedostatkom slobode, kao ni sa tim što je država diktirala način na koji će se slobode promovisati. Bio je protivnik neistine, licemerja i prisile, sa koje god strane dolazile, i nije se ustručavao da se sukobi i sa „svojima“. Imao je prijatelje na obe strane političke arene, i u negovoj dirljivoj naivnosti, što je relevantno u savremenoj Americi, koliko je bilo i u ondašnjoj Rusiji, „nikada nije ni pomislio da bi njegovi objektivni i nepristrasni stavovi... mogli biti u suprotnosti sa patriotizmom“ (Karlinski). U teškim vremenima, takav čovek je prorok. U vremenima velikih podela – čudo. Svako bi poželeo da živi u njegovoj zemlji, ali ona ima tako malo stanovnika.

Čehova su napadali jer navodno nije imao nikakvu ideologiju. Obično mu to nije smetalo: sam je nominovao jednog naročito oštrog kritičara njegovog dela za Rusku carsku Akademiju. Ali ponekad mu je smetalo. (Ipak je i on bio samo čovek.) „Jednom ste mi rekli“, napisao je kolegi piscu, „da mojim pričama nedostaje element protesta, da u njima nema ni simpatizera ni opozicije. Ali zar sama priča nije od svog početka do kraja, protest protiv laganja? Zar nije i to ideologija?“ Kako je Nabokov pisao: „Sam Čehov je genijalno, gotovo nevoljno razotkrio mnogo više o crnoj stvarnosti gladne, zbunjene, ponizne, besne, seljačke Rusije, nego mnoštvo drugih pisaca, između ostalih Gorki, koji su se razmetali društvenim idejama u povorci šarenih marioneta. Otići ću još dalje, i reći da ona osoba koja daje prednost Dostojevskom ili Gorkom, u odnosu na Čehova nikad neće biti u stanju da dokuči suštinu ruske književnosti i ruskog života.“

Budući da je bio lekar, zainteresovan više za proučavanje stvarnosti nego za etičke norme i dramaturgiju, Čehov je i o seksu pisao kao o fiziološkom fenomenu, a ne nečemu što je moralno diskutabilno, a što je posebno bilo karakteristično za viktorijanski period. (Ovo ga je takođe udaljavalo od Tolstoja.) I ne samo to, pisao je o problemima sa kojima su se suočavale žene sa izuzetnim razumevanjem, specifičnim za feministu bez ideologije. (Kad kažem bez ideologije, mislim da je on te žene video sa istom jasnoćom sa kojom je video i njihove tlačitelje.) Oženio se, u 39. godini, Olgom Kniper, glumicom, koja je veći deo vremena provodila u Moskvi i Sankt Peterburgu, dok je on zbog zdravlja uglavnom boravio na jugu Rusije. Ovakav aranžman je, u to vreme, bio toliko neuobičajen da čak i Čehovljevi najinteligentniji kritičari nisu bili u stanju da se suzdrže od komentara da je to „patetično“ i „tužno“. Ali, ukoliko čitate Čehovljeva pisma, shvatićete ne samo da mu je ovakav dogovor odgovarao – on je i pristao na brak zbog Olge – već ga je i podsticao na nestašluke. (Tepao joj je sa „kuco“.) Ovaj čovek, do srži posvećen planeti, pisao je čak i o ekologiji i zagađenju, temi koja i danas veoma teško nailzi na interesovanje. Bio je najveći ruski modernista XIX veka.



Ranije nisam mnogo mario za Čehova. Rodio sam se u Sovjetskom Savezu, i studirao sam rusku književnost u pokušaju da se ponovo povežem sa sopstvenim nasleđem, nakon što sam se čitavu jednu deceniju iz petnih žila trudio da prođem kao Amerikanac. Mučile su me nedoumice i sumnje – kao i svakog studenta, ali kod mene je to bilo pojačano činjenicom da sam sa devet godina napustio svoju domovinu – i lako su me zavele veličanstvenost, uzvišenost, moralne vrline i jasnoća velikana koje smo čitali. Amerika se činila mnogo slobodnija, ali i neozbiljnija od Sovjetskog Saveza. Sovjetski Savez je bio suprotnost neozbiljnosti. Tamo su bili pisci koji su verovali – odnosno, podrazumevali – da biti pisac znači biti moralni sudija za posrnuli svet, sa zadatkom da ukaže na pravi put. (Ukoliko takav put zaista postoji, a ne samo nepregledno mnoštvo jednako kompromitovanih istina.) Od najranijeg uzrasta, moji roditelji su se trudili da kod mene podstaknu samopoštovanje, da ne kažem samouverenost, koje malo koje dete oseti. Ali to samopoštovanje je samom imigracijom u Ameriku zgaženo. U Americi sam imao osećaj da sam nesposoban i da ne pripadam. Tolstoj, Dostojevski – čak i rukopisi Turgenjeva – pomogli su mi da pronađem vrednosti, dostojanstvo, svrhu.

Trebalo mi je gotovo 20 godina da počnem da primećujem povremenu izveštačenost i pedanteriju u tradicionalnom načinu pripovedanja, ili u iznenadnom prosvetljenju glavnog junaka na kraju priče – da shvatim da pisanje na ovaj način više govori o potrebama autora, nego o potrebama junaka. Prvih godina po dolasku u Ameriku žudeo sam samo za jednim: sigurnošću. Pronalazio sam utehu u mnogim lažnim sigurnostima, dok me Čehov nije uverio da takvo nešto ne postoji, čak ni za manje podvojene ljude. Ukoliko ste u stanju to da prihvatite, kao da je govorio, možda ćete živeti malo mirnije i pisati malo istinitije.

Najtužnije je to zbog čega je Čehov toliko aktuelan u današnje vreme – neverovatna preciznost kojim je opisao duh Rusije: moć bez pokrića; pohlepa, nepotizam, ulizivanje; stabilnost na račun slobode. Šta bi Čehov rekao o Vladimiru Putinu? O Putinu ne bi rekao ništa. Možda bi napisao priču o Putinovom sekretaru za medije, koji je zaturio dugmad za manžetne koje mu je Predsednik poklonio. Zbog toga upada u takvu histeriju da odlučuje da počini zločin, kako bi najupečatljivija stvar na njegovim zglobovima bile lisice. Ali, oni zaduženi za sprovođenje zakona se ne usuđuju ni da priđu bilo kome iz Predsednikovog okruženja, i siroti čovek ostaje na slobodi, a njegova muka postaje očigledna svima. (Pripovetka bi se zvala: „Dugmad za manžetne“ ili „Sekretar za medije“). Ili, da bude manje zajedljivo, napisao bi priču o Moskovljaninu koji nakon duge i iscrpljujuće šetnje od stanice metroa ka kući, svraća u bakalnicu i, nekako – pa, iz očaja; ili možda – da bi se osetio živim – počinje da flertuje sa prodavačicom i sa njom započinje vezu i stupa u brak. Ali, u njemu ima inicijative samo za toliko i malo po malo inicijativa mora da pređe u ruke žene. Međutim, ona ne želi da bude inicijator. Ona želi da bude zbrinuta. Ipak, oni se ne razvode. Oni nastavljaju zajedno, delom iz straha, delom jer se nadaju da ljudski duh u sebi sadrži dovoljno milosti da među njima još uvek postoji nešto zajedničko što treba da otkriju. I da smo dovoljno zagonetni da ni sami ne znamo kada ćemo uspeti da sami sebe prevaziđemo.

Njegove priče rasvetljavaju sve te ljudske osobine, bez osuđivanja, velikih reči i želje da ih menja. Kako je jedan tako „tih čovek“ bez ideologije uspeo da opstane u toliko burnom, ideološki obojenom vremenu?

Autor: Boris Fišmen
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
U vreme bezobrazluka, nepoštovanja i sujete! Pismo Čehova: Ovih 9 osobina čine kulturne ljude!

Kulturni ljudi ne govore Mene niko ne razume ili Niko ne mari za mene, zato što su to jeftini i vulgarni trikovi



"Život ima svoje uslove. Kako bi čovek bio prihvaćen među obrazovanim ljudima, mora biti kulturan", poručuje u jednom pismu ruski pisac Anton Pavlovič Čehov svom mlađem bratu, sastavljajući spisak uslova koji ispunjavaju kulturni ljudi:

- Oni poštuju ljudsku ličnost i zato su uvek ljubazni, pažljivi, učtivi i spremni da čine za druge.

- Saosećajni su prema svima, ne samo prema prosjacima i mačkama. Brinu i o onome što se ne vidi, i spremni su da se žrtvuju kako bi pomogli drugima.

- Poštuju tuđe vlasništvo i zato vraćaju svoje dugove.

- Iskreni su i preziru laž. Ne lažu čak ni kad su sitnice u pitanju. Laž vređa slušaoca i unižava ga u očima govornika. Ne poziraju, ponašaju se isto i na ulici i u svom domu, ne prave se važni pred svojim skromnijim prijateljima. Nisu skloni blebetanju niti opterećuju druge svojim ničim izazvanim ispovestima. Iz poštovanja prema tuđim ušima, više ćute nego što pričaju.

- Ne unižavaju sebe kako bi izazvali sažaljenje. Ne igraju na kartu tuđe osetljivosti da bi osvojili pažnju. Ne govore Mene niko ne razume ili Niko ne mari za mene, zato što su to jeftini i vulgarni trikovi.

- Ne pate od plitke taštine. Ne mare za lažne vrednosti, poznanstva sa poznatim ličnostima ili za to da sami budu poznati. Ako su učinili nešto značajno, ne prave od toga najvažniju stvar na svetu, i ne hvale se time da imaju pristup tamo gde ga drugi nemaju. Zaista talentovani ljudi se uvek klone svetine i reklamiranja.

- Ako imaju neki dar, poštuju ga. Zarad njega žrtvuju odmor, romanse, provod, sujetu.Ponosni su na svoj dar, ali su mu i veoma posvećeni.

- Imaju razvijen osećaj za lepo, estetsko. Ne idu na spavanje u odeći, održavaju čistoću životnog prostora.

- Veoma vode računa da kontrolišu svoje nagone i da u suprotnom polu ne vide samo seksualni objekat. Teže originalnosti, otmenosti, čovečnosti, dive se majčinskim osećajima. Ne opijaju se već piju alkohol samo u posebnim prilikama, jer smatraju da nisu svinje. Drže se načela mens sana in corpore sanou zdravom telu zdrav duh.

Tako izgledaju kulturni ljudi. Da bi čovek bio kulturan nije dovoljno da čita popularne romane i posećuje pozorište. On mora neprestano, danonoćno da radi na sebi, da čita, uči, trudi se... i da odmah odbaci sujetu, jer se svaki izgubljeni sat računa”, završava svoje pismo Čehov.

(Stil.kurir.rs)
 
Top