Član
- Učlanjen(a)
- 18.06.2009
- Poruka
- 4.265
Antička škola
Freska "Atinska škola", Raphael (1510-1511.)
Potreba za obrazovanjem
Sedam mudraca starog sveta, čiji je spisak konačno uspostavio Dimitrije iz Falerona, ukazivali su već na potrebu negovanja duše i tela ujedno i uopšte na postavljanje etičkih pravila za snalaženje u životu. Oni, zapravo, kristališu duh vremena koji je nastao prirodnim putem razvoja ljudskog društva. Najpoznatije od njihovih izreka koje prikazuju utemeljenje ranog obrazovnog sistema, u najširem smislu, jesu: "mera je najbolja", od Kleobula, "ništa suviše," od Solona, "upoznaj samog sebe," od Hilona i jedna izreka od Pitaka, koja je sažela druge mnogobrojne, "neguj pobožnost, obrazovanost, razboritost, uviđavnost, istinu, veru, iskustvo, umnost, drugarstvo, marljivost i veštinu." Dve novine pojavljuju se u ovim oskudno očuvanim zapisima, koje su mnogo bolje očuvane u samoj obrazovnoj tradiciji. Jedna od njih je vrednost obrazovanja i stoga Tales iz Mileta kaže: " neobrazovanost je teret." Druga stvar je isticanje potrebe samosaznanja, što je Sokrat uzeo za svoj osnovni filozofski princip. Kroz sve delatnosti antičkog društva uočava se snažna potreba za prikupljanjem stečenog, ali raštrkanog znanja u jedan zajednički okvir. On treba da temelji tradicionalno obrazovanje i vaspitanje, ne samo evropskog sistema vrednosti, već vrednosti celog poznatog sveta u to vreme. Time bi se i jedno i drugo sistematski prenosilo, što bi doprinelo bržem i boljem razvoju samih saznanja i društva u celini. Pored toga, naglašava se specifično helenski pojam kalokagatije, odnosno spoj dva prideva koji opisuju lepo, sažimajući i ono fizičko, negu tela i ono duhovno, brigu o čovekovom unutrašnjem biću. Ovaj princip ističe u isti mah etičnost i estetičnost.
Grčka škola-manifestacije i naučni razvoj Potreba za obrazovanjem
Sedam mudraca starog sveta, čiji je spisak konačno uspostavio Dimitrije iz Falerona, ukazivali su već na potrebu negovanja duše i tela ujedno i uopšte na postavljanje etičkih pravila za snalaženje u životu. Oni, zapravo, kristališu duh vremena koji je nastao prirodnim putem razvoja ljudskog društva. Najpoznatije od njihovih izreka koje prikazuju utemeljenje ranog obrazovnog sistema, u najširem smislu, jesu: "mera je najbolja", od Kleobula, "ništa suviše," od Solona, "upoznaj samog sebe," od Hilona i jedna izreka od Pitaka, koja je sažela druge mnogobrojne, "neguj pobožnost, obrazovanost, razboritost, uviđavnost, istinu, veru, iskustvo, umnost, drugarstvo, marljivost i veštinu." Dve novine pojavljuju se u ovim oskudno očuvanim zapisima, koje su mnogo bolje očuvane u samoj obrazovnoj tradiciji. Jedna od njih je vrednost obrazovanja i stoga Tales iz Mileta kaže: " neobrazovanost je teret." Druga stvar je isticanje potrebe samosaznanja, što je Sokrat uzeo za svoj osnovni filozofski princip. Kroz sve delatnosti antičkog društva uočava se snažna potreba za prikupljanjem stečenog, ali raštrkanog znanja u jedan zajednički okvir. On treba da temelji tradicionalno obrazovanje i vaspitanje, ne samo evropskog sistema vrednosti, već vrednosti celog poznatog sveta u to vreme. Time bi se i jedno i drugo sistematski prenosilo, što bi doprinelo bržem i boljem razvoju samih saznanja i društva u celini. Pored toga, naglašava se specifično helenski pojam kalokagatije, odnosno spoj dva prideva koji opisuju lepo, sažimajući i ono fizičko, negu tela i ono duhovno, brigu o čovekovom unutrašnjem biću. Ovaj princip ističe u isti mah etičnost i estetičnost.
Oslobađanjem helenske misli racionalizacijom da krivica stoji do čoveka, a ne do boga, koja puni smisao konačno dobija u Platonovoj Državi, počinje otvaranje, a takođe i odgovaranje na pitanja šta je svet, koji mu je uzrok, kao i uzrok pojava u njemu. Otpočinjući sa Talesom iz Mileta, filozofi tragaju kroz svoje škole za počecima, odnosno principima koji uslovljavaju prirodu. Mnogobrojne filozofske škole presokratovskog perioda raspravljale su o fiziološkim pojavama kroz dijaloški metod rada, kombinovan sa umetnošću i fizičkom kulturom, ili pak kroz jedan asketski karakter škole manastirskog ustrojstva, kombinovan sa zavetom ćutanja i poštovanjem tajnih kultova, poput pitagorejske škole. Helenska misao došla je do dragocenih pojmova i saznanja o biću i životu, prelazeći u svom razvoju na antropocentrizam i najavljujući veliki proboj renesanse. Veoma je važno istaći da je u antičkoj Grčkoj, prvo nasumično, a kasnije i sistematski, obrazovanje bilo privilegija samo mladića i to onih iz bogatih porodica. To, naravno, ne znači da su žene bile nepismene ili primitivne. Mnoge su se obrazovale u okviru svojih kuća samoinicijativno ili uz pomoć roditelja, koristeći se veoma oskudnom literaturom i dovijajući se na različite načine. Pa ipak, u antičkoj Grčkoj postojalo je jedno mesto gde su devojke mogle da utole svoju žeđ za znanjem i da se pripreme za svoje buduće dužnosti majke i supruge. To je, naime, čuvena škola još čuvenije pesnikinje Sapfo na ostrvu Lezbosu, gde su klima, flora i fauna izvanredne, pa su devojke učile u prirodnom okruženju pod vedrim nebom.
U drugoj polovini V veka, posle velike pobede nad Persijancima, u Atini je cvetao privredni, politički i prosvetni rad i taj prosvetni rad obuhvatao je sve oblasti ljudskih znanja i umenja. Jedan sveobuhvatan razvitak demokratije doveo je do vlasti široke narodne slojeve i u skladu sa tim ljudi se više nisu zadovoljavali starim načinom vaspitanja. S jedne strane, vaspitanje je davao otac ili privatni učitelj-tutor, a s druge strane, to je bilo saobraćanje u svakodnevnom životu, što je predstavljalo, takoreći, jedinu školu. Bilo je potrebno da se usvoji racionalni princip i zadovolji praktična potreba novog vremena, na primer, objavljivanjem naučnih saznanja. Filozofija, kojom su se do tada bavili samo pojedinci, izašla je iz škole na trg. Novi javni prosvetitelji zvali su se sofisti i oni su izlagali svoja znanja svima koji su hteli da ih slušaju. Mnogo su putovali kako njihova pedagoška delatnost ne bi bila geografski ograničena samo na razvijene gradove i oblasti. Glavno polje na kome se sofist kreće je besedništvo, tako da su svi sofisti samim tim bili i retori. Za svoju obrazovnu delatnost sofisti su uzimali novac, što se u ono vreme smatralo činom bez presedana, kako neopisivom sramotom, tako i bezobrazlukom. Bez obzira na osudu sredine, u njihovom radu nalaze se začeci srednjoškolske i univerzitetske nastave.
Sokrat nije ostavio iza sebe pisanih dokumenata, o njemu su pisali njegovi učenici. Iz tih spisa, koji su dospeli do današnjih dana, poznato je da Sokrat nije podučavao na jednom mestu, već mu je bilo važno da je okruženje duhovno inspirativno i estetski prijatno. Pod tim se podrazumevao uređen vrt antičke gospodarske kuće, gimnazijum gde su mladići vežbali telo, ili sam odlazak u prirodu. Sokrat je sedeo okružen svojim učenicima i podučavao znanje i samosaznanje karakterističnom dijaloškom metodom vođenom ironijom u sokratovskom smislu i majeutikom (porođajnom veštinom). Kada je bio osuđen na smrt od strane svojih sugrađana, pod optužbom da kvari omladinu, Sokrat se sastajao sa svojim učenicima u tamnici i bavio se pedagogijom do samog kraja života.
Sokratovi učenici, nastavljajući njegov pedagoški rad, otvarali su svoje škole u okviru vežbališta. Platonova Akademija, od jednog bezvodnog predela, pretvorena je u gaj koji je navodnjen, u kome su zasađeni platani, sa senovitim šetalištima. Platon je isprva podučavao u samom vežbalištu, a kasnije u vrtu i kući u koju se zatim sasvim preselio i sve vreme provodio sa svojim učenicima. Oni nisu bili samo grčkog porekla, već su dolazili sa svih strana da se obrazuju kod čuvenog pedagoga. Jedni su dolazili radi nauke, a drugi radi pripreme za državnu službu. Kako smo već napomenuli da je u antičkoj Grčkoj obrazovanje bilo rezervisano samo za mladiće, zanimljivo je istaći da su Platonova predavanja pohađala i dve žene koje su se preoblačile u muškarce, kako ne bi bile razotkrivene. Škola je finansirana redovnim prilozima učenika, a opštinska vlast je dozvoljavala njen rad, jer je od učenika imala koristi. Akademija je bila organizovana po principu pitagorejske škole, ali nije bila vezana za tajne rituale i nije odvajala učenike od spoljnog sveta. Platon je sanjao o idealnoj državi, pa je njegov pedagoški rad bio usmeren na izgradnju takve ličnosti kod koje bi politička moć bila udružena sa solidnim filozofskim obrazovanjem.
Nastavljajući tradiciju svojih učitelja, Aristotelova škola, čuveni Licej, takođe se nalazi u okruženju jednog od vežbališta. On lično bio je učenik Platonove Akademije u koju je stigao kao mladić od osamnaest godina i ostao narednih dvadeset, sve do Platonove smrti. Podeljeno je mišljenje da li su Aristotelovi učenici dobili naziv Peripatetici zbog toga što ih je on podučavao šetajući, ili zbog toga što je podučavao u vrtu, jer se glagol šetati i imenica vrt u grčkom jeziku izvode iz istog korena, ali jedno je sigurno, a to je da je Aristotel podražavao didaktičke metode svojih prethodnika. Kao i Akademija i ova škola je organizovana kao religijsko udruženje sa kultom Muza, ali je Licej ipak postao nešto novo, a to je prva prava naučna institucija. Ono po čemu se Aristotelova škola razlikovala od Akademije jeste revolucionarni metod rada koji se ogleda u naučnom tipu egzaktnog proučavanja stvarnosti. Držane su dve vrste predavanja: jutarnja- za one koji su se posvetili filozofiji i nauci, dakle, uži krug slušalaca i večernja- za one koji su se interesovali za discipline izvan filozofije, naročito za besedništvo, a to je bila šira publika. Licej je zasenio sve škole koje su pre njega postojale. Karakteristično je to da je zasnovano empirijsko pojedinačno proučavanje kao nova metoda i na osnovu te metode došlo se i do sistematske obrade saznanja, a to je upravo ono zbog čega se Licej razvio u pravu naučnu ustanovu u modernom smislu te reči.
Rimska škola-sistematizacija i upotreba znanja
Rimska književnost u svemu je epigonska u odnosu na grčku. Jedna jedina književna forma originalno pripada Rimljanima i to je satira. U širem kulturnom kontekstu oni su se oslanjali na Grke, takođe. Međutim, u dodiru s nekim narodom, naročito u kasnijem periodu, majstorskom veštinom prihvatajući tuđe dobre stvari i inkorporirajući ih u svoje običaje i dostignuća, dobijali bi jednu novu tvorevinu, bolju i napredniju. Najviši domet postigli su u domenu uprave. Obrazovanje je kao i kod Grka u početku bilo kućno i nasumično, da bi veoma brzo preraslo u sistemsko i organizovano. Vaspitanje dece u starom Rimu smatralo se za jednu od najsvetijih dužnosti glave porodice (pater familijas). Bio je običaj da pisci opominju roditelje da ne poveravaju svoju decu na staranje robovima, naročito ne stranim, kako ne bi pokvarili svoj retorski stil, pa ipak zna se da su baš robovi u najvećem broju slučajeva bili zaduženi za obrazovanje dece, kao i to da su oni često bili grčkog porekla.
U Rimu su vrlo rano osnovane javne škole koje su svojim delovanjem obuhvatale oblasti osnovnog obrazovanja i u koje su polazila deca od oko sedam godina. One su se nalazile na Forumu, ispod portika. Ovu osnovnu školu vodio je učitelj gramatikus. Deca su učila klasične pisce- Enija, kasnije Vergilija i tumačila njihove stihove, što je takođe bilo podražavanje grčkog načina obrazovanja koje je započinjalo sa Homerom. Tome je sledilo učenje računa, ali se ono u mnogome razlikovalo od današnjeg, jer se u to vreme nije znalo za nulu, pa su ti časovi više ličili na veronauk, budući da su se rezultati učili napamet, a pitagorejske tablice ponavljale u nedogled. Pored latinskog jezika učio se i grčki, koji je smatran za jezik nauke, kao i za jezik klasičnih pesnika i filozofa. Ovo može da se posmatra i sa praktične strane, s obzirom na to da su kućni robovi bili većinom Grci. U školi gramatikusa vladala je stroga disciplina i primenjivano je, ponekad veoma surovo, telesno kažnjavanje. Važno je napomenuti da su u Rimu devojčice takođe dobijale obrazovanje i upravo su ove osnovne škole bile mešovite, dok bi se deca u nastavku školovanja razdvajala.
Između dvanaeste i petnaeste godine, kada bi savladali sve što je gramatikus imao da ih nauči, dečaci bi prelazili u školu retora. Retorska veština ponikla je na Siciliji, u grčkim kolonijama, pa su učitelji uglavnom bili Grci, ali u klasičnom, Ciceronovom periodu (I vek pre n.e.) i latinski retori započinju svoju širu delatnost. Ovo obrazovanje podrazumevalo je da mladić savlada teoriju besedništva, ali da obavezno ovlada i praksom, kako bi znanje bilo upotrebljivo. Učenici bi bili povereni nekoj uglednoj osobi koju bi slušali na Forumu i koja bi im služila za primer. Kao najznačajniji deo praktične nastave razvijen je čitav niz najraznovrsnijih retorskih vežbi, sistematizovanih u udžbenike, kroz koje bi mladići vežbali talenat i stečeno znanje. Tokom obrazovanja oni su se međusobno ogledali na besedničkim turnirima koje su organizovali njihovi učitelji.
Sve u svemu, rimski mladići koji su prolazili kroz ovakav sistem obrazovanja nisu dobijali nikakvu ni naučnu, niti kulturnu širinu. Zapravo, to je bila privilegija malog broja stručnjaka, čiji rad nije u mnogome cenjen. Grčke filozofske škole, koje su takođe nalazile svoje mesto u raznim učionicama blizu trgova, a koje su jedine mogle, pored kućnog obrazovanja, da pruže učenicima neko šire obrazovanje i da razviju temeljniji način mišljenja, često su bile zatvarane, a Grčki filozofi, koji su u njima radili, bili proterivani. Sinovi bogatih patricijskih porodica, posle završene retorske škole, oko sedamnaeste ili osamnaeste godine, proširivali bi svoje vidike tako što bi odlazili na studijsko putovanje u Grčku i to u Atinu i na Rodos. Tako se završavalo vaspitanje i obrazovanje rimskih mladića klasičnog perioda koje je imalo nadasve utilitarni karakter i oni bi tada mogli da zauzmu svoje mesto u okviru vojnog, političkog ili upravnog sistema rimske države.
Na vaspitanje devojaka u Rimu uticale su opšteprihvaćene moralne norme i uloga koju je žena imala u takvom društvu. U prvo vreme smatralo se da je dovoljno da devojka bude naviknuta da sluša, da bude skromna i da prede vunu, kako bi postala dobra supruga i majka. Sa vrtoglavim razvojem rimskog društva to je vrlo brzo postalo nezadovoljavajuće i odbačeno je. Već je napomenuto da su osnovne škole bile mešovite i da su se do oko petnaeste godine devojčice i dečaci jednako vaspitavali. Obogaćivanje svog obrazovanja devojke su mogle da nastave dvojako. Aristokratske devojke, iz bogatih porodica, mogle su u svojoj kući da imaju privatne časove koje je držao tutor, ali su postojale i zajedničke privatne škole, u kojima su učitelji uglavnom bili Grci. Devojke su učile književnost grčkog i latinskog jezika, naročito poeziju, za koju su bile ohrabrivane da same sastavljaju. Istaknuto mesto u njihovom obrazovanju, po ugledu na Grke, imala je muzika, te su devojke učile da pevaju epove prateći ih lirom. Nisu sve devojke bile ograničene na ovu vrstu otmenog obrazovanja. One devojke koje su se naročito isticale interesovanjem, ozbiljnošću i dubljom inteligencijom odavale su se proučavanju filozofije, kao najvišeg dometa obrazovanja, samostalno ili uz pomoć tutora. Naravno, ovako široko obrazovanje nisu mogle da priušte svojim kćerima plebejske porodice i te devojke bi, po završenoj osnovnoj školi, dobijale od majke samo uputstva za vođenje domaćinstva.
Rimske devojke, kako se čini, imale su veoma liberalno vaspitanje, čak liberalnije od mladića i upravo to doprinelo je jačem prodoru helenskog duha u rimsko društvo. Njihovo vaspitanje bilo je uglavnom privatno i time nije nužno bilo pod kontrolom određenog učitelja. Zbog svega, u Rimu je bilo izuzetnih samosvesnih uglednih gospođa koje su, kada bi postale matrone, to jest gospodarice kuće nakon udaje, često u svojim salonima okupljale pesnike i filozofe i tako inspirisale određene društvene tendencije. U pojedinačnim slučajevima, zbog svog obrazovanja, žene bi odbijale da se podvrgnu tradicionalnoj ulozi koja im je namenjena, pa su ih rimski moralisti strogo kritikovali, kritikujući tako i samo obrazovanje koje je ženama bilo dostupno.
Autor teksta:
Maja Mijatovic
U drugoj polovini V veka, posle velike pobede nad Persijancima, u Atini je cvetao privredni, politički i prosvetni rad i taj prosvetni rad obuhvatao je sve oblasti ljudskih znanja i umenja. Jedan sveobuhvatan razvitak demokratije doveo je do vlasti široke narodne slojeve i u skladu sa tim ljudi se više nisu zadovoljavali starim načinom vaspitanja. S jedne strane, vaspitanje je davao otac ili privatni učitelj-tutor, a s druge strane, to je bilo saobraćanje u svakodnevnom životu, što je predstavljalo, takoreći, jedinu školu. Bilo je potrebno da se usvoji racionalni princip i zadovolji praktična potreba novog vremena, na primer, objavljivanjem naučnih saznanja. Filozofija, kojom su se do tada bavili samo pojedinci, izašla je iz škole na trg. Novi javni prosvetitelji zvali su se sofisti i oni su izlagali svoja znanja svima koji su hteli da ih slušaju. Mnogo su putovali kako njihova pedagoška delatnost ne bi bila geografski ograničena samo na razvijene gradove i oblasti. Glavno polje na kome se sofist kreće je besedništvo, tako da su svi sofisti samim tim bili i retori. Za svoju obrazovnu delatnost sofisti su uzimali novac, što se u ono vreme smatralo činom bez presedana, kako neopisivom sramotom, tako i bezobrazlukom. Bez obzira na osudu sredine, u njihovom radu nalaze se začeci srednjoškolske i univerzitetske nastave.
Sokrat nije ostavio iza sebe pisanih dokumenata, o njemu su pisali njegovi učenici. Iz tih spisa, koji su dospeli do današnjih dana, poznato je da Sokrat nije podučavao na jednom mestu, već mu je bilo važno da je okruženje duhovno inspirativno i estetski prijatno. Pod tim se podrazumevao uređen vrt antičke gospodarske kuće, gimnazijum gde su mladići vežbali telo, ili sam odlazak u prirodu. Sokrat je sedeo okružen svojim učenicima i podučavao znanje i samosaznanje karakterističnom dijaloškom metodom vođenom ironijom u sokratovskom smislu i majeutikom (porođajnom veštinom). Kada je bio osuđen na smrt od strane svojih sugrađana, pod optužbom da kvari omladinu, Sokrat se sastajao sa svojim učenicima u tamnici i bavio se pedagogijom do samog kraja života.
Sokratovi učenici, nastavljajući njegov pedagoški rad, otvarali su svoje škole u okviru vežbališta. Platonova Akademija, od jednog bezvodnog predela, pretvorena je u gaj koji je navodnjen, u kome su zasađeni platani, sa senovitim šetalištima. Platon je isprva podučavao u samom vežbalištu, a kasnije u vrtu i kući u koju se zatim sasvim preselio i sve vreme provodio sa svojim učenicima. Oni nisu bili samo grčkog porekla, već su dolazili sa svih strana da se obrazuju kod čuvenog pedagoga. Jedni su dolazili radi nauke, a drugi radi pripreme za državnu službu. Kako smo već napomenuli da je u antičkoj Grčkoj obrazovanje bilo rezervisano samo za mladiće, zanimljivo je istaći da su Platonova predavanja pohađala i dve žene koje su se preoblačile u muškarce, kako ne bi bile razotkrivene. Škola je finansirana redovnim prilozima učenika, a opštinska vlast je dozvoljavala njen rad, jer je od učenika imala koristi. Akademija je bila organizovana po principu pitagorejske škole, ali nije bila vezana za tajne rituale i nije odvajala učenike od spoljnog sveta. Platon je sanjao o idealnoj državi, pa je njegov pedagoški rad bio usmeren na izgradnju takve ličnosti kod koje bi politička moć bila udružena sa solidnim filozofskim obrazovanjem.
Nastavljajući tradiciju svojih učitelja, Aristotelova škola, čuveni Licej, takođe se nalazi u okruženju jednog od vežbališta. On lično bio je učenik Platonove Akademije u koju je stigao kao mladić od osamnaest godina i ostao narednih dvadeset, sve do Platonove smrti. Podeljeno je mišljenje da li su Aristotelovi učenici dobili naziv Peripatetici zbog toga što ih je on podučavao šetajući, ili zbog toga što je podučavao u vrtu, jer se glagol šetati i imenica vrt u grčkom jeziku izvode iz istog korena, ali jedno je sigurno, a to je da je Aristotel podražavao didaktičke metode svojih prethodnika. Kao i Akademija i ova škola je organizovana kao religijsko udruženje sa kultom Muza, ali je Licej ipak postao nešto novo, a to je prva prava naučna institucija. Ono po čemu se Aristotelova škola razlikovala od Akademije jeste revolucionarni metod rada koji se ogleda u naučnom tipu egzaktnog proučavanja stvarnosti. Držane su dve vrste predavanja: jutarnja- za one koji su se posvetili filozofiji i nauci, dakle, uži krug slušalaca i večernja- za one koji su se interesovali za discipline izvan filozofije, naročito za besedništvo, a to je bila šira publika. Licej je zasenio sve škole koje su pre njega postojale. Karakteristično je to da je zasnovano empirijsko pojedinačno proučavanje kao nova metoda i na osnovu te metode došlo se i do sistematske obrade saznanja, a to je upravo ono zbog čega se Licej razvio u pravu naučnu ustanovu u modernom smislu te reči.
Rimska škola-sistematizacija i upotreba znanja
Rimska književnost u svemu je epigonska u odnosu na grčku. Jedna jedina književna forma originalno pripada Rimljanima i to je satira. U širem kulturnom kontekstu oni su se oslanjali na Grke, takođe. Međutim, u dodiru s nekim narodom, naročito u kasnijem periodu, majstorskom veštinom prihvatajući tuđe dobre stvari i inkorporirajući ih u svoje običaje i dostignuća, dobijali bi jednu novu tvorevinu, bolju i napredniju. Najviši domet postigli su u domenu uprave. Obrazovanje je kao i kod Grka u početku bilo kućno i nasumično, da bi veoma brzo preraslo u sistemsko i organizovano. Vaspitanje dece u starom Rimu smatralo se za jednu od najsvetijih dužnosti glave porodice (pater familijas). Bio je običaj da pisci opominju roditelje da ne poveravaju svoju decu na staranje robovima, naročito ne stranim, kako ne bi pokvarili svoj retorski stil, pa ipak zna se da su baš robovi u najvećem broju slučajeva bili zaduženi za obrazovanje dece, kao i to da su oni često bili grčkog porekla.
U Rimu su vrlo rano osnovane javne škole koje su svojim delovanjem obuhvatale oblasti osnovnog obrazovanja i u koje su polazila deca od oko sedam godina. One su se nalazile na Forumu, ispod portika. Ovu osnovnu školu vodio je učitelj gramatikus. Deca su učila klasične pisce- Enija, kasnije Vergilija i tumačila njihove stihove, što je takođe bilo podražavanje grčkog načina obrazovanja koje je započinjalo sa Homerom. Tome je sledilo učenje računa, ali se ono u mnogome razlikovalo od današnjeg, jer se u to vreme nije znalo za nulu, pa su ti časovi više ličili na veronauk, budući da su se rezultati učili napamet, a pitagorejske tablice ponavljale u nedogled. Pored latinskog jezika učio se i grčki, koji je smatran za jezik nauke, kao i za jezik klasičnih pesnika i filozofa. Ovo može da se posmatra i sa praktične strane, s obzirom na to da su kućni robovi bili većinom Grci. U školi gramatikusa vladala je stroga disciplina i primenjivano je, ponekad veoma surovo, telesno kažnjavanje. Važno je napomenuti da su u Rimu devojčice takođe dobijale obrazovanje i upravo su ove osnovne škole bile mešovite, dok bi se deca u nastavku školovanja razdvajala.
Između dvanaeste i petnaeste godine, kada bi savladali sve što je gramatikus imao da ih nauči, dečaci bi prelazili u školu retora. Retorska veština ponikla je na Siciliji, u grčkim kolonijama, pa su učitelji uglavnom bili Grci, ali u klasičnom, Ciceronovom periodu (I vek pre n.e.) i latinski retori započinju svoju širu delatnost. Ovo obrazovanje podrazumevalo je da mladić savlada teoriju besedništva, ali da obavezno ovlada i praksom, kako bi znanje bilo upotrebljivo. Učenici bi bili povereni nekoj uglednoj osobi koju bi slušali na Forumu i koja bi im služila za primer. Kao najznačajniji deo praktične nastave razvijen je čitav niz najraznovrsnijih retorskih vežbi, sistematizovanih u udžbenike, kroz koje bi mladići vežbali talenat i stečeno znanje. Tokom obrazovanja oni su se međusobno ogledali na besedničkim turnirima koje su organizovali njihovi učitelji.
Sve u svemu, rimski mladići koji su prolazili kroz ovakav sistem obrazovanja nisu dobijali nikakvu ni naučnu, niti kulturnu širinu. Zapravo, to je bila privilegija malog broja stručnjaka, čiji rad nije u mnogome cenjen. Grčke filozofske škole, koje su takođe nalazile svoje mesto u raznim učionicama blizu trgova, a koje su jedine mogle, pored kućnog obrazovanja, da pruže učenicima neko šire obrazovanje i da razviju temeljniji način mišljenja, često su bile zatvarane, a Grčki filozofi, koji su u njima radili, bili proterivani. Sinovi bogatih patricijskih porodica, posle završene retorske škole, oko sedamnaeste ili osamnaeste godine, proširivali bi svoje vidike tako što bi odlazili na studijsko putovanje u Grčku i to u Atinu i na Rodos. Tako se završavalo vaspitanje i obrazovanje rimskih mladića klasičnog perioda koje je imalo nadasve utilitarni karakter i oni bi tada mogli da zauzmu svoje mesto u okviru vojnog, političkog ili upravnog sistema rimske države.
Na vaspitanje devojaka u Rimu uticale su opšteprihvaćene moralne norme i uloga koju je žena imala u takvom društvu. U prvo vreme smatralo se da je dovoljno da devojka bude naviknuta da sluša, da bude skromna i da prede vunu, kako bi postala dobra supruga i majka. Sa vrtoglavim razvojem rimskog društva to je vrlo brzo postalo nezadovoljavajuće i odbačeno je. Već je napomenuto da su osnovne škole bile mešovite i da su se do oko petnaeste godine devojčice i dečaci jednako vaspitavali. Obogaćivanje svog obrazovanja devojke su mogle da nastave dvojako. Aristokratske devojke, iz bogatih porodica, mogle su u svojoj kući da imaju privatne časove koje je držao tutor, ali su postojale i zajedničke privatne škole, u kojima su učitelji uglavnom bili Grci. Devojke su učile književnost grčkog i latinskog jezika, naročito poeziju, za koju su bile ohrabrivane da same sastavljaju. Istaknuto mesto u njihovom obrazovanju, po ugledu na Grke, imala je muzika, te su devojke učile da pevaju epove prateći ih lirom. Nisu sve devojke bile ograničene na ovu vrstu otmenog obrazovanja. One devojke koje su se naročito isticale interesovanjem, ozbiljnošću i dubljom inteligencijom odavale su se proučavanju filozofije, kao najvišeg dometa obrazovanja, samostalno ili uz pomoć tutora. Naravno, ovako široko obrazovanje nisu mogle da priušte svojim kćerima plebejske porodice i te devojke bi, po završenoj osnovnoj školi, dobijale od majke samo uputstva za vođenje domaćinstva.
Rimske devojke, kako se čini, imale su veoma liberalno vaspitanje, čak liberalnije od mladića i upravo to doprinelo je jačem prodoru helenskog duha u rimsko društvo. Njihovo vaspitanje bilo je uglavnom privatno i time nije nužno bilo pod kontrolom određenog učitelja. Zbog svega, u Rimu je bilo izuzetnih samosvesnih uglednih gospođa koje su, kada bi postale matrone, to jest gospodarice kuće nakon udaje, često u svojim salonima okupljale pesnike i filozofe i tako inspirisale određene društvene tendencije. U pojedinačnim slučajevima, zbog svog obrazovanja, žene bi odbijale da se podvrgnu tradicionalnoj ulozi koja im je namenjena, pa su ih rimski moralisti strogo kritikovali, kritikujući tako i samo obrazovanje koje je ženama bilo dostupno.
Autor teksta:
Maja Mijatovic