LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=1]Andrić je čitav kontinent
[/h]
Monografiju Jovana Delića objavili „Pravoslavna reč” iz Novog Sada i Muzej grada Beograda
Naslovna strana monografije „Ivo Andrić – most i žrtva”
U Velikoj dvorani Doma vojske Srbije, u prisustvu gotovo čitavog intelektualnog Beograda, predstavljena je luksuzna monografija prof. dr Jovana Delića „Ivo Andrić – most i žrtva”, koju su objavili izdavačka kuća „Pravoslavna reč” iz Novog Sada i Muzej grada Beograda, dvojezično na srpskom i engleskom (prevod Angeline Čanković Popović). Ovom monografijom Muzej grada Beograda i izdavačka kuća „Pravoslavna reč” obeležavaju pedesetogodišnjicu uručenja Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću. O kapitalnom delu govorili su Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Dragan Hamović i autor, a odlomke iz Andrićevih dela kazivali su Ljiljana Blagojević i Branislav Lečić.
Jedino se za Ivu Andrića ne može reći, primetio je Matija Bećković, da nije birao ni u kom će se narodu roditi, ni kojim će jezikom pisati i govoriti. Za razliku od drugih i to je izabrao i o tome je odlučivao sam. Nije pristajao na ono što je dobio rođenjem, nego je sebi zadao sebe sama, prelazeći put od Ivana do Iva. Drugima je prepuštao, dodao je Bećković, da objašnjavaju njegovo delo, a sam je od objašnjenja zazirao, koliko je mogao. Pozivao je u pomoć Geteovu misao da je umetnikovo da stvara, a ne da govori i misli da je govor umetničkog dela jasniji i čistiji ako se ne meša sa živim glasom stvaraoca. Užasavao se i svoje društvene karijere, žaleći što se ispeo „na tu osvetljenu pozornicu”. A, opet, bez te karijere i bez te pozornice, muke i groznice, ne bi bilo ni takvog Ive Andrića, ni njegovog velikog dela.
Dva paralelna napora, ističe Rajko Petrov Nogo, uočljiva su u ovoj odličnim fotografijama potkrepljenoj knjizi. To je, prvo, uspešan napor da se da celovit pogled na ličnost i delo Ive Andrića: enciklopedijski i informativan, obuhvatan, a ekonomičan, onakav kakav bi voleo Andrić – gde je rečima tesno, a mislima prostrano. Znatno obimniji deo knjige, i to je drugi uspešan napor, analitičan je, i neizbežno, mozaičan, ali Delićevi mozaici svagda bacaju zrakastu svetlost po dubokim i tamnim prostorima razuđene Andrićeve građevine, osvetljavajući je iznutra, svejedno da li je reč o Andrićevoj poeziji, esejistici, pripovetkama ili romanu, jer Andrić je čitav kontinent. Ova knjiga je u svemu, zaključio je Nogo, dostojna Andrića, a mogla bi biti i obrazac kako bi valjalo obeležavati okrugle godišnjice najvećih.
U knjizi „Ivo Andrić – most i žrtva”, naglašava Dragan Hamović, autor nastoji da ukaže i ojača opštu svest o tome koga imamo, i do koga moramo držati, ako nam je do nas samih stalo. Posle duže biografije o Andriću, u kojoj ne manjka ni zamašnih sinteza, Delić prilaže svoje zrno „opštem gumnu” (izraz Nikole Koljević), posežući za instrumentima interpretacije nekih bitnih tekstova, kao i analizi onih aspekata Andrićeve književnosti ostalih izvan užeg fokusa dosadašnjih tumača. Hamović misli, pre svega, na Andrićevu poeziju i esejistiku.
Andrićev život, kaže Jovan Delić, autor knjige, koji je tehničkom greškom ostao nepotpisan na koricama, čini mu se nestvarnim, kao ostvarenje one Njegoševe fatalne devize: „Neka bude što biti ne može”, ili kao neka bajka o siročetu kojem će biti dato da, kroz patnju i rad, postane svetski čovek, obiđe svet, nauči najvažnije žive i mrtve jezike, dosegne sam vrh diplomatije, stigne do vrha u književnosti, primi Nobelovu nagradu za književnost – kao priznanje svome narodu, jeziku i kulturi, uzdigne se iznad miliona, časno proživi iskušenja istorije i preseli u večnost, dok je sveta i veka.
Politika
[/h]
Monografiju Jovana Delića objavili „Pravoslavna reč” iz Novog Sada i Muzej grada Beograda
Naslovna strana monografije „Ivo Andrić – most i žrtva”
U Velikoj dvorani Doma vojske Srbije, u prisustvu gotovo čitavog intelektualnog Beograda, predstavljena je luksuzna monografija prof. dr Jovana Delića „Ivo Andrić – most i žrtva”, koju su objavili izdavačka kuća „Pravoslavna reč” iz Novog Sada i Muzej grada Beograda, dvojezično na srpskom i engleskom (prevod Angeline Čanković Popović). Ovom monografijom Muzej grada Beograda i izdavačka kuća „Pravoslavna reč” obeležavaju pedesetogodišnjicu uručenja Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću. O kapitalnom delu govorili su Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Dragan Hamović i autor, a odlomke iz Andrićevih dela kazivali su Ljiljana Blagojević i Branislav Lečić.
Jedino se za Ivu Andrića ne može reći, primetio je Matija Bećković, da nije birao ni u kom će se narodu roditi, ni kojim će jezikom pisati i govoriti. Za razliku od drugih i to je izabrao i o tome je odlučivao sam. Nije pristajao na ono što je dobio rođenjem, nego je sebi zadao sebe sama, prelazeći put od Ivana do Iva. Drugima je prepuštao, dodao je Bećković, da objašnjavaju njegovo delo, a sam je od objašnjenja zazirao, koliko je mogao. Pozivao je u pomoć Geteovu misao da je umetnikovo da stvara, a ne da govori i misli da je govor umetničkog dela jasniji i čistiji ako se ne meša sa živim glasom stvaraoca. Užasavao se i svoje društvene karijere, žaleći što se ispeo „na tu osvetljenu pozornicu”. A, opet, bez te karijere i bez te pozornice, muke i groznice, ne bi bilo ni takvog Ive Andrića, ni njegovog velikog dela.
Dva paralelna napora, ističe Rajko Petrov Nogo, uočljiva su u ovoj odličnim fotografijama potkrepljenoj knjizi. To je, prvo, uspešan napor da se da celovit pogled na ličnost i delo Ive Andrića: enciklopedijski i informativan, obuhvatan, a ekonomičan, onakav kakav bi voleo Andrić – gde je rečima tesno, a mislima prostrano. Znatno obimniji deo knjige, i to je drugi uspešan napor, analitičan je, i neizbežno, mozaičan, ali Delićevi mozaici svagda bacaju zrakastu svetlost po dubokim i tamnim prostorima razuđene Andrićeve građevine, osvetljavajući je iznutra, svejedno da li je reč o Andrićevoj poeziji, esejistici, pripovetkama ili romanu, jer Andrić je čitav kontinent. Ova knjiga je u svemu, zaključio je Nogo, dostojna Andrića, a mogla bi biti i obrazac kako bi valjalo obeležavati okrugle godišnjice najvećih.
U knjizi „Ivo Andrić – most i žrtva”, naglašava Dragan Hamović, autor nastoji da ukaže i ojača opštu svest o tome koga imamo, i do koga moramo držati, ako nam je do nas samih stalo. Posle duže biografije o Andriću, u kojoj ne manjka ni zamašnih sinteza, Delić prilaže svoje zrno „opštem gumnu” (izraz Nikole Koljević), posežući za instrumentima interpretacije nekih bitnih tekstova, kao i analizi onih aspekata Andrićeve književnosti ostalih izvan užeg fokusa dosadašnjih tumača. Hamović misli, pre svega, na Andrićevu poeziju i esejistiku.
Andrićev život, kaže Jovan Delić, autor knjige, koji je tehničkom greškom ostao nepotpisan na koricama, čini mu se nestvarnim, kao ostvarenje one Njegoševe fatalne devize: „Neka bude što biti ne može”, ili kao neka bajka o siročetu kojem će biti dato da, kroz patnju i rad, postane svetski čovek, obiđe svet, nauči najvažnije žive i mrtve jezike, dosegne sam vrh diplomatije, stigne do vrha u književnosti, primi Nobelovu nagradu za književnost – kao priznanje svome narodu, jeziku i kulturi, uzdigne se iznad miliona, časno proživi iskušenja istorije i preseli u večnost, dok je sveta i veka.
Politika