- Učlanjen(a)
- 04.04.2010
- Poruka
- 6.513
Krajnje je vreme za završnu epizodu naše analize Svetskog prvenstva.
Jedna od najčešćih grešaka u sagledavanju uspona nemačkog fudbala je jedinstveni pogled na odlične rezultate od 2006. godine. Šampionat sveta na domaćem terenu za Nemce jeste bio najava novog doba, posle najteže decenije u posleratnoj istoriji. I na tom, kao i na prvenstvu Evrope 2008. Nemci su igrali napadački fudbal, ali to je i dalje bio stari, Balakov tim, koji se bazirao na starim nemačkim vrednostima i podsećao na ekipu koju je sa iste pozicije predvodio Lotar Mateus (pre nego što se povukao u odbranu).
Ono što će se zatim dogoditi spremalo se u pozadini još posle debakla na EP 2000, kad su Nemci prvi put u istoriji završili kao poslednji u grupi i otišli sa turnira bez pobede. Legendarni Bundesliga Report 2000 postavio je osnove sasvim drugačijeg fudbala u najtrofejnijoj evropskoj naciji, a ključ je bio u detaljnoj izmeni rada sa mlađim kategorijama. Promene su počele od tadašnjih dvanaestogodišnjaka (program je detaljno određivao rad sa igračima već od sedam godina) i u međuvremenu su sprovedene na nivou cele države.
Osnova je bila u pomeranju težišta ka radu sa loptom i razvoju tehnike. Umesto da se kao ranije (ili još uvek na Balkanu ili Ostrvu) pažnja u mlađim kategorijama obraća na rezultate, što neminovno glavnu ulogu daje fizički jačim igračima koji ranije sazrevaju, kriterijum je postalo znanje. Igra se u manjim grupama, na manjim terenima, da bi se stečeno znanje naknadno prenelo na veliki.
Šampioni od malih nogu
Beta/AP Photo/ Markus Gilliar,Pool
Omladinski fudbal nikad u Nemačkoj nije bio jak kao seniorski, zaporavo su do ujedinjenja oni sa istoka bili uspešniji od onih sa zapada (DDR imao 6 finala U17/U19 EP, a BRD samo 5). U17 su od 1985. imali jedno četvrto mesto na svetu i nijedno evropsko finale od 1991. Mlada reprezentacija (U21) od 1984. nije uspevala da se probije ni do polufinala EP, a poslednja nereformisana generacija 2007. nije ušla ni na završni turnir.
Prva generacija koja je radila po novom sistemu je 1988, to je ona koja će 2009. brutalno pregaziti Engleze na putu ka tituli evropskog prvaka. Starteri u tom finalu (4:0) bili su Nojer, Boateng, Hevedes, Humels, Kedira i Ezil (uzgred tu su bili i Fabijan Džonson, zvezda američke selekcije na SP, i Sebastijan Beniš, koji je kao senior prešao u poljski tim; njih dvojica, kao i Kedira i Nojer, nešto su stariji, ali su imali pravo nastupa).
Međutim, još pre njih uspehe je ostvarila generacija 1989, još 2006. ušla je u polufinale u U17 konkurenciji (pobedila poslednji SCG tim sa Jovetićem, Gulanom, Perovićem i Brežančićem 4:0), a do 2008. već je stigla do titule kao U19. U tom timu su Ron-Robert Ciler, drugi golman tima u Brazilu, i Toni Kros, baš kao i braća Sven i Lars Bender, koji bi izvesno putovali da nisu povređeni. U tom periodu Tomas Miler, koji je isto godište, nije bio u reprezentaciji.
Ni to nije sve, U17 tim iz 2009. (generacija 1992) osvojio je Evropsko prvenstvo, a predvodili su ga Mark Andre Ter-Stegen (ispao na poslednjem skraćivanju spiska), Mario Gece i Škodran Mustafi. Deset članova tima koji je pokorio Brazil osvajalo je trofeje u mlađim selekcijama Nemačke posle promene fudbalske filosofije, još trojica su bila vrlo blizu mesta u avionu.
Nekoliko narednih generacija nije se proslavilo, ali godište ’95 (U17 vicešampion Evrope pretprošle godine) baš obećava – Maks Majer, Leon Gorecka, Timo Verner, Serž Gnabri (Džulijan Grin je prešao u američlki tim i dao gol iz prvog kontakta na SP) – gledaćemo ih narednih dana na EP, gde su u grupi sa Srbijom.
U Brazilu: Povrede i taktika
Beta/AP Photo
Nemci su po pravilu jedan od favorita pred svaki veliki turnir (od 29 EP i SP na kojima su učestvovali stigli su u 20 polufinala), ali su neposredno pred put u Brazil preplašili navijače. Mlaki remiji sa Poljskom i Kamerunom, povrede koje su Rojsa, Gindoana i braću Bender odvojile od šampionata, kao i posledice povreda zbog kojih ni blizu 100 posto spremni nisu bili ključni igrači Nojer, Lam, Švajnštajger, Kedira i Kloze, učinili su da u danima koji su prethodili turniru odgovor „Nemačka“ na pitanje „ko će osvojiti SP?“ izazove podizanje obrva i pokret glavom u jednu, pa drugu stranu.
Nojer i Lam su se, srećom, oporavili na vreme za početak turnira, Švajni je mogao brzo da zaigra, a do same završnice je ušao u formu, a nastup Klozea bio je ograničen i prilagođen procenjenim potrebama. Kedira je, međutim, do kraja ostao rovit, odigrao je u punoj snazi samo jednu utakmicu (i u njoj briljirao) i povredio se opet na zagrevanju pred finale.
Razmere problema kada ne igra Rojs jasne su svima, ali promaknu većini kada izostaje igrač kakav je Lars Bender. Upravo je povredom Leverkuzenovog zadnjeg veznog izazvala ključni taktički problem za Nemce u uvodnoj fazi turnira. Filip Lam je, setićete se, sve do 70. minuta meča sa Alžirom u osmini finala igrao na poziciji zadnjeg veznog.
Suština problema bila je u tome što tandem nedovoljno spremnih Švajnštajger – Kedira nije mogao da pruži zaštitu odbrani, koja je već postavljena rizično visoko. To je na desnog beka slalo Boatenga, koji je mnogo bolji kao štoper, i Mustafija, koji je po pokazanom kvalitetu potpuno zalutao u ovaj tim. Sa Hevedesom (takođe štoperom) na levom beku, Nemačka je u tim trenucima potpuno gubila širinu i non-stop igrala kroz sredinu, što je mnogo lakše zaustaviti. Ako je još i bočni napadač usporeni Mesut Ezil, protivnički igrači uz aut-liniju suočavaju se sa malo pritiska.
Alžir i Argentina – igra na ivici
Beta/AP Photo/ Markus Gilliar,Pool
Tek kada je Švajnštajger konačno zaigrao punom snagom, Nemci su ušli u pun ritam, u četvrtfinalu i posebno polufinalu, kada je Kedira izgledao kao pre nekoliko godina. Onda su se u nedelju uveče dogodile tri pobvrede u kratkom roku – Kedira nije mogao da igra, Humels (koji bi izvesno ispao iz trima zbog kolena da se Kedira nije povredio) je morao, a onda je Garaj onesposobio i Kramera.
Ispostavilo se da je taj trenutak doneo neočekivani dobitak za nemački tim – prvi put na turniru Lev je morao da odustane od 4-3-3, prešao je na 4-2-3-1, Kros se povukao ka centru, odakle je bio opasniji, Ezil ušao sa krila u sredinu i konačno odigrao kako se očekuje, a Širle zakucao Sabaletu u argentinsku trećinu i u trenu isekao glavnu liniju napada južnoameričkog tima.
Nemci su i u finalu, kao i uvek do tada, igrali svoju igru nezavisno od protivnika. Linija odbrane skoro na centru mnogo znači u presingu i protoku lopte, ali ostavlja ogroman prostor za brze protivničke igrače, što rivalu omogućava da praktično bez igre stvara opasne situacije. Videli smo to najbolje u prvom poluvremenu meča sa Alžirom, kada je samo Nojerova redifinicija uloge golmana u fudbalu držala stvari pod kontrolom (ruku na srce, štoperski tandem u tom meču je prinudno bio najnepogodniji za takvog rivala i takvu taktiku).
Da bi protivnik mogao da iskoristi slabosti takvog sistema, mora da ima nekoliko karakteristika – fanatičnu grupu zadnjih veznih koja oduzima lopte, jednog ili više igrača sposobnih da brzo pošalju dobar dugi pâs i bar dva igrača sposobna da trče bržće od odbrane. Problem je što takva igra iznuruje protivnika, kako fizički, tako i psihički, jer se sve vreme igra u njegvoih 35 metara. Alžir je pretio jedno poluvreme i proveo na konopcima preostalih 75 minuta, Argentina se držala desetak minuta duže.
Pritisak, pritisak i još malo pritiska
Beta/AP Photo/Felipe Dana, Pool
U modernom fudbalu glavna tendencija je da tim koji povede stane nazad i igra na kontre. Polufinala LŠ prošle i ove sezone su odličan primer utakmica kakve gledamo već godinama. U prvom kolu ovaj šampionat je doneo promene, jer su preokreti bili redovna pojava, ali se već do trećeg kola prve runde sve vratilo u standard, pa smo u eliminacijama na 16 mečeva videli samo jedan preokret – holandski protiv Meksika. Čak su i penale redom dobijali timovi koji su prvi poveli.
Nemci odstupaju od koncepta, jer kada povedu, nastavljaju u istom ritmu. To im je donelo spektakularne pobede nad Portugalom i Brazilom – uzdrmanog protivnika nastavili su da gaze sve dok nije postalo jasno da neće moći da reaguje.
Taktika koju ćemo kasnije nazvati tiki-taka nastala je u drugoj polovini prošle decenije, kada je Pep Gvardiola, da se poslužimo CM/FM rečnikom, uzeo Aragonesovu taktiku sa EP 2008. i sa more direct prevukao sasvim na shorter. Španci su na tom turniru u Švajcarskoj i Austriji zaista igrali fantastičan fudbal, Barsa je u prvoj fazi igrala na sličan način (samo sa malo boljim sastavom), ali je tokom vremena i jedan i drugi tim potpuno zanemario direktni pristup i kao ultimativni cilj postavio posed lopte.
Takva promena učinila je tim nedovoljno prodornim i opasnim po gol. Barselona je zato u poslednje tri sezone ostala na samo dva trofeja i bez ijednog finala LŠ, iako ima tim svetske klase. Španija je posle debakla u finalu Kupa konfederacija sa ovog SP ispala već posle dve utakmice, iako su je mnogi smatrali prvim favoritom. Povrh svega, dominantni Bajern iz 2013. je sa Pepom protiv Reala u polufinalu LŠ doživeo potpuni kolaps.
Beta/AP Photo/Felipe Dana
Nemački pristup mnogi zovu tiki taka 2, jer ekipa Joakima Leva takođe insistira na kratkim pasovima i posedu lopte. Nemci su tim sa najvećim prosečnim posedom lopte od svih učesnika druge faze, tim sa najvećim prosečnim brojem pasova po utakmici (726, ESP 690, ARG 617), a među pet igrača sa najvećim brojem dodavanja po meču imaju četiri od prvih pet mesta, uključujući vodeći tandem Kros – Lam.
Dve su razlike između nemačkog pristupa i onoga što je simbolizovalo Barsu i „Furiju“: Nemci trče, mnogo više. Oni su nadtrčali sve svoje rivale, Argentinu čak za deset kilometara (šokantno, kad se uzme u obzir da je lopta dve trećine vremena bile kod Nemaca – obično više trči onaj ko je juri); Nemačka ima Raumdeutera, Tomasa Milera.
Jedinstvena figura u modernom fudbalu, Miler je čovek čiju ulogu nije lako definisati. Ako u timu imate Mesija, daćete mu loptu, a on će morati da izdrži 2-3 duela pre nego što dâ gol ili asistira. Ako u timu imate Nejmara, dajete mu loptu, a onda on kreće u dribling. Ako vam je u timu Ronaldo ili Bejl, šaljee loptu u prostor, a onda oni proleću pored odbrane (Portugalac to začinii vrhunskom tehnikom). Tomas Miler ne radi ništa od toga – on traži prostor. Ne igra leđima golu, ne izbacuje rivale 1 na 1, samo tumači prostor i tako često se nađe na pravom mestu. Na dva SP dao je po pet golova, a još mu nije ni 25. Bio je prvi strelac i prvi asistent SP 2010, drugi strelac i drugi igrač (u izboru FIFA) SP 2014.
Nemačka je dala 18 golova, jer njen stil igre stvara daleko više situacija u kojima šutiraju iz dobrih pozicija u šesnaestercu (47 u okvir gola, ostali polufinalisti 35-37). Nesebičnost je neverovatna – uvek se dodaje lopta saigraču u boljoj poziciji. Nemci daju gol svakim četvrtim udarcem u okvir gola (18/71, samo Kolumbija među top 10 nacija bolja – 38 šuteva u okvir, 12 golova), Francuzi i Brazilci tek svakim šestim, Argentinci svakim osmim (u okvir; Nemcima ni okvir nisu pogodili). Nemačka i Kolumbija su dominirali i po broju asistencija (12 i 10; Argentina samo 3).
Budućnost svetla, problema dva
Beta/AP Photo/Francois Xavier Marit, Pool
Verovatno najvažnija stvar u učenju i planiranju je razumevanje uzročno-posledičnih sklopova i razumevanje vremena. Ako napravite dobar plan i krenete da ga primenjujete, najbitnije je dobro proceniti kada će taj plan dati rezultate. Nemačka je 2000. napravila plan koji je doneo rezultate tačno kada je trebalo.
Balakovo polufinale i finale bili su srećna okolnost koja se dogodila nezavisno od fudbalske revolucije u Nemačkoj. Ti uspesi stvorili su dodatnu prednost kroz brušenje igrača kakvi su Lam, Švajnštajger ili Kloze, koji su naučili da osvajaju medalje pre nego što će preuzeti ulogu mentora generacijama mladih talenata.
Na pet uzastopnih takmičenja Nemci su ušli u polufinala (Španija 3, Holandija, Portugal i Italija po 2, Francuska, Rusija, Turska po 1; Brazil, Argentina i Urugvaj po 1 od 3 prethodna SP), što čak ni njihovim dosadašnjim generacijama nikad nije uspelo.
Posle dominacije koju su demonstrirali u Brazilu i sa timom kakav imaju (14 od 23 člana imaju 25 godina ili manje) logično je da će u Francuskoj 2016. biti prvi favoriti turnira, i da već sada mogu da računaju na naslov jednog od favorita i za SP 2018. i EP 2020.
Nemački tim posle povlačenja Filipa Lama suočava se sa dva problema. Prvi je na poziciji bekova – ako je Škodran Mustafi najbolje što Nemci mogu da pošalju uz desnu aut-liniju, u ozbiljnom su problemu, a ni Hevedes nije dobro rešenje na suprotnoj strani.
Dortmundov tandem Erik Durm i Kevin Groskrojc služio je za popunu tima, ali nije igrao ni minut. Oba sa sobom nose po jedan problem – Groskrojc (26) nije po prirodi desni bek, jer igra na nekoliko pozicija, a najduže je bio levo krilo; Durm (22) u sopstvenom klubu nema garantovano mesto, jer 4 godine stariji Marsel Šmelcer zauzima istu poziciju.
Beta/AP Photo/Matthias Schrader
Šmelcer je član pominjane šampionske ekipe iz 2009, a za Elf je igrao 16 puta. Ostale nedavno korišćene opcije su Sebastijan Jung (24, desno), novi član Volfzburga, kao i Frajburgov Kristijan Ginter (21, levo), oba su nastupala u meču bez golova sa Poljskom, dok su prve zvezde još bile u klubovima. Denis Aogo (27, levo) prelaskom u Šalke mogao bi da dobije priliku da nastavi reprezentativnu karijeru dugu 12 mečeva.
Drugi problem je onaj koji su imali i do sada – nedostatak pravog napadača, jer Kloze već ima 36, a Gomez sledećeg proleća puni 30 i već je ispao iz postave. Postavljanje Milera na tu poziciju ograničava kretanje tog igrača, a već smo konstatovali da je njegova snaga u stalnom pokretu. Postoji opcija sa Rojsom na istom mestu, ali bi i on verovatno bio opasniji ako je postavljen bočno i preti iz drugog plana.
Maks Kruze (26), Kevin Foland (21) i Pjer Mišel Lasoga (22) su do sada korišćeni na tom mestu, a iz mlađe garde tu je Timo Verner, koji se pre 18. rođendana probio u prvi tim Štutgarta.
Lasogu je Hamburg zadržao u Bundesligi, uprkos velikoj želji Njukasla, a radi se o momku koji je od ranog detinjstva trenirao fudbal sa očuhom Oliverom Rekom. Geceov zemljak Foland (Algoj, jugozapadna Bavarska) se izborio za mesto u Hofenhajmu. Kruze je relativno kasno ušao u seniorsku selekciju, a dok su mu se drugovi borili na brazilskim terenima, on je zarađivao novac od pokera u Nevadi.
Na ostalim pozicijama problema nema, od golmana do ofanzivnih veznih Nemci imaju dovoljno talenta da napune dve reprezentacije, mada je teško nadomestiti iskustvo kakvo nosi Švajnštajger.
11 na 11: Dve najbolje postave prvenstva
Beta/AP Photo/Martin Meissner, File
Za sâm kraj stižu i obećane dve najbolje postave prvenstva.
Prvi tim: M.Nojer – F.Lam, R.Vlar, E.Garaj, M.Roho – H.Maćerano, B.Švajnštajger – A.Roben, H.Rodriges, A.Sančes – T.Miler
Drugi tim: K.Navas – F.Džonson, Đ.Gonsales, M.Jepes, D.Blind – Ć.Arangis, P.Pogba, T.Kros – Nejmar, E.Valensija, Mesi
Najbolji igrač: Hames Rodriges
Specijalna nagrada: Manuel Nojer
Nojer je na ovom šampionatu redefinisao mesto golmana u modernom fudbalu, nastupom u kojem gotovo da nije bilo greške – osim u meču sa Ganom jedine golove je primio u nadoknadi vremena, kada je njegov tim imao sigurnu zalihu. Kompletna kontrola šesnaesterca i sigurne odbrane (samo je Tim Hauard imao više) već bi bile dovoljne za ozbiljnu kandidaturu, ali njegovo krpljenje svih rupa u odbrani ga stavlja iznad svih ostalih na šampionatu, čak i briljantnog Hamesa Rodrigesa 8o njemu smo detaljno u priči o Kolumbiji), koji se izdvojio među onima u polju. FIFA je bruku oko dodele Zlatne lopte Mesiju oprala donekle time što su njih dvojica dobila posebne nagrade, koje im svakako pripadaju. Kejlor Navas je dobio malu prednost u neverovatnoj konkurenciji golmana (Očoa, Hauard, Bravo, Ospina, XXX), koji su obeležili ovaj šampionat.
Beta/AP Photo/Petr David Josek
Filip Lam i Fabijan Džonson ozbiljno su se borili za naslov najboljeg desnog beka na turniru, odigravši približno isto vreme na toj poziciji. Džonson je bio izvanredan sve do meča sa Belgijom, kada je totalna ofanziva „Đavola“ uspela da ga potisne. Pored Hauarda najsvetlije ime u vrlo dobroj američkoj selekciji. Dok je Lam bio na mestu zadnjeg veznog, niti je on bio dovoljno dobar, niti je po desnoj strani išta funkcionisalo, ali je prelaskom na bok potpuno preuzeo kontrolu i dominirao u preostala tri i po meča.
To što je odlični Markos Roho bio potpuno neprimetan u finalu najbolje je svedočanstvo Lamove superiornosti. Roho je do tog trenutka bio najprijatnije iznenađenje u argentinskom timu, i u ofanzivnim i u defnzivnim zadacima. Dejli Blind je onim pasom za RVP-ov let „kupio“ ceo svet, ali je u dobrom delu prvenstva igrao vrlo kvalitetno i za očekivati je da će uskoro preći u veliki klub.
Uz golmane jedna od najboljih strana ovog prvenstva su iskusni štoperi – Ron Vlar je bio nestvarno dobar na čelu holandske tročlane odbrane, do te mere da se navijači Aston Vile pitaju da li je to isti čovek kojeg gledaju devet meseci godišnje. Mario Jepes je sa 38 nadoknadio sve što je propustio u prethodnih 16, briljantnim turnirom. Moglo bi da bude tzu mesta za još neke veterane, da nije neophodno ukazati počast odličnom Đankarlu Gonsalesu, koji je izrastao u zvezdu najtvrđe odbrane turnira i Esekijelu Garaju, koji je bio stub odbrane vicešampiona.
Beta/AP Photo/Felipe Dana
Ispred njega bio je čovek koji je kontrolisao kompletnu defanzvinu organizaciju Argentine – neretko osporavani Maćerano briljirao je od prvog do poslednjeg minuta, napravio jednu grešku na turniru i ona je Nemačkoj donela titulu. Njegocv veliki i žestoki rival iz finala Bastijan Švajnštajger ušao je u prvenstvo nespreman, tek oporavljen, ali je rastao iz meča u meč i svakako bio prvi igrač finala. Njihov duel u 120 minuta završnog meča bio je vredan dugih ovacija.
Prvi tim je u formaciji 4-2-3-1, a drugi tim malo drugačije složen, u 4-3-3 (jedna od popularnijih taktika u Brazilu). U srcu terena mesto je dobio Ćarles Arangis, momak koji je nastavljao i tamo gde bi stali Medel i Vidal. Odličan u defanzivnoj fazi, stigao je i da postigne gol protiv Španije i izvede fantastičan penal u najslabijoj seriji turnira sa Brazilom. Svakako jedno od otkrovenja prvenstva. Uz njega je Pol Pogba, najkvalitetniji igrač kojeg Francuska ima kada Riberi nije spreman. Pogba nije u svakom meču pokazao pun potencijal, Nemci su ga bukvalno ugušili, ali kada god bi Francuska funkcionisala, on je bio upleten. Treći deo tog trougla čini Toni Kros, lider u većini statističkih kategorija za vezne igrače, metronom najboljeg tima na svetu, nova Realova tiha zvezda. On i Kedira su slomili Brazil, napravio je jednu grešku na celom turniru, i nju Iguain nije iskoristio.
Da Hames Rodriges nije bio tako konzistentan i da nije učestvovao u 11 od 12 kolumbijskih golova, igrač šampionata svakako bi bio Arjen Roben. Nijedan tim na prvenstvu nije toliko zavisio od jednog čoveka. I protiv Španaca bio je igrač utakmice, a u ostatku turnira bukvalno je na njemu ostalo da smisli pobedu. Kada je uspevao, Holandija je dobijala. Kada nije, išlo se do penala. Aleksis Sančes je godinama unazad velika nada svetskog fudbala, iza sebe ima odličnu sezonu u Barsi, ali na ovom prvenstvu stavio je pečat na potencijal. Bukvalno mu je bilo nemoguće uzeti loptu bez faula i šokantno je da su ga Katalonci pustili za relativno male pare u Arsenal posle ovakvog šampionata.
Beta/AP Photo/Themba Hadebe
O igri Brazila napisano je mnogo, često i netačne stvari. Ono što je izvesno je da je domaćinu jedini plan tokom celog turnira bio – doturiti loptu do Nejmara. Pretenciozan i sklon glumi, Nejmar nije omiljen van svoje zemlje, ali teret koji je nosio tokom turnira bio je nestvaran, a toliko puta na prvenstvu morao je sâm protiv svih, jer pomoći gotovo da nije bilo. Njegov partner iz Barsinog napada Leo Mesi odigrao je ispod svojih standarda i veorvatno propustio poslednju priliku da stane uz rame Dijegu. Znao je to i sâm kad je završen finalni meč, a FIFA ga je bukvalno dotukla proglasivši ga nezasluženo igračem turnira. Dok je imao s kim da igra, Mesi je igrao, davao golove, asistirao, izmišljao pobede. Negativna taktika i povreda Di Marije ugasili su i njega u poslednje dve utakmice.
Izuzetak u ovom timu je Ener Valensija. Napadač Ekvadora sebi je za tri utakmice sredio unosni transfer u Premijer ligu, posle tri gola u grupnoj fazi. Ekvador je uz malo sreće (da nisu na bizaran način poklonili pobedu Švajcarskoj) mogao u drugu fazu, a Ener bi bio apsolutno najzaslužniji da su tamo stigli. Njegov izbor u drugi tim je svedočanstvo koliko su nebitni na ovom prvenstvu bili pravi napadači. Zato je startno mesto u prvom timu dobio Raumdeuter, čovek koji se uvek iznenada pojavi i reši stvar – Tomas Miler.
To bi bilo sve za ovo prvenstvo. Sledeća slična zabava čeka nas sledećeg juna u Čileu, kada se igra Kopa Amerika, a leto 2016. Donosi dupli spektakl, na terenima Ferancuske i SAD. Do tada, družićemo se pretežno uz klupski fudbal.
izvor:b92.net
Jedna od najčešćih grešaka u sagledavanju uspona nemačkog fudbala je jedinstveni pogled na odlične rezultate od 2006. godine. Šampionat sveta na domaćem terenu za Nemce jeste bio najava novog doba, posle najteže decenije u posleratnoj istoriji. I na tom, kao i na prvenstvu Evrope 2008. Nemci su igrali napadački fudbal, ali to je i dalje bio stari, Balakov tim, koji se bazirao na starim nemačkim vrednostima i podsećao na ekipu koju je sa iste pozicije predvodio Lotar Mateus (pre nego što se povukao u odbranu).
Ono što će se zatim dogoditi spremalo se u pozadini još posle debakla na EP 2000, kad su Nemci prvi put u istoriji završili kao poslednji u grupi i otišli sa turnira bez pobede. Legendarni Bundesliga Report 2000 postavio je osnove sasvim drugačijeg fudbala u najtrofejnijoj evropskoj naciji, a ključ je bio u detaljnoj izmeni rada sa mlađim kategorijama. Promene su počele od tadašnjih dvanaestogodišnjaka (program je detaljno određivao rad sa igračima već od sedam godina) i u međuvremenu su sprovedene na nivou cele države.
Osnova je bila u pomeranju težišta ka radu sa loptom i razvoju tehnike. Umesto da se kao ranije (ili još uvek na Balkanu ili Ostrvu) pažnja u mlađim kategorijama obraća na rezultate, što neminovno glavnu ulogu daje fizički jačim igračima koji ranije sazrevaju, kriterijum je postalo znanje. Igra se u manjim grupama, na manjim terenima, da bi se stečeno znanje naknadno prenelo na veliki.
Šampioni od malih nogu
Beta/AP Photo/ Markus Gilliar,Pool
Omladinski fudbal nikad u Nemačkoj nije bio jak kao seniorski, zaporavo su do ujedinjenja oni sa istoka bili uspešniji od onih sa zapada (DDR imao 6 finala U17/U19 EP, a BRD samo 5). U17 su od 1985. imali jedno četvrto mesto na svetu i nijedno evropsko finale od 1991. Mlada reprezentacija (U21) od 1984. nije uspevala da se probije ni do polufinala EP, a poslednja nereformisana generacija 2007. nije ušla ni na završni turnir.
Prva generacija koja je radila po novom sistemu je 1988, to je ona koja će 2009. brutalno pregaziti Engleze na putu ka tituli evropskog prvaka. Starteri u tom finalu (4:0) bili su Nojer, Boateng, Hevedes, Humels, Kedira i Ezil (uzgred tu su bili i Fabijan Džonson, zvezda američke selekcije na SP, i Sebastijan Beniš, koji je kao senior prešao u poljski tim; njih dvojica, kao i Kedira i Nojer, nešto su stariji, ali su imali pravo nastupa).
Međutim, još pre njih uspehe je ostvarila generacija 1989, još 2006. ušla je u polufinale u U17 konkurenciji (pobedila poslednji SCG tim sa Jovetićem, Gulanom, Perovićem i Brežančićem 4:0), a do 2008. već je stigla do titule kao U19. U tom timu su Ron-Robert Ciler, drugi golman tima u Brazilu, i Toni Kros, baš kao i braća Sven i Lars Bender, koji bi izvesno putovali da nisu povređeni. U tom periodu Tomas Miler, koji je isto godište, nije bio u reprezentaciji.
Ni to nije sve, U17 tim iz 2009. (generacija 1992) osvojio je Evropsko prvenstvo, a predvodili su ga Mark Andre Ter-Stegen (ispao na poslednjem skraćivanju spiska), Mario Gece i Škodran Mustafi. Deset članova tima koji je pokorio Brazil osvajalo je trofeje u mlađim selekcijama Nemačke posle promene fudbalske filosofije, još trojica su bila vrlo blizu mesta u avionu.
Nekoliko narednih generacija nije se proslavilo, ali godište ’95 (U17 vicešampion Evrope pretprošle godine) baš obećava – Maks Majer, Leon Gorecka, Timo Verner, Serž Gnabri (Džulijan Grin je prešao u američlki tim i dao gol iz prvog kontakta na SP) – gledaćemo ih narednih dana na EP, gde su u grupi sa Srbijom.
U Brazilu: Povrede i taktika
Beta/AP Photo
Nemci su po pravilu jedan od favorita pred svaki veliki turnir (od 29 EP i SP na kojima su učestvovali stigli su u 20 polufinala), ali su neposredno pred put u Brazil preplašili navijače. Mlaki remiji sa Poljskom i Kamerunom, povrede koje su Rojsa, Gindoana i braću Bender odvojile od šampionata, kao i posledice povreda zbog kojih ni blizu 100 posto spremni nisu bili ključni igrači Nojer, Lam, Švajnštajger, Kedira i Kloze, učinili su da u danima koji su prethodili turniru odgovor „Nemačka“ na pitanje „ko će osvojiti SP?“ izazove podizanje obrva i pokret glavom u jednu, pa drugu stranu.
Nojer i Lam su se, srećom, oporavili na vreme za početak turnira, Švajni je mogao brzo da zaigra, a do same završnice je ušao u formu, a nastup Klozea bio je ograničen i prilagođen procenjenim potrebama. Kedira je, međutim, do kraja ostao rovit, odigrao je u punoj snazi samo jednu utakmicu (i u njoj briljirao) i povredio se opet na zagrevanju pred finale.
Razmere problema kada ne igra Rojs jasne su svima, ali promaknu većini kada izostaje igrač kakav je Lars Bender. Upravo je povredom Leverkuzenovog zadnjeg veznog izazvala ključni taktički problem za Nemce u uvodnoj fazi turnira. Filip Lam je, setićete se, sve do 70. minuta meča sa Alžirom u osmini finala igrao na poziciji zadnjeg veznog.
Suština problema bila je u tome što tandem nedovoljno spremnih Švajnštajger – Kedira nije mogao da pruži zaštitu odbrani, koja je već postavljena rizično visoko. To je na desnog beka slalo Boatenga, koji je mnogo bolji kao štoper, i Mustafija, koji je po pokazanom kvalitetu potpuno zalutao u ovaj tim. Sa Hevedesom (takođe štoperom) na levom beku, Nemačka je u tim trenucima potpuno gubila širinu i non-stop igrala kroz sredinu, što je mnogo lakše zaustaviti. Ako je još i bočni napadač usporeni Mesut Ezil, protivnički igrači uz aut-liniju suočavaju se sa malo pritiska.
Alžir i Argentina – igra na ivici
Beta/AP Photo/ Markus Gilliar,Pool
Tek kada je Švajnštajger konačno zaigrao punom snagom, Nemci su ušli u pun ritam, u četvrtfinalu i posebno polufinalu, kada je Kedira izgledao kao pre nekoliko godina. Onda su se u nedelju uveče dogodile tri pobvrede u kratkom roku – Kedira nije mogao da igra, Humels (koji bi izvesno ispao iz trima zbog kolena da se Kedira nije povredio) je morao, a onda je Garaj onesposobio i Kramera.
Ispostavilo se da je taj trenutak doneo neočekivani dobitak za nemački tim – prvi put na turniru Lev je morao da odustane od 4-3-3, prešao je na 4-2-3-1, Kros se povukao ka centru, odakle je bio opasniji, Ezil ušao sa krila u sredinu i konačno odigrao kako se očekuje, a Širle zakucao Sabaletu u argentinsku trećinu i u trenu isekao glavnu liniju napada južnoameričkog tima.
Nemci su i u finalu, kao i uvek do tada, igrali svoju igru nezavisno od protivnika. Linija odbrane skoro na centru mnogo znači u presingu i protoku lopte, ali ostavlja ogroman prostor za brze protivničke igrače, što rivalu omogućava da praktično bez igre stvara opasne situacije. Videli smo to najbolje u prvom poluvremenu meča sa Alžirom, kada je samo Nojerova redifinicija uloge golmana u fudbalu držala stvari pod kontrolom (ruku na srce, štoperski tandem u tom meču je prinudno bio najnepogodniji za takvog rivala i takvu taktiku).
Da bi protivnik mogao da iskoristi slabosti takvog sistema, mora da ima nekoliko karakteristika – fanatičnu grupu zadnjih veznih koja oduzima lopte, jednog ili više igrača sposobnih da brzo pošalju dobar dugi pâs i bar dva igrača sposobna da trče bržće od odbrane. Problem je što takva igra iznuruje protivnika, kako fizički, tako i psihički, jer se sve vreme igra u njegvoih 35 metara. Alžir je pretio jedno poluvreme i proveo na konopcima preostalih 75 minuta, Argentina se držala desetak minuta duže.
Pritisak, pritisak i još malo pritiska
Beta/AP Photo/Felipe Dana, Pool
U modernom fudbalu glavna tendencija je da tim koji povede stane nazad i igra na kontre. Polufinala LŠ prošle i ove sezone su odličan primer utakmica kakve gledamo već godinama. U prvom kolu ovaj šampionat je doneo promene, jer su preokreti bili redovna pojava, ali se već do trećeg kola prve runde sve vratilo u standard, pa smo u eliminacijama na 16 mečeva videli samo jedan preokret – holandski protiv Meksika. Čak su i penale redom dobijali timovi koji su prvi poveli.
Nemci odstupaju od koncepta, jer kada povedu, nastavljaju u istom ritmu. To im je donelo spektakularne pobede nad Portugalom i Brazilom – uzdrmanog protivnika nastavili su da gaze sve dok nije postalo jasno da neće moći da reaguje.
Taktika koju ćemo kasnije nazvati tiki-taka nastala je u drugoj polovini prošle decenije, kada je Pep Gvardiola, da se poslužimo CM/FM rečnikom, uzeo Aragonesovu taktiku sa EP 2008. i sa more direct prevukao sasvim na shorter. Španci su na tom turniru u Švajcarskoj i Austriji zaista igrali fantastičan fudbal, Barsa je u prvoj fazi igrala na sličan način (samo sa malo boljim sastavom), ali je tokom vremena i jedan i drugi tim potpuno zanemario direktni pristup i kao ultimativni cilj postavio posed lopte.
Takva promena učinila je tim nedovoljno prodornim i opasnim po gol. Barselona je zato u poslednje tri sezone ostala na samo dva trofeja i bez ijednog finala LŠ, iako ima tim svetske klase. Španija je posle debakla u finalu Kupa konfederacija sa ovog SP ispala već posle dve utakmice, iako su je mnogi smatrali prvim favoritom. Povrh svega, dominantni Bajern iz 2013. je sa Pepom protiv Reala u polufinalu LŠ doživeo potpuni kolaps.
Beta/AP Photo/Felipe Dana
Nemački pristup mnogi zovu tiki taka 2, jer ekipa Joakima Leva takođe insistira na kratkim pasovima i posedu lopte. Nemci su tim sa najvećim prosečnim posedom lopte od svih učesnika druge faze, tim sa najvećim prosečnim brojem pasova po utakmici (726, ESP 690, ARG 617), a među pet igrača sa najvećim brojem dodavanja po meču imaju četiri od prvih pet mesta, uključujući vodeći tandem Kros – Lam.
Dve su razlike između nemačkog pristupa i onoga što je simbolizovalo Barsu i „Furiju“: Nemci trče, mnogo više. Oni su nadtrčali sve svoje rivale, Argentinu čak za deset kilometara (šokantno, kad se uzme u obzir da je lopta dve trećine vremena bile kod Nemaca – obično više trči onaj ko je juri); Nemačka ima Raumdeutera, Tomasa Milera.
Jedinstvena figura u modernom fudbalu, Miler je čovek čiju ulogu nije lako definisati. Ako u timu imate Mesija, daćete mu loptu, a on će morati da izdrži 2-3 duela pre nego što dâ gol ili asistira. Ako u timu imate Nejmara, dajete mu loptu, a onda on kreće u dribling. Ako vam je u timu Ronaldo ili Bejl, šaljee loptu u prostor, a onda oni proleću pored odbrane (Portugalac to začinii vrhunskom tehnikom). Tomas Miler ne radi ništa od toga – on traži prostor. Ne igra leđima golu, ne izbacuje rivale 1 na 1, samo tumači prostor i tako često se nađe na pravom mestu. Na dva SP dao je po pet golova, a još mu nije ni 25. Bio je prvi strelac i prvi asistent SP 2010, drugi strelac i drugi igrač (u izboru FIFA) SP 2014.
Nemačka je dala 18 golova, jer njen stil igre stvara daleko više situacija u kojima šutiraju iz dobrih pozicija u šesnaestercu (47 u okvir gola, ostali polufinalisti 35-37). Nesebičnost je neverovatna – uvek se dodaje lopta saigraču u boljoj poziciji. Nemci daju gol svakim četvrtim udarcem u okvir gola (18/71, samo Kolumbija među top 10 nacija bolja – 38 šuteva u okvir, 12 golova), Francuzi i Brazilci tek svakim šestim, Argentinci svakim osmim (u okvir; Nemcima ni okvir nisu pogodili). Nemačka i Kolumbija su dominirali i po broju asistencija (12 i 10; Argentina samo 3).
Budućnost svetla, problema dva
Beta/AP Photo/Francois Xavier Marit, Pool
Verovatno najvažnija stvar u učenju i planiranju je razumevanje uzročno-posledičnih sklopova i razumevanje vremena. Ako napravite dobar plan i krenete da ga primenjujete, najbitnije je dobro proceniti kada će taj plan dati rezultate. Nemačka je 2000. napravila plan koji je doneo rezultate tačno kada je trebalo.
Balakovo polufinale i finale bili su srećna okolnost koja se dogodila nezavisno od fudbalske revolucije u Nemačkoj. Ti uspesi stvorili su dodatnu prednost kroz brušenje igrača kakvi su Lam, Švajnštajger ili Kloze, koji su naučili da osvajaju medalje pre nego što će preuzeti ulogu mentora generacijama mladih talenata.
Na pet uzastopnih takmičenja Nemci su ušli u polufinala (Španija 3, Holandija, Portugal i Italija po 2, Francuska, Rusija, Turska po 1; Brazil, Argentina i Urugvaj po 1 od 3 prethodna SP), što čak ni njihovim dosadašnjim generacijama nikad nije uspelo.
Posle dominacije koju su demonstrirali u Brazilu i sa timom kakav imaju (14 od 23 člana imaju 25 godina ili manje) logično je da će u Francuskoj 2016. biti prvi favoriti turnira, i da već sada mogu da računaju na naslov jednog od favorita i za SP 2018. i EP 2020.
Nemački tim posle povlačenja Filipa Lama suočava se sa dva problema. Prvi je na poziciji bekova – ako je Škodran Mustafi najbolje što Nemci mogu da pošalju uz desnu aut-liniju, u ozbiljnom su problemu, a ni Hevedes nije dobro rešenje na suprotnoj strani.
Dortmundov tandem Erik Durm i Kevin Groskrojc služio je za popunu tima, ali nije igrao ni minut. Oba sa sobom nose po jedan problem – Groskrojc (26) nije po prirodi desni bek, jer igra na nekoliko pozicija, a najduže je bio levo krilo; Durm (22) u sopstvenom klubu nema garantovano mesto, jer 4 godine stariji Marsel Šmelcer zauzima istu poziciju.
Beta/AP Photo/Matthias Schrader
Šmelcer je član pominjane šampionske ekipe iz 2009, a za Elf je igrao 16 puta. Ostale nedavno korišćene opcije su Sebastijan Jung (24, desno), novi član Volfzburga, kao i Frajburgov Kristijan Ginter (21, levo), oba su nastupala u meču bez golova sa Poljskom, dok su prve zvezde još bile u klubovima. Denis Aogo (27, levo) prelaskom u Šalke mogao bi da dobije priliku da nastavi reprezentativnu karijeru dugu 12 mečeva.
Drugi problem je onaj koji su imali i do sada – nedostatak pravog napadača, jer Kloze već ima 36, a Gomez sledećeg proleća puni 30 i već je ispao iz postave. Postavljanje Milera na tu poziciju ograničava kretanje tog igrača, a već smo konstatovali da je njegova snaga u stalnom pokretu. Postoji opcija sa Rojsom na istom mestu, ali bi i on verovatno bio opasniji ako je postavljen bočno i preti iz drugog plana.
Maks Kruze (26), Kevin Foland (21) i Pjer Mišel Lasoga (22) su do sada korišćeni na tom mestu, a iz mlađe garde tu je Timo Verner, koji se pre 18. rođendana probio u prvi tim Štutgarta.
Lasogu je Hamburg zadržao u Bundesligi, uprkos velikoj želji Njukasla, a radi se o momku koji je od ranog detinjstva trenirao fudbal sa očuhom Oliverom Rekom. Geceov zemljak Foland (Algoj, jugozapadna Bavarska) se izborio za mesto u Hofenhajmu. Kruze je relativno kasno ušao u seniorsku selekciju, a dok su mu se drugovi borili na brazilskim terenima, on je zarađivao novac od pokera u Nevadi.
Na ostalim pozicijama problema nema, od golmana do ofanzivnih veznih Nemci imaju dovoljno talenta da napune dve reprezentacije, mada je teško nadomestiti iskustvo kakvo nosi Švajnštajger.
11 na 11: Dve najbolje postave prvenstva
Beta/AP Photo/Martin Meissner, File
Za sâm kraj stižu i obećane dve najbolje postave prvenstva.
Prvi tim: M.Nojer – F.Lam, R.Vlar, E.Garaj, M.Roho – H.Maćerano, B.Švajnštajger – A.Roben, H.Rodriges, A.Sančes – T.Miler
Drugi tim: K.Navas – F.Džonson, Đ.Gonsales, M.Jepes, D.Blind – Ć.Arangis, P.Pogba, T.Kros – Nejmar, E.Valensija, Mesi
Najbolji igrač: Hames Rodriges
Specijalna nagrada: Manuel Nojer
Nojer je na ovom šampionatu redefinisao mesto golmana u modernom fudbalu, nastupom u kojem gotovo da nije bilo greške – osim u meču sa Ganom jedine golove je primio u nadoknadi vremena, kada je njegov tim imao sigurnu zalihu. Kompletna kontrola šesnaesterca i sigurne odbrane (samo je Tim Hauard imao više) već bi bile dovoljne za ozbiljnu kandidaturu, ali njegovo krpljenje svih rupa u odbrani ga stavlja iznad svih ostalih na šampionatu, čak i briljantnog Hamesa Rodrigesa 8o njemu smo detaljno u priči o Kolumbiji), koji se izdvojio među onima u polju. FIFA je bruku oko dodele Zlatne lopte Mesiju oprala donekle time što su njih dvojica dobila posebne nagrade, koje im svakako pripadaju. Kejlor Navas je dobio malu prednost u neverovatnoj konkurenciji golmana (Očoa, Hauard, Bravo, Ospina, XXX), koji su obeležili ovaj šampionat.
Beta/AP Photo/Petr David Josek
Filip Lam i Fabijan Džonson ozbiljno su se borili za naslov najboljeg desnog beka na turniru, odigravši približno isto vreme na toj poziciji. Džonson je bio izvanredan sve do meča sa Belgijom, kada je totalna ofanziva „Đavola“ uspela da ga potisne. Pored Hauarda najsvetlije ime u vrlo dobroj američkoj selekciji. Dok je Lam bio na mestu zadnjeg veznog, niti je on bio dovoljno dobar, niti je po desnoj strani išta funkcionisalo, ali je prelaskom na bok potpuno preuzeo kontrolu i dominirao u preostala tri i po meča.
To što je odlični Markos Roho bio potpuno neprimetan u finalu najbolje je svedočanstvo Lamove superiornosti. Roho je do tog trenutka bio najprijatnije iznenađenje u argentinskom timu, i u ofanzivnim i u defnzivnim zadacima. Dejli Blind je onim pasom za RVP-ov let „kupio“ ceo svet, ali je u dobrom delu prvenstva igrao vrlo kvalitetno i za očekivati je da će uskoro preći u veliki klub.
Uz golmane jedna od najboljih strana ovog prvenstva su iskusni štoperi – Ron Vlar je bio nestvarno dobar na čelu holandske tročlane odbrane, do te mere da se navijači Aston Vile pitaju da li je to isti čovek kojeg gledaju devet meseci godišnje. Mario Jepes je sa 38 nadoknadio sve što je propustio u prethodnih 16, briljantnim turnirom. Moglo bi da bude tzu mesta za još neke veterane, da nije neophodno ukazati počast odličnom Đankarlu Gonsalesu, koji je izrastao u zvezdu najtvrđe odbrane turnira i Esekijelu Garaju, koji je bio stub odbrane vicešampiona.
Beta/AP Photo/Felipe Dana
Ispred njega bio je čovek koji je kontrolisao kompletnu defanzvinu organizaciju Argentine – neretko osporavani Maćerano briljirao je od prvog do poslednjeg minuta, napravio jednu grešku na turniru i ona je Nemačkoj donela titulu. Njegocv veliki i žestoki rival iz finala Bastijan Švajnštajger ušao je u prvenstvo nespreman, tek oporavljen, ali je rastao iz meča u meč i svakako bio prvi igrač finala. Njihov duel u 120 minuta završnog meča bio je vredan dugih ovacija.
Prvi tim je u formaciji 4-2-3-1, a drugi tim malo drugačije složen, u 4-3-3 (jedna od popularnijih taktika u Brazilu). U srcu terena mesto je dobio Ćarles Arangis, momak koji je nastavljao i tamo gde bi stali Medel i Vidal. Odličan u defanzivnoj fazi, stigao je i da postigne gol protiv Španije i izvede fantastičan penal u najslabijoj seriji turnira sa Brazilom. Svakako jedno od otkrovenja prvenstva. Uz njega je Pol Pogba, najkvalitetniji igrač kojeg Francuska ima kada Riberi nije spreman. Pogba nije u svakom meču pokazao pun potencijal, Nemci su ga bukvalno ugušili, ali kada god bi Francuska funkcionisala, on je bio upleten. Treći deo tog trougla čini Toni Kros, lider u većini statističkih kategorija za vezne igrače, metronom najboljeg tima na svetu, nova Realova tiha zvezda. On i Kedira su slomili Brazil, napravio je jednu grešku na celom turniru, i nju Iguain nije iskoristio.
Da Hames Rodriges nije bio tako konzistentan i da nije učestvovao u 11 od 12 kolumbijskih golova, igrač šampionata svakako bi bio Arjen Roben. Nijedan tim na prvenstvu nije toliko zavisio od jednog čoveka. I protiv Španaca bio je igrač utakmice, a u ostatku turnira bukvalno je na njemu ostalo da smisli pobedu. Kada je uspevao, Holandija je dobijala. Kada nije, išlo se do penala. Aleksis Sančes je godinama unazad velika nada svetskog fudbala, iza sebe ima odličnu sezonu u Barsi, ali na ovom prvenstvu stavio je pečat na potencijal. Bukvalno mu je bilo nemoguće uzeti loptu bez faula i šokantno je da su ga Katalonci pustili za relativno male pare u Arsenal posle ovakvog šampionata.
Beta/AP Photo/Themba Hadebe
O igri Brazila napisano je mnogo, često i netačne stvari. Ono što je izvesno je da je domaćinu jedini plan tokom celog turnira bio – doturiti loptu do Nejmara. Pretenciozan i sklon glumi, Nejmar nije omiljen van svoje zemlje, ali teret koji je nosio tokom turnira bio je nestvaran, a toliko puta na prvenstvu morao je sâm protiv svih, jer pomoći gotovo da nije bilo. Njegov partner iz Barsinog napada Leo Mesi odigrao je ispod svojih standarda i veorvatno propustio poslednju priliku da stane uz rame Dijegu. Znao je to i sâm kad je završen finalni meč, a FIFA ga je bukvalno dotukla proglasivši ga nezasluženo igračem turnira. Dok je imao s kim da igra, Mesi je igrao, davao golove, asistirao, izmišljao pobede. Negativna taktika i povreda Di Marije ugasili su i njega u poslednje dve utakmice.
Izuzetak u ovom timu je Ener Valensija. Napadač Ekvadora sebi je za tri utakmice sredio unosni transfer u Premijer ligu, posle tri gola u grupnoj fazi. Ekvador je uz malo sreće (da nisu na bizaran način poklonili pobedu Švajcarskoj) mogao u drugu fazu, a Ener bi bio apsolutno najzaslužniji da su tamo stigli. Njegov izbor u drugi tim je svedočanstvo koliko su nebitni na ovom prvenstvu bili pravi napadači. Zato je startno mesto u prvom timu dobio Raumdeuter, čovek koji se uvek iznenada pojavi i reši stvar – Tomas Miler.
To bi bilo sve za ovo prvenstvo. Sledeća slična zabava čeka nas sledećeg juna u Čileu, kada se igra Kopa Amerika, a leto 2016. Donosi dupli spektakl, na terenima Ferancuske i SAD. Do tada, družićemo se pretežno uz klupski fudbal.
izvor:b92.net