Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
“Dobrodošli u Alžir, glavni grad Alžira”, počeo je priču lokalni vodič, angažovan da nas dočeka i sprovede do grada. “Kao što ćete ubrzo i sami otkriti, mi smo izuzetno gostoprimiv, kulturan narod, šetnja gradom je potpuno bezbedna, nemate razloga da se plašite, mi nismo teroristi, ne podržavamo nikakav vid nasilja, mi smo pošteni, normalni ljudi…”. Bio je to simpatičan čovek, prilično miran i staložen. Neko ga je pitao gde može da se jede kamila. Narednih dana ga nismo sretali.
Kako kasnije saznajem, terorizam u Alžiru potiče od grupe islamskih ekstremista, čija je glavna meta napada zapravo alžirski predsednik demokratskog opredeljenja, koga smatraju zapadno orijentisanim. Alžirsko domorodačko stanovništvo – Berberi, tokom svoje istorije bili su pod okupacijom Feničana, Rimljana, Arapa, bili su u sastavu Otomanske Imperije do osvajanja i kolonizacije od strane Francuza, pod čijom vlašću ostaju do 1962. kada posle skoro čitave decenije ratovanja i pobuna, uspevaju da se oslobode francuske vlasti. Otuda, iako je zvanicni jezik Alžira arapski, veći deo stanovnistva govori i francuski.
Tokom dugog niza godina francuske okupacije, stanovništvo se mešalo, Evropljani su gradili velika imanja i banje koje su koristili kao svoja odmarališta. Doba francuske okupacije je doprinelo razvoju evrokulture i slabljenju islama. Danas se mogu prepoznati uticaji oba. Simpatična je bila priča jedne gospođe da neretko mlade devojke kada izlaze iz kuće iz poštovanja prema očevima pokrivaju kosu, međutim je odmah po izlasku i otkrivaju, odlaze u diskoteke, provode i sl.. Ili jos simpatičnija pojava koju sam sama zatekla: mlada devojka sa momkom u kafiću, sa feredžom na glavi i cigaretom u ruci.
Sam grad se sastoji od dve jasno izdvojene celine - novi, moderni grad ( evropski uticaj koji su sa sobom doneli Francuzi ) i stari grad - Kazbah. Dve u potpunosti različite kulture spojene na jednom mestu daju gradu poseban karakter. Prelepi parkovi i trgovi uređeni poput španskih i francuskih, u momentu te navedu da zaboraviš da si na afričkom tlu, međutim, jedan pogled na rubove kamene ograde, ivice stepenica pokrivene mozaik pločicama vrate ti sliku enterijera hotela i karakterističnog kiča. Na jednoj strani minaret, na drugoj rimokatolička crkva, na jednoj moderna stambena zgrada na drugoj pozlaćena zgrada pošte, široka avenija i bele zgrade sa plavim prozorima, na svakom po jedna satelitska antena. Vozači nesmotreni, dve trake - pet kolona, gužva, puno ljudi, na svim padinama brda, a u dnu - Sredozemno more. Zaista prelepo! Međutim, uprkos svojoj lepoti, Alžir je još uvek turistički nedovoljno razvijen. Sve je izuzetno jeftino, moj kompletan ručak sa dezertom koštao je nepunih 2 eura, celodnevno iznajmljivanje taksiste koji nam je ujedno bio i vodič, izašlo je 15 eura, a kako se Alžir izdržava od proizvodnje nafte i gasa, automobili i benzin su takodje jeftini.
Međutim, životni standard takođe je niži. Visoka je stopa nezaposlenih i nepismenih, na ulici se, kao nekad kod nas, na svakom ćosku moze naći po jedan “marke-devize-marke” gospodin, u lokalima u centru grada u toaletu nema vodokotlića već se koristi dobro staro bokalče ( koje nam, uzgred budi rečeno, takođe nije nepoznato, vrativši se u doba nestašica struje i vode ). Veći deo ekonomije zapravo čini crno tržiste, a i česti neredi ne pomažu razvoju države.
Ono sto je iznenadilo nas, a verujem da će i čitaoce ovog članka, jeste da smo u potrazi za izvornom alžirskom kuhinjom naišli na jedini restoran ove vrste, uređen u potpunosti u turskom stilu, sa ćilimima po zidovima, niskim stolovima, divanima za odmor i nargilama, koji drže, ni manje ni više nego Srbi ( tačnije Jugosloveni srpskog porekla ). Tu smo posebno imali prilike da saznamo većinu informacija o gradu i da probamo neke od vrhunskih specijaliteta alžirske kuhinje.
Nas taksista–vodič, koga smo dobili po preporuci vlasnika restorana, od milja nazvan Radovan, bio je naš drug ceo sledeći dan.
Vodio nas je do starog grada Kazbah-a, siromašnijeg dela Alžira izrazito muslimansko-arapskog karaktera, sa velikim pijacama, robom razbacanom na sve strane, upornim prodavcima, gomilom ljudi, kola, dece, ali i karakterističnim stilom, uskim ulicama i stepenicama koje nestaju iza ćoskova. Ranije su nas upozorili da ne idemo sami tim uličicama, te je taj deo za mene, nažalost ostao nepoznat.
Posetili smo, zatim, Notre Dame d’Afrique – koja svojim izgledom, rekla bih, samo delimično podseća na pariski Notre Dame, ali je kulturni spomenik doba francuske vladavine. Nalazi se na uzvišenju iznad Kazbah-a kako smo i sami videli, sa te tačke se najbolje vidi “beli grad” u svoj svojoj širini i lepoti.
Interesantan detalj je još što u celom gradu koji broji 4 miliona stanovnika, postoji samo par semafora. Saobraćaj na svim raskrsnicama regulišu policajci. Sasvim je normalno da budete zaustavljeni od strane svakog petog policajca.
Na putu od jednog kraja obale do drugog, zaustavljeni smo bezbroj puta, zamoljeni da izađemo iz kola, objasnimo ko smo i zašto smo tu, čak mi je jednom prilikom umalo i zaplenjen foto-aparat zato što je dotični policajac bio uveren da sam slikala njega, a ja uporno pokušavala da mu objasnim na mom skromnom francuskom da je stajao ispred spomenika koji mi je bio meta. Mada mi je kasnije, nakon sto sam pregledala slike i bio jasan razlog zašto su mi u vise navrata svirali, pištali i mahali alžirski policajci. Imam uspešne slike policijske stanice, vojne podstanice, marine…suvišno je i da objasnjavam takve slučajnosti, stvarno je nemoguće ne uslikati policajca kada je po jedan na svakih pet metara. Čak sam jednom prilikom i zamolila jednog policajca da nas slika. Kasnije su mi rekli da sam imala sreće da me nije priveo na ispitivanje zbog nepoštovanja službenog lica.
Ono što me je posebno oduševilo bilo je kada sam čula da su, u slučaju da dođe do nekog nesporazuma sa policijom i/ili stanovništvom, magične reči: Tito i Jugoslavija, izgleda da smo im nekada davno pomagali, slali lekare, ili tako nešto, pa se stariji sećaju tih vremena. Nisam proveravala, hvala Bogu, tako da to za mene ostaje mit, na nekom je drugom da isproba.
Celodnevne šetnje obalom, ulicama, pijacama, parkovima, gradom, miris grada, ukus hrane, bezbroj dogodovština sa aerodromskom službom koja je odbijala da mi nadomesti štetu za kofer kome su iščupali svaku postojeću ručku, dogodovština sa lokalnim stanovništvom i sporazumevanjem sa njima, izbegavanje nasrtljivih tamošnjih momaka, pa čak i ponovno već milionsko zaustavljanje od strane policije na putu do aerodroma, ostaće u mojoj uspomeni kao jedan prelepi produženi vikend u Alžiru.
Uz još poneku lepu fotografiju koja će mene podsetiti na jednu od nesvakidašnjih destinacija koje sam posetila, ja bih polako zavrišila ovaj putopis. Ovo je prvi put da sam neko svoje putovanje “stavila na papir”, i nadam se da je bar delimično interesantno. Ako makar i jednu osobu zainteresujem za ovu destinaciju, znaću da sam uspela.
Alžir, druga po veličini zemlja u Africi, smeštena je na severnom delu kontinenta gde se graniči sa Sredozemnim morem. Taj deo je najviše naseljen, s obzirom da ostatak zemlje čini pustinja Sahara.
Nekada je Alžir, kada je reč o turizmu, bio u istoj ravni sa Marokom. Međutim, građanski ratovi doveli su do toga da samo uporni turisti ne posustaju i još uvek posećuju ovu zemlju.
Alžirske oaze pobijaju evropske stereotipne slike mestašaca sa palmama okruženim peščanim dinama, s obzirom da u ovom slučaju oaze predstavljaju velike gradove sa uređenim baštama urminih palmi, džamijama, prodavnicama i turističkim atrakcijama.
Glavni i istoimeni grad Alžira smešten je na samoj obali Mediterana, pa se u poslednje vreme zbog takvog položaja sve više širi prema jugu. Ime grada izvedeno je od arapske reči al-jazā’ir što u prevodu znači ostrva. Nazivaju ga i El-Bahdja (beli grad) zbog dominantnih belih fasada.
Grad je u sendviču između Sredozemnog mora sa jedne, i strmih, šumom obraslih brda sa druge strane. Moderno parče grada smešteno je uz obalu, dok se stari deo penje uz strma brda i vodi do Kasbah (citadela) distrikta. U oči pada sijaset džamija, kao i sumanuti lavirinti i lanci uzastopno poređanih kuća.
Photo: Gruban / Flickr
Bogata istorija Alžira vidljiva je na arhitekturi: turske palate, džamije, francuske kolonijalne kuće, moderni bulevari.
Bab el-Oued za mnoge je najomiljeniji deo grada; smešten je južno od centra i obiluje zanatskim radnjama i pijacama. Suveniri su uglavnom ručni radovi zanatlija koji najviše izrađuju tepihe, grnčariju, srebrni nakit i proizvode od kamilje kože.
Notre Dame d'Afrique je bazilika sa kraja 19.veka. S obzirom da je smeštena na brdu na oko 120 m visine, žičara je jedino prevozno sredstvo koje vodi do nje. Simbolična i religijska važnost ove bazilike može se videti iz redova ispisanih na apsidi: Notre Dame d'Afrique priez pour nous et pour les Musulmans.
Maquam E' chahid je spomenik podignut kao sećanje na alžirski rat za nezavisnost. Izgrađen je u obliku tri uspravna palmina lista, a na vrhu svakog urađena je statua vojnika.
U gradu se najčešće sreću mladi koji zuje po plažama ispijajući espresso ili čaj, u kojima gomila šećera ubija svaki ukus. Dosta je i muškaraca koji vise oko pijace, okreću se za ženama i dobacuju na maternjem jeziku.
I u prodavnicama rade isključivo muškarci, počev od piljarnica, preko prodavnica mesa do radnji sa donjim vešom. Radnje su otvorene od 8 ujutru, pa se onda od 12 do 3 popodne zatvaraju. To je vreme za molitvu, ručak i dremku. Uveče rade do 7.
Žene su obavijene krpama, kako bi se prekrio svaki ženski atribut. Klone se turista i zaziru od foto-aparata.
Photo: BigBadi / Flickr
Kuhinja Alžira
Maslinovo ulje koristi se u neograničenim količinama. Na paklenom jugu zemlje uglavnom se daje prednost hladnim jelima i bogatim salatama. Meso se najčešće prži ili griluje i često umesto escajga koriste sopstvene prste.
Pirinač, krompir, kus-kus i hleb čine osnovu gotovo svakog jela. Maagoudachorba, supa u koju trpaju sve i svašta i koja je prilično teška za one koji nisu navikli na takvu mešavinu.
Islamska vera staje na put ispijanju alkohola, pa je zato prezaslađeni penušavi čaj od mente piće No.1. Vino i pivo ne možete naći u svakoj radnji ili restoranu.
Teško ćete naići na restorane sa tradicionalnom alžirskom kuhinjom. Zbog manjka turista, takvih mesta gotovo da uopšte nema. Jedan od retkih je Maison de Couscous gde možete izabrati ili gozbu za normalnim stolom, ili u atraktivnoj alžirskoj kuhinjskoj sali sa niskim stolovima i klupicama. Sala je uređena u pravom alžirskom stilu, potpuno prekrivena šarenim tepisima i raznoraznim lokalnim suvenirima. Nakon jela, samo muškarci mogu zatražiti da im se donese chicha (nargila).
Plaže su sasvim OK. Tirkizno more, vedro nebo, bez gužvi. Na putu do plaža padaju u oči automobili parkirani u žbunju ili ispod drveta. Nalaze se jedni od drugih na razdaljini od oko 10 metara, a u svakom po jedan par. Devojkama je strogo zabranjeno da javno izlaze sa momcima, pa ovo koriste kao jedinu šansu.
Noćni život je jako siromašan, toliko da ga gotovo i nema. Klabing je uglavnom namenjen muškarcima, a prisustvo žene u iole atraktivnoj odeći smatra se promiskuitetnim aktom. Da bi se izbegla neprijatnost, bolje je obilaziti diskoteke i barove u okviru hotela.
Alžirska ekonomija propatila je nakon rata, pa je saobraćaj i obilaženje gradova prilična muka. Taxi i busevi su uvek dostupni i prilično jeftini, a i voz je bezbedna opcija.
Tamanrasset je poslednja naseljena oaza na jugu Alžira. Južno od nje gotovo da prestaje civilizacija i počinje divlja paklena pustinja. Oaza je poznata po interesantnoj pijaci koja je oličje bogatstva i sjaja tuareških autentičnih proizvoda. Srebrni nakit, vešto izrađeni noževi, začini, modro-plava odeća… Tasilli du Hogar je jedan od najživopisnijih delova Sahare sa tuareškim nomadima koji u karavanima prenose tovar na kamilama dok se probijaju kroz vrelu golu pustinju.
Na severu Sahare, 600 km južno od prestonice Alžira, žive Mozabiti, koji pripadaju grupi alžirskih Berbera. Njihova kultura, jezik i običaji su veoma specifični i različiti od drugih delova Alžira.
Piše Neda Cvetek izvor: B92
Mozabiti su poznati sirom Alžira kao veoma religiozan i konzervativan narod. Oni su takođe veoma poštovani jer čuvaju svoju tradiciju nepromenjenu već vise od 1000 godina, kada su se prvi put nastanili u dolini Mzab.
Mzab čini sedam utvrđenih gradova-oaza (Mzab Heptapolis), koji su svi izgrađeni u istom arhitektonskom stilu: jednoobrazne kuće u koncentričnim krugovima oko džamije, nad kojima dominira kula-minaret, a u podnožju se prostire zelena oaza. Naselja se zovu: Ghardaia, Beni Isguen, El Atteuf, Bou Noura, Melika, Bariyan i Guerrara. Prvih pet mesta su relativno blizu jedno drugome, osim Bariyan-a i Guerrare, koji su od ostalih mesta udaljeni nekih 100 km.
Mozabiti pripadaju ibaditskoj sekti islama. Za njih je lična privatnost veoma vazna. Na primer, ulazna vrata nikad ne gledaju direktno na ulazna vrata susedne kuce, da bi se izbeglo neželjeno zavirivanje u tuđi dom. Žene je zabranjeno slikati, a ako želite da slikate muškarce ili decu, obavezno prvo morate pitati za dozvolu. Žene su zamotane u bele ogrtače koji im prekrivaju čitavo telo i lice, jedino je otkriveno jedno oko, koje im omogućava da se kreću. Muškarci nose bele kapice i tradicionalne “vrećaste” pantalone-nepogrešivi znak da su pripadnici Mozabita.
Za obilazak starog gradskog jezgra potreban je lokalni vodič jer strancima nije dozvoljeno slobodno kretanje po samom istorijskom centru.
Svaki grad se odlikuje velikim centralnim trgom, gde se jednom nedeljno organizuje pijaca po principu aukcije.
Leti, kada temperature dostignu i preko 40 stepeni, ljudi se povlače u svoje letnjikovce u oazi. Oaza je puna kuća i bašti, koje pak obiluju raznoraznim biljkama i pomorandžinim drvećem.
Gradske vlasti se sastoje od religijskog organa, a pojedinci mogu biti isključeni iz gradske zajednice ako učine neki ozbiljan prestup.
Dolina Mzaba je proglašena kulturnom baštinom UNESCO-a 1982. godine, kao primer izvanredne adaptacije ljudske naseobine prirodnom okruženju.
Ghardaia je najveće mesto i administrativni centar Mzaba. Jedno od znamenitosti Ghardaje je velika podzemna džamija. Podzemne džamije su građene sa namerom da se vernici zaštite od nesnosnih vrućina tokom letnjih meseci, koji traju od maja pa sve do novembra.
Beni Isguen je mesto koje najbolje čuva srž ibaditske vere i tradicije. U Beniju se nalazi brana koja se tokom kišne sezone pretvara u pravi mali vodopad, a koja štiti grad od poplava.
Mozabiti su veoma srdačan i prijateljski nastrojen narod. Veoma su gostoljubivi, kao sto su uglavnom i svi Alžirci. Nemaju mnogo turista, tako da se prema posetiocima ophode prirodno i otvoreno.
Nešto sto je na mene tamo ostavilo snažan utisak su boje Mzaba: žuto-boja zemlje i kuca, zeleno-boja palmi i blistavo plavo nebo.
Mzab, kao ni Alžir uopšte, nije naročiti kulinarski raj. Hrana se uglavnom sastoji od salate, sočiva, pirinča, piletine ili jagnjetine. Kus-kus im je pravi specijalitet, a ako volite ljuto, crveni sos harisa je u odličnoj kombinaciji sa kus-kusom. Alžirci takođe jedu puno hleba uz svaki obrok a glavni napitak je čaj sa mentom. Mora se reći da je gustiranje toplog čaja nakon obroka u hladu urminih palmi, uz neizbežnu ceremoniju trostrukog serviranja, pravo uživanje.
Dan se može provesti u šetnji po gradu, obilasku istorijskih centara i kupovini. Mzab je poznat po ručnoj izradi ćilima, koji su vrlo raznobojni i pristupačnih cena. Takođe se mogu naći razne vrste začina i nakita.
Budući da nema kafića i provoda u evropskom stilu, uveče je moguće organizovati tradicionalni spektakl sa muzikom raznih lokalnih stilova. Ima nekoliko kvalitetnih grupa koje će po dogovoru sa domaćinom doći da zabave pridošlice sve do sitnih sati.
Sigurno je da te melodije neće nikog ostaviti ravnodušnim i da će od smelijih izmamiti i po koji ples.
Odlazak u Mzab je kao put u prošlost i dobra priprema za nastavak puta prema jugu i veličanstvenoj Sahari.
Piše: Jasmina Tatić
ponedeljak, 30 avgust 2010 Izvor: Akter
ALŽIR Oaza koju turisti zaobilaze
Ako odlučite da letovanje provedete u Alžiru, korisno je da znate da su alžirske plaže veoma lepe. Tirkizno more, vedro nebo i mali broj ljudi čine tu zemlju idealnom za odmor. U Alžiru ćete teško pronaći restorane sa tradicionalnom alžirskom kuhinjom. Zbog manjka turista, takvih mesta gotovo da uopšte nema Narodna Demokratska Republika Alžir, druga po veličini zemlja u Africi, nalazi se na severnoj obali afričkog kontinenta, gde izlazi na Sredozemno more. Samo petina teritorije Alžira se ne nalazi u Sahari i taj deo zemlje je najgušće naseljen. Graniči se sa Tunisom, Libijom, Nigerom, Malijem, Mauritanijom, Zapadnom Saharom i Marokom. Nekada je Alžir, kada je reč o turizmu, bio u istoj ravni sa Marokom. Međutim, građanski ratovi doveli su do toga da samo uporni turisti ne posustaju i još uvek posećuju ovu neobičnu zemlju. Bogata istorija Alžira vidljiva je na arhitekturi turskih palata, džamija, francuskih kolonijalnih kuća, modernih bulevara. Bab el-Oued za mnoge je najomiljeniji deo grada Alžira. Smešten je južno od centra i obiluje zanatskim radnjama i pijacama
PRVI UTISAK RAZOČARAVAJUĆ Prvi utisak kada dođete u ovu zemlju najverovatnije će na vas ostaviti prljavština, prenaseljenost i loš životni standard. Tokom nekoliko decenija Alžirci su utrostručili stanovništvo. Čim izađete sa aerodroma videćete gomilu ljudi. Ipak, ovo je vrlo bogata zemlja sa velikim prirodnim resursima. Alžirci su, međutim, imali godine krvavih ratova i kada se tome doda striktna islamska vera (preko 90 % stanovništva je muslimanske veroispovesti), svaki napredak i “približavanje” Evropi je onemogućeno ili veoma usporeno.
BORBA BERBERA, ARAPA I FRANCUZA
Drevni Alžir bio je naseljen uglavnom Berberima, a Rimljanima je bio poznat pod imenom Numidia. Alžirom su vladali Feničani, Kartaginjani, Rimljani i Vandali. Arapi su osvojili Alžir tokom 7. i 8. veka, a zatim ga naselili svojim stanovništvom. Alžir su u Otomansku imperiju uvrstili Kair ad Din i njegov brat Aruj koji su alžirsku obalu koristili kao bazu za piratske pohode. Njihova piraterija je vrhunac dostigla oko 1600. godine, a posle se centar aktivnosti pomera u Libiju. Pod izgovorom uvrede njihovog konzula, Francuzi su izvršili invaziju na Alžir 1830. godine. Žestok otpor ljudi kao što je Emir Abdelkader usporilo je osvajanje Alžira koje je tehnički kompletirano tek početkom 20. veka. Desetine hiljada doseljenika iz Francuske, Italije, Španije i sa Malte došlo je u alžirsku primorsku ravnicu gde su osnivali farme i zauzimela najbolje delove alžirskih gradova, koristeći francusku vladavinu i njenu konfiskaciju javnog zemljišta. Ljudi evropskog porekla u Alžiru bili su punopravni državljani Francuske počev od kraja 19. veka, za razliku od većine alžirskih muslimana koji su ostali izvan francuskog zakona i nisu imali ni francusko državljanstvo ni pravo glasa. Prva ideja o nezavisnosti rađa se za vreme Prvog svetskog rata. Alžir je stekao nezavisnost od Francuske 1962. godine i od tada je na vlasti Nacionalni front oslobođenja. Svaki alžirski predsednik po ustavu mora biti musliman. Tokom 90-tih godina Alžir je zapao u krvavi građanski rat, pošto je vojska sprečila islamističku političku partiju, Islamski front spasa, da preuzme vlast posle prvih višepartijskih izbora. Više od 100.000 ljudi je ubijeno, često u ničim izazvanim masakrima civila.
DOMINANTNA ARAPSKA KULTURA Najjači uticaj na alžirsku kulturu imala je arapska kultura. U Alžiru se vodi neka vrsta rata među jezicima, u kome se vlast trudi da proširi upotrebu arapskog, a manjine se bore za očuvanje berberskog i francuskog. Alžirska muzika je mešavina arapskih i andaluzijskih uticaja. Alžirsko narodno pozorište predstavlja komade na arapskom. U slikarstvu dominiraju revolucionarne i socijalističke teme, a važan element kulture su i zanatlije koji uglavnom proizvode nameštaj, tepihe, grnčariju, proizvode od kamilje kože i nakit. Glavni i istoimeni grad Alžira smešten je na samoj obali Mediterana, pa se u poslednje vreme zbog takvog položaja sve više širi prema jugu. Ime grada izvedeno je od arapske reči „al-jazā’ir”, što u prevodu znači ostrva. Nazivaju ga i El-Bahdja (beli grad) zbog dominantnih belih fasada
GRADOVI KAO OAZE
Alžirske oaze pobijaju evropske stereotipne pejzaže naselja sa palmama okruženim peščanim dinama, s obzirom na to da u ovom slučaju oaze predstavljaju veliki gradovi sa uređenim baštama urminih palmi, džamijama, prodavnicama i turističkim atrakcijama. Glavni i istoimeni grad Alžira smešten je na samoj obali Mediterana, pa se u poslednje vreme zbog takvog položaja sve više širi prema jugu. Ime grada izvedeno je od arapske reči „al-jazā’ir”, što u prevodu znači ostrva. Nazivaju ga i El-Bahdja (beli grad) zbog dominantnih belih fasada. Grad je smešten između Sredozemnog mora sa jedne, i strmih, šumom obraslih brda sa druge strane. Moderan deo grada smešten je uz obalu, dok se stari deo penje uz strma brda i vodi do Kasbah distrikta, tj. do citadele. Panoramom dominira mnoštvo džamija, kao i lavirinti načičkani belim kućama. Bogata istorija Alžira vidljiva je na arhitekturi turskih palata, džamija, francuskih kolonijalnih kuća, modernih bulevara. Bab el-Oued za mnoge je najomiljeniji deo grada. Smešten je južno od centra i obiluje zanatskim radnjama i pijacama. Suveniri su uglavnom ručni radovi zanatlija koji najviše izrađuju tepihe, grnčariju, srebrni nakit i proizvode od kamilje kože. Notre Dame d’Afrique je bazilika sa kraja 19. veka. S obzirom na to da je smeštena na oko 120 m visine, žičara je jedino prevozno sredstvo koje vodi do nje. Maquam E’ chahid je spomenik podignut kao sećanje na alžirski rat za nezavisnost. Izgrađen je u obliku tri uspravna palmina lista, a na vrhu svakog od njih je statua vojnika.
PREPORUKE ZA TURISTE
Ako odlučite da letovanje provedete u Alžiru korisno je da znate da su plaže veoma lepe. Tirkizno more, vedro nebo i mali broj ljudi čine Alžir idealnim za odmor. Najveće planine su Atlaske i centar su mnogih zemljotresa u toj zemlji. Najviša planina je Ahagar u Sahari sa vrhom Tahat. Klima je mediteranska, sa vrućim i suvim letima i toplim i kišovitim zimama. Najviše temperature u letnjoj sezoni dostižu prijatnih 27 stepeni, dok je u pustinji 37. U Alžiru ćete teško pronaći restorane sa tradicionalnom alžirskom kuhinjom. Zbog manjka turista, takvih mesta gotovo da uopšte nema. Maslinovo ulje koristi se u neograničenim količinama. Na paklenom jugu zemlje uglavnom se daje prednost hladnim jelima i bogatim salatama. Meso se najčešće prži ili griluje i često umesto escajga Alžirci jedu prstima. Pirinač, krompir, kus-kus i hleb čine osnovu gotovo svakog jela. Maagouda su sočni krompir-kolačići, tradicionalni alžirski specijalitet. Islamska vera ne dozvoljava konzumiranje alkohola, pa je zato prezaslađeni penušavi čaj od mente omiljeno piće. Vino i pivo ne možete naći u svakoj radnji ili restoranu kao kod nas. Noćni život jako je siromašan, toliko da ga gotovo i nema. Klubovi su uglavnom namenjeni muškarcima, a prisustvo žene u atraktivnoj odeći smatra se promiskuitetnim. Da biste izbegli neprijatnosti, bolje je posećivati diskoteke i barove u okviru hotela.
BESKRAJNA SAHARA Tamanraset je poslednja naseljena oaza na jugu Alžira. Južno od nje gotovo da prestaje civilizacija i počinje divlja paklena pustinja. Oaza je poznata po interesantnoj pijaci koja je oličje bogatstva i sjaja tuareških autentičnih proizvoda. Srebrni nakit, vešto izrađeni noževi, začini, modro plava odeća...idelani su kao suveniri. Tasilli du Hogar jedan je od najživopisnijih delova Sahare sa tuareškim nomadima koji u karavanima prenose tovar na kamilama dok se probijaju kroz vrelu golu pustinju.
Tasilin Adzer gotovo bezivotni prostor u samom sredistu Sahare, Alzir
Bogatasi ovamo dolaze privatnim avionima. Oni koji nisu toliko bogati, ili imaju avanturistickog duha stizu do velikog bedema alzirskog planinskog lanca Tasilin terenskim automobilima, savladjujuci sljunkoviti, kameniti i peskoviti teren nad kojim vazduh treperi na temperaturi koja dostize i 70 stepeni celzijusovih.
Njihovo odrediste nije planinski lanac u uobicajenom znacenju tog pojma, iako se uzdize do 2.250 metara nadmorske visine. Radi se o visoravni od pescara dugoj 640 kilometara koja je podeljena u vise zasebnih masiva,a oni su opet razdvojeni bezbrojnim gudurama i jarugama na haoticno razbacane litice i kamene tornjeve. Ovaj neobicno lep predeo malo se sa cime moze uporediti.
Mozda je najbolje posmatrati ga u ranu zoru, kada stubovi okupani vatrenom, ruzicastom i purpurnom bojom bacaju plavoljubicaste senke na pescano tlo. Tada, uz malo maste, erodirane stene lice na solitere, katedrale, tornjeve i dimnjake.
Iako je vetrom noseni pesak bio taj umetnik koji je isklesao mekse stene u oblike koji raspaljuju mastu, glavni kreator ovog dela ipak je bila voda. Brze vodene bujice izdubile su gudure i odvojile litice od gomile kamenja i monolitnih stena, razdvojile pojedine slojeve i napravile pukotine, i najzad, izdubile plitke pecine.
Podrucje koje danas nazivamo Sahara, nekada je imalo vlazniju klimu. U to vreme, mnoge jaruge i gudure koje danas ispunjava pesak bile su prave reke i jezera. Danasnja pustinja nekada je bila zelena livada. Isusivanje je teklo veoma sporo. Naziv Tasilin Adzer znaci (visoravan reka), iako je ovo podrucje bilo potpuno suvo mnogo pre hriscanske epohe.
Iz tog vlaznijeg doba prezivele su male grupe cvornovatih stabala cempresa cije se korenje pruza izmedju stena u potrazi za vodom. Pretpostavlja se da su ta stabla stara oko tri hiljade godina i da predstavljaju poslednju generaciju jer tlo je isuvise suvo da bi njihovo seme moglo da proklija. Nekada je na ovoj visoravni bilo i zirafa, antilopa, nilskih konja, lavova i slonova, pa cak i ljudi koji su se bavili stocarstvom. Deo saznanja o tome dolazi od fosila drevnih zivotinja sacuvanih u pesku, ali mnogo vise podataka dobijeno je na sasvim jedinstven i neoboriv nacin - putem slika na stenama koje su pronadjene na liticama i cudesnim kamenim tvorevinama u Tasilin Adzeru.Drevne slike pricaju pricu o bogatoj zemlji
Slike i rezbarije na stenama i u pecinama na najzivlji i najneposredniji nacin pricaju pricu o zivotu i smrti u Tasilin Adzeru. Nomadski narod Tuarezi, koji nastanjuje podrucje Sahare, oduvek je poznavao umetnost u Tasilinu, ali ostatak sveta o njoj nije znao nista sve dok francuski istrazivac i etnolog Anri Lot i njegovi pomocnici nisu 50-ih godina 20. veka ovde proveli dve godine i napravili na hiljade crteza i fotografija.
Vecini slika je zajednicka izuzetna zivost, jednostavnost i osecaj za boju, a po stilu i motivima ih mozemo podeliti u nekoliko perioda. Najstarije su one naslikane između 6000. i 4000. godine pre nove ere, a prikazuju ljude tamne koze koji love slonove, bivole, nilske konje i divlje ovce - zivotinje koje su nastanjivale Saharu dok je jos bila zelena - ili ljude koji na sebi imaju svecanu odecu za neki plemenski ritual. Medju njima se nalaze i ogromna bela stvorenja, napola zivotinje, a napola ljudi, koja mozda predstavljaju bogove.
Druga grupa, nastala verovatno izmedju 4000. i 500. godine pre nove ere prikazuje pastoralni narod koji cuva velika stada dugorogih sarenih goveda, medju kojima ima zirafa i nojeva. Ima tu i prikaza gozbi, vencanja , dece koje spavaju medju zivotinjskim kozama i zena koje mlate zito kako bi dobile brasno.
Medjutim, do treceg perioda koji je trajao od 1500. do 300. godine pre nove ere Sahara se pretvorila u susno podrucje kakvo je i danas, a u nju je stigao i nov narod. Izgleda da su to bili naoruzani vojnici koji su se vozili u kolima koja su vukla dva ili tri konja, ali nije jasno da li se radi o osvajacima, strancima ili o sredozemnoj vojsci koja je bezala pred gnevom faraona. Na slikama datiranim između 200. i 100. godine pre nove ere konji postepeno iscezavaju, a na njihovim mestima pojavljuju se naivni prikazi kamila. Posle tog perioda vise nema nikakvih slika.
Ostaju nam skoro nepodnosljiva radoznalost i pitanja na koja nemamo odgovora. Sta se dogodilo s ljudima koji su naslikali te prizore? Jesu li se odselili na jug kada je ovo podneblje zahvatila susa ili su jednostavno izumrli? Velika je verovatnoca da to nikada necemo saznati.
