Aleksander Aleksandrovič Blok

[sendi]

Александар Александрович Блок
​

Александар Александрович Блок (16. новембар 1880. - 7. август 1921.) је био руски песник, најзначајнији представник руског симболизма.​

Одгојен у изразито интелектуалној средини своје породице, упознао се рано с најбољим достигнућима руског и европског песништва као и модерног лирског израза. У књижевност улази симболистичким Песмама о дивној дами (Стихи о прекрасној дами 1898.-1904.) у којима обрађује мистично-религиозну тематику и у мелодиозним стиховима пуним недоречености успева да изрази недефинисане тежње своје генерације за недостижним идеалом.​

Постепено у његову поезију почиње да се увлачи оштар смисао за животну реалност и тематика се проширује мотивима из градског живота.​

Под утицајем револуционарних превирања у Русији, песник напушта коначно и своју друштвену изолацију, прикључује се напредним струјама и у својој најпознатијој поеми Дванаесторица (1918.) даје грандиозну симболичну визију револуције.​

Стилски, Блок у тој поеми обогаћује рафинирану технику свог симболистичног израза (музикалност и ритмичка разноликост стиха, метафорика и симболика) смелим мешањем различитих стилова и техника (убацивањем жаргона, парола, сатире и пародија, фолклорних елемената итд.), те постаје један од претеча модерне европске поезије.​

( Википедијa )

 

[Honey5]

TI U POLJA, BEZ POVRATKA, ODE


Ti u polja, bez povratka, ode.
I nek sveto bude Ime Tvoje!
Uperivši u mene svoj bodež,
crven–koplja od zalaska stoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
na dan crni usnama se taći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
al’ ne meni oči da otkrivaš.
Nek me ovaj sanjivi svijet smiri,
Obasjanu stazu da cjelivam…

O, iščupaj dušu s rđom bora!
Upokoji sa svecima mene,
Ti – što držiš i kopno i mora
nježnim dlanom ruke prefinjene!

 

[erinija]

***

Zalud je predah, jer strmen je ljuta.
Veče je sjajno. Na kapiji lupam.

Za zvuk se zemlje ti, daleka, stroga,
Biserje seješ iz okrilja svoga.

Visoko dvori i rumen se slegla.
Crvena tajna kraj ulaza legla.

Ko li je ove dvore zapalio plamom,
Koje Princeza tu podiže Sama?

Svako konj gore, usečen u grede,
Crveni plamen bljuje na tebe

Kupola stremi u nebesko more.
Prozori plavi rumenilo dore.

Gde god je zvonara, zvono već bije.
Proleće na sve bez zalaska lije.

Da l` ti mene čekaš u zalazak zlatan?
Osvetli dvore? I otvori vrata?

 

[sendi]

Snežno vino

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt' sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

 

[erinija]

***
Izgore čovek tamo
Fet

Kako je teško među ljude ići
Kad brižno svoju pogibiju skrivaš,
I s pričama o kobnoj strasti prići
Nekom ko nije počeo ni da živi.

I, gledajući košmar koji nosiš,
Čuvstava nesklad skladom da premostiš,
Pa daiz bledog bleska umetnosti
Shvate života požar smrtnosti!

10.maj 1910.

 

[crvendac_011]

Александар Блок, трагедија песника

Александар Блок, трагедија песника

САН О

„Ако волите моје песме, савладајте њихов отров и прочитајте у њима будућност”, говорио је последњи велики руски поета. „Живот је лепши и од најлепше представе о њему”

Хиљаде руских војника одлазе у рат. Брачни пар, поете Ана Ахматова и Николај Гумиљов, растају се у августу 1914. године на железничкој станици код Петрограда од пријатеља Александра Александровича Блока. „Неће ваљда и њега послати на фронт”, каже забринуто Гумиљов. „То би било исто као и пећи славује...”
Опет август, 1921, седам година касније: Гумиљова стрељају као „непријатеља револуције”. Блок умире у 41. години, пошто се сав жртвовао за ту исту револуцију. Ту „издају” му не опраштају неки дугогодишњи пријатељи, међу њима и сам Гумиљов, песници другачијег „певања и мишљења”, који га жестоко осуђују и прекидају с њим све везе. Међутим, тако нису поступиле песникиње Ана Ахматова и Марина Цветајева. Мада не прихватају Октобарску револуцију и нову власт (која ће свакој донети много јада и бола), оне не одбацују и Блока, посветивши му дирљиве строфе захвалности и поштовања. На размеђи два узбудљива столећа, „тај трагични тенор епохе”, како га у стиху назива Ахматова, окончава својим песмама једно и почиње ново доба руске поезије.

Чаролије Шахматова

У невеликој „Аутобиографији” Блок пише:
„Мој деда по мајци, Андреј Николајевич Бекетов, ботаничар, био је годинама ректор Петроградског универзитета (ја сам се родио у „ректорској кући” 16. новембра 1880. године). Жена мог деде, моја бака Јелисавета Григоријевна, целог живота преводила је научна и уметничка дела.”
Бака Јелисавета превела је капитална научна и књижевна дела енглеске, америчке, немачке и француске литературе која су објављена у стотинама хиљада примерака. Виђала се са Гогољем, Достојевским и Толстојем, дописивала са Чеховим. Она и њене три кћерке – Јекатерина, песникова мајка Александра и Марија – које су такође преводиле са више језика, подариле су свом народу целу библиотеку европске књижевности и науке, што и сам Блок сматра „посебном страницом у историји руске просвете”.



Посебна страница у детињству будућег песника је и његов отац, такође Александар Блок, професор права на Универзитету у Варшави. (Са тек рођеним сином, Александра Бекетова га напушта и враћа се оцу у тадашњи Санкт Петербург.) „Његова судбина, пуна супротности, прилично је необична и мрачна”, каже Блок. „Био је одличан музичар, зналац лепе књижевности и врстан стилист. Виђао сам га ретко и запамтио по страшном. Срећом, детињство сам провео у мајчиној породици, где су ми сви угађали, волели ме и мазили, у опојној забачености нашег малог сеоског имања.”
Као изронило из бајке, то дедино имање налазило се у селу Шахматово, северно од Москве. Ту, у бројној породици, са мноштвом књига из разних делова света, звуцима клавира и разговорима о књижевности, науци и уметности, Блок је, како сам каже, почео да „ствара” чим је напунио пету годину. Истовремено, са свезнајућим дедом Андрејом лута по очаравајућој природи. Кад би срео неког сељака, добродушни дедушка би се неписменом мужику обраћао на – француском... Андреј Бекетов је и умро у Шахматову 1902. године, одакле је пренесен у Санкт Петербург. Међу онима који су на станици дочекали његово тело био је и пријатељ и први сусед Дмитриј Иванович Мендељејев (1834–1907), славни научник, творац Периодног система хемијских елемената и, поред осталог, почасни доктор универзитета у Оксфорду и Кембриџу. Презиме Мендељејев биће веома важно и у животу Александра Блока.

Седам километара чежње


Поштанска марка поводом стогодишњице песниковог рођења

Окружен теткама, усамљени јединац одраста уз даноноћну „бригу” болешљиве, нервозне и религиозне мајке, без другова и игара с њима. Кад му је било девет година, мајка се преудаје за официра. „Седамнаест година сам становао у касарнама”, наводи Блок. И због тога су сви они незаборавни дани проведени у Шахматову обележили не само његову младост, већ и цео живот, а све једна тамноока девојчица златне косе. Звала се – Љубов. (То је често женско руско име и значи љубав.)
Имања Бекетових и Мендељејевих готово се спајају, породице често посећују. Саша Блок и Љуба Мендељејева, кћи Ане и Дмитрија, одрастају заједно. Заједно глуме у кућним позоришним представама и обоје маштају да се посвете тој уметности. Истовремено, он је осредњи ученик чувене петербуршке гимназије. Професор књижевности напомиње да су том ђаку потребни додатни часови – руског језика. То голобрадом Блоку не смета да управо на углађеном руском пише нежне, мелодичне стихове о природи и љубави, поготово кад је у зеленом Шахматову, где је све другачије од досадног, сивог Санкт Петербурга.
Седам је километара од летњиковца Бекетових до даче Мендељејевих где се спрема Шекспиров „Хамлет”. Славног данског краљевића ће да глуми Александар Блок, а Офелију Љубов Мендељејева. Њему је седамнаест година, њој једна мање. Стасит и витак, бујне гавранске косе и модрих очију, у свечаној племићкој одори и са танким мачем о појасу, он се, како и приличи принцу из девојачких снова, појављује пред вилом Мендељејевих на разиграном белом пастуву. Коњ је сав у зноју: тих седам километара прејахао је у бесном галопу, у чежњи да што пре угледа Љубу која више није девојчица нити је он тако види. У лепршавој, лаганој хаљини, сањивог погледа, са распуштеним златастим увојцима до испод колена и букетима пољског цвећа у рукама, она га дочекује хладно као и Офелија Хамлета.

Венчање

И док је усхићени Блок уверен да је ТО она судбинска љубав, оличење музе и загонетне Вечне Жене из мистичних књига, недостижна Дивна Дама о којој снева, он је за дојучерашњу другарицу из минулог им детињства само обичан хвалисавац „рибљих очију”. Одглумили су те летње вечери улоге несрећних љубавника, затим шетали по парку, слушали славује и цврчке, без речи, без погледа, без додира руку... Уследиће, ипак, бурни дани и године противречне и чудне љубави о којој је написано много, а разјашњено мало: однос песника Блока и глумице Мендељејев остао је тајновит...



Тајновито је и његово писање стихова које годинама показује само мајци и тетки. „Животних искустава дуго нисам имао”, признаје Блок.
„У ствари, тек после завршетка универзитета почиње мој ’самостални’ живот”. Три године незаинтересовано студира права да би онда дипломирао на словенско-руској групи Филозофског факултета у Санкт Петербургу.
У новинама и часописима објављује „Стихове о Дивној Дами” које девојке и младићи исписују у споменаре и казују напамет. Његово име познато је и омиљено у целој Русији.
Знано је још једно име, оне којој су песме посвећене – Љ. Д. Мендељејеве. „Муза” студира Историјско-филолошки факултет, али је више на концертима и у позоришту него на предавањима. Наравно, пријају јој посвете једног од водећих симболиста који је стиховима уздиже у небеса, али њена маштања су сасвим обична и стварна: брак, породица, деца... Она прети раскидом, он самоубиством. Драма, или можда само њен први чин, разрешава се 1903. године раскошним венчањем у сеоској цркви недалеко од судбоносног Шахматова. Међутим, младенци никада, већ од прве брачне ноћи, неће бити и истински муж и жена.

Двобој

Блок до крајности поштује учење свог узора, мистичног песника Владимира Соловјева (1853–1900): Она узвишена и обожавана, о којој се стихови пишу, није и за телесно, чулно, овоземаљско. Тек што се стишало свадбено узбуђење, супружници већ живе слободно и свако за себе, користећи ту слободу у сваком смислу речи. Песник „Дивне Даме” даноноћно је по театрима, кафанама и клубовима, окружен омиљеним глумицама, али и не баш дивним дамама. Око Љубов врзмају се знани и незнани удварачи. Међу њима је и знаменити песник и романописац, такође симболиста Андреј Бели (1880–1934). Љуба ће према Белом нескривено да покаже оно што својевремено није према Блоку кад јој је пред кућни праг дојездио на белом коњу.

* * *

Прођоше године, ал’ ти – све иста:
озбиљна, ведра, диван ти стас;
само ти коса помало блиста,
и у њој светли проседа влас.

А ја – над прашњавом хрпом књига,
погрбљен, висок старац, као ној –
са једном мишљу, без брига,
гледам у смирени лик твој.

Да. Изменили се нимало нисмо.
Живимо, дишемо, к’о некад, благо,
и, сећајућ’ се, сачували смо
то легендарно време драго...

А прах му сјајни – у тамној урни је,
наш сјајни дух – у магли живој.
И сад све тише, све азурније –
дише се прошлошћу на земљи сивој.

(Превео М. М. Пешић)

* * *

Занемариће и то да су њен законити муж и нови љубавник блиски пријатељи, истоветне поетике, а сад трагично заљубљени у исту жену.
Захваљујући највише управо Андреју Белом појављује се 1904. године чувена Блокова књига „Песме о Дивној Дами” за коју њен творац каже да је „роман у стиховима”. Истовремено се догађа још један, не тако поетичан роман: песнички сабрат писмом обавештава Блока да између њега, Андреја Белог, и Мендељејеве пламти велика љубав. Однос водећих симболиста заоштрава се до нимало симболичних позива на двобој. После страдања Пушкина и Љермонтова, наслућивала се још једна трагедија руског песништва. Избегнута је женском умешношћу оне која је и била узрок сукоба – саме Љубов. Умешале су се и породице, саветујући супружницима да отпутују, док се не смире и страсти и сујете.
Револуција 1905. године, штрајкови радника, устанак сељака и побуна морнара на крстарици „Потемкин” болно буде песника из мистичног сна. Неспреман за тако сурову стварност, Блок се сналази тешко. Узбуркана је цела Русија, мајка Александра болује, некад складни породични мир је поремећен, Љубов се потпуно предаје глуми, позоришном животу и вишемесечним турнејама. Виђају се ретко и нередовно, уз пријатељска писма без љубавног жара. Жена, којој је испевао више од осам стотина песама, што је јединствен молитвеник у светској поезији, враћа се са једног таквог „уметничког” путовања у поодмаклој трудноћи. Блок јој, ипак, предлаже да дете признају као њихово. Са тим се слажу и породице. У зиму 1909. године Љуба рађа сина који живи само неколико дана...

Улицама кружим...

Сви ти догађаји рађају новог Блока, у новом времену, у коме настају и нове песме, другачије од дотадашњих. Одједном свестан трагичне збиље око себе, напушта младалачка мистична сновиђења, због чега га доскорашњи следбеници јавно нападају. Изранављен и усамљен, сад овај племић и по пореклу и по стиховима, постаје песник Петрограда. Тај чудесни град верно је у романима описао Достојевски, опевао га није нико као Александар Блок, и то у смутном, преломном времену. А Љубов Мендељејева?
Године 1910. он у „Дневник” записује:
„Љуба на земљи – то је нешто страшно... Њено дело је сва та неподношљивост оваквог нашег односа. Међутим, оно време заљубљености (1893–1902) не дозвољава ми да се од ње разведем. Волим је.” То мучно стање претаче и у стихове: „С тобом сам гледао зору и њен сјај, / с тобом сад амбис гледам и свој крај...” После лепих глумица и ружних сати у крчмама, што није доносило ни утеху ни заборав, сатима би лутао градом, надајући се да ће опет угледати Њу, Дивну Даму, ону Љубов из Шахматова.


Споменик Александру Блоку (рад Вл. Протаса)

За своје песме говорио је да су, у ствари, све оне о Русији, напомињући да поезија мора да буде „одјек народне душе”. Опеваће је онакву каква уистину и јесте, без романтичарског улепшавања, са свим врлинама и манама. Врлине своје душе Блок ће да покаже у усталасаним годинама рата и револуције. Са фином патином староплемићке културе и манира, меланхоличан, духовит и дискретан – то је Александар Блок у сећањима савременика. Такав ће са житељима Петрограда провести тегобне дане и ноћи од 1914. године до смрти. И кад се растао са Ахматовом и Гумиљовим, он је журио да скупља помоћ породицама мобилисаних. Пише „Песме о отаџбини” које су, вероватно, врхунац његовог стваралаштва. Године 1916, у јеку рата, објављена су чак три тома његових стихова. А јесен следеће, 1917. године, Блок ће одушевљено да поздрави као пролеће и Русије и целог човечанства.

За нарамак цепаница

Нико од руских песника није с толико искрене вере и наде прихватио Револуцију као Блок. Њој ће великодушно да дарује дословно све: даровитост, име, углед, лични живот, здравље... И док га у отаџбини хвале нова критика и преостали стари пријатељи, бројна руска емиграција га немилосрдно осуђује, проглашавајући га отпадником, издајицом и – великим песником: то нису могли да прећуте и оспоре ни најжешћи противници.
Иако већ болешљив, труди се да стигне свуда и уради што више: приређује позоришне представе, држи предавања, припрема за штампу разне књиге, пише песме и драме, често при светлости свеће. У времену кад се једва преживљава, у ноћима без осветљења, без телефона и трамваја, нејаки песник истовара за неколико цепаница дрва из вагона на железничкој станици или сатима на петроградској студени стрпљиво чека у реду за скроман оброк, не тражећи за себе никакве олакшице.
Мада његово срце слаби, а потиштеност јача, Љубов приређује бројне песничке наступе Александра Блока за које добија позамашне хонораре. Она не пропушта ни турнеје свог глумачког ансамбла ни нове љубавне пустоловине. После низа књижевних вечери у Москви у мају 1921. године учестали срчани напади обарају Блока у постељу. Његове песме чита и говори цела Русија, односно Совјетски Савез. Али, уместо нових лирских строфа, он марљиво исписује сувопарне протоколе, државна акта, разне прогласе. Има четрдесет година: зрело песничко доба кад се даје оно најдубље и добија највише. Међутим, његова рука више никада неће написати ни један једини стих...
„Само оно дело у коме је аутор изгорео до дна може да постане заиста велико”, био је уверен Блок који је у својим песмама спалио много тог старог, чак и велики део сопственог наслеђа, прихватајући ново, револуционарно. „Света си, ал’ немам вере у те...”, написао је стих мислећи на Љубов. Односи ли се он и на револуцију?

Својом стрелом рањен

У лето 1921. године Александар Блок је у постељи, онемоћао, усамљен и без жеље да се опорави. Заморно му је да каже или напише макар неколико речи. Он није сам себи ставио омчу око врата као Јесењин нити испалио револверски хитац у сопствено чело као Мајаковски.
„Њему се десило нешто равно смрти”, сведочи његов пријатељ. „Он је онемео и оглувео. У ствари, још је говорио и чуо на уобичајен људски начин, али онај јединствени слух и онај серафимски глас којима је Бог само њега обдарио, неповратно су га напустили. Најстрашније од свега било је то што је у тој тишини Блок престао да ствара, као да је сахранио и саму мисао о писању. Не, песник се није разочарао у револуцију, него у људе: њих није могла да промени никаква револуција.”
У том сну о заблуди, у тој заблуди сна, он ће написати и ово: „И мени стран је и удаљен / тај огањ што га запалит’ знах, / И сам сам својом стрелом рањен, / И сам пред новим изгубих дах.”
Из успомена на далеко Шахматово опет израња Она, Дивна Дама. А нека друга жена, широких леђа, снажних руку и са седим власима у тамнозлатној коси, покушава да га помери на лежају, да му да лек за болесно срце или бар неки здрав залогај. Ту је и уплакана старица, која данима непокретно седи, уздише и непрестано се крсти. „У мом животу су биле само две жене – Љубов и све остале”, говорио је Блок при крају живота, на измаку једног и почетку другог сна. Отишао је с кишом, из сивог неба над сивим Петроградом, 7. августа 1921. године.
На вест да је Блок умро, Марина Цветајева (1892–1941) пише из Москве Ани Ахматовој у Петроград:
„Не чуди то што је он умро, већ то што је живео. Јер, Блок представља јединствену светковину духа, па је право чудо како га је живот таквог уопште и прихватио”.

Аутор: Иван Лончар
Илустровао: Драган Максимовић
Извор: Политикин забавник

 

[sondria]

Alexander Blok (1880-1921)

* * *

Ti si sveta al' ti ne verujem
Odavno sam svestan nada svih
Biće dan, otvoriće se dveri,
Jato belo prhnuće kroz njih.

Biće strašne, čudne toga dana
Nezemaljske maske lica svud...
I kliktaću Tebi ja: "Osana",
Ničice ću ležati ja tu.

Kada budem iznad prolaznosti,
Otkrićeš mi Lučezarni Lik.
Oslobođen od zemaljskog ropstva,
Sav ću život prosuti u krik.


1902.​

* * *

Nevernicu sretoh ispod svoda:
Ispade joj maramica - sama.
Nigde nikog. Samo noć, sloboda.

Nagovorih gluposti toliko
Mnogu tajnu koju čuvah sveto.
Taj razgovor ne pominjah nikom,
Sve se nadah, šapnuće mi: eto...

Ali, kao kad isklizne ptica,
Ona prhnu u mrak i u sneg,
Gde se vije kao purpurnica
Uspavani, pretpraznični sneg.

Uznemiren, ispred svetle kuće,
Ostao sam nasamo sa tamom,
Nemoguće postade moguće,
A moguće - bilo je san samo.


1907.


- iz knjige "Antologija ruske lirike", knjiga I,
PAIDEIA,2007.​

 

[sondria]

* * *

Noć, ulica, fenjer, apoteka,
Besmislen mutni sjaj i stud.
Hoćeš li, živi i još pola veka -
Biće sve isto. Nemaš kud.


Umreš li - kreneš ispočetka,
I ista priča, isti kraj:
Noć, zaleđen kanal, i apoteka,
Ulica, fenjer i njegov sjaj.​

1912.​

- iz knjige "Antologija ruske lirike", knjiga I,
PAIDEIA,2007.​

 

[sondria]

* * *

Noć - ko noć, i ulica pusta,

Uvek ista!​

A za kog si bila netaknuta,

Gorda, čista?​

Samo vlažna magla kaplje s krova.

I ja besan,​

Spremam se da strašno izazovem

Ta nebesa.​

Svi na svetu, svi na svetu znaju:

Sve je isto.​

Koji put već, stiskahu na kraju

Mučni pištolj!​

I koliko puta već se teše,

Svi jednako!​

Dan - ko dan; i problem je već rešen:

Umre svako.​

1908.​

- iz knjige "Antologija ruske lirike", knjiga I,
PAIDEIA, 2007.​