Šta je novo?

Aleksandar Sergejevič Puškin

Član
Učlanjen(a)
27.01.2011
Poruka
306
***

Dare prazni i slučajni,
Što si mi, živote, dat?
Zašto li me usud tajni
Prati kaznom kao svat?

Ko me svojom nedrug-vlašću
Dozva sa ništastva dna,
Ispuni mi dušu strašću
Pljusnu u me sumnje val?...

Nemam cilja kojem stremim:
Srce pusto, prazan um,
Kinji tugom dušu meni
Monoton života čun.


1828

prevod- M. Sibinović

- "Antologija ruske lirike", knjiga I
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.552
Aleksandar Sergejevič Puškin: Tatjanino pismo Onjeginu

maxresdefault1.jpg


Koliko jedno pismo može učiniti za ljubav?
U nastavku se prisjetite iskrene ljubavi Tatjane prema Onjeginu, kao i njegovog odgovora.

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

Prezrenje vaše da l’ ću steći.

Al’ ako vas moj udes hudi

Bar malo trone i uzbudi,

Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,

I za sramotu mojih jada

Ne biste znali vi ni sada,

Bar da se nadam da sam smela

Da ćete opet k nama doći

I da ću bar i retko moći

U selu da vas vidim našem,

Da se veselim glasu vašem,

Da vam što kažem, pa da zatim

O istom mislim i da patim

Dane i noći duge sama

Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,

I teška vam je selska čama,

A mi…mi ničim ne blistamo,

No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

Ja ne bih srela vas zacelo

I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

Možda bih jednom (ko će znati?)

Po srcu našla druga verna

I bila bih mu žena smerna,

A svojoj deci dobra mati.

Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’

Na svetu dala srce svoje

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

Moj život sav je jemstvo bio

Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

Znam, bog je tebe uputio,

Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

I neviđen si bio mio,

Tvoj pogled me je svud proganj’o,

U duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,

Jer čim si uš’o, ja sam znala,

Sva premrla i usplamsala,

I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

Govorio si sa mnom jednom

Kad prosjaku pomagah bednom

I kada blažih molitvama

Buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

O priviđenje moje drago,

Promak’o kroz noć kao sena,

Nad uzglavlje se moje sag’o

I šapnuo mi reči nade

Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade

Il’ kobni duh što kuša mene

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

Zablude jedne mlade duše,

A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

Pred tobom suze bola lijem

I molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovde sama

I nikog nema da me shvati,

Sustajem i moj um se slama,

A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

Bar pogledom oživi jednim,

Ili iz teškog sna me preni

Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ vaša čast mi jemči lepim

I predajem se njoj bez straha…

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne

Duboko će vas uvrediti.

Kakav će prezir plemeniti

Izreći vaše oči sjajne!

Šta hoću? S kakvom željom kobnom

Otvoriću vam srce svoje?

Kakvom će sad veselju zlobnom

Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom

Nežnosti iskru spazih jednom.

Da verujem joj nisam smeo;

Navici nisam dao maha,

Slobodu praznu nisam hteo

Da izgubim pun čudnog straha.

Još jedno nas je rastavilo…

Nesrećni Lenski tad je pao…

Od svega što je srcu milo

Srce sam tada otrgao;

Nevezan ničim, ja sam zatim

Mislio da sloboda može

Da nadoknadi sreću: Bože!

Kako pogreših, kako patim!

Ne, da vas viđam, da vas pratim.

Da svaki osmeh, pogled hvatam

Na vašem licu i da patim,

Vaš glas da slušam i da shvatim

Svom dušom svojom vaše čari

I savršenstva od svih veća.

Da premirem kraj vas u stvari,

I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;

Zbog vas ja lutam svetom grubim;

Svaki je čas života moga

Dragocen, a ja zalud gubim

Već ionako teške dane

Sudbinom gorkom odbrojane.

Moj vek će skoro da se skrati;

Al’ da bih bio živ, u svesti,

Ja svakog jutra moram znati

Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše

Od moje molbe oči vaše

Ko od lukavstva koje kujem…

I gnevni prekor ja već čujem.

Da znate kako strašno boli

Ljubavnom žeđi biti moren,

U mom srcu koje voli

Gušiti nemir strašću stvoren!

Ja žudim da kraj vaših nogu

Sa suzama i bolom slijem

Svu ljubav, molbe, sve što krijem;

I sve sto još izreći mogu!

A mesto tog, hladnoćom lažnom

I reč i pogled ja oružam.

Govorim s vama o nevažnom

I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,

Više u moći nije mojoj.

Reših: u vašoj ja sam vlasti

I predajem se sudbi svojoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pjesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mješao satiru, romantiku i dramu.

Kako se pretpostavlja, roman u stihovima ” Evgenije Onjegin “ Puškin je započeo sa pisanjem 1823. godine, a 8 godina nakon toga ga je završio. Prvobitno je izlazio u dijelovima, odnosno pjevanjima, a u jednom tomu je prvi put objavljen 1833. godine, pa se ta godina često navodi kao prva godina izdanja romana ” Evgenije Onjegin “.

(Buka.com)
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.552
Puškinova poruka iz karantina 1827. godine: Pozovimo u pomoć razum!

Postaćemo čistiji i mudriji, ne podlegli mraku i strahu. Uzdignimo se duhom i postaćemo bliži i bolji jedni prema drugima, zapisao je veliki ruski pisac

210599_800pxaleksandrpushkin_ls.jpg


Veliki ruski pisac Aleksandar Sergejevič Puškin nalazeći se u karantinu zbog kolere 1827. godine zapisao je:

"Dozvolite mi draga braćo, sestre, sugrađani i svi zemljaci, da Vam iz karantina čestitam veliki prolećni praznik!

Sve će otići i sve će proći,
otići će sve brige i panika,
opet će putevi postati ravni
i vrtovi će opet biti puni cveća.

Pozovimo u pomoć razum,
Pobedimo bolest silom znanja,
I dane teškog ispita
preživimo kao jedna porodica!

Postaćemo čistiji i mudriji
ne podlegli mraku i strahu.
Uzdignimo se duhom i postaćemo
bliži i bolji jedni prema drugima!

I neka se za prazničnim stolom
Svi opet radujemo Životu,
I neka i na ovaj dan Svevišnji
pošalje komad sreće u svaki dom!

(A.S. Puškin 1827. godine)


(Stil.Kurir)
 
Top