Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Александар Порфирјевич Бородин (рус. Александр Порфирьевич Бородин), (31. октобар/12. новембар 1833. — 15. фебруар/27. фебруар 1887) био је универзитетски професор, хемичар и лекар, и знаменити руски композитор.
Живот
Александар Бородин је био ванбрачни син грузијског кнеза Луке Степановича Гедианова (1772-1840) и његове 24-огодишње метресе Авдотије Константиновне Антонове. Пошто је кнез био ожењен, дете је регистровано као син његовог слуге Порфирија Бородина. Кратко пре смрти, Лука је признао свог ванбрачног сина.
Бородин је одрастао уз мајку у Санкт Петербургу. Био је талентован за језике, свирао је клавир, флауту, и виолончело.
Године 1863, оженио се Јекатерином Протопоповом, бриљантном младом пијанисткињом. Упознали су се и верили на путовању у Немачкој. Имали су три кћери.
Умро је од срчаног инфаркта 1887.
Бородин као научник
Бородин је почео своје образовање 1850. на „Војној академији за медицину и хирургију“ у Санкт Петербургу, где се открила његова склоност ка експерименталној хемији. Доктор медицине постао је 1858. У својој докторској тези бавио се токсикологијом фосфорне и арсеникове киселине. После се усавршавао у западној Европи, и 1862. постао професор на академији у Санкт Петербургу.
Као хемичар, проучавао је реакције у органској хемији и хемијске везе. Значајни су његови радови о синтези флуора са органским једињењима, полимеризације и кондензације алдехида, као и откриће алдол реакције 1872. Неке од хемијских реакција добиле су његово име.
Бородин као композитор
Светску славу Бородин је постигао својим композиторским радом. До данас остаје загонетка како је стизао да се бави музиком поред свог обимног академског рада. Током 1864. упознао се са Милиј Балакирјевом, и преко њега упознао Цезара Кјуја, Модеста Мусоргског и Николаја Римски-Корсакова. На овај начин је створена руска романтичарско музичка елита, касније названа „Моћна петорица“.
Године 1869, изведена је Бородинова прва симфонија. Дириговао је Балакирјев. Исте године Бородин је почео да компонује своју херојску оперу „Кнез Игор“, у којој су чувене „Половецке игре“. Ово дело, које се најчешће сматра његовим најзначајнијим, није стигао да заврши. Оперу је касније довршио и оркестрирао Александар Глазунов и Николај Римски-Корсаков. Недовршена је остала и трећа симфонија, коју је довршио Глазунов.
Премијера његове друге симфоније је протекла незапажено, док Франц Лист није 1880. организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат изван Русије.
Бородин је за музику говорио да је: „Разонода, одмор од озбиљнијих послова“, при чему је мислио на свој научни рад.
Његова музика је касније прилагођена за мјузикл у САД. Изводили су је, између осталих, Тони Бенет и Бинг Крозби.
Дела
Симфонија Es-Dur (1.)
Симфонија H-Moll (2.)
недовршена 3. симфонија
Симфонијска поема „У степама средње Азије“
Опера „Кнез Игор“ (алтернативно име „Принц Игор“) (1887)
Опера Кнез Игор (рус. Князь Игорь) је дело у 4 чина са прологом Александра Бородина, настало у периоду 1869—1887, које су довршили Николај Римски-Корсаков и Александар Глазунов након Бородинове смрти. Глазунов је написао већи део трећег чина и увертиру, док је Римски-Корсаков организовао и оркестрирао оперу. Она је имала премијеру у Санкт Петербургу (Театар Марински) 4. новембра 1890.
Кнез Игор припада жанру епске опере са историјским садржајем(либрето је рађен према руском епу Слово о полку Игорову из XII века). Епски тип драматургије повезује Бородиново дело са Глинкином опером Руслан и Људмила.
Улога коју у овом делу игра балет (чувене Половецке игре) директно произилази из начина коришћења балета у Глинкиној опери-бајци. Велики балет у овој опери написан је на источњачким ритмовима, проткан мотивом старословенске црквене песме (Свјати Боже). Овај балет долази у ред највреднијих из музичке литературе оперске музике који може да се изведе и као самостално дело.
Половецке игре и половецки марш из ове опере се изводе и као концертна свита. Дело има изузетне музичке моменте, богате и раскошне мелодије, нарочито у вези са музичком сфером Половаца.
Радња
Пролог
Половци су опљачкали више руских градова. Кнез Игор полази у војни поход против њиховог хана Кончака. Помрачење Сунца је лош предзнак за овај поход. Своју супругу, Јарославну, Игор ставља под заштиту њеног брата, кнеза Галицког.
Први чин
Сцена прва - У дому кнеза Галицког одвија се пир у коме предњаче дезертери Скула и Јерошка. Група девојака долази са молбом да кнез ослободи једну њихову отету другарицу, али кнез то одбија.
Сцена друга - Очајне, девојке одлазе код Јарославне која тужи за својим мужем, кнезом Игором. Оне јој се жале на злодела њеног брата. Тада наилази сам кнез Галицки, девојке побегну, а сестра га претњама натера да ослободи отету девојку. После тога код ње долазе бојари који јој саопштавају да су кнез Игор и њихов син пали у татарско ропство. Штавише, непријатељ се спрема да нападне град.
Други чин
У половецком логору. Група девојака са Кончаковном, певају и играју. Њихово весеље прекида долазак руских заробљеника (међу којима су и кнез Игор и кнежевић Владимир). Девојке им нуде храну и пиће, а Кончаковна и Владимир се заљубуљују. Кончак је пријатељски расположен према Игору, третира га као себи равног, и нуди му слободу у замену за споразум о миру или савез. Игор то одбија. Најзад, Половци изводе игре (Половецке игре) којима забављају хана и његове заробљенике.
Трећи чин
Пошто зна да је његов град угрожен, Игор одлучује да побегне. Али Кончаковна не жели да Владимир оде од ње, и тражи од њега да докаже своју љубав тако што ће остати са њом. Владимир се налази између очевих жеља и Кончаковниних молби. Кончаковна, бесна, диже узбуну; Игор успева да побегне, док Владимир остаје заробљен. Сви ханови долазе и информишу се о Игоровом бекству, чекајући одлуку хана Кончака. Противно вољи већине, Кончак одлучује да помилује Владимира и дозволи му да се венча његовом кћери.
Четврти чин
Јарославна плаче и тугује за Игором. У даљини се виде обриси два коњаника; како се приближавају кнегиња препознаје свог супруга. Нико не зна да је кнез побегао и да се вратио у Путивл. Скула и Јерошка говоре у част принца Галицког, не знајући да је кнез Игор у њиховој близини. Међутим, Игор ништа није чуо, те тако Скула и Јерошка добијају заслуге због вести о кнежевом повратку. Следи финални наступ хора у којем се величају кнез и Русија и наговештава нови поход на Пoловце.
Од детињства није могао да се одрекне ниједне од две страсти које су га опседале – музике и науке
Композитори који су у историји музике упамћени као славна „Руска петорка” или „Велика петорка” по свом основном занимању уопште нису били музичари! Сви су се, бар током једног дела свог живота бавили неким другим послом. А онда су, за разлику од „академичара” који су се ослањали на европску музичку баштину, писали музику која се заснивала на руском фолклору. Били су то Балакирјев, Бородин, Римски-Корсаков, Мусоргски и Кјуи.
Александар Бородин (1833–1887), писац опере „Кнез Игор”, био је научник светског гласа – хемичар, лекар и професор универзитета. Како је и када успевао да компонује, свира неколико музичких инструмената и говори течно четири страна језика (француски, немачки, енглески и италијански), преводи научна дела, тешко је и замислити. Али, његова судбина није била нимало обична.
Рођен је 12. новембра 1833. године у Санкт Петербургу, као ванбрачни син средовечног грузијског кнеза Луке Степаноича Гедианова (Гедијанишвилија) и његове двадесетчетворогодишње љубавнице Евдокије Константинове Антонове. Разуме се, кнез је већ био ожењен, па су дечака крстили као наводног сина принчевог посилног – Порфирија Ивановича Бородина.
Премда је званично био син слуге, захваљујући привржености кнеза Луке Степановича Гедианова својој љубавници, дечак је растао окружен пажњом и у богатству. Првих пет година провео је са родитељима у кнежевом великом стану у Санкт Петербургу. Бринући да његов љубимац буде обезбеђен и онда када њега више не буде, кнез се побринуо да, ипак, уда Евдокију. Нашао јој је угледног, али и веома старог мужа, лекара Кристијана Ивановича Клајнекеа, војног лекара у пензији. Евдокији Антоновној дао је и богат мираз у облику четвороспратнице у граду на Неви. Није прошло ни две године од венчања, а лекар је преминуо. А затим је, у шездесет деветој години и кнез заувек склопио очи... Срећом, претходно је да успео сина извуче из окова кметства. Александар Бородин сада је и званично био син преминулог лекара…
Четири инструмента
Бородинова мајка васпитавала је сина у кући, уз помоћ приватних професора. Александар Порфирович био је доброћудно, затворено, али послушо дете. Била је уочљива његова способност да упија многа, различита знања. Најчешће се играо замишљајући да је верглаш и приређујући кућне позоришне представе. У деветој години написао је прву композицију. Била је то полка – „Јелена”. Када се мала породица преселила у нову кућу, недалеко од касарне где је вежбао војни оркестар, Бородин је са гувернантом редовно одлазио на њихов концерте.
По повратку кући, оно што је чуо свирао је– на свом клавиру. Мајка је схватила да њеног сина музика привлачи на посебан начин. Унајмила је флаутисту из војног оркестра да дечаку даје часове. Касније је Евдокија примила подстанара, угледног професора музике Михаила Шигљева са којим је дечак наставио да открива тајне музике. Учење је подразумевало и часове клавира. Кућу породице Бородин посећивао је и немачки пијаниста Порман. Уживали су у заједничком свирању. Александар је с лакоћом савладавао Бетовенове и Хајднове композиције. Почео је да свира и виолину…
Дечак је с мајком редовно похађао и музичке концерте. Посебну страст гајио је према камерној музици, па је тако научио да свира и виолончело. У четрнаестој години већ је написао Концерт за флауту и клавир, као и Трио за две виолине и чело…
Александар Бородин, композитор славних „Половецких игара”
Упркос чињеници да је био опчињен музиком, уметност није била једина љубав овог необичног тинејџера. Чинило се да је хемија оно што га највише привлачи. Често је изводио различите огледе, углавном уз нежељени ватромет, али без тежих последица. Мајка му се тада забринула. Шта ће бити од њеног сина? И музика и наука изгледали су јој као несигурна занимања. Више је волела да њен син постане трговац! Учинила је све да уђе у трговачки цех… Али, то њега није нимало занимало. Музика и природне науке – то су биле области у које је желео да се удуби. По могућству, подједнако!
Дружење с Мендељејевим
Године 1850, пре него што ће навршити седамнаесту, Александар Бородин уписао је Медицинско-хирушку академију у Санкт Петербургу, место где су се школовали будући дворски лекари. Студије је почео изучавањем анатомије. Испоставило се да је већ током те прве године највише пажње посветио хемији. Бородина је запазио професор Николај Николајевич Зинин, шеф катедре за хемију. Веровао је да пред собом има чудо од детета. Истовремено познавање медицине и хемије било је, по Зининовом мишљењу, кључно за модерног научника, посебно лекара. На трећој години студија Александар је већ био примљен у Зининову лабораторију. Наставио је да изводи огледе.
Уместо да буде задовољан што има тако посвећеног студента, професор Зинин био је и крајње забринут. Сметала му је Александрова превелика љубав према музици. Наиме, што је више тонуо у науку, постајао је све приврженији музици! Професор је сматрао да никако неће моћи да помири те две љубави.
Композитор међу научницима – Бородин стоји ,
а десно од њега седи Мендељејев.
„Господине Бородин, мање се бавите песмама. Све моје наде упрте су у Вас и надам се да ћете постати мој наследник. А Ви изгледа стално мислите на музику! Не можете одједном да уловите два зеца!”, написао је Зинин свом обдареном студенту. Александар Бородин дипломирао је с успехом 1856. године. Токсикологија је била област која га је посебно занимала, тачније, дејство фосфорне и арсеникове киселине. Страст према хемији одвела га је у Хајделберг, а затим и у Париз, Рим, Пизу...
Наставио је да се усавршава и почео дружење са Мендељејевим. Постао је угледни лекар, универзитетски професор научник слављен у читавој Европи. Значајни су његови радови о синтези флуора с органским једињењима, полимеризације и кондензације алдехида, као и откриће алдол реакције 1872. године. Неке од хемијских реакција данас носе Бородиново име.
Одмор од озбиљних послова
Ипак, уметник-научник, налазио је довољно слободног времена да се бави музиком. У Баден-Бадену упознао је младу руску пијанисткињу Екатарину Протопопову у коју се страсно се заљубио. Она се у бањи лечила од туберкулозе. После неколико година вереништва, одлучили су са се венчају. Премда је Екатарина често боловала, брак је био срећан и имали су три кћерке.
Живот Александра Бородина, као што може да се наслути, био је, најблаже речено, растрзан. Стално се борио са недостатком времена. Трчао је из своје хемијске лабораторије на концерте, затим кући где је компоновао, потом је предавао студентима… Иако професор није веровао, заиста је заменио Зинина када се повукао у пензију. Бавио се превођењем значајних научних књига с различитих језика. Извесно је да је својим научним обавезама давао предност. Радије би окончао хемијске задатке, него што би завршио неко своје музичко дело.
„Музика је разонода, одмор од озбиљних послова”, говорио је. Управо из тог времена, око 1870. године, потиче и најзначајније Бородиново дело, опера „Кнез Игор”. Чак седамнаест наредних година покушавао је да доврши оперу… Није му пошло за руком. Умро је не успевши да оконча посао који су наставили његови следбеници и пријатељи, Николај Римски-Корсаков и Александар Глазунов.
Упркос чињеници што је био уважени научник, Александра Бородин ипак је светску славу стекао пре свега као музичар – композитор. По повратку у Санкт Петербург где је почео да ради као универзитетски професор, 1864. године упознао је Милија Балакирјева, а као војни лекар и официр Мусоргског, Кјуја и Римског-Корсакова. Године 1869. изведена је Бородинова Прва симфонија, а диригент је био Балакирјев.
Праизвођење Друге симфоније прошло је прилично незапажено, све док Франц Лист, Бородинов поштовалац, није организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат и изван граница Русије. „Половецке игре са својом оријенталном фразом (татарски фолклор) из опере „Кнез Игор” често су на репертоару не само симфонијских оркестара, већ представљају својеврсни мост између популарне и такозване класичне музике.
Године 1953. Американци Роберт Рајт и Џорџ Форест прерадили су Бородинову музику из „Кнеза Игора” и створили мјузикл „Кисмет”, изведен на Бродвеју. Представа је постигла огроман успех, па је потом снимљен и филм. Бородину је тако постхумно, 1954. године додељена музичка награда „Тони”, Песму „Странац у рају” из „Половецких игара” Тони Бенет, Бинг Крозби и квартет „Фор Ејсис” учинили су светским хитом.
Смрт на балу
Портрет композитора Александра Бородина, рад Иље Рјепина, Бородиновог савременика који је и аутор слике „Ускршња литија у Курској губернији” из 1880. године.
Овог необичног научника-музичара крупног стаса обожавали су студенти, пријатељи, али и младе даме. Године 1868. у Бородина се заљубила двадесетдвогодишња Ана Калинина, сестра композитора Лодиженског. Почела је да га прогања. Александар Порфиревич, ипак је успео да се изађе на крај са овом љубавном невољом и одржи своју породицу на окупу. Последица овог догађаја било је усвајање детета, девојчице Јелисавете Гавриловне Баланеве.
Осим три симфоније и „Кнеза Игора”, Бородин је написао и симфонијску поему „У степама Средње Азије”, квартете за гудаче, игре, серенаде, бројне романсе за глас и клавир као оперу „Богатири”...
Последњих година живота, Бородин је патио од болесног срца. Двадесет седмог фебруара 1887. године, као један од најугледнијих професора, присуствовао је балу у Академији, у Санкт Петербургу. У пуном јеку забаве, изненада се срушио. Био је то срчани удар.
Педесетчетворогодишњи незванични син грузијског кнеза, сахрањен је уз почасти на гробљу крај манастира Александра Невског, у Санк Петербугру, граду у којем је почео његов узбудљиви живот.
Шест месеци после композитора, умрла је и његова вољена жена Екатаринa.
