Откривање Америке
Ако си у дилеми, испразни шаржер
Извор: Политика
Милан Мишић
објављено: 28/11/2010
Утисци са сајма ватреног оружја у Вирџинији на којем сваки Американац може купити пиштољ уз показивање возачке дозволе и још једног документа
Има да се бира: један од штандова са продајне изложбе у Вирџинији Фото М. Мишић
Од нашег сталног дописника
Вашингтон – „Хиљаду штандова на површини као два фудбалска терена. Више од два и по километра столова са пиштољима, пушкама, ножевима и прибором...”
То је био само део огласа у „Вашингтон посту” којим је заинтересованим стављено до знања да се преко пута главног града, у суседној Вирџинији, у сајамском центру поред „Далс” међународног аеродрома, одржава „национална” изложба ватреног оружја. Једна од многих које се, готово свакодневно, приређују широм Америке.
До места сам стигао после једносатне вожње регионалним аутопутем, чији асфалт не одговара баш репутацији најбогатије нације света. Требало ми је потом мало стрпљења да нађем слободно место на великом паркингу, али сам и тај проблем решио.
На улазу, понуђена ми је опција да уштедим 12 долара за улазницу (прес легитимација није импресионирала оне на улазу), тако што ћу се учланити у НРА (NationalRifleAssociation – Национално удружење за ватрено оружје), али за то, као странац, нисам био подобан.
Показало се, кад сам ушао, да је то и препрека да купим пиштољ. Пришао сам првом столу са великом понудом кратких и дугих цеви свих намена и калибара, и питао шта ми, сем око 500 долара, треба да бих се са изложбе вратио наоружан.
„Возачка дозвола и још један докуменат који је издала држава”, одговорио ми је главни на том штанду. Да ли ће проверити да ли евентуални имам неки криминални досије? Не, на сајмовима се то не тражи, гласио је одговор, који је практично потврдио оно у шта сам се упутио унапред, и о чему се овде доста пише: да у око чак 20.000 федералних и локалних закона који регулишу куповину оружја, постоји једна велика рупа. На оваквим сајмовима може да се наоружа и неко ко је тек јуче изашао из затвора због тога што је некога са оружјем опљачкао или убио.
Наравно, нисам заиста желео да постанем још један наоружани становник Америке, а као странац, то не бих ни могао (а сем тога нисам ни резидент Вирџиније). Хтео сам само да будем у друштву „чувара Другог амандмана”, Американаца који поседовање и ношење оружја сматрају не само својим уставним, него и „природним” правом.
Тај „Други амандман” је истина прилично чудно формулисао одредбу која је Америку учинио најнаоружанијом нацијом на планети: њених 308 милиона житеља имају у свом поседу 250 милиона комада ватреног оружја. Формулисан у једно сасвим друго време, кад је одржање закона и реда зависило од локалних милиција, поменути амандман се упорно тумачи као неотуђиво индивидуално право поседовања и ношења оружја.
Негде је то право донекле ограничено, али у Вирџинији је прилично либерално. У то сам се уверио кад сам пришао штанду „Одбрамбене лиге грађана Вирџиније”, чији билтен на првој страни својим члановима честита најновији успех: усвајање закона у скупштини ове федералне државе са близу 8 милиона становника, којим се дозвољава да се са скривеним оружјем улази и у ресторане у којима се точи алкохол. Под условом, како вели слово закона, да они са оружјем пију само кока-колу и слична безалкохолна пића.
Један од активиста поменуте Лиге, пензионисани пуковник Линц, свој пиштољ међутим не крије, носи га за појасом, сасвим „каубојски”. Питам га да ли му је некад затребао? „Досад није али никад се не зна”, објашњава.
Количина, разноликост и приступачност оружја су запањујући. Трговци су предусретљиви, конкуренција је велика. Американци су у правом смислу речи наоружани народ. Поред „цеви”, може да се купи и сва врста муниције и футроле (присуствовао сам демонстрацији једне специјалне: споља је за мобилни телефон, а у панталоне се убацује део са пиштољем – и по потреби се веома лако вади и потеже).
Ту су затим панцири, дурбини, специјална одећа и обућа, трофејно оружје, колекционарски предмети (међу којима су и нацистичка знамења) и одговарајућа литература. Нађе се по који штанд и са ђинђувама – али оним направљеним од чаура или метака.
Пажњу привлаче и разне налепнице – својим порукама. „Ја сам на листи Баракових непријатеља”, поручује једна која свакако није намењена онима који воле америчког председника. „Кад сте у дилеми, испразните шаржер”, вели друга”. „Ја волим Бога, оружје и слободу (и то не можете да ми узмете”), пише на трећој. „Боже, благослови наше војнике, а нарочито наше снајпере”. И томе слично.
Стопа смртности од личног оружја у Америци је највећа на свету: 13,47 на 100.000 становника (према 0,4 у Британији). Од ватреног оружја у последњих 10 година страдао је, како је пре неки дан изнео „Вашингтон пост”, читав један град – 95.000 Американаца.
Сви покушаји да се наоружавање ограничи досад нису успевали – НРА је један од најмоћнијих лобија у земљи: на минулим конгресним изборима НРА је подржала 262 кандидата (махом републиканаца), од којих су 225 победили.
Најновија кампања коју НРА води тренутно је судски процес против државе Тексас, да се уклони препрека да млади у добу између 18 и 20 година слободно купују и носе ватрено оружје на јавним местима.
Аргументи да је управо о том узрасту, који чини око 5 одсто становника, чак 20 одсто хапшено због убистава, не помажу. НРА брани „уставно право” – и моћну индустрију.
Ако си у дилеми, испразни шаржер
Извор: Политика
Милан Мишић
објављено: 28/11/2010
Утисци са сајма ватреног оружја у Вирџинији на којем сваки Американац може купити пиштољ уз показивање возачке дозволе и још једног документа
Има да се бира: један од штандова са продајне изложбе у Вирџинији Фото М. Мишић
Од нашег сталног дописника
Вашингтон – „Хиљаду штандова на површини као два фудбалска терена. Више од два и по километра столова са пиштољима, пушкама, ножевима и прибором...”
То је био само део огласа у „Вашингтон посту” којим је заинтересованим стављено до знања да се преко пута главног града, у суседној Вирџинији, у сајамском центру поред „Далс” међународног аеродрома, одржава „национална” изложба ватреног оружја. Једна од многих које се, готово свакодневно, приређују широм Америке.
До места сам стигао после једносатне вожње регионалним аутопутем, чији асфалт не одговара баш репутацији најбогатије нације света. Требало ми је потом мало стрпљења да нађем слободно место на великом паркингу, али сам и тај проблем решио.
На улазу, понуђена ми је опција да уштедим 12 долара за улазницу (прес легитимација није импресионирала оне на улазу), тако што ћу се учланити у НРА (NationalRifleAssociation – Национално удружење за ватрено оружје), али за то, као странац, нисам био подобан.
Показало се, кад сам ушао, да је то и препрека да купим пиштољ. Пришао сам првом столу са великом понудом кратких и дугих цеви свих намена и калибара, и питао шта ми, сем око 500 долара, треба да бих се са изложбе вратио наоружан.
„Возачка дозвола и још један докуменат који је издала држава”, одговорио ми је главни на том штанду. Да ли ће проверити да ли евентуални имам неки криминални досије? Не, на сајмовима се то не тражи, гласио је одговор, који је практично потврдио оно у шта сам се упутио унапред, и о чему се овде доста пише: да у око чак 20.000 федералних и локалних закона који регулишу куповину оружја, постоји једна велика рупа. На оваквим сајмовима може да се наоружа и неко ко је тек јуче изашао из затвора због тога што је некога са оружјем опљачкао или убио.
Наравно, нисам заиста желео да постанем још један наоружани становник Америке, а као странац, то не бих ни могао (а сем тога нисам ни резидент Вирџиније). Хтео сам само да будем у друштву „чувара Другог амандмана”, Американаца који поседовање и ношење оружја сматрају не само својим уставним, него и „природним” правом.
Тај „Други амандман” је истина прилично чудно формулисао одредбу која је Америку учинио најнаоружанијом нацијом на планети: њених 308 милиона житеља имају у свом поседу 250 милиона комада ватреног оружја. Формулисан у једно сасвим друго време, кад је одржање закона и реда зависило од локалних милиција, поменути амандман се упорно тумачи као неотуђиво индивидуално право поседовања и ношења оружја.
Негде је то право донекле ограничено, али у Вирџинији је прилично либерално. У то сам се уверио кад сам пришао штанду „Одбрамбене лиге грађана Вирџиније”, чији билтен на првој страни својим члановима честита најновији успех: усвајање закона у скупштини ове федералне државе са близу 8 милиона становника, којим се дозвољава да се са скривеним оружјем улази и у ресторане у којима се точи алкохол. Под условом, како вели слово закона, да они са оружјем пију само кока-колу и слична безалкохолна пића.
Један од активиста поменуте Лиге, пензионисани пуковник Линц, свој пиштољ међутим не крије, носи га за појасом, сасвим „каубојски”. Питам га да ли му је некад затребао? „Досад није али никад се не зна”, објашњава.
Количина, разноликост и приступачност оружја су запањујући. Трговци су предусретљиви, конкуренција је велика. Американци су у правом смислу речи наоружани народ. Поред „цеви”, може да се купи и сва врста муниције и футроле (присуствовао сам демонстрацији једне специјалне: споља је за мобилни телефон, а у панталоне се убацује део са пиштољем – и по потреби се веома лако вади и потеже).
Ту су затим панцири, дурбини, специјална одећа и обућа, трофејно оружје, колекционарски предмети (међу којима су и нацистичка знамења) и одговарајућа литература. Нађе се по који штанд и са ђинђувама – али оним направљеним од чаура или метака.
Пажњу привлаче и разне налепнице – својим порукама. „Ја сам на листи Баракових непријатеља”, поручује једна која свакако није намењена онима који воле америчког председника. „Кад сте у дилеми, испразните шаржер”, вели друга”. „Ја волим Бога, оружје и слободу (и то не можете да ми узмете”), пише на трећој. „Боже, благослови наше војнике, а нарочито наше снајпере”. И томе слично.
Стопа смртности од личног оружја у Америци је највећа на свету: 13,47 на 100.000 становника (према 0,4 у Британији). Од ватреног оружја у последњих 10 година страдао је, како је пре неки дан изнео „Вашингтон пост”, читав један град – 95.000 Американаца.
Сви покушаји да се наоружавање ограничи досад нису успевали – НРА је један од најмоћнијих лобија у земљи: на минулим конгресним изборима НРА је подржала 262 кандидата (махом републиканаца), од којих су 225 победили.
Најновија кампања коју НРА води тренутно је судски процес против државе Тексас, да се уклони препрека да млади у добу између 18 и 20 година слободно купују и носе ватрено оружје на јавним местима.
Аргументи да је управо о том узрасту, који чини око 5 одсто становника, чак 20 одсто хапшено због убистава, не помажу. НРА брани „уставно право” – и моћну индустрију.