- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
КУЛТУРА: 9. београдски фестивал игре
Промаја у балетској сали
Аја Јунг, оснивач и директор међународне смотре модерне игре, говори за „Илустровану Политику“, како је српска престоница за кратко време постала значајно одредиште у биографијама великих балетских уметника
Аја Јунг, директорка без кабинета и секретарице
У следеће две недеље, од 28. марта до 12. априла, српска престоница биће центар савременe игре. Београдски фестивал игре, девети по реду, представиће највеће звезде данашњице. Балерина и кореограф Аја Јунг, оснивач и директор Фестивала, признаје да се није надала да ће ова смотра тако брзо стећи ласкави епитет „трендсетера игре“, како у ударним насловима истичу водећи магазини Париза, Њујорка, Берлина... - А кренули смо с фестивалом из дебелог минуса, на калдрми на којој у том тренутку није било савремене игре – каже. – Прекретница је био Трећи фестивал, кад је дошла Национална плесна компанија из Мадрида. Они су нам ове године поново у гостима. Тек после њихове представе, очекивања публике постала су велика.
Шта је мисија Београдског фестивала игре?
- Идеја је била да фестивал представи нову игру и да у њу уведе публику, медије и неке нове клинце. Још као дете суочила сам се са суровом чињеницом да ће класични балет опстати само на неколико адреса у свету као нека врста Дизниленда. Међу њима су балети Париске опере, миланске Скале, лондонског Ковент гардена, московског Бољшог театра где су у пуном сјају велике класичне балетске продукције. Све остале балетске трупе стремиће савременом репертоару.
Да ли је било тешко код публике побудити занимање за модерну игру?
- Било је предрасуда, а онда су се и најокорелији скептици уверили да у многим кореографијама играчи користе шпиц патике и технику као у класичном балету. Само што је у савременој игри све фуриозније, брже, као на филму. И сценографија и костими су фантастични, а веома важан саиграч на сцени је светло. Почели смо да креирамо Београдски фестивал игре у тренутку кад је савремена игра у свету доживела исту ону врсту препорода као почетком 20. века, кад су с кореографима сарађивали највећи сликари, архитекте, модни дизајнери или костимографи. Било је то време Ђагиљева, Пикаса и Монеа у игри, а данас, рецимо, костиме потписују славни модни дизајнери, попут Фереа, Валентина... Игра заиста постаје најатрактивнија позоришна форма.
Како су колеге, балетски играчи, прихватили вашу идеју о оснивању Београдског фестивала игре?
- Дугогодишња међународна изолација Србије била је погубна и за савремену игру. Неки су временом помислили да су сами себи довољни и постали задовољни што су затворени у тој балетској сали. Ја сам неко ко је храбро отворио и врата и прозоре и направио промају. Некима то ни данас не прија. Пресрећна сам што се после ових девет година, овде, ипак, препознају утицаји Фестивала. У Београд долазе кореографи које је управо Фестивал препоручио.
„PUSH“, са Силви Гилем
На којим сценама је видљив утицај Фестивала? Да ли мислите на Битеф театар?
- Мислим на Битеф театар, али и на Народно позориште које је имало кореографије Јиржија Килијана или Пола Лајтфута, непосредно после представа Холанског плесног театра на Београдском фестивалу игре. Раније је Београд био непотребна дестинација у биографијама великих балетских уметника и компанија. Данас они долазе у Београд због Фестивала игре. Добро је што су оставили овде неки траг.
Како се осећате с титулом оснивача и директора Фестивала?
- Увек сам директора замишљала као важног човека који седи у свом пространом кабинету и има две секретарице које успешно филтрирају коме ће он да одговори на телефонски позив или с ким ће му заказати састанак. Иако овај Фестивал постоји готово деценију, још га организујем без канцеларије, уз помоћ виртуелног тима од два-три члана. За време Фестивала придружи нам се још неколико волонтера. Просто ми је невероватно да са само неколико људи успевам да покренем толику машинерију око Фестивала. Фестивал игре постао је бренд Београда. То је изузетан уметнички пројекат о коме се пише у свету, али код нас, нажалост, преовладава хуманитарни рад у култури. Помажу се просечни, лошији и најугроженији, док су они који постижу успех и раде сами, на неки начин, кажњени.
Шта је био највећи проблем у организацији Фестивала свих ових година?
- Док год ми Фестивал игре буде представљао изазов, неће бити никаквих проблема. Само једном искрсао је тешко решив проблем. Кад је усред фестивала прорадио вулкан на Исланду. Облаци пепела које је избацивао, паралисали су ваздушни саобраћај. Због тога смо морали да померамо неке представе, а уметници су, да би ипак учествовали на Фестивалу, померали нека друга своја гостовања. Било је то изузетно трауматично искуство које се, срећом, добро завршило. Тајна успеха овог Фестивала је и у правовременом планирању. Размишљамо две-три године унапред.
Испланирали сте, значи, и Десети, Једанаести, Дванаести... фестивал игре?
- Никад не бисмо имали овакве звезде да не планирамо на тај начин. Давно смо завршили програм за 2013. годину.
Ко је селектор Фестивала?
- Ја! У нашем граду има фестивала где селектори по два-три пута морају да отпутују негде и гледају неке представе да би се уверили да ли су добре. Ја 70 одсто представа узимам на основу податка да оне распродају дворане у Паризу, Лондону или Њујорку. Немам разлога да сумњам да је то оно што би наша публика требало да види. По истом принципу бирам и ауторска имена. Дешава се и да ми неке ауторе или трупе препоруче кореографи и играчи којима верујем, знам да имају добар укус. Као селектор не могу да кажем да су ми све представе подједнако занимљиве и драге. Знам да фестивал правим за публику. Сигурно је да су све представе квалитетне и да имају добре критике у водећим светским магазинима.
Гесло овогодишњег фестивала је "Круг се пише бесконачно". И математика се, изгледа, умешала у игру?
[TABLE]
[TR]
[TD]- Слогани су врло важни, јер се око њих заврти цео фестивал. Слоган „Круг се пише бесконачно“ односи се на круг нових кореографских легенди, али може да симболизује и девети Дантеов круг. Кад сам направила списак кореографа који долазе ове године на Фестивал игре, схватила сам да припадају средњој, чак и млађој генерацији. У својим биографијама они се позивају на велике кореографске ауторитете, попут Јиржија Килијана или Вилијама Форсајта, као што су се њих двојица некад позивали на Жоржа Баланшина или Џона Кранка, на пример. У уметности, посебно у игри, тај круг се заиста пише бесконачно.
Од тринаест врхунских плесних продукција на овогодишњем фестивалу, шта бисте посебно издвојили?
- Пре свега, то је долазак Силви Гилем, највеће француске и, свакако, једне од најзначајнијих балерина данашњице. Њено гостовање значајно је колико и гостовање Мише Баришњикова пре неколико година. Поменула бих и Националну плесну компанију из Мадрида, али и Холандски плесни театар који долази на захтев београдске публике. Иначе, да нисмо мислили унапред и овај њихов долазак договорили две године раније, могли бисмо да их доведемо тек у априлу 2017, кад је на њиховом календару први слободан датум. Занимљива је и Трупа Хофеша Шехтера. Реч је о израелском бубњару који се после завршене музичке школе усавршавао у Паризу. По повратку у Тел Авив, све док није открио игру, био је бубњар у неколико рок састава.
Има ли учесника из Србије?
- Дуго нам је замерано што на Фестивалу нема домаћих извођача. Ако је фестивал празник, онда на њему мора да се изведе премијера, а не нека изанђала представа. Ове године успели смо да са Музиколошким друштвом Србије и Опером „Мадленијанум“ договоримо два српска балета „Собарева метла“ и „Балада о Месецу луталици“. Премијерно су били изведени 1923. године, а сад се њима бави кореограф Александар Илић. Композитори су Милоје Милојевић и Душан Рашић. Премијера је 10. априла, у Опери „Мадленијанум“. Од прошле године увели смо награду "ВИП позива" за домаће уметнике који су направили значајну каријеру у иностранству. Сада је лауреат Лео Мујић. Он ће се представити домаћој публици на сцени Народног позоришта, са америчком трупом с којом ради у последње време.
Шта је ове године ново у савременој игри?
- Живи оркестри на сцени су тренд у свету. Имамо их у неколико представа. Међу њима је канадска трупа "Ла ла ла хјуман степс". Њихов кореограф Едвард Лок познат је по томе што је сарађивао с великим рок звездама. Постоји изјава Дејвида Боувија у којој је признао да никад не би изашао на сцену, да није било Едварда Лока.
Снежана МИЛОШЕВИЋ
Снимио Жељко СИНОБАД
Извор: Илустрована политика
[/TD]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Промаја у балетској сали
Аја Јунг, оснивач и директор међународне смотре модерне игре, говори за „Илустровану Политику“, како је српска престоница за кратко време постала значајно одредиште у биографијама великих балетских уметника
Аја Јунг, директорка без кабинета и секретарице
У следеће две недеље, од 28. марта до 12. априла, српска престоница биће центар савременe игре. Београдски фестивал игре, девети по реду, представиће највеће звезде данашњице. Балерина и кореограф Аја Јунг, оснивач и директор Фестивала, признаје да се није надала да ће ова смотра тако брзо стећи ласкави епитет „трендсетера игре“, како у ударним насловима истичу водећи магазини Париза, Њујорка, Берлина... - А кренули смо с фестивалом из дебелог минуса, на калдрми на којој у том тренутку није било савремене игре – каже. – Прекретница је био Трећи фестивал, кад је дошла Национална плесна компанија из Мадрида. Они су нам ове године поново у гостима. Тек после њихове представе, очекивања публике постала су велика.
Шта је мисија Београдског фестивала игре?
- Идеја је била да фестивал представи нову игру и да у њу уведе публику, медије и неке нове клинце. Још као дете суочила сам се са суровом чињеницом да ће класични балет опстати само на неколико адреса у свету као нека врста Дизниленда. Међу њима су балети Париске опере, миланске Скале, лондонског Ковент гардена, московског Бољшог театра где су у пуном сјају велике класичне балетске продукције. Све остале балетске трупе стремиће савременом репертоару.
Да ли је било тешко код публике побудити занимање за модерну игру?
- Било је предрасуда, а онда су се и најокорелији скептици уверили да у многим кореографијама играчи користе шпиц патике и технику као у класичном балету. Само што је у савременој игри све фуриозније, брже, као на филму. И сценографија и костими су фантастични, а веома важан саиграч на сцени је светло. Почели смо да креирамо Београдски фестивал игре у тренутку кад је савремена игра у свету доживела исту ону врсту препорода као почетком 20. века, кад су с кореографима сарађивали највећи сликари, архитекте, модни дизајнери или костимографи. Било је то време Ђагиљева, Пикаса и Монеа у игри, а данас, рецимо, костиме потписују славни модни дизајнери, попут Фереа, Валентина... Игра заиста постаје најатрактивнија позоришна форма.
Како су колеге, балетски играчи, прихватили вашу идеју о оснивању Београдског фестивала игре?
- Дугогодишња међународна изолација Србије била је погубна и за савремену игру. Неки су временом помислили да су сами себи довољни и постали задовољни што су затворени у тој балетској сали. Ја сам неко ко је храбро отворио и врата и прозоре и направио промају. Некима то ни данас не прија. Пресрећна сам што се после ових девет година, овде, ипак, препознају утицаји Фестивала. У Београд долазе кореографи које је управо Фестивал препоручио.
„PUSH“, са Силви Гилем
На којим сценама је видљив утицај Фестивала? Да ли мислите на Битеф театар?
- Мислим на Битеф театар, али и на Народно позориште које је имало кореографије Јиржија Килијана или Пола Лајтфута, непосредно после представа Холанског плесног театра на Београдском фестивалу игре. Раније је Београд био непотребна дестинација у биографијама великих балетских уметника и компанија. Данас они долазе у Београд због Фестивала игре. Добро је што су оставили овде неки траг.
Како се осећате с титулом оснивача и директора Фестивала?
- Увек сам директора замишљала као важног човека који седи у свом пространом кабинету и има две секретарице које успешно филтрирају коме ће он да одговори на телефонски позив или с ким ће му заказати састанак. Иако овај Фестивал постоји готово деценију, још га организујем без канцеларије, уз помоћ виртуелног тима од два-три члана. За време Фестивала придружи нам се још неколико волонтера. Просто ми је невероватно да са само неколико људи успевам да покренем толику машинерију око Фестивала. Фестивал игре постао је бренд Београда. То је изузетан уметнички пројекат о коме се пише у свету, али код нас, нажалост, преовладава хуманитарни рад у култури. Помажу се просечни, лошији и најугроженији, док су они који постижу успех и раде сами, на неки начин, кажњени.
Шта је био највећи проблем у организацији Фестивала свих ових година?
- Док год ми Фестивал игре буде представљао изазов, неће бити никаквих проблема. Само једном искрсао је тешко решив проблем. Кад је усред фестивала прорадио вулкан на Исланду. Облаци пепела које је избацивао, паралисали су ваздушни саобраћај. Због тога смо морали да померамо неке представе, а уметници су, да би ипак учествовали на Фестивалу, померали нека друга своја гостовања. Било је то изузетно трауматично искуство које се, срећом, добро завршило. Тајна успеха овог Фестивала је и у правовременом планирању. Размишљамо две-три године унапред.
Испланирали сте, значи, и Десети, Једанаести, Дванаести... фестивал игре?
- Никад не бисмо имали овакве звезде да не планирамо на тај начин. Давно смо завршили програм за 2013. годину.
Ко је селектор Фестивала?
- Ја! У нашем граду има фестивала где селектори по два-три пута морају да отпутују негде и гледају неке представе да би се уверили да ли су добре. Ја 70 одсто представа узимам на основу податка да оне распродају дворане у Паризу, Лондону или Њујорку. Немам разлога да сумњам да је то оно што би наша публика требало да види. По истом принципу бирам и ауторска имена. Дешава се и да ми неке ауторе или трупе препоруче кореографи и играчи којима верујем, знам да имају добар укус. Као селектор не могу да кажем да су ми све представе подједнако занимљиве и драге. Знам да фестивал правим за публику. Сигурно је да су све представе квалитетне и да имају добре критике у водећим светским магазинима.
Гесло овогодишњег фестивала је "Круг се пише бесконачно". И математика се, изгледа, умешала у игру?
[TABLE]
[TR]
[TD]- Слогани су врло важни, јер се око њих заврти цео фестивал. Слоган „Круг се пише бесконачно“ односи се на круг нових кореографских легенди, али може да симболизује и девети Дантеов круг. Кад сам направила списак кореографа који долазе ове године на Фестивал игре, схватила сам да припадају средњој, чак и млађој генерацији. У својим биографијама они се позивају на велике кореографске ауторитете, попут Јиржија Килијана или Вилијама Форсајта, као што су се њих двојица некад позивали на Жоржа Баланшина или Џона Кранка, на пример. У уметности, посебно у игри, тај круг се заиста пише бесконачно.
Од тринаест врхунских плесних продукција на овогодишњем фестивалу, шта бисте посебно издвојили?
- Пре свега, то је долазак Силви Гилем, највеће француске и, свакако, једне од најзначајнијих балерина данашњице. Њено гостовање значајно је колико и гостовање Мише Баришњикова пре неколико година. Поменула бих и Националну плесну компанију из Мадрида, али и Холандски плесни театар који долази на захтев београдске публике. Иначе, да нисмо мислили унапред и овај њихов долазак договорили две године раније, могли бисмо да их доведемо тек у априлу 2017, кад је на њиховом календару први слободан датум. Занимљива је и Трупа Хофеша Шехтера. Реч је о израелском бубњару који се после завршене музичке школе усавршавао у Паризу. По повратку у Тел Авив, све док није открио игру, био је бубњар у неколико рок састава.
Има ли учесника из Србије?
- Дуго нам је замерано што на Фестивалу нема домаћих извођача. Ако је фестивал празник, онда на њему мора да се изведе премијера, а не нека изанђала представа. Ове године успели смо да са Музиколошким друштвом Србије и Опером „Мадленијанум“ договоримо два српска балета „Собарева метла“ и „Балада о Месецу луталици“. Премијерно су били изведени 1923. године, а сад се њима бави кореограф Александар Илић. Композитори су Милоје Милојевић и Душан Рашић. Премијера је 10. априла, у Опери „Мадленијанум“. Од прошле године увели смо награду "ВИП позива" за домаће уметнике који су направили значајну каријеру у иностранству. Сада је лауреат Лео Мујић. Он ће се представити домаћој публици на сцени Народног позоришта, са америчком трупом с којом ради у последње време.
Шта је ове године ново у савременој игри?
- Живи оркестри на сцени су тренд у свету. Имамо их у неколико представа. Међу њима је канадска трупа "Ла ла ла хјуман степс". Њихов кореограф Едвард Лок познат је по томе што је сарађивао с великим рок звездама. Постоји изјава Дејвида Боувија у којој је признао да никад не би изашао на сцену, да није било Едварда Лока.
Снежана МИЛОШЕВИЋ
Снимио Жељко СИНОБАД
Извор: Илустрована политика
[/TD]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]