Evo jedne tužne priče:
[FONT=arial black,avant garde]KAKO SI MOGAO???[/FONT]
Kad sam bio štene, zabavljao sam te svojim trikovima i nasmejavao
te. Nazivao si me svojim detetom i unatoč beskrajnim parima ižvakanih
cipela i nekoliko uništenih jastuka, postao sam tvoj najbolji
prijatelj. Kad god sam bio "zločest", pretio si mi prstom i pitao si
me: "Kako si mogao?" - ali onda si odustao od svoje strogosti i svalio
me na leđa te češkao moj trbuh. Moje razaranje kuće trajalo je nešto
duže nego sto se očekivalo, jer si ti bio strašno zaposlen, ali na tome
smo radili zajedno. Sećam se noći kad smo se mazili u krevetu i kad sam
slušao sve tvoje ispovesti i tajne snove, a ja sam verovao da život ne
može biti savršeniji nego što jeste. Išli smo u dugačke šetnje i trčali
po parku, vozili se autom, išli i na sladoled (ja sam dobijao samo
kornet jer je "sladoled štetan za pse", kako si ti to rekao), leškario
sam beskrajno dugo na suncu, čekajući kraj dana i trenutak kad češ doći
kući. Polako, počeo si sve više vremena posvećivati svome poslu i
karijeri, a više vremena si provodio i tražeći svog ljudskog partnera.
Ja sam strpljivo čekao, tešio te svaki put kada ti je srce bilo
slomljeno i kada si se razočarao, nikada nisam prigovarao tvojim lošim
odlukama, skakao sam od radosti kad si dolazio kući ili kada si se
zaljubio.
Ona, sada tvoja žena, nije "ljubiteljica pasa" - ipak sam je srdačno
primio u naš dom, pokušao joj pokazati da je volim i slušao sam je. Bio
sam sretan jer si ti bio sretan. Onda su došle ljudske bebe i ja sam s
tobom delio tvoje odusevljenje. Bio sam očaran njihovom roza bojom,
njihovim mirisom i želeo sam se brinuti za njih poput majke. Jedino ste
se ti i ona bojali da ću ih povrediti, tako da sam većinu vremena
provodio proteran u drugoj sobi ili u kućici za pse.
Oh, kako sam ih želeo voleti, ali postao sam "zatočenik ljubavi". Kako
su odrastali, postajao sam njihov prijatelj. Držali su se za moje krzno
i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko,
istraživali moje uši i ljubili me u nos. Voleo sam sve na njima kao i
njihov dodir - jer je tvoj dodir postao tako redak - i dao bih svoj
život da ih odbranim, ako treba. Ušuljao bih se u njihove krevete i
slušao njihove brige i tajne snove, a zajedno bismo iščekivali zvuk
tvog auta kako se parkira u dvorištu.
Nekada, kada bi te ljudi pitali imaš li psa, vadio bi moju sliku iz
novčanika i pričao priče o meni. Ovih zadnjih par godina, tvoj odgovor
bi bio potvrdan, nakon čega bi nastojao promijeniti temu.
Od "tvog psa" postao sam "samo pas", a ti si mi zamerao sve novce koji
su se trošili na mene. Sada imaš priliku za novi posao u drugome gradu
i ti i oni preselit ćete se u stan u kojem nije dozvoljeno držati kućne
ljubimce. Doneo si pravu odluku za sebe i svoju "porodicu", ali nekada
sam ja bio ta tvoja porodica. Bio sam uzbuđen kad smo krenuli autom,
ali uzbuđenje je splasnulo kad smo došli do azila za životinje.
Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i na beznađe.
Ispunio si sve obrasce i rekao "znam da ćete mu pronaći divan dom".
Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled. Oni razumeju kakve su
šanse za sredovečnog psa, čak i onoga s papirima. Morao si otrgnuti
moju ogrlicu iz ruku tvoga sina, dok je on viknuo: "Nemoj tata! Molim
te nemoj im dati da odvedu mog psa!" A ja sam bio zabrinut za njega,
mislio sam na to kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i
vernosti, o ljubavi i odgovornosti i o poštovanju prema svemu sto je
živo. Potapšao si me po glavi za rastanak, izbjegavajući mi pogledati u
oči, te pristojno odbio poneti sa sobom moju ogrlicu i povodac. Imao si
rok koji si morao ispoštovati na poslu, a sada sam i ja dobio rok.
Nakon što si otišao, dvije ljubazne gospođe rekle su da si verovatno
mesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš
drugi dom.
Klimale su glavom u neverici i pitale se: "Kako je mogao?"
U azilu nam pružaju onoliko nežnosti i pažnje koliko im dopuštaju
njihove obveze. Naravno, hrane nas redovito, ali ja sam već davno
izgubio apetit. Isprva, kad god je netko prošao pored mog kaveza, ja
sam potrčao napred, u nadi da si to ti - da si se predomislio - da je
ovo sve samo ružan san... ili sam se nadao da ce neko doći, neko kome
je stalo, neko ko će me spasiti. Kad sam shvatio da se ne mogu natecati
sa živahnošću štenaca koji su, nesvesni svoje sudbine, plenili svačiju
pažnju, povukao sam se u dno kaveza i čekao.
Čuo sam njezine korake dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskao
sam duž hodnika za njom do izdvojene sobe, zadivljujuće tihe sobe.
Stavila me na sto, počeškala po ušima i rekla da se ne brinem. Srce mi
je snažno tuklo u išćekivanju onoga što će doći, ali obuzeo me i osećaj
olakšanja. Zatočeniku ljubavi istekli su dani. Kako je to u mojoj
prirodi, više sam se brinuo za nju. Teret koji nosi pretežak je za nju,
to sam znao jednako kao sto sam znao svaku tvoju promjenu raspoloženja.
Nežno je stavila podvez oko moje prednje noge dok joj je suza klizila
niz obraz. Polizao sam joj ruku onako kako sam tebe običavao tešiti
prije toliko godina. Stručno je stavila iglu u moju venu. Kad sam
osjetio ubod i hladnu tecnost koja je kolala kroz moje telo, pospano
sam legao, pogledala sam u njezine nežne oči i prošaptao:
"Kako možeš?" Možda zato što razume moj pseći govor, rekla mi je:
"Oprosti".
Zagrlila me i žustro objasnila da je njezin posao pobrinuti se da odem
na bolje mwsto, gdje me niko neće ignorisati, zlostavljati ili
napustiti i gde neću biti prepušten samom sebi, mesto ljubavi i svetla,
toliko različito od ovog zemaljskog. I s posljednjom snagom, pokušao
sam joj objasniti da moje "Kako možeš?" nije bilo upućeno njoj.
Mislio sam na tebe, mog Voljenog Gazdu. Na tebe ću misliti i čekati te
zauvek. Želim da ti i drugi u tvom životu nastave pokazivati ovoliko
odanosti.
